Novinarstvo je stresna, ali slabo plaćena i nedovoljno cenjena profesija.

Foto: Pixabay

Od novinara i novinarki u Srbiji i na Zapadnom Balkanu očekuje se da funkcionišu kao superheroji i superherojke. Da istovremeno budu i istraživači i istraživačice, i pisci i spisateljice, i borci i borkinje za istinu, a neretko i projektni menadžeri i menadžerke. Sve to dok balansiraju na ivici egzistencije. Jer, ruku na srce, pristojna plata u novinarstvu je često misaona imenica.

Umesto da budu cenjeni i cenjene zbog svog doprinosa društvu, novinari i novinarke suočavaju se sa konstantnim pritiscima – od političara i političarki, tajkuna i tajkunki, pa čak i građana i građanki. Neretko su mete napada, pretnji, pa i fizičkog nasilja. Kao da nije dovoljno što se bore sa cenzurom i autocenzurom, već moraju da brinu i o sopstvenoj bezbednosti.

Sindrom izgaranja postao je hronična bolest novinarske profesije. Kako opstati, a ne sagoreti, kada se od tebe očekuje da radiš 24/7, da budeš uvek dostupan ili dostupna, da se nosiš sa stresom i pritiscima, a da pritom živiš od vazduha?

Od novinara i novinarki, zbog misije informisanja, prećutno se očekuje da budu konstantno dostupni i dostupne i da žrtvuju svoje slobodno vreme i mentalno zdravlje.

“Prvi dan na fakultetu su nam rekli da su novinari uglavnom 'pušači, alkoholičari i razvedeni'. Iako verujem da je to bila šala, takva očekivanja i dalje postoje”, govori Sanja Đorđević, novinarka u redakciji Storytellera iz Srbije. Burnout je doživela dok je kao studentkinja istovremeno radila na tri mesta.

“I vikendi su, prirodno, bili opterećeni poslom, što je posle nekoliko meseci dovelo do pregorevanja. Najopterećujuće je bilo fokusirati se na toliko različitih stvari. To je rezultiralo manjim kvalitetom mog rada, pukim odrađivanjem posla i generalno, odsustvom zadovoljstva u radu, kao i hroničnom anksioznošću. Iz tog iskustva naučila sam kolika je važnost vikenda kao slobodnog vremena”, kaže Sanja.

Sanja Đorđević, novinarka Storytellera

Novinarstvo je oduvek bilo stresno i zahtevno zanimanje. Međutim, u poslednje vreme granice su se pomerile, a teret na plećima novinara i novinarki postao gotovo nepodnošljiv. “Čini mi se da dosta mojih kolega i koleginica funkcioniše na ivici izdržljivosti i da su to prihvatili kao normalno stanje, kao da se to očekuje od njih. Novinarstvo samo po sebi nije dovoljno finansijski zahvalan posao, pa kako bi osigurali egzistenciju, rade i po nekoliko poslova i projekata”, dodaje ona.

Pored finansijskih izazova, novinari i novinarke suočavaju se i sa sve većim pritiskom da preuzmu dodatne odgovornosti koje prevazilaze okvire novinarstva, poput administracije, marketinga i tehničke podrške.

“Nažlost, u Srbiji osnovna radna prava novinara i novinarki kao i drugih medijskih radnika i radnica su i dalje ugrožena, a sprečavanje burnouta mislim da skoro pa da nije na mapi poslodavaca uopšte”, kaže Tamara Filipović Stevanović, generalna sekretarka Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS).

Navodi da, nažalost, poslodavci ne uvode preventivne mere. Iako je prekovremeni rad regulisan Zakonom o radu Srbije, u mnogim redakcijama se ta pravila uglavnom ne poštuju.

Medijske kuće ne bi trebale da očekuju da jedna osoba obavlja posao njih pet, smatra novinarka Sanja Đorđević. “Na stranu to što je to isuviše opterećujuće za novinara, oni ne mogu biti dovoljno stručni da se bave poslom koji nije njihov, kao neko ko samo to radi.”

Balans između prava novinara i prava građana

Novinari i novinarke, kao i svi drugi, imaju pravo na odmor, privatni život i vreme za sebe kako bi se oporavili od stresa i sprečili izgaranje. S druge strane, javnost ima pravo na blagovremene i tačne informacije, što često zahteva angažovanje novinara i novinarki i van redovnog radnog vremena, naročito u slučaju vanrednih događaja.

Rešenje ovog izazova nije jednostavno i podrazumeva podizanje svesti o značaju mentalnog zdravlja novinara i novinarki, ali i odgovornost medijskih kuća da obezbede dovoljan broj zaposlenih i adekvatne resurse kako bi se radna opterećenja ravnomerno raspodelila i omogućio kvalitetan odmor.

“Međutim, poslodavci moraju na neki način da pronađu balans između prava i potrebe za odmorom, odnosno slobodnim vremenom i prava javnosti da bude informisana. Često čak i dobar plan i raspodela posla nije dovoljna, ali je zato neophodno da se neke stvari menjaju u hodu,  kako bi se ovaj balans postigao. To je naročito teško postići u malobrojnim redakcijama koje se permanentno bave takozvanom informativom, odnosno u redakcijama koje se ne bave sporovoznim temama”, smatra Tamara Filipović Stevanović.

Tamara Filipović Stevanović, generalna sekretarka Nezavisnog udruženja novinara Srbije 

Sanja Đorđević kaže da bi medijske kuće trebalo da angažuju dodatno osoblje za poslove koji nisu direktno povezani s novinarstvom. Takođe, smatra da bi urednici i urednice mogli da unaprede komunikaciju sa svojim timovima, da budu svesni nivoa stresa kojem su zaposleni i zaposlene izloženi i da efikasnije organizuju rad kako bi smanjili opterećenje. Govori da bi novinari i novinarke trebalo da budu otvoreniji i otvorenije u izražavanju svojih potreba.

Tamara Filipović Stevanović podseća da je u nekim skandinavskim zemljama, na primer, uvedena četvorodnevna radna nedelja, a prvi rezultati pokazuju da takav model nije nemoguć, te da su radnici zadovoljniji, a produktivnost povećana.

“Kod nas se na ovakav eksperiment i dalje jako mali broj redakcija odlučuje, ali nedavno smo na jednom skupu saznali da je portal Mašina isprobao i uveo ovu praksu i da su zadovoljni rezultatima”, kaže ona.

Briga o mentalnom zdravlju

Posvećenost novinara i novinarki ne sme se zloupotrebljavati, a novinari i novinarke ne treba da žrtvuju svoje mentalno zdravlje zbog posla, naglašava Sanja Đorđević.

“Istina je da će novinar biti novinar i u svoje slobodno vreme, tako što će možda razmišljati o načinu kako da ispriča neku priču, ili da dok gleda neki film smisli temu za narednu priču, ali ne treba se od njega očekivati da se javlja na telefon posle radnog vremena. Niko ne treba da se oseća ugroženo poslom koji radi, pa ni istraživački novinari”, kaže ova mlada novinarka.

Briga o mentalnom zdravlju novinara i novinarki je ključna za očuvanje kvalitetnog i objektivnog novinarstva. Zato je NUNS pre tri godine uveo besplatnu psihološku podršku za novinare i novinarke, u saradnji sa organizacijom IAN.

“Naša prva preporuka je da potraže neophodnu pomoć stručnjaka, a druga preporuka je da probaju da unutar redakcija otvore dijalog na ovu temu sa svojim poslodavcima, ali i koleginicama i kolegama”, govori Tamara Filipović Stevanović.

No, da se vratimo na kraju na početak ovog teksta i na pitanje: Da li verujete da novinari i novinarke mogu da žive od kiseonika, odnosno da je strast prema poslu dovoljna?

Nažalost, kiseonik ne puni frižider, niti plaća kiriju.

“Poznajem i ljude koji su radili puno radno vreme i po nekoliko meseci pod okriljem 'prakse'. A kada su tražili platu od poslodavca su dobili odgovor da treba da budu zahvalni što uopšte imaju priliku da 'uče' besplatno, jer se takva praksa, pobogu, negde u svetu naplaćuje. Zbog toga su opasna očekivanja da novinari toliko vole svoj posao da za ručak jedu sunčeve zrake. To je čist bezobrazluk i zbog toga nam trebaju novinarski sindikati, fokus novinarskih udruženja na uslove rada novinara, bolji zakoni ali i dostupnija pravda”, kaže Sanja Đorđević.

Niko ne može da živi niti od vazduha niti od strasti koju gaji prema profesiji kojom se bavi, slaže se Tamara Filipović Stevanović.

“Ali koleginice i kolege nam već više od decenije govore da su se svesno odrekli svojih radnih prava zarad profesionalnih prava ili da pojasnim: oni pristaju na slabo plaćen posao u redakcijama koje im pružaju mogućnost da odgovorno i profesionalno obavljaju svoj posao”, pojašnjava ona.

“Kada se uzme u obzir koliko novca se iz budžeta odvaja za javno informisanje, tu dolazimo do činjenice da je ova država sistemski opredeljena da podržava medije koji se ne pridržavaju Kodeksa novinara Srbije i zakona koji važe ne samo za medije i novinare, već i za sve ostale građane Srbije”, završava svoju misao Tamara.

Na kraju, ali ne i najmanje važno, novinarka Sanja Đorđević nas podseća zašto je borba za bolje uslove u novinarstvu od suštinskog značaja za celo društvo:

“Strašno mi je kad pomislim na svet u kojem nema novinara i novinarki koji su omogućeni da odgovorno i kvalitetno rade svoj posao. Bez mehanizma edukacije, transparentnosti i kritike koje nam pruža kvalitetno novinarstvo, stvara se plodno tlo za političku diktaturu i korupciju koje nikome ne donose dobro, pa ni pojedincima koji imaju direktne koristi od njih.”

___