Bilo bi tužno kada ljudi ovde ne bi znali ko je Gay Talese. Jer nikada nije napisao ni reč koja nije bila činjenično utemeljena, proverena i potvrđena, a prodao je milione knjiga. Njegove su novinske priče obavezno štivo na američkim univerzitetima, u leksikonima o veštini pisanja i udžbenicima o veštini novinskog izveštavanja.

 

Kada je Gay Talese 1964. najavio urednicima izdavačke kuće Ballantine Books da će da piše knjigu o mafiji iznutra, kolege novinari su mu rekli da nema šanse da uspe i da porodica Bonanno, jedna od najvažnijih među 24 mafijaške familije u SAD, neće kršiti omertu (zakon ćutanja) zbog njega.

 

Ali novinari su uvek skeptični prema nekome ko pokušava ono što oni nisu u stanju da urade. Talese je bio siguran da odnos međusobnog poštovanja sa sinom i „poručnikom“ mafijaške porodice, koji je razvijao godinama, može da ga odvede u samo srce mafijaškog rata.

 

Honor Thy Father, dokumentarna knjiga o familiji Bonanno, objavljena je sedam godina kasnije i postigla senzacionalan uspeh.

 

Šest godina je Talese večeravao sa članovima porodice Bonanno, vozio se nenaoružan sa njihovim telohraniteljima (usred rata između porodica), provodio beskonačno vreme sa suprugama pripadnika najpoznatije kriminalne organizacije na svetu, putovao na Siciliju da izučava poreklo likova svoje knjige, slušao šta mafijaši govore o sebi svojoj deci i šta deca sama shvataju i bez njih. Ukratko, probio se kroz omertu. Sam.

 

Ovo je samo jedna od jedanaest knjiga Gay Talesea, novinara koji je još šezdesetih godina prošlog veka odlučio da piše onako kako su to radili njegovi književni heroji. Sve su napisane stilom koji danas zovemo narativnim novinarstvom – proverene, istražene činjenice u formi romana. Na isti način pisao je i novinske priče, najpre za Times Sunday Magazine (nedeljni dodatak New York Timesa), a zatim najviše za New York Observer i Esquire, čiji je urednik Harold Hayes još 50-tih prepoznao, ohrabrivao i angažovao novinske pisce koji su razbijali klišee profesionalnih tekstualnih formi. Nakon što se promovisao u Esquireu, njegove priče objavljivane su na naslovnim stranama New Yorkera, Harper’s Magazinea, Newsweeka i drugih časopisa.

 

Danas se Taleseovo pisanje proučava na američkim univerzitetima, njegove priče i odlomci iz knjiga su u leksikonskim izdanjima narativnog novinarstva i onima koji se bave veštinom pisanja uopšte. Nikada nije skliznuo u književnost. Nikada niko nije osporio ni jednu činjenicu koju je objavio. Iako se bavio pre svega ljudima, često i poznatim ljudima, zadirući u njihovu intimu, nikada ga niko nije tužio zbog njegovog pisanja.

 

Veoma fina vrsta ironije krije se u činjenici da Talese ima svoj web site. Taj fini 75-godišnji gospodin, Amerikanac italijanskog porekla, uvek u besprekornom trodelnom odelu sa šeširom na glavi, kada gostuje kao predavač na univerzitetima i profesionalnim okupljanjima, uporno ponavlja kako je veoma loše raditi intervju telefonom ili preko interneta, ali i da je bolje zapisivati tuđe reči rukom umesto snimanja diktafonom.

 

„Kada zapisuješ nečije reči, ne samo da misliš o njima, već im odmah daješ i formu koja te vodi ka pitanjima koja daju efektne i suštinski važne odgovore,“ rekao je Talese povodom izlaska svoje autobiografske knjige The Writer's Life, podvlačeći i odbojnost prema novinarima koji satima preslušavaju trake sa intervjua tražeći lapsus, mentalni ili jezički, koji će postati sutrašnji jeftin naslov u senzacionalističkom novinskom tekstu.

 

„Čovek koga snimate pazi šta izjavljuje, umesto da se opusti i razgovara sa vama“, kazao je Talese.

 

Tradicionalni ludita na internetu.

 

Uranjanje u pozadinu tuđih života

 

Kada je pisao o sebi u knjizi Unto The Sons, Talese je opisivao klinca koji je bio totalni loser, akademski neuspešan, nepopularan, tih, sitan dečko koji se šunjao kroz život. Pa i to je napisao nakon konsultacija sa svojim rođacima, bivšim kolegama i nastavnicima iz osnovne i srednje škole, i drugima. Čak i kad je pisao o sebi, svaku činjenicu je proverio i potvrdio.

 

Jedina stvar kojom se bavio u mladosti, a da se nije uklapala u njegovu svakodnevnicu sigurnog nastavljača malog porodičnog krojačkog biznisa, bilo je – novinarstvo. Prvo je slao sportske rezultate i izveštaje sa ostrva u državi New Jersey na kojem je živeo, a zatim je počeo da pronalazi i autentične novinske priče. Stidljiv kakav je bio, prilepio bi se svojim junacima kao krpelj i radio ono što je sam opisivao kao „stapanje“ ili „uranjanje“ (immersion) u pozadinu, puštajući da se stvari događaju pred njim kao da ga nema.

 

Jedva se, preko veze, upisao na University of Alabama i zbrisao sa svog ostrva, a sa fakulteta je otišao direktno u New York Times, ali ne kao mladi talentovani pisac, već kao slovoslagač. Nije mu trebalo dugo da, fasciniran New Yorkom, počne da radi isto što i na svom ostrvu – traži i piše novinske priče koje niko osim njega nije primećivao. Sledećih 9 godina proveo je napredujući kroz redove jednog od najuticajnijih i najboljih dnevnih listova na svetu.

 

Iako je u NYT morao da savlada sve veštine trkača za informacijama, pa čak bio i namerno osujećivan od strane urednika u poigravanju stilovima, vremenom je uspeo da za sebe izbori malo prostora i odmah je nastavio da razvija metodu izveštavanja koja mu je u ranim novinarskim pokušajima najviše prijala – immersion.

 

A kako je već ranije bio „stopljen“ sa svojom redakcijom, napisao je dokumentarnu knjigu The Kingdom and the Power o istoriji i uticaju New York Timesa, i tako je sa 37 godina imao svoj prvi bestseler. Gotovo da se podrazumeva da su mu, kada im je saopštio ideju, u Timesu rekli da je to katastrofalna greška i da niko živi neće da čita o životima novinara.

 

Talese je napustio New York Times čim je mogao (1965.). Uprkos velikoj ljubavi prema tom medijskom gigantu, teško je „prodavao“ svoje ideje o mogućnostima novinarstva urednicima.

 

„Frank Sinatra ima prehladu“

 

Godinu dana kasnije obreo se u Los Angelesu. Esquire ga je angažovao za seriju portreta poznatih i nepoznatih osoba. Iako je saradnja bila dogovorena, Frank Sinatra se prehladio i nije mogao da razgovara s Taleseom, a kamoli da mu dopusti da provodi uz njega dane.

 

Talese je, međutim, umesto da očajava i odloži celu stvar, sa najvećim oduševljenjem počeo da posmatra neverovatne posledice ove prehlade na ogroman broj menadžera, rođaka, prijatelja i drugih prišipetlji i parazita koji je putovao sa megazvezdom.

 

Napisao je priču o njima (Frank Sinatra Has A Cold), koja je i danas, više od četrdeset godina kasnije, jedan od najpoznatijih novinskih portreta ikada napisanih. Jedan od razloga za to je što je priča izazvala malu revoluciju - mnogim poznatim i uspešnim piscima i novinarima upravo je ona bila povod da se i sami upuste u ovaj način pisanja. Između ostalih i Tom Wolfe i Norman Mailer, tadašnje zvezde američke literarne i dokumentarističke scene. Te 1966. godine izašao je i spektakularni „roman realnosti“ In Cold Blood Trumana Capotea i tako se dogodila mini „revolucija“ u novinskom pisanju.

 

Stil kojim je Talese pisao, dakle, našao je sledbenike i ubrzo dobio ime „novi žurnalizam“ (new journalism). U svojoj leksikonskoj knjizi The New Journalism, Tom Wolfe je prvi pokušao da definiše ovaj pojam i Talesea proglasio „ocem novog žurnalizma," navodeći njegove rane priče za Esquire kao primer nesumnjivog profesionalnog i komercijalnog uspeha alternativnog pristupa pisanju za štampane medije. Taj se pristup, u osnovi, sastojao u korištenju izražajnih sredstava književnog realizma u novinarstvu - od forme do stilskih figura. Bilo je to pisanje priča koje su se zaista dogodile upravo onako kako su se dogodile.

 

Nasleđe te „revolucije“ je ono što danas nazivamo „narativno novinarstvo“, legitimna i veoma cenjena disciplina naše profesije.

 

Talese je, opet, smatrao da ne radi ništa novo, naprotiv:

 

„Ovo sam [nekoliko novinskih priča za Esquire koje su mu donele nacionalnu slavu, prim.red.] napisao kada sam se bavio onim što je Tom Wolfe nazvao 'novi žurnalizam', ali se moj rad na njima, a nadam se i da je to očigledno, zasniva na staromodnom temeljnom izveštavanju, činjenici da sam ’visio’ sa likom moje priče dan za danom (...) i to je nerazdvojni deo onoga što me motiviše da radim, zajedno sa tim drugim elementom koji sam možda i previše već pominjao, darom koji sam dobio od majke: radoznalošću.„ (Iz uvoda u antologiju Writing Creative Nonfiction:The Literature of Reality, Gay Talese & Barbara Lounsberry, HarperCollins College Publishers, 1996)

 

Traganje za „običnim“ životnim pričama

 

„Imena čine vesti“ jedna je od tradicionalnih novinarskih izreka. Međutim, kao što je Talese ono što je vest, važna informacija, uporno gurao sve dalje ka kraju svojih priča, na užas Timesovih urednika, tako je i ranije pomenutu izreku kršio svesno i gotovo programski. Napisao je bezbrojne priče o anonimnim ljudima čiji su poslovi, životne priče ili duh beskrajno interesantni, samo što ih niko ne primećuje od bleska javnog života.

 

The Bridge, na primer, je knjiga o višegodišnjoj izgradnji mosta u New Yorku. Provodio je svaki slobodan sat na mostu sa radnicima, sa šlemom na glavi pentrao se po konstrukciji, provodio sate sa glavnim inženjerima, čak odlazio i u kuće indijanskih radnika u rezervate udaljene više sati vožnje.

 

Možda je najbizarniji trenutak njegove karijere bio kada je za nedeljni dodatak Timesa radio priču o eksploziji populacije mačaka u New Yorku. Svoj 25. rođendan proveo je u kanalizacionoj niši podzemne železnice, gde su se mačke u čoporima borile za ostatke hrane nekoliko stotina radnika.

 

Najveći komercijalni uspeh Talese je doživeo kada je 1981. godine objavio Thy Neighbor’s Wife koja se, sa autorom u jednoj od glavnih uloga, bavila promenom koju je izazvala seksualna revolucija u SAD. Razgnevio je uvek pozamašnu američku puritansku javnost, ali je tiraž knjige bio fantastičan. Samo za prava ekranizacije dobio je 2,4 miliona dolara. Danas se knjiga smatra klasikom i niko je više ne spori, čak ni u propovedima.

 

Na web sajtu Gaya Talesea pronaći ćete prikaze svih knjiga koje je napisao ili uređivao, osnovne informacije o njemu, više intervjua s njim za različite medije. Među nekoliko njegovih poznatih i briljantnih novinskih priča iz 60-tih, kao most između današnjice i prošlosti, na sajtu je slobodna za čitanje i Honor Thy Family, objavljena u junu ove godine u Newsweek-u. Priča prati sudbine potomaka Bonanno familije, u čijim je domovima i dalje dobrodošao iako nije bio ni malo nežan prema mafiji u Honor Thy Father.

 

Izvori:

 

Gay Talese, The Official Site: http://www.randomhouse.com/kvpa/talese/index.html 

 

A History of American Literary Journalism, John C. Hartsock, University of Massachusetts Press, 2000

 

Fame And Obscurity, Gay Talese, Ivy Books, 1981

 

The Gay Talese Reader: Portraits and Encounters, Gay Talese, Walker & Company, 2003

 

The Writer's Life, Gay Talese, Alfred A. Knopf, 2006

 

Writing Creative Nonfiction: The Literature of Reality, Gay Talese & Barbara Lounsbury, HarperCollins College Publishers, 1996  

 

 

Foto: Joyce Tenneson