Zašto ne postoji individualni rad u TV novinarstvu? Ko su članovi TV news tima i šta rade? Kako reći „sve“ u 55 sekundi, odnosno 137 reči? Da li gledalac pamti ono što čuje ili ono što vidi? Koja se pravila moraju poštovati? Koje su osnovne forme TV novinarstva?

Televizija je mlad medij, koji je od svojih početaka, tridesetih godina prošlog veka, do danas, prešao čudesan put - od statične, crno-bele slike, do «živih» prenosa vojnih operacija snimljenih običnim mobilnim telefonom, na početku 21. veka. Ona se neporestano razvija, direktno vezana za napredak informacionih tehnologija i njene su mogućnosti iz dana u dan sve veće. U međuvremenu, televizija je postala sastavni deo života savremenog čoveka, i upravo njoj treba zahvaliti što je najšira javnost danas detaljno upoznata sa događajima u svetu.

Na isti način, javnost upoznaje i televizijske novinare, ljude koji im se obraćaju sa ekrana objašnjavajući im šta vide i čuju. Oni im se samom pojavom na ekranu mogu dopadati ili ne, gledaoci im mogu im verovati ili sumnjati u njihove izveštaje, a to vodi odluci koja se donosi u trenu - da li će gledalac uzeti daljinski upravljač u ruke i promeniti kanal.

Televizija je medij koji minimalnim razlikama u prezentaciji istog sadržaja može da sugeriše ili saopšti različite ili čak suprotne poruke. Zato je odgovornost novinara/reportera/urednika u razumevanju događaja i načina prenošenja činjenica u TV novinarstvu nemerljiva.

Dokaz za to je kratki film davno snimljen za potrebe obuke TV novinara u Britaniji. On na najbolji mogući način objašnjava suštinu televizijskog posla i otkriva mnoge zamke koje se kriju na putu kreiranja televizijske storije.

U tom filmu, u prvom kadru vidimo krupnog mladića u „spitfajer“ jakni, ošišanog „na nulu“, ispred kojeg usporava automobil, na šta se on naglo okreće na suprotnu stranu i trči. Gledalac se u tom kadru intuitivno odlučuje ko je dobar, a ko loš momak. U sledećem kadru, mladić počinje da trči prema osobi u odelu, koja u trenutku susreta podiže aktn tašnu u odbrambeni položaj. Iz ta dva vezana kadra zaključujemo da mladić ugrožava osobu u odelu i ima nekakvu zlu nameru. Većina gledalaca je šokirana poslednjim, širokim kadrom u kome vidimo da se osoba u odelu zapravo nalazi ispod palete sa ciglama koja se obrušava, a da je mladić skočio da ga odgurne i zaštiti.

Šta je poenta ovog filma? Da jedan događaj na televiziji može biti interpretiran na mnogo načina, samo uz pomoć montaže, da se snimljenim materijalom može manipulisati u nedogled, a gledalac može biti lako prevaren.

TV priča je uvek proizvod tima – nikada pojedinca

Televizijski novinar jeste autor TV storije, ali je samo deo ekipe koja učestvuje u njenom stvaranju, i zato ne zavisi sve samo od njega. On sebe može smatrati „šefom parade“, ali od njegovog odnosa prema ekipi direktno zavisi njena motivisanost za rad. Kvalitetom rada na svom zadatku, svaki član ekipe neposredno utiče na kvalitet priče.

Uobičajenu TV ekipu koja dolazi na mesto događaja čine, pored novinara, snimatelj i snimatelj zvuka, koji se još zove i asistent. To bi bila klasična ENG ekipa nekog news programa. Za ozbiljnija snimanja, kada se traži bolji kvalitet slike i zvuka, njima se pridružuju i majstor svetla, reditelj i, ponekad, scenski radnik. Neke televizije, međutim, poslednjih godina forsiraju novinare-snimatelje, koji posao mogu da obave sami. Time se pre svega smanjuju troškovi televizijske stanice. Praksa je ipak pokazala da novinar-snimatelj obično nije u stanju da održi visok kvalitet snimljenog materijala, a da istovremeno kvalitetno uradi i novinarski posao, i obrnuto. Zato su ovakav način rada preuzele stanice kojima se isplati da žrtvuju deo kvaliteta zarad manjih troškova. Mi ćemo se zadržati na standardima koji još uvek važe u ozbiljnim TV stanicama.

SNIMATELJ ima zadatak da kamerom zabeleži sliku događaja. To ga čini, mnogi bi rekli, najvažnijim članom ekipe, jer bez njegovog materijala nema ni TV storije. Komunikacija novinara i snimatelja je izuzetno važna jer snimatelju treba pomoći da usmeri pažnju ka ljudima ili događajima koji za priču imaju veću važnost. Na istoku Evrope snimatelji vole da „švenkuju“ (pokret kamerom u stranu, ili odozgo nadole i obrnuto), zumiraju, i bespotrebno „cimaju“ kameru. Sličnih tendencija ima i u Americi. Engleska ili „BBC škola“, koja se smatra referentnom, međutim, insistira na "ukopanoj“ kameri, isključivo sa tronošca, gde se kadar ne sme pomerati, osim u izuzetnim situacijama. Po tome da li materijal „pliva“ okolo ili se sastoji od niza stabilnih kadrova, lako se može raspoznati rad profesionalca od rada amatera.

Matematika i iskustvo govore da skoro i da ne postoji snimatelj čiji se svaki sekund snimljenog materijala može iskoristiti. Za „news“ program, taj odnos je obično 1:2 ili 1:3, odnosno za jedan sekund montirane slike treba snimiti dve ili tri sekunde materijala. Kod dokumentarnih filmova taj odnos trebalo bi da iznosi 1:6, a za igrane filmove i 1:10. U situacijama kada se pokrivaju vanredni događaji, gde materijal treba što pre da ode u emitovanje, iskusan snimatelj može da snima i montažno što bi značilo da snima kadrove onim redosledom kako bi bili i montirani.

SNIMATELJ ZVUKA je osoba koja je zadužena da vodi računa o kvalitetu snimljenog zvuka. Zahvaljujući boljim, modernijim i lakšim TV kamerama, u velikom broju televizijskih stanica danas snimatelj sam radi i snimanje zvuka. Zvuk je izuzetno važno izražajno sredstvo i uz dobro snimljenu atmosferu, postoji manja potreba za govorom. Na primer, ako pokrivamo demonstracije, potpuno je suvišno izgovoriti da su „demonstranti izvikivali parole protiv Vlade“. Uspešno snimljena atmosfera i povici iz mase daće storiji neophodnu dramatiku.

MAJSTOR SVETLA pojavljuje se na produkcijski zahtevnijim snimanjima, za dokumentarne filmove ili važne intervjue. Na ovim prostorima, međutim, taj posao obaviće obično asistent uz instrukcije snimatelja, jer budžeti u najvećem broju slučajeva ne dozvoljavaju korišćenje stručnjaka za ovu oblast. Dnevno svetlo je tada potrebno obogatiti veštačkim kako bi slika dobila potrebnu „toplinu“, i tada se koriste reflektori različitih jačina, na koje se po potrebi montiraju filteri, kako bi se istakla neka od boja svetlosnog spektra.

Na takvim snimanjima pojaviće se i REDITELJ ili, češće, PRODUCENT. Njihov je zadatak da vode računa, pre svega, o slici i dramaturgiji. Oni će se sa snimateljem dogovarati o kardovima, i kasnije, u montaži, pomagati novinaru savetima o samom toku priče. Razlika između REDITELJA i PRODUCENTA je u tome što PRODUCENT ima i ulogu da vodi računa o satnicama, zakazuje ekipu, zove i zakazuje snimanja, i na svaki drugi način asistira novinaru.

Tu ćemo, doduše veoma retko na ovim prostorima, sresti i SCENOGRAFA, čiji je zadatak da vizuelno osmisli prostor u kome ćemo snimati, na primer sudio ili pozadinu ispred koje sedi intervjuisana osoba.

Snimljeni materijal storije sklopiće MONTAŽER, ali o njemu nešto kasnije.

Samo dobro uigran tim profesionalaca, i njihova dobra međusobna komunikacija, mogu za rezultat da imaju i dobru TV priču. Upravo je to ono što TV novinarstvo razlikuje od štampanog ili radio novinarstva, gde jedan čovek često može da uradi sve sam.

Uspeh je moguć samo ako svi članovi ekipe znaju tačno šta rade, i ako profesionalno obave posao od početka do kraja. Taj lanac ne trpi slabe karike, jer ako bilo koja iz nekog razloga pukne, „pukla“ je i priča.

Kako reći sve u tako malo vremena i sa tako malo reči?

Mnoge kolege iz štampanih medija odmahnuće rukom pri samom pomenu literarnih kvaliteta tekstova za TV pakete. Ali, oni nisu ni bolji ni gori od tekstova za novine. Oni su prosto drugačiji. Za razliku od kolega koji odmahuju, televizijski reporter nad glavom ima ograničenje vremenom u svakom pogledu. Sa jedne strane, ograničen je vremenom koje ima za predaju paketa (to vremensko ograničenje, istini za volju, imaju svi novinari). TV reporter je međutim ograničen i vremenom trajanja priloga.

Ovde možemo da upotrebimo matematiku: iskusne kolege sa takozvanog BHS govornog područja, izračunale su da se u jednom minutu prosečno pročita između 140 i 150 reči. To znači da se, uz pretpostavku da se neprekidno čita, u vestima koje traju 30 minuta može pročitati između 4.200 i 4.500 reči. Sav taj tekst mogao bi da stane na svega dve stranice beogradske „Politike“ ili zagrebačkog «Večernjaka». Pošto je prosečno trajanje TV paketa 1,45 minuta, ili 105 sekundi, to znači da bi se, ako bi se samo čitalo, u jednom prilogu pročitalo najviše 245 reči. Ako uzmemo prosečan TV paket, u kome će se naći dve izjave od po 25 sekundi, za tekst nam je ostalo samo 55 sekundi, odnosno, najviše 137 reči, ili petnaestak redova teksta. Međutim, neko čita sporije, neko brže, i zato prethodna računica ne može biti egzaktna. Ona, međutim, ima za cilj samo da predstavi ogromnu vrednost svake sekunde u TV programu.

Dakle, tekst za TV paket treba da sadrži samo najvažnije informacije. I upravo će tu do izražaja doći umeće novinara da odvoji važno od nevažnog, a puno češće i najvažnije od važnog.

Tekst za TV paket se drugačije zove i „sinopsis priloga“, jer pored teksta sadrži i početak i kraj trajanja ili „time code“ određenih kadrova i „sinhrona“. 

Tekst za TV paket mora biti lišen dugačkih rečenica, umetnutih rečenica, bespotrebnog insistiranja na «pametnim» mislima. Svaka rečenica mora biti jednostavna, u sebi mora imati informaciju i biti razumljiva gledaocu. Jer gledalac i čuje i vidi istovremeno, i ne sme biti konfuzije između teksta i slike.

Slika je 1000 reči

Ono gde je stao tekst, nadoknađuje slika. Psiholozi su utvrdili da gledalac zapamti samo 20 procenta onog što čuje i 30 procenata onog što vidi. Kada se slika i ton dobro kombinuju, on pamti otprilike 50 odsto TV paketa. Dobri od loših TV novinara razlikuju se po tome što će prvi znati da odaberu najbolju sliku, i u skladu sa njom, napisati odgovarajući tekst. 

Slika mora biti u savršenom saglasju sa tekstom, ili će, u suprotnom, gledalac biti zbunjen i neće mu biti jasno o čemu se radi u paketu.

Ovde postoji nekoliko pravila koje obavezno treba poštovati:

1. Ponavljanje kadrova je nedopustivo.

2. Tekst ne sme detaljno opisivati ono što što gledalac može da vidi i čuje.

3. Tekst ne sme detaljno opisivati ono što gledalac ne vidi i ne čuje.

4. Slika i teskt se međusobno dopunjuju.

Ukoliko radimo priču iz oblasti ekonomije, to u najvećem broju slučajeva znači da imamo puno podataka, naročito brojčanih. Pravilo je da se u tekstu ne nabrajaju stavke, iznosi veliki broj brojki ili citiraju članovi zakona, ukoliko prilog sastavljamo isključivo od slike. Tada koristimo „grafiku“, koja je izuzetno efektno izražajno sredstvo.

Tada će gledaocu biti jasno o čemu se radi, i možda će neki od ovih podataka i zapamtiti, najverovatnije poslednji. Da smo, kao što se na mnogim televizijama na ovim prostorima radi, taj deo priče pokrili slikom čoveka koji je dao ovu izjavu, ili ljudima u prodavnici koji nešto kupuju, najverovatnije je da gledalac ništa neće zapamtiti.

Sa napisanim sinopsisom materijal odlazi MONTAŽERU. To je osoba čiji je zadatak da poređa sliku, snimi novinarov tekst, i potom sve pripremi za emitovanje. Tu postoje dve škole. Prva, britanska, zagovara da se prvo poređa slika, a da se zatim po njoj piše tekst. Međutim, naročito na ovim prostorima, obično novinar dolazi sa snimanja i prvo piše tekst, zatim ga čita u kabini, a preko toga se ređa slika. Najveći broj televizijskih novinara danas sam montira nešto što se zove rough cut - ili gruba montaža. To, međutim, ne umanjuje vrednost montažera koji televizijski paket dovede do onoga kakvog ga vide gledaoci. Montažer, takođe može biti veoma koristan jer „nije u priči“ i prilog posmatra manje-više kao običan gledalac, pa njegove sugestije mogu biti izuzetno važne. Ako montažer ne razume prilog, neće ga razumeti ni gledalac.

TV paket potom će otići realizatoru Vesti (koji koordinira rad studisjskih snimatelja i prezentera), a onda u emitovanje. Dobar TV prilog ostavlja jak utisak i dugo se pamti. Serija dobrih paketa baca svetlo na reportera, a auditorijum vremenom počinje da ga prepoznaje. Loši paketi se zaboravljaju, baš kao i njihovi autori.

Osnovne forme u TV novinarstvu

VEST je, kako su je definisali profesionalci, pravovremena, istinita i sažeta informacija o ljudima, događajima i pojavama koje su važne i zanimaju široki krug ljudi, a napisana je tako da odgovara vremenskim ograničenjima medija i mogućnosti publike da je prihvati. Naročito u TV vesti, važno je odgovoriti na pet „W“ („Who? When? Where? What? Why?“ – „Ko, kada, gde, šta i zašto“), i ne opterećivati je nepotrebnim podacima. Na šesto novinarsko pitanje – „kako“ – u vestima se ne odgovara, osim u izuzetnim slučajevima (kada je vest veoma bitna, a nema vremena za snimanje paketa). Vest treba da odvoji najvažnije od važnog. Čita je prezenter u studiju, i obično nije duža od tri rečenice. Može se «pokriti» slikom, takozvanom «pokrivalicom», dok je prezenter čita.

IZVEŠTAJ je osnovna forma TV paketa i traje od 40 do 120 sekundi. Dok vest po pravilu služi za iznošenje glavnih informacija, izveštaj je obuhvatniji, nužno podrazumeva sagovornike (ili osobe koje govore na nekom događaju). Izveštaj se obično pravi na teme koje su određene kao važnije, a njegova struktura takođe čini zanimljivijim za gledaoce.

ON THE SPOT ili SA LICA MESTA podrazumeva takozvani STAND UP, odnosno reportera u slici u živom uključenju ili u snimljenom materijalu, kao integralni deo TV paketa. Dok živo uključenje podrazumeva jednu vrstu razgovora između prezentera/voditelja vesti i reportera, u TV paketu STAND UP služi da bi se napravio prelaz između dva dela priče (ukoliko je u sredini), ili da bi se izneo neki zaključak, objasnio izostanak sagovornika, ili da bi se novinar odjavio sa lica mesta. STAND UP je izuzetno koristan jer štedi na slici, daje kredibilitet stanici (jer pokazuje da ima izveštača na licu mesta) i uspostavlja reportera kao vidljivog i prepoznatljivog prenosioca vesti.

TV INTERVJU traži najbolje od novinara jer se snimljeni materijal ne može naknadno ispravljati. TV novinar ne može, kao novinar u štampanom mediju, da koriguje nejasna pitanja ili materijalne greške u njima. Za intervju novinar mora imati razvijenu kulturu govora, ali i razvijenu vizuelnu percepciju, kako bi primetio svaku reakciju sagovornika na postavljeno pitanje. Zato mora biti koncentrisan, imati dobre reflekse, biti inteligentan i uporan. Za intervju se mora dobro spremiti jer je najtužnije kada sagovornik od novinara napravi budalu. A ta se greška skupo plaća i nepopravljiva je u montaži.

ISTRAŽIVAČKI FILM i DOKUMENTARAC su san svakog novinara početnika, i najveći su oblik novinarskog umeća. Može biti različitih trajanja i od novinara traži da u priči koncentriše sva znanja koja je stekao u karijeri. Što više novca televizija odvoji za njegovu produkciju - odgovornost novinara je veća. A dokumentarci su skupi.

Najvažniji je interes gledaoca

Novinarstvo na ovim prostorima decenijama se bavilo rutinskim aktivnostima ljudi na vlasti i virtuelnim ekonomskim uspesima, a retko običnim ljudima i njihovim problemima. I dalje pokušava da se iščupa iz te opne, a televizija čeka spremno da reporteri iskoriste sve njene mogućnosti. Ne treba zaboraviti da je danas televizijsku vest moguće videti na ekranu običnog mobilnog telefona, na bilo kom mestu, i u bilo koje vreme. Zamislite koliko tu mogućnosti stoji neiskorišćeno.

Novembar 2022: Pojedini dijelovi ovog teksta editovani su da reflektiraju promjene u praksi i tehnologijama televizijskog novinarstva. 

___