Po tome kako rešavaju ove nedoumice, montažeri stiču reputaciju čarobnjaka ili - nezainteresovanih tehničkih saradnika.

Pročitajte i Nedoumice montažera (I)

Jedan od problema koji se nameću mladom montažeru je da odredi koji deo tonske izjave treba da se vidi u slici, a koji treba „pokriti” nekom drugom slikom. Ako suviše dugo držite govornika u kadru, vizuelni sadržaj kadra će se iscrpeti i gledalac će početi da oseća dosadu.

Da bi se to izbeglo i da bi vizuelni utisak bio dinamičniji obično se pribegava insertiranju drugih kadrova, najčešće onih koji se odnose na sadržaj izlaganja. Pojedina pokrivanja su prinudna, kad je govornik kraćen i kad želimo da izbegnemo da to gledalac vidi i oseti, a neka su sadržajne prirode i treba da pojasne ili ilustruju ono o čemu se govori.

Proces uvek treba početi od pažljivog gledanja i slušanja tonskog kadra. Ako se govornik prvi put pojavljuje, potrebno ga je ostaviti u slici najmanje pola minuta da bi ga gledalac zapamtio i identifikovao se sa njim, a treba imati na umu da ga treba i potpisati, što takođe zahteva 5 do 7 sekundi.

Zlatno pravilo je da sve što spada u lično viđenje i predstavlja kritički iskaz treba da bude nepokriveno, tj. da vidimo onoga koji govori. To je važno iz više razloga, ali najviše zato da bi gledalac bio siguran da izjava nije izmontirana i da je određeni čovek stvarno baš to rekao. Čak iako ništa niste isekli, kada je izjava pokrivena gledalac počinje da sumnja u nju. Pogotovo kada se govori s negativnom konotacijom o drugim ljudima tonski kadar je zakon jer se može desiti da dođe i do sudskog spora.

Kad se radi o bezazlenijim izjavama, dobro ih je posle određenog vremena ilustrovati i vizuelnim elementima da bi se pojačalo dejstvo, a naročito ako se govori o mestima, ljudima ili događajima čiju sliku posedujemo. Zbog toga je važno da se na snimanju prvo snime sagovornici i da snimatelj prati razgovor da bi kasnije snimio odgovarajuće kadrove koje će biti moguće iskoristiti u montaži.

Identifikacija

Da li treba uvek identifikovati ono što se pominje u tekstu? Kao i u svim stvarima u montaži (a često i u životu), sve je pitanje mere.

Premalo identifikacija čini strukturu labavom sa povremenim osećanjem da nešto nije u redu i da se možda slika ne odnosi na dati tekst. Previše identifikacija strukturu čini rigidnom, a ponekad čak i komičnom.

Kao mladi montažeri informativnog programa pod pritiskom urednika i novinara da identifikujemo više nego što smo smatrali da je elegantno, branili smo se zamišljajući da ćemo jednom napraviti dokumentarni film u kome će svaka reč biti pokrivena svojim kadrom. Jednog dana naš kolega je ušao u montažu tražeći da li neko od nas ima kadar pečuraka uz objašnjenje da mu u tekstu piše: „niču kuće kao pečurke“.

Šalu na stranu, ako se radi o identifikacijama neophodno je da one budu tačne, pogotovo kad se radi o ljudima i mestima, jer na tome cela emisija gubi kredibilitet. Situacija je još ozbiljnija ako se radi o obrazovnom ili školskom programu koji treba da posluži kao validan izvor informacija. Sećam se da je za seriju o Balkanskim ratovima koju sam montirala morala ponovo da se uradi ekspertska identifikacija oko šesto fotografija jer su propustima u skriptu bile izmešane. Kako se radilo o starim fotografijama na kojima su bile slike pojedinih kota gde su vođene bitke, kao i turskih vojskovođa, identifikaciju je bilo nemoguće izvesti bez stručnog konsultanta. Veoma je osetljivo i pitanje identifikacije savremenika jer to može dovesti do brojnih problema u slučaju greške.

Višeslojna slika – da ili ne?

Pod višeslojnom slikom podrazumevamo kompleksnu sliku sa elementima grafike i različitim efektima koja na gledaoca deluje svojom ukupnošću. Ona čini emisiju atraktivnom i modernom i omogućava sinergičko delovanje raznih elemenata, no baš u tome leži i potencijalna opasnost.

S obzirom na to da je višeslojna slika ušla u masovnu upotrebu tek kada su to tehničko-tehnološke mogućnosti dopustile, tj. kad su sistemi za kompjutersku montažu postali dominantni, ona je teorijski još nedovoljno istražena i njeno kompleksno delovanje je počesto izvan i iznad kompetencije pojedinih autora. Recimo, ako imate sliku koja se sastoji od dva – tri video traga u različitom stupnju transparencije, pa još na to dodate grafičko rešenje, a zatim i, recimo, tekst u krolu, pitanje je šta će zapravo dopreti do gledaoca i da li ćete izazvati baš onaj efekat koji ste želeli.

Nikako nisam protiv višeslojne slike jer ona nudi divne kreativne mogućnosti, ali mora biti izuzetno dobro promišljena, kontrolisana i mora postojati svest o ograničenim mogućnostima percepcije. Broj elemenata ne sme biti prevelik jer će utisak biti vašarski pre nego umetnički. Jednom prilikom sam gledala emisiju posvećenu borcima iz I svetskog rata - da bi oživeo priču starih ratnika, reditelj je pribegao duploj ekspoziciji tj. transparenciji, te su se tako kroz tonski kadar provideli arhivski snimci bitaka. Efekat je bio krajnje problematičan, iz ušiju sagovornika virile su topovske cevi, eksplozije su izbijale iz temena, preko čela pretrčavali vojnici... bio je to pravi primer nedopuštene višeslojne slike.

Nedostatak materijala

Montažer se često susreće sa situacijom da za neku emisiju ili prilog nema dovoljno snimljenog ili češće nema dovoljno kvalitetnog materijala. Razloga za ovu situaciju ima više: od nedovoljnog angažovanja snimatelja na terenu do promene originalne ideje posle snimanja ili objektivne nemogućnosti da se nešto snimi.

Snimatelji su izloženi brojnim neočekivanim, neprijatnim, pa i opasnim situacijama na terenu. Zato montažer treba da se obavesti o konkretnim problemima koje je ekipa imala pre nego što alarmira kompletnu hijerarhijsku strukturu. I što je još važnije - mora da pokaže veliku domišljatost da taj problem reši tako da ga gledalac ne bude svestan. I tu su kompjuterski sistemi za montažu od velike pomoći jer omogućavaju multimedijska rešenja.

Dok je filmski montažer razmišljao samo u okvirima donetog materijala, moderan montažer u takvim slušajevima preuzima i rediteljske kompetencije i trudi se da obezbedi dodatni materijal, bilo koristeći internet, skenirajući fotografije, uključujući arhivu itd. Od veštine montažera i njegovog poznavanja mogućnosti zavisi mnogo, pa se tako nedostatak može se pretvoriti u prednost. To često može biti i nepovoljno po montažera jer se ostali saradnici mogu previše oslanjati na druge mogućnosti zanemarujući ono što je bilo na njima da donesu.

Kao montažer koji je imao priliku da radi i na filmu i na raznim elektronskim formatima, pa i na digitalnim nelinearnim montažnim sistemima, mogu da kažem da je najbolji materijal stizao posle filmskih snimanja. Situacija pri snimanju na filmsku traku je dovodila do pojačane koncentracije ekipe jer je količina filma bila ograničena i nije se moglo ponavljati beskonačno, a i zbog same filmske tehnologije koja je zahtevala više znanja i iskustva od onih koji su sa njom radili. Odgovornost svih članova ekipe je bila velika i svaka greška je koštala i teško se ispravljala. Uvođenje elektronskog snimanja je opustilo ekipu jer je trake bilo znatno više, pa se često dešavalo da imate gomilu neupotrebljivog ili jedva upotrebljivog materijala.

Ono što svakako treba izbegavati je ponavljanje kadrova da bi se postigla potrebna dužina slike. Osim što izgleda neprofesionalno može dodati i neželjeni komični efekat. Sećam se primera iz jednog Dnevnika TV Novi Sad iz vremena kada je Vojislav Koštunica bio premijer. Karla del Ponte, tužiteljka haškog tribunala, došla je u prvu posetu Srbiji i Koštunica nije hteo da je primi, ali se pod pritiskom ipak susreo s njom u zgradi parlamenta. Izveštaj o tom susretu je bio ilustrovan sa tri uzastopno ponovljena kadra njihovog ulaska u skupštinsku dvoranu. Svako od njih je ušao sa svoje strane, prišao i sledilo je rukovanje, i tako tri puta uzastopce. Utisak je bio neverovatan, potpuno u stilu otkačenih engleskih komedija. No, nevolja je bila što to nije bio zabavni nego oficijelni informativni program. Pretpostavljam da je na montažera bio izvršen pritisak da čitav tekst bude pod slikom, ali je njegova dužnost bila da skrene pažnju na posledice takvog rešenja koje je u datom političkom kontekstu moglo da izazove velike neprijatnosti.

Povremeno se dogodi da se pojedini kadrovi provuku po dva puta, pogotovo u dužim emisijama. Ako već morate ponoviti kadar, gledajte da bude što neutralniji tako da ponavljanje ne upada u oči. Savremeni sistemi za montažu imaju funkciju dupedetection koja omogućava da prekontrolišete da li ste nehotice ponovili neki kadar.

Intervju

Montaža intervjua, iako na prvi pogled nezahtevna, može zadati dosta glavobolje montažeru. Za velike intervjue (ukoliko se ne rade u studiju, što je idealno) najčešće se koristi rad sa dve kamere, koji i daje najbolje rezultate. Međutim, i tu se mogu pojaviti problemi ukoliko obe koriguju kadar istovremeno. Najčešće jedna kamera drži sagovornika, a druga ima širi plan koji uključuje i novinara.

Problem nastaje kod postavljanja pitanja. Najčešće se pitanja izbacuju ukoliko je jasno o čemu se radi i tada je potrebno napraviti rez. Kako je u kadru skoro uvek sagovornik, on će skočiti na mestu reza, a forma intervjua ne dozvoljava pokrivanja kadrovima izvan sistema. Ukoliko uopšte imate snimljenih kadrova za pokrivanje, oni su retko upotrebljivi. Najčešće po završetku snimanja snimatelj snimi par nemih kadrova kako sagovornici ćute i slušaju, no to retko ispadne dobro jer posle razgovora tenzija značajno pada i ti se kadrovi razlikuju po unutrašnjoj napetosti i stavu.

Takođe dolazimo u perceptivno nepravilnu situaciju ako kraj izjave sagovornika pokrijemo kadrom novinara koji sluša, a početak pitanja kadrom sagovornika koji ćuti. To je suštinski pogrešno jer je perceptivni interes na onome koji govori, a mi ga dvaput izneveravamo, te čak ako je sve formalno u redu (izbor planova, uglovi, rakurs) efekat je neprirodan.

Totali su takođe problematični jer su ili nedovoljno udaljeni, pa se primećuje asinhronitet tj. da oni u tom trenutku ne govore ono što čujemo, ili su predaleki pa narušavaju sistem kadrova i planova koji je prethodno ustanovljen i na taj način zapravo akcentuju nešto čemu nije potreban naglasak.

Najelegantnije rešenje je da se nasnime pitanja u kameru sa pažnjom u izboru uglova i planova, tako da se bar deo njih može pustiti sinhrono, a da se kadrovi slušanja uvode samo ako je potrebno naglasiti reakciju na ono što je rečeno.

Ovo su samo neke od brojnih nedoumica koje muče montažere praktičare, a po načinu na koji ih razrešavaju montažeri stiču reputaciju od čarobnjaka do nezainteresovanih tehničkih saradnika.