Prof. Snježana Milivojević komentariše šokantne nalaze Izveštaja o pritiscima i kontroli medija u Srbiji koji je nedavno objavio Savet za borbu protiv korupcije Vlade Srbije.

Pretposlednjeg dana septembra u Beogradskom Medija centru predstavljen je Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji. Ovaj dokument je sačinio Savet za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije koji vodi pravnica Verica Barać, u javnosti poznata kao najuporniji borac za razotkrivanje koruptivnih radnji.

Pored nje na predstavljanju Izveštaja bila su dva predstavnika nezavisnih tela koji se pojavljuju kao važni stubovi kontrole države: Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i Saša Janković, zaštitnik građana.

O Izveštaju su govorili i predsednici dva novinarska udruženja, Ljiljana Smajlović (Udruženje novinara Srbije - UNS) i Vukašin Obradović (Nezavisno udruženje novinara Srbije - NUNS), a posebno je ekspresivna, u naporu da objasni kakav je značaj ovakvog izveštaja, bila profesorka Fakulteta političkih nauka i medijski stručnjak Snježana Milivojević.

U tri segmenta izveštaj obuhvata:
-    vlasničku strukturu medija;
-    analizu državnih projekata – medijskih kampanja kroz koje se daje novac za medije, ali se istovremeno na taj način promovišu političari;
-    činjenice o vlasništvu nad medijskim produkcijama i marketinškim agencijama koje imaju najveći uticaj, a neke od njih i monopol na medijskom tržištu.

Izveštaj je posebno zanimljiv i značajan zbog toga što je Savet uložio napor da pruži i analizu medijskog sadržaja pojedinih medija u odnosu na izložene činjenice o tokovima novca.

Ko su vlasnici medija?

Savet je Izveštaju, između ostalog, utvrdio da:
„...među 30 najznačajnih medija u Srbiji (12 dnevnih novina, 7 nedeljnika, 6 TV stanica i 5 radio stanica), za čak 18 medija pravi vlasnici nisu poznati domaćoj javnosti. Razlog tome je, pre svega, prisustvo ofšor kompanija u vlasničkim strukturama medija, što sve, prevashodno, ima za cilj da se pravi vlasnici sakriju i da se time od javnosti prikriju i interesi tih medija. Tako TV Prva, TV B92, Radio B92, Radio Indeks i Radio Roadstar sa nacionalnim pokrivanjem, ali i pisani mediji Večernje novosti i Press, za direktne vlasnike imaju preduzeća registrovana na Kipru, dok TV Avala i nedeljnik Standard imaju nepoznate vlasnike u Austriji“.

Navodi se i da državne institucije u Srbiji iz budžeta izdvajaju velike svote na oglašavanje koje ide u prilog ličnim i partijskim promocijama. Na uzorku od 50 institucija ti iznosi nisu manji od 15 miliona evra godišnje. Prema ovom dokumentu, na javnim konkursima mediji dobijaju još oko 20 miliona evra, a imajući u vidu ukupno reklamno tržište od oko 160 miliona evra, približno četvrtina prihoda medija potiče iz državnog izvora.

Moć marketinga

Kako se u izveštaju navodi, posebnu ulogu u finansiranju medija i njihovom držanju u ekonomskoj zavisnosti i neizvesnosti imaju marketinške i agencije za odnose sa javnošću i producentske kuće koje su uglavnom u vlasništvu stranačkih aktivista, vrlo visoko pozicioniranih političara na vlasti ili osoba povezanih sa njima. Pojedine marketinške i PR agencije prihode ostvaruju isključivo od državnih institucija i službi, tvrdi se u izveštaju i konstatuje da usluge agencija u protekle tri godine nisu koristili jedino ministarstva prosvete, nauke i državne uprave i lokalne samouprave.

Govoreći na predstavljanju ovog izveštaja, profesorka Fakulteta političkih nauka Snježana Milivojević rekla je da je prihvatila da učestvuje na tom skupu i pomogne nastojanjima Saveta da se ova tema otvori u javnosti jer je bila „zapanjena onime što je razumela“ iz izveštaja.

Profesorka Milivojević u intervjuu za Media.ba objašnjava zašto je za nju značajan ovaj izveštaj:

 

Snježana Milivojević: Za mene je pretpostavka bilo kog strateškog promišljanja o medijima znanje o toj oblasti. Jedno od najmračnijih mesta u toj priči je oblast vlasništva, ne samo zbog karaktera vlasništva, nego postoji stvarno mrak i neznanje o tome.

I zato je ovaj izveštaj važan - jer govori o strukturalnim oblicima medijske scene, o tome kako se transformacija vlasništva obavila do sada, ko su vlasnici i kakvu vrstu regulative i normativnog aranžmana mi imamo da bismo obezbedili da to vlasništvo ne utiče neposredno na sadržaje medija, da bude regulisano ili javno vidljivo.

Druga značajna stvar je da su pokazani tokovi novca i način na koji ta medijska industrija funkcioniše jer je industrija oglašavanja osnova te industrije.

I treća stvar je saznanje kako funkcionišu ključne medijske ustanove. Tu je reč o RTS-u, jer je to ipak javni servis i o tome koliko su te medijske ustanove podložne kontroli javnosti i uvidu u njihov rad i koliko kvaliteta možemo od njih da očekujemo.

Te tri stvari je Savet za borbu protiv korupcije izneo u izveštaju. Za svaku pohvalu je što je Savet, koji je nemedijska institucija, pre svih drugih koji bi možda trebalo to da urade, objavio ovakav izveštaj: i pre Ministarstva za kulturu i medije i pre Ministarstva za Telekomunkacije, odnosno sada Kancelarije za digitalnu agendu, i pre Evropske  kancelarije i pre cele Vlade i svih onih koji treba da osmisle strateški razvoj te oblasti.

Savet je iz jednog drugog ugla krenuo da kritički javnosti podastre sliku o medijskoj sferi. I zato je to izuzetno važan dokument jer je jedna vrsta rendgenske slike stanja.

 

Prilikom predstavljanja ovog izveštaja rekli ste da ste ga čitali kao krimi priču. Šta vas je posebno iznenadilo u ovom dokumentu?

Snježana Milivojević: Meni je to bila krimi priča u nastavcima i u više poglavlja. Bilo mi je zanimljivo prvo poglavlje – uvid u vlasništvo. To je važno jer se u društvu destruirane ili bespomoćne javnosti zaboravlja razlika između nastupa jedne institucije od autoriteta koja izađe sa podacima iza kojih stoji i bespomoćnog sleganja ramenima i pametovanja po kafanama, što je postao manir ovdašnje javnosti.

Jedan plan priče je to da su ovde svi navodno znali, na primer, da su prećutno vlasnici TV Prve i B92 isti, da su vlasnici TV Avale i Pinka isti, pa, zatim, ko je vlasnik „Večernjih novosti“. Međutim, činjenica da je od preko 30 medija koje su u Savetu istraživali,18 u potpuno netransparentnom vlasništvu, a za mnoge se može pretpostaviti da su u zakonski nedozvoljenim vlasničkim odnosima – to je za mene informacija koja sama po sebi zvoni na uzbunu i dobija rang krimi priče.

Ovaj izveštaj ima rang krimi priče i zato što je ogroman novac u pitanju i zato što su velike pravne kancelarije i procedure pokrenute da se legalizuje ili prikaže privid legalnosti nad nečim što je u osnovi nelegalno. Za mene je, kao građanku, vrlo važno da se mediji, koji treba da služe otkrivanju nelegalnosti u društvu, hvale da su svoju vlastitu vlasničku nelegalnost pokrili papirima pod navodnicima i dokazuju da je legalno ono što svi znamo da nije legalno. To je veliko otkriće, jer se, inače, priča o vlasništvu u zemljama Centralne i Istočne Evrope otvara kao drugo poglavlje, nakon što se poglavlje o pritisku države i političkim vezama malo skloni.

Vrlo je važno znati da kad jednom krene transformacija vlaništva i kad, ipak, političke strukture u zemljama tranzicije shvate da ne mogu više neposredno i direktno da  praktikuju svoju političku moć, što je uobičajeni put, oni svoju političku moć konvertuju, investiraju u medijsko vlasništvo preko ofšor kompanija, povezanih lica i tako dalje, i onda tu svoju moć koriste za očuvanje svoje političke pozicije. To je krimi priča u srcu vlasti i države.

Druga zanimljiva i frapantna priča je da nije dovoljno samo biti vlasnik medija jer su mediji veoma skupe igračke, nego se mora obezbediti trajni priliv novca. I šta nam sad ovaj način na koji se mediji finansiraju otkriva? Prvo, vidimo da taj ceo medijski sektor nije baš toliko bez novca koliko mi svi mislimo. Vidimo da se u njega uliva veliki deo novca iz države, iz javnih prihoda. Nad tim sredstvima nema kontrole i oni ne idu u podsticanje medija, kao nezavisnih medija, nego u samopromociju i to ne cele države, nego u zadovoljavanje pojedinih političkih apetita, predizbornih aranžmana itd. Mogućnost da to funkcioniše, a da javnost nema uvida, da postoji toliko razvnovrsnih kanala kroz koji državni novac može da curi, a da tome ne može da se stane na kraj, takođe je otkriće ranga krimi priča.

Da li očekujete da će Tužilaštvo reagovati?

Snježana Milivojević: Ne. Ne očekujem zato što nemam poverenja. Zato što vidimo da je država sve ovo dopustila, a šokantno je da je sve to dopušteno i da je to sve jedan sistemski sklop koji funkcioniše. Pogledajte tu koncentraciju novca za oglašavanja u agencijama za oglašavanje: činjenicu da su savetnici predsednika države, visoki funkcioneri vladajuće partije i države na tako direktan način povezani sa institucijama koje potpuno monopolišu prodaju i proizvodnju televizijskih programa. To govori o nesrazmernom uticaju na koji niko nije obratio pažnju. To nije moglo da se desi kao eksces na koji će sad Tužilaštvo da reaguje. To se sistemski radilo. Zbog toga ne znam kako će doći do raščišćavanja toga. Želim im sreću.

Da li bi ovaj izveštaj bio zanimljiv za čitanje u regionu Balkana, s obzirom na to da „krimi priča“ ima svoje rukavce i van Srbije?

Snježana Milivojević: Ja mislim da bi. Mislim da bi bilo vrlo dobro da se sarađuje u ovome zato što se zaista već sa početkom tranzicije pokazalo da se vlasništvo globalizuje i da se kanali razmene vlasništva lakše uspostavljaju nego neke profesionalne veze ili veze publike ili javnosti.

Velike korporacije kao  što su WAZ, Ringier, ili televizije koje dolaze poput TV Foxa ili TV Nove će vrlo lako uspostavljati iste obrasce na celom tržištu, a tržišta će sa stanovišta publike funkcionisati kao nepovezana i bez znanja kako to funkcioniše.

Sa druge strane je koncetracija publike. Publika je u celom našem regionu prilično mala. Srbija je najveće medijsko izvozno tržište. U mnogim aspektima Pink je korporacija koja ima velike interese i uticaj širom regiona i u tom smislu je taj izveštaj interesantan za sve. A iz preporuka Saveta proizilazi da je i pre intervencija Tužilaštva vrlo važno graditi instrumente da se ovo polje kontroliše. Mi živimo u zapuštenom društvu i i svi bismo voleli da se sve to kao mačem poseče i sredi, što nije moguće, ali je možda dobra stvar graditi instrumente da se to više ne dešava.

Treba uspostaviti te stalne monitore za kontrolu transparentnosti, za kontrolu koncetracije vlasništva, te relativno jednostavne stvari, gde bi na kraju godine ili Ministarstvo ili ključni regulatori trebalo da se oglase za izveštajem o tome da li raste stepen koncetracije na određenim poljima u medijima.

Takođe, treba povećati osetljivost države i regulatora i medija na to da nije opasna samo koncentracija vlasništva, opasne su i druge vrste koncetracije - koncentracija publike oko samo dva ili tri vodeća medija, čime se faktički smanjuje pluralizam, koncentracija izveštavanja, koncetracija sadržaja koja sada ide na drugi način uz digitalne platforme, i neće morati da bude samo koncentracija oko medija na koje smo navikli. Medijski prostor se tako brzo menja da će medijski neobrazovana ili neuka publika ostati na repu događaja.

Da li znate da li ostale zemlje regiona imaju ovakve izveštaje o vlasničkoj strukturi. Bilo bi zanimljivo ukrstiti izveštaje o vlasničkoj strukturi medija u regionu?

Snježana Milivojević: Mislim da Hrvatska ima dobar registar, tamo je medijska scena bila dosta zaštićena jer je Hrvatska imala rigidne zakone tokom devedesetih godina. Dok su u tom periodu nelegalni mediji bujali u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Makedoniji, oni su imali vrlo rigidne zakone i sad je posledica to da oni imaju veliki problem sa manjkom pluralizma, a ovde postoji problem sa fiktivnim pluralizmom, glumljenim pluralizmom, a i jedno i drugo je bilo porazno po medije.

Ali, i konkursi za dozvolu su bili mnogo rigidniji u Hrvatskoj i ta je scena mnogo sređenija, dok su Makedonija, BiH i Srbija platile cenu regulatornog haosa, slabe države koja nije želela da interveniše na tom polju i na izvestan način su prošli kao Italija u predberluskonijevo vreme. Nije imala snage da se nosi sa velikim korporacijama, a onda kad su se one dogodile više nije imala snage da to reguliše.

I  bez ovakvog izveštaja pred sobom, danas nije lako predavati na fakultetu o medijima jer to uvek uključuje i etička pitanja. Šta kažete svojim studentima? Kako se informisati, kako se čitaju novine, kako se gleda televizija?

Snježana Milivojević: Mediji su doživeli najveće promene od svog nastanka. Kad danas govorite sa prilično poleta o novim medijima, neki vas cinično podsećaju da su svi mediji jednom bili novi. To je tačno, ali nikad promene u medijima nisu bile kao danas. Ovo nije stvar nekog novog pronalaska jer se on sad pojavljuje na šest meseci, tako da ne možete više ni da pratite. S pravom kažu ozbiljni ljudi da se ovog puta potpuno menja medijska ekologija. Menja se način na koji se javna komunikacija organizuje zahvaljujući dramatičnim promenama u medijima.

Kritička uloga medija počiva iz pretpostavke da su oni dugo nazivani četvrtim staležom, četvrtim osloncem vlasti. Danas se o medijima govori kao o petom staležu. Medijska publika, socijalne mreže postaju aktivni subjektivizirani kritički učesnik u komunikaciji i postaju deo staleža, a ne njegov korisnik ili primalac.

Desila se jedna fantastična stvar: promena moći na relaciji proizvođač – poruka - primalac. Primalaca poruka u stvari više skoro i nema. Publika postaje sve moćnija, ne samo kao televizijska publika koja daljinskim upravljačem kreira svoj program, nego zaista postaje kreator programa i postoji čitav niz servisa koji publici omogućavaju učešće. Pogledajte samo Wiki – sajtove Wikipedije, Wikidictionary, pa jedan Wikileaks.

Kada ovako govorim mnoge kolege misle da je to preterani optimizam, međutim, u komunikaciji sa studentima vidim da to nije preterano. Studenti su na drugačiji način medijski pismeni. Vršnjaci Facebook-a već idu u školu, oni ne pamte svet bez toga. I mi ih više ne možemo spremati na onu vrstu kritičnosti i znanja koja je potrebna za devetnaestovekovne medije.

Decenija devedesetih u medijskom smislu izgleda kao devetnaesti vek i izvlačiti sva znanja iz tog iskustva nije dovoljno. Razlog za optimizam je u tome da su nove generacije pismene na drugačiji način, da se nose sa izazovima prošlosti sa jednom otvorenošću za budućnost koju mi, možda, više nemamo.

Kad god im predajem mislim na to da će moji sadašnji studenti raditi do sredine ovog veka. A ja ne mogu ni da zamislim za koji ću ih ja to svet spremiti. I to po prvi put nije obuka za štampu, radio, televiziju, za neki poznati medijski svet, nego jedan korpus znanja i veština koji će im omogućiti da se kritički pripreme za novi medijski svet u kome će graditi karijeru.

------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji koji je objavio Savet za borbu protiv korupcije možete Vlade Republike Srbije preuzeti ovde.

 

Sažetak izveštaja dostupan je ovde.

 

Snimak sa konferencije za štampu povodom predstavljanja izveštaja dostupan je na sajtu beogradskog Medija centra.