Da nije bilo «neimenovanih izvora» sve okolnosti pogibije dva gardista u Beogradu ostale bi potpuno skrivene od javnosti. Analiza korišćenja tih izvora u medijima pokazala je, na žalost, da su oni postali nekažnjivo polje zaštite za podmetanje spekulacija i namerno proturanje dezinformacija.

Srpske medije odavno prati zla kob «neimenovanih izvora», čije navode najčešće nije moguće proveriti i tako ispoštovati jedno od osnovnih pravila profesionalnog novinarstva – proveru informacije iz najmanje dva nezavisna izvora. Ali, takvi izvori bili su i ostali «nužno zlo», jer je svaki pojedinac, spreman da sa javnošću podeli neku skrivenu istinu, neprocenjivo vredan, posebno u situaciji kada je zvaničan izvor zatvoren ili javnost nema poverenja da će saznati punu istinu iz zvaničnih izvora.  Problem sa neimenovanim izvorom je u tome što nemogućnost adekvatne provere moguću laž često čini neotkrivenom. U šta se pretvara traganje za istinom uz dominantnu pomoć «neimenovanih izvora», dobro ilusutruju novinarski pokušaji da se rasvetli pogibija dvojice vojnika u kasarni u Beogradu, 05. oktobra 2004.

Slučaj, ukratko, izgleda ovako: dva mlada vojnika ubijena su na straži u Topčiderskoj kasarni. Vojni istražitelji su nakon istrage saopštili da je jedan vojnik ubio drugog, a zatim i sebe, ali pošto je objavljeno nekoliko nelogičnih detalja svi su posumnjali u tu verziju. Državni vrh Srbije i Crne Gore formirao je nezavisnu komisiju koja je trebalo da utvrdi istinu, vojna komisija nastavila je, takođe, da istražuje, a zahvaljujući početnoj impresiji da vojska nešto krije i njenoj zatvorenosti za medije, javnost je obilno „obaveštavana“ iz neimenovanih izvora.

Priča o pogibiji dvojice gardista, svojevrstan je medijski fenomen u Srbiji, jer bez predaha traje duže od 40 dana. Svaka ozbiljnija analiza će pokazati da, ako se izuzmu političke postizborne kombinatorike i krize, jedna tema i jedan konkretan događaj, već dugo nije imao tako intenzivan, kontinuiran život u medijima.

Ako na stranu stavimo krajnje nespretne istupe i postupke vojnih istražnih organa u javnosti, neodmerenost ministra odbrane Prvoslava Davinića, ličnosti iz političkog života koje i u ovom tragičnom događaju prepoznaju neki svoj interes i sumnje u vojnu istragu nastale formiranjem Državne komisije čiji je zadatak da paralelno sa vojnom, utvrdi istinu, veliku ulogu u zbrci koja je nastala u traganju za odgovornom kako su poginula dvojica mladića, imaju i sami novinari i urednici srpskih medija.

Zvanična verzija

Dva vojnika Gardijske brigade Vojske Srbije i Crne Gore, Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović pronađeni su izrešetana mecima u vojnom objektu «specijalne namene» u beogradskom naselju Topčider, u jutro 5. oktobra. Obojica su imali po 21 godinu. Dražen Jakovljević pronađen je mrtav, dok je Dragan Milovanović ubrzo preminuo na Vojnomedicinskoj akademiju u Beogradu.

Vojnici su bili deo straže, tog jutra u patroli. Obojica su pogođena sa po tri metka, a po jedno zrno, ostalo je u telima. Kasnije analize pokazaće da su oba metka ispaljena iz iste puške – one koju je tog jutra nosio Dragan Milovanović. Iste analize pokazaće i to da je tog jutra pucano iz obe puške i da je ispaljeno ukupno 20 metaka. Uzimanje tzv. «parafinske rukavice» sa ruku poginulih vojnika ali i ostalih vojnika i starešina koji se u objektu na Topčideru nalaze na straži, pokazaće da su tog jutra pucali samo pokojni vojnici.

Mesto na kome su pronađeni, opisano je kao «šumovito», daleko od ostalih stražarskih mesta, a za kameru je rečeno da snima ogradu, ali ne i unutrašnjost objekta. Sve ove podatke, uz uobičajen post scriptum, «da je istraga u toku», zvanično su saopštili Generalštab VSCG, predstavnici vojnog pravosuđa i ministar odbrane. Na kraju, na inicijativu predsednika Srbije i Crne Gore Svetozara Marovića, formirana je Komisija (čine je predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, Bezbednosno informativne agencije, civilnog pravosuđa, nezavisni stručnjaci, član Odbora za bezbednost Skupštine SCG i predstavnici nevladinih organizacija), čiji je zadatak da radi paralelno sa vojnim pravosuđem i dođe do istine šta se zapravo 5. oktobra ujutro dogodilo na Topčideru.

Razlike među medijima

Ni jedna za to specijalizovana ustanova (poput Medijske dokumentacije Ebart koja u tome ima iskustva), nije se još usudila da napravi ozbiljnu analizu kako su mediji pratili topčiderski slučaj. Ipak, očigledno je da su navedene okolnosti smrti dvojice vojnika, po svakom osnovu veoma neobične, već prvog dana posle tragedije, predodredile pravac u kojem će mediji pratiti istragu.

Naslovi poput «Misteriozna smrt dvojice vojnika na stražarskom mestu» (dnevni list Balkan, 06.10.2004), ili «Rafali bez svedoka» (dnevni list Politika, 6.10.2004.), ostaće potka po kojoj će glavni i odgovorni urednici beogradskih štampanih medija praviti naslovne strane svojih izdanja. Vojnike će zatim ubijati haške potere (tabloid Kurir, 14. oktobar), misteriozne osobe sa fantomkama na glavi, (dnevni list Blic, 27. oktobar), napadači koji su u zasedi čekali Andriju Draškovića (Balkan, 10. novembar). Šef diplomatije SCG Vuk Drašković i njegova supruga Danica izjaviće da su saznali da je vojnike ubilo obezbeđenje haškog optuženika, generala Nebojše Pavkovića.

Analiza štampanih medija pokazuje da su senzacionalizmom prednjačili listovi «Kurir» i «Balkan», zbog najvećeg broja informacija iz takozvanih «neimenovanih izvora» i verzija događaja koje su plasirali. «Večernje novosti» bile su obazrivije i pratile su uglavnom tok istraga, dok su «Politika» i «Danas» najčešće prenosili navode drugih medija, iako je «Politika» nešto češće prenosila navode svojih izvora «bliskih istrazi». «Glas javnosti», uglavnom je slučaj pratio kroz zvanične izjave, mada su i ove novine imale svoje pokušaje da izveštavanje dignu na nivo ekskluziviteta. Sve dok se nisu pojavile ličnosti iz politike sa svojim saznanjima, poput pomenute Danice Drašković ili Vladana Batića, koji tvrdi da je vojnike ubio neko treći (18. novembar), što su neki od medija oberučke prihvatili.

Za mnoge medije, ekskluzivitet je u ovom slučaju mnogo važniji od istine. Valjda zato što je izreka da «dobra naslovna strana prodaje novine», kod mnogih urednika srpskih medija postala sama po sebi pravilo, dok je «istina» postala nešto poželjno, ali ne i obavezno.

Kakvi izvori, takva i istina

Odakle medijima sve te «senzacionalne» informacije? Vojska Srbije i Crne Gore (prethodno Vojska Jugoslavije i Jugoslovenska narodna armija), od svog nastajanja na ovamo, gradila je imidž institucije zatvorenog tipa, posebno prema medijima. Ovaj imidž i praksu, sačuvala je u velikoj meri i danas, a sve informacije koje su do javnosti stizale iz oružanjih snaga bile su strogo kontrolisanog tipa, praktično sve do slučaja Topčider. Kontakti oružanih snaga sa medijima sada su zadatak Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane. Do reorganizacije ministarstva, tokom leta ove godine, odnosno, dok i sam Generalštab nije postao jedna od Uprava Ministarstva, postojala je i Uprava za moral, u čiju nadležnost je, između ostalog, spadala i komunikacija sa javnošću.

Novinari koji prate vojsku, a sami nemaju mnogo ličnih kontakata unutar nje, znaju da je jedan od najtežih zadataka dobiti bilo kakvu informaciju više, ili sagovornika za određenu temu iz Vojske. Da bi se informacija, ili sagovornik dobio, neophodno je poslati zvaničan zahtev, na memorandumu medijske organizacije, koji potpisuje urednik. Taj zahtev, Uprava potom šalje ministru ili nekoj od uprava, na odobravanje. Sve to teče isuviše sporo za ritam dnevnog novinarstva, pored toga što odgovor na zahtev u ogromnom broju slučajeva bude negativan.

Vojno pravosuđe tema je za sebe: ono postoji, ali zapravo ne postoji. Ili obrnuto. Ukratko, Ustavna povelja Državne zajednice Srbija i Crna Gora ne predviđa postojanje vojnog pravosuđa, već određuje  prenošenje njene nadležnosti na civilne sudove, posebnim zakonom. Neusvajanje tog zakona u Srbiji, uzorok je pravnog vakuuma u kome vojni sudovi još rade svoje posao. Informacije iz vojnog pravosuđa po pravilu imaju formu šturog saopštenja, ponovo, sve do pogibije dvojice gardista.

Nezvanični izvori

Veliko je pitanje da li je inflacija nezvaničnih izvora koji su «otkrivali» detalje o pogibiji gardista posledica nepouzdanih i za saradnju nespremnih zvaničnih izvora, ili je nešto drugo u pitanju. Tek, oni su trasirali put kojim će novinari krenuti u istraživanju pozadine događaja.

Nezvanični izvor tabloida „Kurir“ povezao je kontrolu objekta, koji su obezbeđivali nastradali vojnici, sa njihovom pogibijom (14. oktobar). Tabloid se poziva na izjavu neimenovanog «visokog oficira VSCG» koji «ne želi da ova dva događaja dovede u direktnu vezu ali kaže da postoji osnovana sumnja da je haška potera direktan uzork stradanja gardista».

Nezvanični izvor dnevnika „Blic“ otkriće misterioznog čoveka sa fantomkom (27. oktobar). List piše da se istražnim organima javio svedok koji je na dan ubistva, u neposrednoj blizini vojnog objekta, video muškarca u civilnom odelu, koji, skida „fantomku“, rukavice i obuću, i sa torbom u rukama ulazi u automobil. List doodaje da je ostalo je nepoznato ko je bila osoba sa „fantomkom“, zašto se tu našla u tom trenutku, kao i da li je na neki način povezana sa pogibijom gardista. U ovom slučaju, nije bilo neophodno otvorenije ulaziti u spekulacije, čovek sa «fantomkom» u blizini mesta tragedije, indikativan je i sugestivan podatak, sam za sebe.

Iza informacija da je gardiste ubila zaseda postavljena za kontroverznog biznismena Andriju Draškovića (17 novembar) stoji nezvanični izvori dnevnika „Balkan“. Ovaj list piše da je vila, čiji je vlasnik Andrija Drašković, a koja se nalazi iznad vojnog objekta u kome su ubijeni gardisti, iznenada opustela posle tragedije u topčiderskoj kasarni. Jedna od mogućnosti, koju plasira neimenovani izvor ovog lista jeste da su kretanje atentatora sa druge strane žičane ograde primetili gardisti i da je u tom „komešanju“ došlo do pucnjave...

Da vojnici uopšte i nisu ubijeni puškama koje su nosili, već nekom drugom, tvrdi dobro obavešten izvor „Glasa javnosti“ 11. novembra.

Da se izveštaji dve komisije veoma razlikuju, saznao je „Blic“ 11. novembra, a izvor „Balkana“ 18. novembra precizira da se izveštaji razlikuju u 15 tačaka. I tako bi se moglo u nedogled. Neki od ovih navoda demantovani su, neki stidljivo potvrđeni (oni koji se odnose na rezultate istrage), na neke uopšte nije ni reagovano. Po tome sudeći, izgleda da je unutar obe istrage postojao određeni krug ljudi jako raspoložen sa saradnju sa medijima, samo je pitanje zbog čega su odabrali da sakriju svoj identitet.

Pravilo službe Vojske Srbije i Crne Gore precizno reguliše pod kojim uslovima pripadnik oružanih snaga može istupati u medijima. Prema tom pravilniku, pripadniku Vojske nastup u medijima mora da dozvoli nadležni starešina, i u tome se može pronaći opravdanje za ljude iz Vojske koji su se pojavljivali kao anonimni sagovornici. Što se Državne komisije tiče, ona je svog predsednika Božu Prelevića zadužila za kontakt sa medijima, pa bi se i tu moglo tražiti opravdanje za činjenicu da su se drugi članovi te komisije anonimno pojavljivali u javnosti. Ipak, sa velikom dozom rezerve treba gledati na mnoge od tih izvora, jer motivi njihovog pojavljivanja mogu biti interesi koji sa željom za plasiranjem istine i objektivim informisanjem javnosti nemaju nikakve veze.

Bez ulaženja u to ko su ostali izvori, da li neki od njih zaista i postoje, kao i sa kojim motivima su iznosili neke podatke u javnost, logično je prepostaviti da najveći broj tako prikupljenih informacija nije bio proveravan iz još najmanje dva nezavisna izvora.

Zvanični izvori

Prvi novinski natpisi, od kojih su neki prenosili i verziju o «trećem licu» koje je učestvovalo u događaju, naterali su Vojsku i Ministarstvo odbrane da naprave presedan i organizuju dve konferencije za novinare. Organizovane sa namerom da amortizuju takva pisanja, ispostavilo se da su samo bile okidač za inflaciju pretpostavki, spekulacija i mogućih scenarija tragedije.

Na prvoj konferenciji za novinare, 7. oktobra, istražni sudija vojnog suda u Beogradu, kapetan Vuk Tufegdžić izneo je samo već navedene tvrdnje, bez zaključka. Novinari su, sasvim logično postavili nekoliko pitanja koja su se nametala sama po sebi:

- gde se nalaze rane kod poginulih vojnika?

- koji su to objekat čuvali gardisti?

- koliko je puta ko od njih dvojice pucao?

- na kojoj udaljenosti od tela su se nalazile puške?

- da li je radio elektronski sistem osmatranja objekta?

Ni na jedno do ovih pitanja Tufegdžić nije dao odgovor, a pod navalom dodatnih novinarskih pitanja, general major Vidosav Kovačević, pomoćnik načelnika Generalštaba, naprasno je prekinuo konferenciju.

Bolji utisak nije ostavila ni konferencija za novinare ministra odbrane Prvoslava Davinića, održana nedelju dana kasnije. On je samo dopunio nalaze koje je prethodno izneo Tufegdžić. A na direktno pitanje da li je tačno da je neposredno uoči tragedije vojna komisija pregledala objekat u potrazi za jednim haškim optuženikom, ministar odbrane doslovce odgovara:

- Poseta inspektora koji vrše proveru takvih objekata nije bila prvenstveno usmerena na traženje haških optuženika, nego je bila deo redovne procedure koju mi stalno u Vojsci SCG vršimo, ali, hoću da kažem, ako izvršite tu proveru, naravno da ste izvršili i duplu i trostruku proveru, ne samo sa stanovišta da li sve to funkcioniše kako valja, nego i da li se u objektu nalaze i druga lica koja ne treba da se nalaze, da se objekat ne koristi u nenamenske svrhe, pa samim tim i da se tu ne nalaze i haški optuženici.

Ministarstvo odbrane i Vojska su sazivanjem ovih konferencija za novinare očigledno želeli da javnosti pokažu i to kako ne žele ništa da sakriju. Međutim, postigli su suprotan efekat. Nevešti i neprecizni odgovori i njihovo izbegavanje samo su potpirili sumnje novinara. Pitanje je da li su pokušavali nešto da sakriju, ili je prosto u pitanju posledica neiskustva u radu sa medijima, tek najveću grešku napravili su potcenivši inteligenciju i zdrav razum predstavnika medija.

Izvori koji su lično pogođeni tragedijom

Svaki iole iskusniji novinar reći će da su roditelji nastradalih nezahvalni izvori, naročito kada su u pitanju tragedije u vojsci. Njima je pre svega teško da poveruju da im se sin neće vratiti iz vojske, a vojna praksa pokazuje da u većini slučajeva samoubistava, roditelji ne veruju zvaničnoj verziji istražnih organa. Roditelji poginulih vojnika Jakovljevića i Milovanovića, ovde su se pojavili kao prvi koji su izneli sumnje u nalaze vojne istrage, a njihovi navodi brzo su se uklopili u mnoge od teorija koje su se pojavile u medijima.

Primeri:

- Roditelji pokojnog Milovanovića kažu da im priča o potrazi za haškim optuženicima u izdvojenom objektu u kome je stradao njihov sin nimalo nije naivna. Oni su revoltirani saopštenjem kojim se vojska obratila javnosti i veruju da su vojnici ubijeni zbog nečeg krupnog jer su videli nešto što nisu smeli – (Kurir, 13. oktobar)

- Ne znam šta bi to navelo Milovanovića da ubije druga, pa onda i sebe. Ta mi priča zvuči neubedljivo i verujem da je u njih pucao neko treći. Od vojske očekujem da će me u narednih nekoliko dana obavestiti o novim detaljima kako je moj sin stradao. Ukoliko ne budemo zadovoljni rezultatima istrage koja se još vodi, tužićemo i Vojsku i državu - poručuje otac pokojnog Dragana Jakovljevića. (Kurir, 13. oktobar)

Novi "igrači" - novi izvori

Stupanje na scenu nezavisne Držane komisije, pružilo je novinarima proširenje liste izvora. Po broju pojavljivanja u medijima svakako prednjači predsednik Komisije, advokat Božo Prelević, koji je zadužen da u ime komisije komunicira sa javnošću. Međutim, očigledno je da su u pojedinim tekstovima izvori, navedeni kao neimenovani, bili i drugi članovi Komisije.

Potpisniku ovog teksta jedan od članova Komisije doslovce je rekao: «Novinari nas proganjaju, zovu nas danju i noću, pokušavaju da nam izvuku bilo šta, ne bi li nam nešto stavili u usta. Ovo je kompletan haos, u kome se prosto ne može raditi».

Tako je nastala serija demantija koji su zapljusnuli medije:

- Predsednik Komisije za ispitivanje okolnosti pod kojima su nastradali vojnici Božo Prelević demantovao je da je obavestio ministra odbrane Prvoslava Davinića da se na mestu pogibije dvojice vojnika na Topčideru krio jedan haški optuženik – (Kurir, 23. oktobar)

- Predsednik Komisije za utvrđivanje okolnosti pogibije dva vojnika potvrdio je da je svedok izjavio da je neposredno posle pucnjave u kojoj su poginula dva vojnika video civila s «fantomkom» blizu tog vojnog objekta. (Večernje novosti, 28.novembar)

- Svedok koji je neposredno posle pucnjave u kasarni “Topčider” navodno video civila sa “fantomkom” na glavi u neposrednoj blizini mesta događaja, ne postoji, izjavio je za Božo Prelević, predsednik nezavisne komisije za ispitivanje okolnosti pod kojima su 5. oktobra poginuli vojnici Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević. (Politika, 28. oktobar) (!!!)

- Ministar odbrane demantovao je pisanje podgoričkih Vijesti da će načelnik Generalštaba Branko Krga biti smenjen – (Danas, 3. novembar)

- Predsednik beogradskog vojnog suda Đorđe Trifunović negirao je da je istražni sudija Vuk Tufegdžić izjavio da je kod pogibije vojnika isključena umešanost "neke treće osobe". (Kurir, 5. novembar)- Vojni tužilac Nikola Petković demantovao navode Bože Prelevića da vojno pravosuđe opstruira istragu – (Slobodna Evropa, 9. novembar)

- Razlike u zaključcima dve komisije svedene su na jedan mali deo – kaže ministar odbrane Prvoslav Davinić (Večernje novosti, 19. novembar).

Kada su iscrpene sve varijante i nagađanja o tome šta se zaista dogodilo u kasarni polemika u medijima prenela se na razloge odugovlačenja iznošenja rezultata istrage dve komisije. Situaciju možda najbolje ilustruje naslov iz «Večernjih novosti» od 11. novembra «Vojska čeka Božu, Boža čeka vojsku». Predsednik Vrhovnog vojnog suda Đorđe Trifunović potvrđuje da je vojna istraga završena, i saopštava da su vojnici stradali u međusobnom obračunu. Nezavisna komisija potvrđuje da se njeni nalazi razlikuju od vojne, a neimenovani izvor Slobodne Evrope precizira da je ta istraga pokazala kako je vojnike ubio neko treći. Prvoslav Davinić najavljuje moguć nastavak istrage čak i posle podnošenja izveštaja dve komisije kroz Anketni odbor u Skupštini Državne zajednice. Predsednik SCG Svetozar Marović govori o međunarodnoj komisiji koja bi sprovela novu istragu. Poslanici Skupštine Državne zajednice donose Zakon o prenošenju nadležnosti vojnih sudova i tužilaštava na organe država članica. Rok da se taj posao završi je 31. decembar. (U Crnoj Gori taj Zakon usvojen je u julu).

Četrdeset dana od pogibije Dragana Jakovljevića i Dragana Milovanovića, stotina novinskih naslova i bezbroj interesa koji su se prepleli kroz priču o ovoj tragediji, suština kao da je ostala sasvim po strani - ko je odgovoran za tragediju.

Priča o odgovornosti izgubila se pod teretom teorija i nagađanja a to može odgovarati samo onima čija je dužnost da sačuvaju živote mladića na odsluženju vojnog roka u mirnodopskim uslovima.

Medijima u traganju za istinom niko nije pomogao. Od pomoći jedino su bili anonimni pojedinci raspoloženi za saradnju i preko njih se ponešto i saznalo. Ali se takođe ispostavilo da je formulacija «neimenovani izvor» postala nedodirljivo i nekažnjivo polje zaštite pod koje se mogu podvesti izmišljotine, spekulacije, laži, mašta, ružne namere i namerno proturanje dezinformacija.

Ukoliko se ispostavi da je način na koji je javnost obaveštavana o topčiderskoj tragediji šablon po kome će se i u budućnosti pratiti ovako komplikovani slučajevi, onda je sigurno da će i neke buduće istine, na koncu, ostati neotkrivene.