Predrag Blagojević je novinar i urednik portala Južnih vesti iz Niša. Za svoj rad dobio je i brojne nagrade ali i prijetnje. Za MC Online, Blagojević piše o prijetnjama i presudama sa kojima se suočavao nakon serijala tekstova o partijskom zapošljavanju u javnom preduzeću. 

Foto: Medija Centar Beograd

Seriju tekstova o partijskom zapošljavanju u javnom preduzeću "Gradska toplana" u Nišu završio sam 8. marta 2013. godine zaključkom "Direktor niške Toplane lagao za zapošljvanja". Mesec dana kasnije, kada sam ga pozvao u vezi sa drugom temom, znajući da sam deo svog života proveo u Sjedinjenim Državama me je pitao "Da li biste dočekali jutro da ste u Americi rekli za nekog da je lagao?". Na moje pitanje da li je to pretnja, poručio mi je da "Shvatite kako god hoćete. Ali da Vi kažete da ja lažem, a ja da Vas ljubim, to nemojte da očekujete. O tome smo odmah objavili tekst, ali nisam prijavio policiji.

Međutim, sutra uveče, dok sam bio na dečijem rođendanu, telefonom su me pozvali meni nepoznati muškarci. Jedan se predstavio kao "Pukovnik Dobrivoje", tvrdeći da zove u ime "Službe" i po dogovoru sa premijerom, "savetujući" mi da "pazim šta pišem". Bio je to prvi put da se susrećem sa pretnjama. Istog momenta sam policiji prijavio oba incidenta. Kako se ispostavilo, pored direktora Toplane preteće poruke su poslali bivši pripadnik službe vojne bezbednosti i telohranitelj". Sredinom juna 2014. godine je Osnovni sud u Nišu doneo oslobađajuću presudu. Novembra iste godine je Apelacioni sud, na žalbu Tužilaštva, ukinuo prvostepenu presudu i naložio novo suđenje. 

Pretnje dolaze i prolaze. Bilo ih je, biće ih još. Ono što mene lično boli je što osećam da u poslednje vreme to postaje obrazac ponašanja, da postaje formalno oružje, da postaje deo sistema. A tu boli nemoć. Kada sam pročitao presudu Osnovnog suda u Nišu kojom je grupa visokih javnih funkcionera oslobođena krivice da su mi pretili, prvo sam se smejao. "Ne igraj se vatrom!" za sudiju Mariju Svilar Petković nije pretnja već "apostrofiranje značaja teme".

Posebno je kreativno tumačenje rečenice "Da ste ovo napisali u Americi, da li biste živi dočekali jutro?". Naravno, to nije pretnja jer: "I sama činjenica da je okrivljeni u svom pitanju pretpostavljeni događaj locirao u drugoj državi, ukazuje na njegovu svest da pravni sistem Srbije ne toleriše protivzakonito i samovlasno sankcionisanje protivpravnog ponašanja". Valjda je to u Americi dozvoljeno. Još početkom maja 2013. godine je sa mobilnog telefona prvog čoveka prokupačkog SNS i državnog sekretara Ministarstva zdravlja Darka Laketića dopisnici Južnih vesti Biljani Roganović poslata vrlo jasna preteća poruka u kojoj je ovaj "prijateljski opominje da pazi šta piše i priča". Iako je poruka stigla sa njegovog broja telefona, policija i tužilaštvo bezmalo dvije godine utvrđuju da li je baš on poslao... kao da je to bitno. Bezbroj je takvih primera. Šta još da mi uradimo?

Opet nemoć. Novinarska udruženja objave saopštenje kojim to "najoštrije osuđuju". I to je to. Vi biste da budete jaki, ne pokazujete strah iako ga ima. Adrenalin bije. Kolege vas tapšu po ramenu, fejvuju vam statuse na FB, retvituju vas. Ratujete po društvenim mrežama jer će uvek biti nekog ko će napisati "Niko ne sme da preti, ali jbg, provociraš...". Međutim, postoji ono što mnogi ne doživljavaju kao pritisak, pa često nisu ni svesni da to postoji.

Jedan lokalni niški "medijski tajkun", kako sam za sebe voli da kaže, ima jednu izreku "Što ne može s' pare, može s' mnogo pare". Svi je mi često ponavljamo, verujem, u šali. Međutim, ta izreka zaista postaje obrazac. Za razliku od prakse iz devedesetih kada je "ulazila voda u kablove", policija upadala u redakcije, zatvarala ih, hapsila novinare, sudila im po sada zaboravljenom "Vučićevom zakonu", tajna služba ih ubijala..., vlast je sada "naprednija".

Znate onu basnu, kada su se vetar i sunce kladili ko će pre naterati čoveka da skine šešir i kaput? Vetar nije uspeo. Duvao je, duvao, ali je ovaj samo jače jednom rukom držao šešir, a drugom kaput. Tada je sunce zasjalo, a čovek sam sve to skinuo. Tako je i ovde. Ogrejalo sunce. Mediji su dovedeni do ivice egzistencije, a sada im iz javnih budžeta, kroz skrivene ugovore, vlast daje pare “na kašičicu”. Održava ih u životu, držeći ih pod kontrolom. Na tankom povocu, na “davilici”, kao pse. Ako i povuku malo jače, ono ih više steže oko vrata.

Ne mogu da nabrojim koliko puta u zadnje dve godine su nam čak i najviši državni funkcioneri nudili novac da ne bismo kritikovali njih ili njihove partije! Jednom nas je čak i predsednik Skupštine Srbije "upozorio", ako ne prihvatimo njegov novac i tu... nepristojnu ponudu, da će nas partijska omladina zatrpati komentarima preko sajta i tako administratoru, koji mora svaki komentar da pogleda i lično "odobri", napraviti ogroman problem. Kao ultimativnu je izrekao jednu meni veoma zanimljivu pretnju - "vi znate da ja mogu za skupštinskom govornicom da kažem da iza Južnih vesti stoji Miroslav Mišković? I, šta ćete da mi uradite?". Nismo to javno objavili, ali smo poslali dopise novinarskim udruženjima, misiji OEBS, Delegaciji EU, ambasadama,... poklopilo se tako da je posle nekoliko dana jedan od ministara u Vladi podneo ostavku, a tabloidi već sutradan raspalili: "Mišković stajao iza njega". To "upozorenje" sam doživeo kao pokušaj diskreditacije medija koji uređujem. Bilo je to za nas nešto potpuno novo. Bar na tom nivou.

Pre 4 - 5 godina, septembra 2010. godine, sam uhapšen pod izgovorom da je to bila "standardna procedura provere identiteta". Proveo sam u ćeliji u podrumu niške policije dva sata, a pušten sam na intervenciju direktora srpske policije Milorada Veljovića, kog su u međuvremenu zvale kolege iz nacionalnih medija. Kada su me puštali, jedan od policajaca mi je dobacio "pa, zar ste morali da baš Veljovića da zovete?". Dok sam preuzimao lične stvari, odgovorio sam mu "Vi imate pištolje. Mi imamo drugo oružje". Posle nekoliko dana sam obavešten da je protiv mene podneta prijave zbog "pretnji policijskom službeniku na dužnosti".

Ne postoji kod mene, ili bar nisam toga svestan, strah od smrti, visine, zatvorenog prostora, pauka, buba,... ali, ubija me strah od nemoći.