Novinari informativnih redakcija štampanih medija u Srbiji smatraju da njihove kolege sa televizije imaju velikih problema sa osnovama novinarstva, poznavanjem pravila sopstvenog jezika i profesionalnim standardima u izveštavanju. Da li postoje osnovi za takav stav?

Novinari su po prirodi tašte osobe. Čak i ako nisu počeli da se bave svojim poslom zbog želje da im ime bude poznato i van kruga rođaka i poznanika, mnogi su to verovatno učinili u uverenju da će da promene društvo u kojem žive, što je jednako gordo.

Novinari informativnih TV programa, prirodom posla postaju poznati, što se sa novinarima štampanih medija jednostavno ne dešava, osim ako su česti gosti u TV emisijama. Novinari štampanih medija to smatraju uplivom šou-programa u novinarstvo, ili su jednostavno ljubomorni.

Televizija: zahtevna, sažeta, uprošćena

Veštine koje TV novinarstvo zahteva prevazilaze profesionalni izbor alata i tehnika i zalaze i u osobine ličnosti.

S druge strane, TV novinari su svesni uticaja koji njihov medij ima na javnost. Dok gotovo svaka osoba sa zdravim vidom u Srbiji gleda TV (90% svaki dan, po istraživanju IREX-a iz ove godine), novine, misle oni, ne čita niko. Novinari sa televizije, prirodno, iz ovog razloga, smatraju da je to što oni rade značajnije i uticajnije od onoga što rade njihove kolege u štampi.

Zapravo, dnevne novine svakodnevno ili vrlo često čita oko 43% građana Srbije, po istom istraživanju, što nije malo, ali su oni rasuti na daleko više dnevnih listova nego gledaoci TV stanica. Opet, više od polovine ispitanika u ovom istraživanju smatra da TV ne čini novine izlišnim, dok se samo 22% slaže sa suprotnom tvrdnjom.

Veštine koje TV novinarstvo zahteva prevazilaze profesionalni izbor alata i tehnika i zalaze i u osobine ličnosti. Televizija je tehnološki veoma zahtevna. Snimanje, montaža, transport i angažman TV ekipe – sve to oduzima puno vremena i novinaru ostaje mnogo manji vremenski raspon u kojem bi trebalo da proizvede dovoljnu količinu informacija o događaju. Vreme dodatno odlazi i na zadovoljavanje specifičnosti prirode TV-a kao medija – za TV prilog morate imati dobru sliku, a ona nije uvek na raspolaganju, i sagovornike, a oni ne žele uvek pred kamere i treba ih ubeđivati.

U isto vreme, u TV novinarstvu postoje oblici izveštavanja kakvi jednostavno nemaju pandana u štampi – javljanje sa lica mesta uživo, na primer. Pritisak koji TV vrši na svog novinara je jednostavno veći.

Sleng izraz „polivačina“ nastao je upravo iz takvog stava – „polivati“ znači usmeravati kameru po događajima kao baštensko crevo za zalivanje - i tu završiti posao.

Priroda televizije diktira još nešto – „televizičnost“ same ličnosti novinara. Postoje ljudi koji na televiziji dobro izgledaju i zvuče, koji gledaocima prijaju ili privlače njihovu pažnju, i oni drugi. TV novinar može raditi na poboljšanju utiska koji ostavlja, ali je to suštinski prirodni dar. Koleginica ili kolega u posedu ovakvog dara može gajiti određenu sigurnost u sebe, koja u kombinaciji sa lošim, nepotpunim ili prosečnim novinarstvom, vanredno nervira kolege iz štampe na potpuno iracionalnom nivou. I ne samo njih.

U isto vreme, TV novinarstvo je iz navedenih tehnološko-dinamičkih i još nekih razloga osuđeno na sažetost koja često prelazi u uprošćavanje. Novinari štampanih medija, veoma često s pravom, sa nelagodom posmatraju nedostatak ispravnog ili bilo kakvog konteksta kod prenošenja informacija na televiziji, kao i hronično odsustvo ekskluziviteta informacija u elektronskim medijima.

Sleng izraz „polivačina“ nastao je upravo iz takvog stava – „polivati“ znači usmeravati kameru po događajima kao baštensko crevo za zalivanje - i tu završiti posao. Dakle - samo pokrivati događaje, a ne pružiti korisniku medija išta više od onoga što bi video i čuo da je i sam bio na mestu događaja. „Polivači“ su novinari koji samo, sa manje ili više veštine, prenose ono što je svakom ko ima vremena i interesovanja dostupno, ne istraživši skrivene informacije i kontekst. Novinari štampanih medija često smatraju TV novinare „polivačima“.

Štampa protiv TV na primeru jednog događaja

Pokušao sam da napravim mali ogled. Odabrao sam jedan događaj koji je „izazvao pažnju srpske javnosti“ (ova se frazetina, na primer, jednako često pojavljuje u štampanim i na elektronskim medijima) i pažljivo beležio kako su ga preneli srpski TV novinari, a kako novinari u štampi. Odabrao sam Radio televiziju Srbije (RTS), zatim privatnu televiziju B92, te FOX i vesti TV „Pink“. Za tim štampanih medija nastupili su „Politika“, „Blic“, „Danas“ i „Večernje novosti“.

Gledao sam, slušao i čitao kao običan urednik štampanih medija, bez predrasuda prema bilo kome. Nisam pokušao da napravim naučnu analizu, već samo da ispitam primenu nekih profesionalnih pravila koja bi trebalo da su standardna za svaki medij na svetu. Tražio sam:
• kompletnost informacija,
• tačnost,
• atribuciju,
• ispravan kontekst i
• dobru priču.

Događaj koji sam odabrao za ovu ad hoc analizu je važan, ali ne i gorući. Važan – jer sam hteo da budem siguran da bi svaka ozbiljna informativna redakcija morala da ga pokrije. Isto tako, želeo sam da događaj bude iznenadan, što znači da izveštavanje nije moglo da se planira, a to je pravi test za svaku redakciju.

Šta se, dakle, dogodilo? Lekar Vojnomedicinske akademije (VMA) u Beogradu skočio je kroz prozor sa 11. sprata, nakon što je, izgleda, ubio suprugu iz pištolja. Događaj se odigrao pre podne, tako da su sve redakcije imale čitav dan na raspolaganju da prikupe informacije.

Sam događaj je privatne prirode – porodična tragedija i njegova važnost leži pre svega u tome što se samoubistvo odigralo pred mnogo komšija i prolaznika koji su se, prirodno, veoma uzbudili. Takođe, čitava priča ima elemente koji će automatski privući pažnju i mimo uobičajeno morbidnog ukusa srpske (a i svake druge) javnosti prema ovakvim nesrećama.

Kako su izveštavale televizije

Istog dana (04. 11. 2008.), sve četiri televizije su izvestile o slučaju u informativnim emisijama.

TV Fox, koja insistira na detaljnom i temeljnom pokrivanju ovakvih slučajeva i angažuje novinare koji su specijalisti za „hroniku“, dala je kompletnu vest, sa svim esencijalnim činjenicama, a potom još dodala par kontekstualnih informacija. Informacije, međutim, uglavnom nisu atribuirane izvorima, a čitava vest je bila sastavljena od fraza. Ipak, informacija koju su gledaoci TV Fox dobili kompletna je i bez velikih grešaka.

TV Pink, međutim, donela je vest u najboljem maniru državne televizije iz vremena Slobodana Miloševića – ne o onome što se dogodilo, već – o saopštenju Ministarstva odbrane. Vest od četiri rečenice završava se obaveštenjem da je ministar odbrane uputio telegram saučešća porodici, kao da je to na bilo koji način bitno. Ovaj višak nepotrebnih informacija koji bi mogao poslužiti samo kao propaganda ministru preneo je još samo RTS. Drugi mediji to, sasvim ispravno, ni pomenuli nisu. Najvažnije je, međutim, što od pet osnovnih novinarskih pitanja, u vesti „Pinka“ imamo sledeće odgovore:

- odgovor na pitanje KO,
mada nije navedeno ime supruge, a ne znamo ništa više o njihovoj porodici koja je direktno pogođena tragedijom, što nije loše sa aspekta zaštite žrtava;

- polovičan odgovor na pitanje ŠTA,
jer piše da je čovek izvršio samoubistvo, ali samo da je u stanu pronađeno i telo supruge, bez uzroka smrti;

- delimičan odgovor i na pitanje GDE -
„Pink“ ima nacionalnu frekvenciju, ali pored adrese nije navela i grad u kojem se ovo dogodilo;

- uopšte nije navedeno KADA se to dogodilo,

- a KAKO se i ZAŠTO dogodilo nije predmet saopštenja, pa se time ni redakcija nije bavila.

Zato su nas, eto, obavestili koji sudija vodi istragu.

TV B92, koja se inače manje fokusira na ovakve događaje, donela je veoma kompletnu vest, takođe atribuirajući informaciju o samoubistvu izveštaju Ministarstva odbrane. Pošto je to, izgleda, jedina ustanova koja je izdala zvanično saopštenje, ova je atribucija razumljiva ako redakcija uspe da prikupi još informacija iz drugih izvora. B92 je upravo to i učinila.

Atribuirajući informacije o ubistvu policiji i naznačavajući da su nezvanične, objasnili su ubistvo sa samo malo nepotrebnih ponavljanja i dve-tri ustaljene, ali nepotrebne fraze, od kojih izdvajam: „Motiv ubistva i samoubistva nije poznat, a policijske ekipe su izvršile uviđaj“. Nikome se ništa strašno ne bi dogodilo da je rečenica glasila: „Ne zna se zašto je lekar ubio suprugu“. Uviđaj se podrazumeva. Vest bi bila da „policijske ekipe“ to iz nekog razloga nisu učinile.

Ipak, B92 oseća opravdanu potrebu da se ogradi i saopšti da će se tek posle istrage pouzdano znati šta se zaista dogodilo, donosi i svedočenje jedne komšinice i kratku informaciju o deci učesnika tragedije, kao i informaciju da su tri sina bila u stanu svojih babe i dede, sprat iznad poprišta ubistva. Ova informacija se navodi bez ikakve atribucije i ograde, a sutra će u novinama ona biti dovedena u pitanje. Ona nije preterano bitna, mada pomaže gledaocima i slušaocima daje još jednu perspektivu događaja. Kada je već naveo kao činjenicu, novinar je morao ili da proveri ovu informaciju, ili da se ogradi u pogledu njene pouzdanosti.

Radio televizija Srbije dala je veoma kratku vest i navela da je to da je lekar VMA ubio suprugu pa sebe „rečeno u MUP-u Srbije“. Međutim, ne navodi se da li je to rečeno zvanično ili nezvanično.

Druga i poslednja atribucija glasi: „Kako RTS saznaje na licu mesta, vojni sudski organi slučaj su prepustili građanskoj istrazi, pa slučaj vodi sudija Okružnog suda Zoran Đorđević“. Ovo je validna informacija koju navodi samo RTS, pa se može smatrati i ekskluzivnom, a pri tome je i parcijalno atribuirana.

Po vesti RTS znamo gde se tragedija dogodila, ali ne i kada. O tome kako se sve odigralo, osim osnovnih činjenica ne kaže se ništa, što je ozbiljan propust i moglo se saznati, naročito ako je RTS stvarno bio „na licu mesta“. Zato se ministar odbrane, kao što smo već rekli, bez ikakve potrebe našao u inače šturoj vesti.

TV: Nesavršeno ali pohvalno

Četiri televizije su, dakle, podeljene. S jedne strane, tu su RTS i TV „Pink“, koje nisu dale vesti veći značaj, ali ni u kratkim vestima nisu „pokrile“ sve što bi trebalo (naročito „Pink“). No, zato su imale potpuno irelevantan telegram ministra odbrane.

FOX i TVB92 su bile mnogo agilnije, prenele su vesti koje nisu savršene, ali je očigledan napor da se sazna sve što se u datom roku saznati može. Činjenica da RTS ima nedeljnu emisiju koja se bavi samo hronikom ne bi trebalo da bude opravdanje da ne informišu o tome gledaoce temeljno i u standardnom informativnom programu. Takvu emisiju ima i FOX, pa ipak njihova redakcija nije propustila da sazna i emituje sve informacije do kojih se moglo doći istog dana.

Na drugoj su strani, dakle, FOX i B92, koje su, uz manje ili više grešaka, dale sve od sebe da sakupe sve osnovne informacije, ali i da ih smeste u onoliko konteksta koliko su bile u stanju da prikupe. Događaj je bio dosta siromašan „dobrom slikom“. Televizije nisu prikazale leš nesretnog lekara, što je pohvalno, a drugo se nije imalo šta ni slikati jer je pristup licu mesta očigledno bio veoma ograničen TV ekipama. Snimali su solitere i svedoke jer drugo nisu ni mogli. U svakom slučaju, ove dve stanice, imajući u vidu kvalitet izveštavanja srpskih televizija, obavile su dobar posao.

Sutradan su novine donele svoje viđenje događaja.

Kako su izveštavale novine

„Danas“ je odlučio da stvar nije preterano važna, što je njihovo legitimno pravo na uredničku selekciju informacija. Kratka vest je počela savršeno sažetim lidom koji odgovara na svih pet osnovnih pitanja, što je pozitivna retkost u srpskom novinarstvu. S druge strane, u tom istom lidu atribucija jednostavno ne postoji.

Ostatak vesti se poziva na „nezvanične podatke“ i vešto objašnjava tok događaja u vrlo kratkoj formi. Nemamo nikakve informacije o trojici sinova ili očevicima, ali se na kraju našla rečenica: „Na uviđaj je izašla policija, vojni istražni organi i vatrogasna služba“, što je nepotrebna informacija. Takođe, čitaoci će se, možda, zapitati ko vodi istragu – policija, vojska ili i jedni i drugi. Dakle, pitanje je otvoreno, bez odgovora unutar vesti, što je još jedan argument za uredničku intervenciju – izbacivanje poslednje rečenice.

„Blic“ je, međutim, pokušao ono za šta štampa i služi – da donese ne samo informacije i što širi kontekst, već i – priču. Posle klasičnog lida (takođe bez atribucije, istine radi), novinar je preneo ono što elektronski mediji nemaju – svedočanstvo komšinice koje je na uzbudljiv način otvorilo niz pitanja o načinu na koji se sve dogodilo. Na žalost, pre tog svedočenja, napisao je i pasus koji se bavi motivima ubistva i samoubistva i otkriva neke stvari o događaju, čime je oduzeo od dramatičnosti i ekskluzivnosti izjave žene-svedoka. Bez obzira na ovaj kompromis, ovaj pokušaj je vredan pažnje u srpskom dnevnom novinarstvu, koje je gotovo potpuno lišeno pokušaja zanimljivijih tekstualnih struktura. Na žalost, obe komšinice su govorile pod uslovom anonimnosti. Njihova imena i prezimena donela bi priči neprobojnu uverljivost.

Srećom, novinar je nastavio sa inteligentnim pokušajem da učini od svog zadatka najviše što se učiniti može. Iskoristio je i detalje iz izlaska raznih ekipa na uviđaj za buđenje pažnje čitalaca i razvijanje kakve-takve napetosti. To je još jedan element složeniji od onoga što inače čitamo u srpskim novinama.

Ako nekome štitite identitet, učinite to temeljno. Nemojte objaviti ništa što će uputiti na konkretnu osobu bilo koga osim komšija i prijatelja, koji će i tako znati o kome se radi.

Sasvim logično, novinar koji ovako razmišlja setio se i oproštajnog pisma kao nedostajućeg dramaturškog elementa, navevši da nije poznato da li ga je lekar napisao.

Priču su upotpunile informacije o ostatku porodice, na primer da je jednom sinu, kada je stigao na mesto nesreće, pozlilo, pa je prevezen u bolnicu (što znači da nije bio tu u vreme tragedije, kao što je tvrdila B92).

Tu su i informacije o reakcijama na radnom mestu glavnog aktera tragedije.

Povrh svega, jedino se „Blic“ setio da ne objavi puno ime i prezime pokojnika i njegove supruge, već samo inicijale. To, recimo, Ministarstvu odbrane nije palo na pamet, kao, uostalom, ni ostalim srpskim medijima. Doduše, ovakva zaštita je zapravo formalne prirode – ako objavite gde čovek radi, njegovu adresu i inicijale, svako sa internet konekcijom saznaće ime za 15 minuta. Ako nekome štitite identitet, učinite to temeljno. Nemojte objaviti ništa što će uputiti na konkretnu osobu bilo koga osim komšija i prijatelja, koji će i tako znati o kome se radi.

Ovde se, međutim, postavlja par legitimnih etičkih dilema. Na prvom mestu - ako je čovek ubio suprugu pa sebe, a bio punoletan i znao šta radi, da li je zaista neophodno da mu se zaštiti identitet? Mislim da je apsolutno neophodno, ne zbog njega, već zbog njegove dece. Njihova imena, srećom, niko nije naveo u izveštajima, tako da imaju šansu da se „provuku“ bez izazivanja pažnje predrasudama sklonih ljudi („Oni su deca iz ovakve-i-ovakve porodice“).

Zatim jedan praktičan aspekt priče – ako će drugi mediji, a tabloidi svakako hoće, da prenesu ime lekara i njegove supruge, kakvog smisla ima da savestan novinar skriva njihov identitet, naročito zbog toga što će tako preneti manje kompletnu vest o događaju?

Prvi razlog je profesionalni - mislim da ne mora da napiše imena zato što nisu ni bitna široj javnosti. Drugi je etički – ako su drugi neetični, ne morate se baš u tome takmičiti s njima jer će vam cilj uskoro postati da budete još neetičniji. „Blic“, na primer, vodi računa o nekim etičkim principima, za razliku od gotovo svih ostalih štampanih medija, što ne utiče negativno na njihovu čitanost.

„Politika“ je čitaocima ponudila najkompletniju informaciju. Gotovo sve što su svi drugi zajedno napisali (osim bespotrebnog pominjanja Ministarstva odbrane i gospodina ministra, što je sasvim ispravno izostavljeno, i informacija o karijeri lekara), našlo se na ovaj ili onaj način u ovom, najobimnijem od svih tekstova.

Pohvalna temeljnost informisanja, međutim, praćena je manjkom atribucije. Zapravo, čini se da su sve informacije dobijene u zgradi u kojoj se dogodila tragedija pošto su malobrojne atribucije upućene na tu stranu.

Tekst je bespotrebno glomazan, bez ikakve ambicije da se njime postigne bilo šta osim pukog prenošenja gotovo svega što se saznalo. Pri tome je nevešto organizovan u nedoslednu hronološku strukturu. Informacija je preneto dovoljno da se pokuša nešto zanimljivije od toga.

„Politikin“ tekst bi se mogao proglasiti najboljim od svih – da nije teksta u „Večernjim novostima“, barem što se tiče strukture.

„Večernje novosti“ su štampale tekst kakav bi, po strukturi, izašao u američkim novinama, i to boljim. „Color lead“, kakav je upotrebljen, veoma je čudan za konzervativne srpske urednike. Tekst, naime, počinje pasusom:

„Soliter u Ulici Vojvode Stepe broj 139 u sredu je izgledao sablasno pusto, posle ubistva i samoubistva u porodici vojnog lekara Branka Radojičića, u stanu na 11. spratu. Prema tvrdnjama komšija, u njihovoj zgradi do sada su bila tri samoubistva. Poslednje se čak dogodilo u istom stanu u kome je živela porodica Radojičić. Prethodni vlasnik izgubio je ćerku, koja je, zbog teške bolesti, skočila sa 11. sprata“.

Kako da nakon ovoga ne nastaviš čitanje? Vrlo dobro.

Tekst se, umesto čudnim putevima „obrnute piramide“, razvija dalje podjednako servirajući informacije i interesantan razvoj priče. Održava čitaocu pažnju i time što nije natrpao u lead odgovore na sva pitanja, već ih čitaocu servira malo po malo, obećavajući mu i odgovor na ono na koje je novinaru u tako kratkom roku najteže da odgovori: „Zašto“?

Naime, tekst u „Novostima“ prenosi svedočanstva o savršenoj porodici, ali ih na kraju obogaćuje govorkanjima nekih od stanovnika zgrade o sukobu u porodici zbog toga što je supruga navodno nekontrolisano trošila sav porodični novac. Međutim, ne tvrdi se da je to bio razlog za ubistvo. Povrh svega, „Novosti“ donose i konkretne, važne podatke o karijeri lekara koji je izvršio samoubistvo, kao i mišljenje neutralnog stručnjaka, lekara psihijatra, o mogućem stanju u porodici na osnovu raspoloživih informacija.

Problem ovog teksta, inače odlične strukture, leži u tome što za glavne informacije nemamo pojma odakle su – atribucije za njih jednostavno nema. Tekst, na primer, saopštava kao činjenicu, bez ikakvih ograda, da se radi o „ubistvu i samoubistvu“, ali ne i odakle to novinar zna. U isto vreme, govorkanja po zgradi nisu validne informacije, bez obzira na to koliko su dobrodošle kao građa za uzbudljiv tekst.

„Novosti“ su, dakle, objavile daleko najinteresantniji tekst. Ne samo da su pronašle nekoliko ekskluzivnih informacija i sagovornika, već su i iskoristile te informacije da pokušaju da naprave ono što je suština našeg posla – dobru priču. Čini se da niko drugi nije imao tu ambiciju, ili barem nije imao ideju kako da pokuša. Da je atribucija bila čvršća i validnija, mogli bismo ga proglasiti najboljim tekstom u ovoj konkurenciji. A ovako – recimo da je to svež i vešt novinarski rad na strukturi, ne tako briljantan u stilu, pomalo „načete“ etike (prenošenje neproverenih govorkanja) i bogat informacijama. Dakle, tu je negde sa tekstovima u „Politici“ i „Blicu“.

Etika za domaći zadatak

Šta je dakle zaključak? Da li su TV novinari površni? Da li su novinari štampanih medija temeljni?

Ni jedno ni drugo. Neki TV novinari temeljniji su od nekih kolega iz štampe. Neke kolege iz štampe su zaista iskoristile činjenicu da, u odnosu na TV, imaju mnogo više vremena za obradu teme. Kolege sa televizije se nisu pretrgle od „televizičnosti“ svojih vesti, dok kolege iz novina nisu preterale sa spisateljskim ambicijama. Jednostavno, nema uočljivih pravilnosti, a najmanje onih koje bi poduprle stereotipe o TV i štampanom novinarstvu.

Osim jedne.

Novine su, u proseku, uradile ono što im je i posao – informisale su gledaoce TV vesti o širem kontekstu onoga što su prethodne večeri videli i čuli na elektronskim medijima. Neke su pokušale da iskoriste pismenost i inteligenciju svojih čitalaca da im ponude i uzbudljivu priču umesto pukih informacija. To raduje, pošto je, bez obzira na uspešnost tih pokušaja, očigledna bar svest o potrebi za ovakvim tekstovima u takmičenju sa konkurencijom u štampi i elektronskim medijima.

One televizije koje su pridale pažnju događaju izvestile su prilično temeljno u datim uslovima. Druge su prenele ono što im je došlo iz zvaničnih izvora, dodajući na to nešto informacija koje je bilo moguće saznati bez angažovanja mnogo ljudi i tehnike.

Moj zaključak je – onaj ko bude želeo da se informiše prvo će uveče pogledati vesti, a zatim ujutro pročitati novine, pa će biti informisan i na vreme, i temeljno. Međutim, ako odabere pogrešnu kombinaciju TV vesti i novina, neće mnogo da sazna. Ako „pogodi“ TV stanicu i novine, verovatno da će znati više nego dovoljno o događaju.

Nije, dakle, stvar u tome za koju vrstu medija novinar radi, već koliko on i njegovi urednici znaju o svom poslu i sa koliko ga truda i profesionalnog digniteta obavljaju.

U uslovima u kojima rade, za novac koji dobijaju, srpski novinari su se na ovom slučaju pokazali bolje nego što bi se očekivalo. Ipak, znanje nije skupo, pun ga je internet, a etika nam je svima, očigledno, veliki domaći zadatak. Ako hoćemo civilizovano društvo i odgovorne medije.

----------------------------------------------------------------------------------------------------------

Objavljivanje ovog teksta na MC Online omogućeno je zahvaljujući projektu Veza za zajednički angažman (VEZZA) koji podržava Švicarski ured za razvoj i saradnju (SDC). Više informacija o projektu VEZZA možete dobiti ovdje.