Dramaturgija radijske vesti počiva na ređanju činjenica koje se sadržajem najadekvatnije uklapaju u program ili emisiju i ,pre svega, imaju odgovor za slušaoca koji vam s namerom “dolazi na talas”, ali su dovoljno informativne i za “slušaoca opšte prakse”.

• Radijska vest ne sme da bude duža od šest redova

• Njenu koncepciju određuje karakter radija ili emisije

• Činjenice se ređaju po informativnosti i atraktivnosti koje imaju za slušaoca

• Pre početka pisanja vesti novinar mora da odgovori na pitanje “kome se obraćam?”

• U prirodi radija je da plasira vesti s lica mesta i da bude najbrži

• Radio mora da maksimalno iskoristi prednost svedočenja u realnom vremenu

Veoma je jednostavno u šest redova napisati vest za radio. Ta dužina, valja to stalno imati na umu, fantastično funkcioniše i postiže pravi efekat. Pet redova je sasvim dovoljno da sročite pet odgovora na ona poslovična engleska “W”, ako baš mora svih pet, i još vam ostane jedan red da budete pametni.

He, kad bi to bilo tako jednostavno... U tekstu koji sledi probaću da vam ukažem na elemente tri jednako važna principa u dramaturgiji vesti za radio.

Vest određuje tip radija i emisije

Treba li podsećati da svaki posao valja raditi maksimalno koncentrisan? Ne treba. U redu. E pa, osnovna stvar u pravljenju radijske vesti jeste koncepcija samog segmenta programa ili karakter emisije u kojoj želite da plasirate odredjenu informaciju.

Pre nego što uopšte sednete da napišete vest uvek morate sami sebi postaviti pitanje za koju emisiju i za kog slušaoca vi tu vest pravite, tačnije da opravdate princip - “kome se obraćam”? Od odgovora na to pitanje zavisi i dramaturgija i raspored obaveznog sadržaja informacije same. Pogotovu ako je reč o “programskom radiju” kakva je većina radio stanica koje podvodimo pod odrednicu “javni servis”, mada o pomenutom valja voditi računa i kada je reč o “format radiju” koji u etru čine većinu.

Evo jednostavnog primera. Naime, većina ovdašnjih radio stanica nije imala izveštača na otvaranju ovogodišnjeg Filmskog festivala u Veneciji i oslonila se na agencijske vesti koje u principu obiluju činjenicama, ali ih valja prilagoditi i za štampu, a kamoli za radio program. Pa i tu treba imati na umu već pomenuto, karakter programa ili emisije, a neke od varijanti redjanja tog obilja činjenica mogu ovako izgledati:

• Za emisiju dnevničkog, opšte informativnog tipa, dovoljno je reći da je “večeras otvoren Filmski festival u Veneciji projekcijom najnovijeg ostvarenja čuvenog reditelja Stivena Spilberga – “Terminal”. U narednih desetak dana šezdeset prvog po redu Festivala, biće prikazan dvadeset  jedan film u konkurenciji za nagrade, a publika će imati priliku da pogleda još pedeset onih koji su van konkurencije. Filma iz naše zemlje ove godine nema, ali je ražiseru Dušanu Makavejevu pripala čast da bude jedan od devet članova žirija”.

• Za specijalizovanu emisiju koja se bavi filmom vest bi mogla da glasi – “Najstariji filmski festival u Evropi, Venecijanski, otvoren je večeras najnovijim filmom Stivena Spilberga – “Terminal”, koji nije u zvaničnoj konkurenciji. U narednih desetak dana za nagradu “Zlatni lav” konkurisaće 21 film reditelja poput Majka Lija, Vima Vendersa i Alehandra Amenabara, da pomenemo samo neke. Britanski reditelj Džon Burman na čelu je devetočlanog žirija u kome je i naš reditelj Dušan Makavejev”.

• Za emisije tipa “Glamurama” u kojima je su u prvom planu poznate ličnosti, a ne dogadjaj sam, vest bi mogla da izgleda, na primer, ovako – “Nikol Kidman, Meril Strip, Al Paćino, Robert de Niro, Tom Henks i Striven Spilberg čijim je najnovijim filmom “Terminal”, večeras otvoren šezdeset prvi Filmski festival u Veneciji, samo su neke od zvezda Holivuda koje su ovog trenutka okupirale Lido. Jest’ da je teško po sjaju dostići Kanski, ali direktor Venecijanskog festivala Marko Miler kaže da će, citiramo, “sakog dana biti barem jedan, glamurozan, 'oskarovski' trenutak”, završen citat”.

• U ovoj našoj, ali ne i samo našoj političkoj stvarnosti, od ponudjenog materijala mogla bi se napraviti i sasvim umesna vest za specijalizovanu emisiju o izbeglicama i azilantima. Recimo ovako... “Sudbina azilanata inspirisala je i takvog reditelja kakav je Stiven Spilberg čijim je najnovijim ostvarenjem - “Terminal” - otvoren večeras Filmski festival u Veneciji. Reč je o filmu u kome glavni junak, igra ga Tom Henks, sticajem raznih okolnosti postaje čovek bez domovine i devet meseci provodi zarobljen u tranzitnoj zoni njujorškog aerodroma. Iako je reč o romantičnoj komediji, u prvim izveštajima se kaže da je film ostavio snažan utisak na publiku”.

• A ako se, pak, radi o emisiji koja... Ne, mislim da je dovoljno primera ovim povodom.

Slušalac prepoznaje novinarski trud

Razume se, ima i onih koji bi da u jednu vest udrobe što više činjenica, pa se “to” pretvori u nešto bez kraja i konca, u konfuzno čitanje bez glave i repa... Princip da dramaturgija vesti zavisi pre svega od karaktera programa ili emisije olakšava posao jer vam omogućava da se fokusirate na one činjenice iz inicijalne informacije koje se sadržajem najadekvatnije uklapaju u program ili emisiju, koje imaju odgovor pre svega za slušaoca koji vam s namerom “dolazi na talas” u tom trenutku, ali koje su dovoljno informativne i za “slušaoca opšte prakse”.

Moram ipak da dodam još jedno kratko objašnjenje kako bih bio do kraja jasan. Naime, problem većine radijskih redakcija je u tome što vesti uglavnom rade dežurni novinari “opšteg usmerenja” koji, do duše, više ili manje vladaju osnovnim pravilima tog posla, ali većina na žalost malo mari o onome što dobru redakciju i dobar radio program razlikuje od običnog.

Retko na nekom programu čujem različite verzije informacije o istom dogadjaju. A, verujte mi na reč, i na četvrtvekovno iskustvo, slušalac i te kako prepoznaje šta je trud, a šta otaljavanje posla. Ako je u vašoj udarnoj informativnoj emisiji čuo vest poput one s početka  primera, pa se potom prebacio na neki drugi program, jer kao što je opšte poznato slušaoci su velike “selice”, a onda, kad mu ti neki drugi dosade vratio opet na vaš talas i vest o Festivalu u Veneciji čuo u drugoj, konkretnoj emisiji primerenoj verziji, garantovano će primetiti razliku i budite sigurni da će to zapamtiti kao dobro uradjen posao.

Princip da dramaturgija vesti za radio zavisi od informativnosti, relevantnosti, karaktera ili atraktivnosti činjenica u osnovnoj vesti jeste onaj s kojim se “vestadžije” najčešće sreću. Na žalost, i ovaj problem mnogi rešavaju po inerciji, najčešće se oslanjajući na lid agencijske vesti bez mnogo razmišljanja o obradi inicijalne vesti.

Krajnji proizvod ponekad može da se pretvori u epohalan promašaj baš zbog toga što se gubi iz vida specifičnost radija kao medija, karakter programa i pretpostavljeni slušalac. I za obrazloženje ovog principa primera ima sijaset.

Recimo, vest da se negde dogodio zemljotres... Takve informacije idu uglavnom u “običnim” emisijama vesti, pa zato valja proceniti pre svega kojom od činjenica započeti priču. Osnovni kriterijum kojim vam se valja rukovoditi treba da bude relevantnost svake pojedinačne činjenice koje čine vest i ma kako morbidno zvučalo, ali u pomenutom slučaju bitnu ulogu igra i atraktivnost podataka u najširem smislu tog pojma...

Potpuno je legitimno u glavu vesti staviti broj žrtava ako je cifra toliko dramatična da će vaše slušaoce ostaviti bez daha. Lokaciju prirodne katastrofe možete istaći u prvi plan ako se, na primer, zemljotres dogodio u delu sveta koji je i inače u žiži interesovanja javnosti, Iraku ili Avganistanu na primer. Osim toga, u tom slučaju vest možete smestiti i na početku ili kraju hronike o borbama ili političkim zbivanjima u toj zemlji.

Ako je, pak, reč o trećem zemljotresu u poslednjih nekoliko meseci u istom regionu, na primer u zabitima Irana gde obično nema mnogo žrtava, onda se vest može “spakovati” i kao neka vrsta kurioziteta, po sistemu – verovali ili ne.

Na samom početku ovog testa pomenuo sam optimalnu dužinu vesti za radio od šest redova, a sada dodajem - kraće može, duže nikako! Možda sam dosadan, ali moram opet da naglasim - ma o kakvom sadržaju inicijalne informacije da je reč, osnovni stav – koncentracija, selektivnost i odnos prema slušaocu i programu, važi podjednako i za ovaj princip.

U samoj prirodi radija je da plasira vesti s lica mesta, da bude najbrži, autentičan i da maksimalno iskoristi prednost realnog vremena, svedočenja o dogadjaju dok se još odvija. Glavni kriterijum u redakcijama da reportera pošalju na lice mesta ujedno predstavlja i osnovu principa zainteresovanosti javnosti da čuje odredjenu vest što automatski odredjuje i strukturu vesti, odnosno redosled činjenica u njoj.

Primere vezane za sportske rezultate ili rezultate parlamentarnih ili lokalnih izbora neću da pominjem, valjda je tu sve jasno, ali evo jedne anegdote iz relativno bliske političke prošlosti Beograda, anegdote koja savršeno ilustruje kako se može napraviti epohalan promašaj ako se ne poštuje pomenuti princip.

Epohalni promašaj "Podizanja napetosti"

Pokojni premijer, Dr Zoran Đinđić, je na početku mandata imao sijaset problema pri sastavljanju kabineta. Za ministre u pojedinim resorima predstavnici tadašnjeg DOS-a su se relativno lako dogovorili, mada je oko drugih bilo i nezadovoljnih uz obavezne medjusobne čarke po medijima.

Najteže je bilo izabrati ministra unutrašnjih poslova. Taj posao se vukao neuobičajeno dugo što je dovelo do svakakvih spekulacija u javnosti, nagadjanja, pa i navijanja. Novinari su se svako malo pozivali na “pouzdane izvore koji žele da ostanu anonimni”, licitirali razna imena, pa i otvoreno navijali za pojedine ličnosti koje su bile ili “bile” u igri.

Svaki sastanak predsedništva DOS-a okupljao je masu izveštača, foto reportera i snimatelja, sastanci su se redjali, a rešenja nema pa nema. Jednog popodneva, treba li reći da je vrh DOS-a opet imao sastanak koji je počeo sat vremena pre Dnevnika u pet na radiju B 92, bio sam dežurni urednik u redakciji i, razume se, na lice mesta poslao mladog novinara.

Spakovao sam emisiju na tenane, uvek je lako kad je prva vest nesporna, bez obzira što sastanak još nije bio završen i ime ministra unutrašnjih dela nije objavljeno, poredjao tonove u kompjuteru, podelio čitačke kartice voditeljskom paru i otišao u tehniku da se dogovorim sa realizatorom i reporterom s lica mesta. Kratko i precizno – uključenje u generalnu najavu, ako ima ime ministra policije dobro jest, ako nema onda o tome ko je došao na sastanak, a koga nema, pa čekamo i ide ponovo u emisiju čim sazna epilog sastanka. Rečeno, učinjeno.

Uključenje u generalnu je bilo sasvim OK iako smo se svi nadali da će devedeset dvojka biti prva koja će objaviti dugo očekivanu vest. Nema je još, sastanak traje, ali pripremljena najava da se konačno očekuje izbor ministra unutrašnjih dela, da je sastanak počeo pre sat vremena, odradi posao.

Onda reporter s lica mesta, kratko, u pet rečenica sa dobrom slikom, te prvi je došao ovaj, a ona dvojica su stigla istom limuzinom, te koliko je novinara oko ulaza... sasvim primereno. Obavezna odjava po sistemu – čim saznamo nešto novo, javljamo. Emisija ide dalje i posle desetak minuta eto reportera na liniji. Gotovo, kaže. Prekidamo Dnevnik, nova najava o sastanku DOS-a, uključujemo reportera, svi se pretvorili u uvo, čekamo ime, kad ono...

Umesto da jednostavno kaže – “Dušan Mihajlović je novi ministar unutrašnjih dela”, pa onda da razveze priču, mladi reporter poče o tome ko je prvi izašao sa satanka, te smrknut, neće da govori za novinare, pa kako su i ostali izašli bez komentara, pa onda opet ko je s kim išao pod ruku, činilo mi se da traje večnost.

I posle posle svega toga još nema imena, već ide rečenica da je izašao jedan od lidera DOS-a i saopštio da je i poslednji ministar izabran. Tek posle svega toga – ime!

Čekajući reportera da se vrati s dogadjaja bio sam živo radoznao zašto je razvezao priču umesto da vest počne podatkom koji su naši slušaoci toliko dugo čekali – imenom izabranog ministra. Njegovu priču o tome da je želeo “da podigne napetost” knjižio sam pod - “duh devedesetdvojke”, ali je ipak narednih dana morao malo da se podseti osnovnih principa dramaturgije vesti za radio.

Prilog Medija centra Beograd