Intervju sa TV kritičarkom Brankom Otašević – o televiziji i tv kritici na ovim prostorima danas i nekad.

Branka Otašević je počela da piše o televiziji pre trideset godina. Od tada je tri puta dobila nagradu „TV Novosti“ za TV kritiku¹. Pisala je² za više novina, a penziju je zaradila kao autor u „Politici“, gde i danas dva puta nedeljno u rubrici „Zumiranje“ „nadzire“ programe televizija u Srbiji.

Mirna, pažljiva i dosledna kritičarka, Branka Otašević je specifična po tome što je umela da sačuva prisebnost i nije dozvolila da je zarazi „ludilo“ koje je zahvatilo (ili još uvek zahvata televiziju).

U trenutku kad televizija devedesetih godina „vrišti“ i skoro ju je nemoguće gledati, Branka je i dalje strpljivo gleda i analizira kao medij iščitavajući elemente od kojih su programi sazdani i poruku koju nam prenose, bez teških kvalifikacija ili pomanjkanja argumenata.

U danima pred rat, u emotivno-politički prenapregnutoj atmosferi, kada se opasnost predoseća, trebalo je naći reči i otključavati uporno svaki elemenat manipulacije slikom jer je televizija pokazivala jasno nameru da „proguta stvarnost“ tako što će političke direktive nametnuti „svoju televizijsku stvarnost“ za upotrebu i predstojeću mobilizaciju gledalaca.

U tekstu s početka januara 1991. kritičarka će se tako, na primer, osvrnuti na način na koji se prenose događaji sa religijskim predznakom, koji je upućivao na ozbiljnu zloupotrebu verskih osećanja. Obuhvatiće suštinu problema pronalazeći, između ostalog, veoma spretnu i preciznu metaforu: „’Ruganje duše’ moglo bi se desiti televiziji ukoliko bude nekotrolisano, nekritički i neuko njeno otvaranje za religiju i religijsko“.

Zamah i povlačenje TV kritike

Kao deo svog radnog principa, naša sagovornica ističe da - kad god može - emisije gleda onda kad se daju na programu:

„Ne snimam ih, zato što mislim da zavisno od konteksta u kome se nešto pojavilo, u zavisnosti od toga šta je bilo pre i posle toga, ono može da dobije drugačije značenje ili da izazove drugačiji utisak kod publike i nije slučajno da postoji tzv. programska šema, da postoji pravo vreme i pravo mesto za svaku emisiju. Ako promaši to mesto, onda rizikuje da promaši i sa efektom“.

Govoreći o današnjem trenutku, od koga polazimo u osvrtu na to kakav je bio odnos televizije i TV kritike tokom proteklih nekoliko decenija, Branka Otašević kaže da je došlo do povlačenja TV kritike i da se televizija danas osilila:

„U vreme kad sam počinjala da pratim televiziju, početkom osamdesetih, kad je televizija u velikom zamahu, i televizijska kritika je bila vrlo razvijena i široko zastupljena i u dnevnim i u nedeljnim časopisima. Televizija je tada bila u zenitnoj fazi i to sad nije nostalgično sećanje, nego sud zasnovan na iskustvu i trodecenijskom praćenju tog medija. Iako bi se na prvi pogled moglo reći da je to vreme medjiskog siromaštva, jer nije bilo satelitske televizije, ipak je programska ponuda bila veoma bogata i veoma raznovrsna - tad je televizija imala za sobom skoro tri decenije iskustva.

"Tada nije bilo lista koji nije imao TV kritiku. A, postojali su i specijalni nedeljnici posvećeni isključivo radiju i televiziji sa nedeljnim programom. Mi smo imali ovde „TV reviju“ i „TV novosti“, u Zagrebu je bio „Studio“, u Skoplju „Ekran“, u Sarajevu VEN u Ljubljani „Stop“. Bilo je i mnogo uglednih TV kritičara - u Zagrebu čuveni Veselko Tenžera i Mira Boglić, u Sarajevu Alma Lazarevska, u Skoplju Jasminka Janeva, u Beogradu da ne nabrajam. Postojali su različiti tipovi TV kritike. Negde su to bili klasični tekstovi, negde kratki pasusi o pojedinačnim emisijama kojima su davane ocene od 1 do 5, negde su ocene zamenjivane simbolima. Lovorovi venci za ''pozitivne utiske'', kaktusi za one drugačije".

Tada nije bilo lista koji nije imao TV kritiku. A, postojali su i specijalni nedeljnici posvećeni isključivo radiju i televiziji sa nedeljnim programom. Mi smo imali ovde „TV reviju“ i „TV novosti“, u Zagrebu je bio „Studio“, u Skoplju „Ekran“, u Sarajevu VEN u Ljubljani „Stop“. Bilo je i mnogo uglednih TV kritičara - u Zagrebu čuveni Veselko Tenžera i Mira Boglić, u Sarajevu Alma Lazarevska, u Skoplju Jasminka Janeva, u Beogradu da ne nabrajam. Postojali su različiti tipovi TV kritike. Negde su to bili klasični tekstovi, negde kratki pasusi o pojedinačnim emisijama kojima su davane ocene od 1 do 5, negde su ocene zamenjivane simbolima. Lovorovi venci za ''pozitivne utiske'', kaktusi za one drugačije.“

Naša sagovornica se sa posebnim zadovoljstvom podseća posebnog oblika TV kritike koju su u „TV Novostima“ u obliku stripa u stihu i karikaturi stvarali u tandemu pesnik Dušan Radović i karikaturista Dušan Petričić. Rubrika se zvala „TV kuvarice“ po tzv. kuvaricama – izvezenim poučnim natpisima u stihu koje su tradicionalno držale domaćice u kuhinji:

„Kao što je bogatstvo TV kritike stvaralo dobru podsticajnu konkurenciju za televiziju, tako su i kritičari bili u kompetitivnom odnosu. Imali ste repere, mogli ste da poredite svoje sudove, svoj stil pisanja sa drugima.“

Prelaz iz osamdesetih u devedesete donosi promenu:

„Vremenom je bilo sve više ljudi koji su se bavili televizijom na način Bogdana Tirnanića, Petra Lukovića, Mirjane Bobić Mojsilović. Njihovi su tekstovi vodili ka nečemu što je mnogo više bila društvena hronika i politički komentar nego televizijska hronika u užem smislu, dakle, tekst koji se drži isključivo televizijskih povoda i koji se više bavi delima proizvedenim za televiziju nego životom koji televizija kao medij predočava. To je bilo devedesetih razumljivo jer su opšte okolnosti nagonile na tu stranu i politika je tada bila život“.

Objašnjavajući kako je došlo do povlačenja TV kritike, Branka Otašević kaže da ima osećanje da je „nažalost, posle devedesetih došlo do gubitka motivacije“:

„Mnogi su prestali da se bave televizijom na taj način, mnoge su novine ugašene, a jedno od glavnih objašnjenja vidim u tome što je za samu televiziju ono što o njoj pišu kritičari i kako se to komentariše u javnosti, postalo irelevantno, jer je na scenu stupilo „njegovo veličanstvo“ rejting. I samo su „šerovi“ i gledanost ono što menadžeri i direktori gledaju i uzimaju u obzir. Tako da su, verovatno, neke moje kolege osetile da nema više svrhe ulagati trud u nešto što se ne tiče onih kojih bi moralo da se tiče.

Ali, pošto televizija odgovara javnosti i pošto se novine prave za čitaoce, ja sad vidim jednu blagu renesansu žanra, i mislim da je to nastalo pod pritiskom javnosti koja ne može da dozvoli sebi da ostane u položaju pukog konzumenta, nego traži neke kanale za reagovanje.

Profesionalna televizijska kritika je jedan od takvih kanala gde može da se čuje uzvratni glas odobravanja, protesta, ili već prema prilikama i eto, imamo sad stalno zasnovanu kritiku u „Danasu“ - Zoran Panović je piše već godinama, tu je kolega Dragan Ilić u „Vremenu“, u „Blicu“ piše Branislava Džunov, a vidim da je i NIN u svojoj novoj seriji ustanovio svoju TV rubriku koju piše jedan stari vuk, Duško Bogdanović. Nema, na žalost, mlađih ljudi, koji bi možda imali drugačiji senzibilitet, možda neki oštriji pristup u odnosu na nas nešto starije.

Ali, ohrabruje me što vidim da se novine ponovo vraćaju televiziji i kroz kritiku i kroz povremene analitičke, polemičke tekstove jer se televizija suviše osilila, ona je svesna svoje velike moći i mislim da se pomalo zaboravila u pogledu sopstvenih odgovornosti. I verujem da kritička javnost treba da se podstiče da reaguje.

"Mnogi su prestali da se bave televizijom na taj način, mnoge su novine ugašene, a jedno od glavnih objašnjenja vidim u tome što je za samu televiziju ono što o njoj pišu kritičari i kako se to komentariše u javnosti, postalo irelevantno, jer je na scenu stupilo „njegovo veličanstvo“ rejting. I samo su „šerovi“ i gledanost ono što menadžeri i direktori gledaju i uzimaju u obzir. Tako da su, verovatno, neke moje kolege osetile da nema više svrhe ulagati trud u nešto što se ne tiče onih kojih bi moralo da se tiče".

Vi ste videli, najnoviji primer je „Trenutak istine“ (TV Pink, prim.a.), koji je izazvao burne reakcije. Mislim da je bilo dobro da ljudi ne pristaju da primaju sve zdravo za gotovo i da traže načina da zaštite javni interes i javni moral koji je ta emisija dovela u pitanje“. [U emisiji je voditeljka pitala sagovornicu u studiju da li je nekad doživela orgazam tokom višegodišnjih incestuoznih odnosa koje je nad njom sprovodio otac. prim.a.]“

Rijaliti šou – ljudsko poniženje na ekranu

Razmišljajući o tome šta bi označila kao prelomne momente u razvoju televizijskih sadržaja tokom protekle tri decenije, Branka Otašević ističe da dvehiljadite nisu izmislile „ništa sem rijaliti-šoua“ i objašnjava:

„U ono vreme, o kome sam govorila, i politički ’talk show’ i političke debate su bile vrlo gledane i vrlo prestižne forme. Imali smo emisije tog debatnog tipa - recimo, u Beogradu „Kino oko“ Dragana Babića, a u Zagrebu „Život je normalna pojava“ Silvije Luks. Bila je to dinamična razmena ljudi i ideja. Kad pokušavam da se setim čega zaista jedino nije bilo, onda je to jedino rijaliti šou. Kao jedino nova forma i jedna nova medijska filozofija koja može da nam se dopadne ili ne, meni se apsolutno ne dopada, to je jasno, ali sam baš otvarajući vaš sajt videla naslov da je rijaliti šou najuspešniji zapadnoevropski izvozni artikal. Njegova popularnost još nije u opadanju, na sreću očigledno velikog broja gledalaca“.

Kritičarka napominje i da „taj fenomen zahteva opštiju sociopsihološku analizu“:

„Mislim da je ponižavanje ljudi na televizijskim programima stiglo sa rijaliti šouom. Možda da je jedino skrivena kamera mnogo pre pojave rijalitija imala nijansu onog što bi moglo, uslovno rečeno, da bude problematično i da dovodi do neke ivice ili granice ljudskog dostojanstva. Ali u poređenju sa rijality šou programima je to toliko pristojno i benigno da ga možda ne treba dovoditi u vezu“.

U podsećanju na prekretničke momente u razvoju televizije, Branka Otašević pominje jedan za nju šokantan TV prilog koji je videla početkom osamdesetih godina na jednom međunarodnom festivalu:

„Taj prilog je nagoveštavao smer u kome će kasnije krenuti televizija. Jedan kanadski vozač formule 1 imao je tešku nesreću i u komatoznom stanju je prenet u bolnicu. TV ekipa je otišla u kuću njegovih roditelja i čekala vest iz bolnice i reakciju na vest, koja je nažalost, bila tragična. Javljeno je da je preminuo.

Tu je za mene drastično pokazana ta nezdrava, bolesna strast televizije za hvatanjem tih najdramatičnijih trenutaka iz privatne sfere jednog čoveka, jedne porodice. To moje osećanje je bilo ispravno jer je televizija kasnije nastavila sve direktnije i sve beskrupuloznije da zadire u sferu privatnosti, što potvrđuju rijaliti šou programi“.

„Mislim da je ponižavanje ljudi na televizijskim programima stiglo sa rijaliti šouom. Možda da je jedino skrivena kamera mnogo pre pojave rijalitija imala nijansu onog što bi moglo, uslovno rečeno, da bude problematično i da dovodi do neke ivice ili granice ljudskog dostojanstva. Ali u poređenju sa rijality šou programima je to toliko pristojno i benigno da ga možda ne treba dovoditi u vezu“.

Prekretnički momenat na našoj televiziji naša sagovornica vidi u uslovljenosti političkim okolnostima - sa prvim uvođenjem višestranačja:

„Kod nas je Studio B počeo sa debatama u kojima su se suočavali konkurenti za novu vlast uživo. Debate je mahom vodila Lila Radonjić. I ranije je bilo političkih razgovora, dosta oštrih polemika bez pardona, ali je ovo donelo novi kvalitet, jer je promena političkog sistema stvorila jedno novo otvaranje javnog preispitivanja onoga što rade političari, funkcioneri, ljudi koji imaju javnu odgovornost.

I to je, naravno, imalo svoj razvojni put i dovelo je do direktnih prenosa skupštinskih sednica. Ja sam od početka pomno pratila to kao televizijski žanr, pokušavala da shvatim šta su prednosti a šta su mane. Ma koliko da sam u početku pozdravila, kao i većina građana, mogućnost da upoznam naše izabrane predstavnike i da uđem u središte njihovog rada, u međuvremenu sam ubeđena da je to veoma kontraproduktivno, da oni zloupotrebljavaju direktne TV prenose za političku promociju svojih stranaka i da to njihov ionako neefikasan rad čini još neefikasnijim.

I to je postalo jedno veliko pozorište i glumište i šta god da tvrde poslanici, predstavnici skupštine, mislim da to više nije gledan program. Mislim da ljude to samo zamara i iritira, i da bi svima bilo bolje kad bi se ukinuli prenosi ili premestili u neki poseban skupštinski kanal.

Ti direktni prenosi su ukinuli jedan vid novinarske profesije - izveštavanje iz skupštine. Prosto vapimo za nekim pouzdanim, vrsnim, spretnim skupštinskim izveštačima koji bi nam predočili najkarakterističnije delove rasprave. Nisam sigurna da su skupštinski prenosi dokaz demokratije kao što se obično tvrdi i mislim da je najviše što zaslužuju neki poseban TV kanal“.

Globalna osrednjost televizije

Govoreći o kvalitetu domaćih programa, Branka Otašević naglašava da moramo imati u vidu da tu gotovo ništa „nije naš izum“:

„Sigurno, ma koliko mi bili kritični prema našim programima, prosek onoga što običan gledalac u svetu ima na dnevnom TV meniju, sem možda u Britaniji, nije ni mnogo drugačiji ni mnogo bolji od onoga što mi imamo. Možda banalno zvuči, ali smo svi u jednom velikom globalnom selu od trenutka pojave kablovske distribucije signala, kad gledalac ima čitave kanale specijalizovane za muziku, sport, itd.

Tako da je jedna stvar kad se napravi izbor za festival i sa namerom se pošalje neka drama ili dokumentarac kao dobar kvalitet, a drugo je svakodnevna osrednjost pred očima miliona, bar kad govorimo o angloameričkom delu sveta, a pretpostavljam da ni na drugim stranama nije drugačije“.

U prilog tezi o širenju osrednjosti i prelivanju istih modela programa širom sveta, naša sagovornica navodi da su sve osvojile latinoameričke telenovele kao specifičan vid melodrama, a zatim i rijaliti šou-programi, pa kvizovi - ali ne kvizovi znanja, nego kvizovi koji su lutrije, kao i nagradne igre u kojima besomučno telefoniranje odnosi pare.

Ona ističe da je, međutim, jako malo težnje da se proizvode dobri, originalni domaći programi, čak i na javnom servisu:

„Pre svega mislim na programe za decu. Ima ih jako malo, jer to što ovde postoji u ponudi, na primer, dečije Happy televizije (beogradska dečja TV stanica, prim.a.), to je mnogo crtaća, bez one neophodne vaspitne linije koju mora da ima svaki dobar program za decu. Pa on, zatim, treba da bude klasifikovan po uzrastima - za najmanje, pa malo starije, itd“.

„I ako hoćemo da gledamo nešto istinski dobro iz sfere nauke, moramo da gledamo Discovery ili History Channel. Međutim, ima divnih pojedinačnih emisija na domaćim programima. Ja sam, na primer, veliki poklonik Jovana Memedovića i njegove emisije „Sasvim prirodno“ (putopisna emisija na programu RTS-a, prim.a).

Ali mislim da je situacija u kojoj smo se našli - da se javni servis stalno takmiči sa komercijalnim televizijama u gledanosti - potpuno nelogična zato što su zadaci javnog servisa temeljito postavljeni drugačije.

Međutim, ja sam živela tri godine u Briselu, govorim o frankofonskom delu zemlje, i tamo je potpuno ista stvar. Neprestana je utakmica i faktičko približavanje središtu - od polova na kojima bi trebalo da budu javni servis i komercijalne televizije“.

Glasovi razuma u potonuću televizije 90ih

S obzirom na period 90ih godina, kada su bile podignute medijske, kao i sve druge blokade između zemalja bivše Jugoslavije, još jednom se vraćamo na tu „deceniju nestanka prave slike“ da bismo se podsetili onog dobrog što je u tom vremenu „potonulo“.

Tada je iritantna, vulgarna dominantna informativna propaganda učinila da je jedan deo ozbiljnog gledalaštva potpuno prestao da gleda program RTS-a, a valja se setiti i da je najveća čistka novinara i profesionalaca na RTS-u bila 1993. godine - kada je oko hiljadu ljudi proglašeno viškom i na taj način otpušteno. Mnogi od njih su se, paralelno sa glavnim najvidljivijim tokom agresivne propagande, svesno žrtvujući svoje zaposlenje, trudili da prave ozbiljan profesionalni program sa antiratnom idejom.

Na pitanje šta smo propustili u programu RTS-a tih godina, odustajući od gledanja te televizije, Branka Otašević podseća da je u tekstovima objavljenim od 1991. do 1993. u „TV Novostima“ ukazivala na to da slika na programu RTS-a i nije bila tako crno-bela:

„U svakoj zgodnoj prilici isticala sam da RTS nije bio samo Dnevnik i Dnevnikov dodatak jer je bilo i mnogo emisija iz sfere kulture i obrazovanja koje su iz pozadinskog plana slale potpuno drugačiju poruku od ove udarne, transparente koja je dolazila iz Dnevnika. Jeste tada Dnevnik sa dodatkom trajao po sat i po, ali bilo je još glasova i razuma i upozorenja.

Nekoliko izvanrednih antiratnih dokumentaraca je tada nastalo u redakciji Dokumentarnog programa koji je vodila Srebrenka Ilić. To su filmovi koji su nagrađeni kao programski projekat na martovskom Festivalu dokumentarnog filma.

Sigurno vam tvrdim da je većina ljudi, u stvari, u RTS-u u ono vreme sačuvala obraz - jer iako su mnogi resursi, ili gotovo svi, stavljeni u službu informativnog programa, još uvek je ostalo prostora za druge.

Beležene su ispovesti ljudi koji su bili na ratištima i koji su doneli lična iskustva - time su se bavili antiratni filmovi kao što je, na primer, bio „Sa bolom i tugom u srcu“ Nikole Lorencina. Stjepan Zaninović je snimio film „Moja, tvoja, naša otadžbina“, Božo Kalezić film „Porodica Micić“, takođe sa istom idejom i kritičkim odnosom prema ratnim dešavanjima. „Samuraj u glibu“, film Vladimira Perovića, je govorio o momku koji je bio u ratu i po povratku se uvukao u jedan svoj izolovani svet. Ivan Čolović je pravio emisiju o novim epitafima o novoj narodnoj književnosti i poeziji, tzv. patriotskoj. Bio je tu i kulturni magazin „Alisa“, međunarodni projekat u kome smo učestvovali. Naš prilog je kritički govorio o šajkačama koje su se prodavale u Knez Mihailovoj sa tzv. budnicama, ali je uspeo da uhvati i nešto malo atmosfere iz Hrvatske. Bilo je drugačijeg govora o aktuelnostima u ratnim vremenima, koji se stvarao pozadinski“.

Iako danas, na žalost, ne stiže da gleda televizije u regionu jer joj redovno pisanje zahteva da pomno prati nacionalne programe, Branka Otašević ipak primećuje jedan zanimljiv, novi televizijski fenomen na prostoru bivše Jugoslavije:

„U vremenu raspada, kad smo počeli da se delimo, prva naznaka je bila otkazivanje preuzimanja emisija. Poslednje što je ovde stiglo iz Zagreba, bila je Kviskoteka, a poslednje što je iz Beograda tamo gledano je bila serija „Bolji život“. I posle toga deset - petnaest godina - ništa.

Ali, sad imamo pojavu koja bi možda mogla da bude znak neke razumne komunikacije, pa hajde da kažem i dobrostivosti u komunikaciji među nama koji smo nekad bili zajedno. Razmenjuju se programi, ili preuzimaju matrice. Mi smo gledali „Vilu Mariju“, zagrebačku melodramsku seriju, a tamo se gledala ovdašnja serija „Vratiće se Rode“. I iste strane matrice se snimaju i kod jednih i drugih, pa se razmenjuju glumci.

Nije, čini mi se, daleko dan kad će se stvarno napraviti neka koprodukcija - ona se sigurno neće ticati dokumentarnog istraživanja neke naše bliže zajedničke prošlosti - ali bi je moglo biti u sferi igranog programa, umetnosti, kulture - da li ćemo i to dočekati?“

-------------------------------------------------------------------------------------------------

¹ Nagrada „TV Novosti“ nazvana je „Dušan Duda Timotijević“ - po prvom značajnom ovdašnjem TV kritičaru.

² Sa kritičarskim radom Branke Otašević možete se upoznati u knjigama: ''Televizija, zrelo doba'' - pedeset intervjua sa TV profesionalcima); „Javni kanal“ - TV kritike pisane u „TV Novostima“ 1991. 1992. i 1993. godine; najnovija knjiga, koja čeka dobrog izdavača, izbor je tekstova pisanih tokom cele tri decenije rada.