foto: wikicommons 

Otkako je Srpska napredna stranka 2012. godine došla na vlast, u Srbiji je otpočelo stvaranje kulta ličnosti Aleksandra Vučića, današnjeg prvog čoveka države. Iako je s početka vladavine bio „samo“ prvi potpredsednik vlade, mediji su već tada uspešno kreirali njegovu sliku kao portret nepokolebljivog borca za pravdu koji se, uza sve opasnosti, obračunava sa tajkunima i „ljudima koji su opljačkali državu“.

Iako je nekima delovalo da je Vučić već politički potrošen čovek, koji je pod Miloševićem devedesetih bio ministar informisanja koji je „sahranjivao“ nezavisne medije, kreirana slika nepokolebljivog Vučića imala je efekta kod ogromnog broja građana Srbije, ali i ne samo Srbije. Snažan rast Vučićevog rejtinga zabeležen je posle hapšenja biznismena Miroslava Miškovića i njegovog sina, za šta je bio – kako su mediji beležili – naročito zaslužan upravo prvi potpredsednik. Mišković je do tada izgledao kao nedodirljiv „bogatun“ koji je jači od države. Osim hrabrog pravednika, Vučić je kreiran i kao lik koji skoro da i ne spava i svu svoju energiju troši za dobrobit Srbije.

I devete godine naprednjačke vlasti – i pored toga što niko od srbijanskih tajkuna ne samo da nije odgovarao nego su u međuvremenu postali neprikriveno bliski vrhu vladajuće partije, i pored toga što su uhapšeni pripadnici prethodne vlasti, od kojih su neki proveli izvesno vreme u pritvorima, pravosnažno oslobođeni kao nevini – Vučić i dalje slovi u medijima bliskim vlasti i kod dobrog broja građana kao „velika poštenjačina“, beskompromisni borac za pravdu koji se sukobljava sa „mračnim silama“. Iako je njegova ekonomska politika neoliberalna, i ide u prilog tajkunima, Vučić se doživljava kao moderni Robin Hud koji uzima od bogatih i daje siromašnima. Takođe, njegovo svakodnevno, masivno pojavljivanje u medijima sugeriše hiperaktivnost, a poruka koja se podvlači u izveštajima glasi otprilike – da njega nema i njegovog ogromnog rada i truda, država bi se raspala i sve bi otišlo dođavola. Verovatno da nema boljeg primera u regionu kako mediji mogu uspešno da isprodukuju paralelnu realnost.

U sklopu izgradnje kulta ličnosti, od samih početaka Aleksandar Vučić se prikazuje – sasvim logično – i kao čovek kojem je život uvek i sa svih strana ugrožen. Kao i svim (imaginarnim) junacima koji se bore protiv (imaginarnog) zla. Iako je, kako režimski mediji dokazuju, pa i on u svojim dugotrajnim televizijskim monolozima, Vučić omiljen političar i na zapadu i na istoku, i u regionu, i ima izvrsne odnose, pune međusobnog poštovanja, i sa Angelom Merkel, i sa Donaldom Trampom, i sa Putinom, i sa Si Đinpingom, kao i sa susednim liderima – istovremeno skoro svi strani faktori kojima „smeta napredak Srbije“ (izuzetno česta fraza u obraćanju predsednika) žele da „eliminišu“ predsednika Srbije.

No, opet kako izveštavaju režimski mediji, ali i predsednikove stranačke kolege, nisu samo stranci zainteresovani da „uklone“ Vučića, u tom smislu je aktivan i unutrašnji neprijatelj u vidu opozicije ili kritičke javnosti. A ponekad, čak, opasnost za život predsednika predstavljaju i njegovi bliski saradnici. Sve je puno paradoksa i kontroverzi, ali i dalje propaganda postiže svoje rezultate kod dobrog dela građana, dok u kritičkoj javnosti izaziva nervozu i revolt.

Opozicija u Srbiji istovremeno se u medijima bliskim vlasti prikazuje kao nesposobna, razjedinjena, nebitna, pa i komična, ali sa druge strane ispada da ona – na neki čudan način – još uvek vlada Srbijom. Veoma česti su istupi predstavnika vlasti – i pored skoro decenijske čvrste ruke nad svim institucijama, uključujući i one koje bi trebalo da budu nezavisne – u kojima se poručuje da zapravo neko drugi u državi ima moć, i da naprednjaci sa njim, u pozadini, vode tešku bitku na polju građana, pa im je stoga bezbednost, pre svega Vučiću, u borbi sa nevidljivim ali moćnim neprijateljem konstantno ugrožena.

Skoro da ne prođe dan da se u provladinim medijima, pogotovo visokotiražnim tabloidima, i to na naslovnima stranicama, ne zbori o bezbrojnim zaverama protiv Vučića, koje uključuju i mnoge atentate na njega, odnosno najavu atentata. Udarni naslovi koji agresivno šljašte sa trafika, nikada ne počivaju na proverenim informacijama već isključivo na – imaginaciji. Ne samo da se najavljeni atentati ne dese nego se nikada ne otkriju i ne uhapse potencijalni zaverenici i “ubice”, a kamoli da se izvedu pred sud. Uglavnom su u pitanju informacije kojima je rok upotrebe nekoliko dana, a potom potpuno nestanu iz medija. Naravno, ne treba posebno isticati koliko su takve, po svemu sudeći, lažne vesti društveno opasne, pogotovo u zemlji koja još vuče traume zbog ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića 2003. godine, a da ne govorimo o traumama iz ratova devedesetih. Pogotovo su opasne kada se za podsticanje na ubistvo Vučića optužuju javne ličnosti u Srbiji koje su kritičari režima, bilo da se radi o onima sa nezavisne društvene scene, bilo da se radi o opozicionim političarima.

Slika o Vučićevoj ugroženosti je tako snažna u onom većinskom delu javnosti koju kontroliše vlast da, recimo, nikoga nije iznenadio sumanuti predlog pojedinih nevladinih organizacija (GONGO) da se izmenama Krivičnog zakonika ponovo uvede “verbalni delikt”, odnosno krivično delo ”Napad na psihički integritet i spokojstvo člana porodice predstavnika najviših državnih funkcionera” , niti istup narodnog poslanika SNS-a Marka Atlagića u kojem on veli da niko “od pojave hrišćanstva” do danas nije bio ugrožen kao Vučić i njegova porodica. Atlagić je rekao da iza napada na Vučića stoji “sprega mafijaško-tajkunskih, kriminalno-politikantskih, nepolitičkih grupa i pojedinaca, kako domaće autošovinističke, tako i inostrane provenijencije”. Sa druge strane, na društvenim mrežama se zbijaju šale na račun Vučićeve ugroženosti, pa je jedan tviteraš napisao da je posle sastanka sa Vučićem, naslednik Fidela Kastra, Raul Kastro rekao sledeće: “Mog brata su pokušali da ubiju 683 puta, ali ovo što se dešava Vučiću stvarno je strašno!”

Srbijanski portal koji se bavi razotkrivanjem i analizom lažnih vesti “Raskrikavanje” izneo je podatak da je tokom 2019. godine na naslovnicima četiri provladina tabloida (“Informer”, “Alo”, “Kurir” i “Srpski telegraf”) osvanulo najmanje 945 lažnih vesti, među kojima dominiraju one koje ukazuju na ugroženost Vučića i na, u tom smislu, aktivno delovanje stranih i unutrašnjih neprijatelja.

Duga istorija atentata

Režimski mediji u Srbiji, pre svega tabloidi (i onlajn-tabloidi) koji su u čvrstim rukama vlasti i koji dobijaju značajna državna sredstva na konkursima za “sufinansiranje javnog interesa u sferi javnog informisanja” (iako svakodnevno krše Kodeks novinara Srbije), redovno – kako smo rekli – izveštavaju o ugroženosti predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Nekada za tu vrstu izveštavanja imaju stvarnosnu podlogu, u smislu nekog događaja kojeg medijski prezentuju tako što prekomponuju činjenice, dajući im drugačija značenja.

Ugroženost Vučića je mnogo starijeg datuma nego što bi to neko očekivao. Zapadu je, iz nekog razloga, Vučić smetao još 1999. godine, kada je planirano njegovo ubistvo u zgradi Radio-televizije Srbije, tvrde pojedini srbijanski mediji bliski vlasti. Atentat je trebalo da bude realizovan u saradnji NATO-pakta i medijske kuće CNN, prenosi reči visokog funkcionera Srpske napredne stranke Vladimira Đukanovića portal SrbijaDanas, koji je široj javnosti postao poznat kada je kupio Novosadsku TV, a tu akviziciju neki proglasili stranačkom kupovinom lokalnog javnog medija.

Šta se desilo i kako je tada Vučić izbegao smrt? Prema rečima Đukanovića, Vučić je trebalo da ima link-intervju sa Larijem Kingom u 2:30, a zgrada je pogođena u 2:06. Đukanović tvrdi da su NATO i CNN očekivali da će se Vučić ranije pojaviti u zgradi RTS-a i da će u toku bombardovanja biti likvidiran. Vučić je, inače, u tom periodu bio ministar informisanja u Miloševićevoj vladi.

“Pre svakog gostovanja morate doći ranije, kako bi se obavile sve potrebne pripreme. Vučić nikada o tome nije hteo da govori”, kazao je Đukanović. “Pretpostavljam da je Vučić samo pukim slučajem zakasnio i tako izbegao da sigurno izgubi život”.

Ovaj Đukanovićev istup nije u potpunoj korelaciji sa onim što je nešto ranije ustvrdio bivši Vučićev prijatelj i saradnik, novinar Predrag Popović, koji je na svom blogu tematizovao odnos Vučića prema bombardovanju RTS-a, u kojem je inače stradalo 16 ljudi. Navodno je Vučić te 1999. godine svima pričao da je cilj napada na zgradu RTS-a bilo – njegovo ubistvo.

Dvadeset pet godina nakon genocida u Srebrenici, glavna vest u Srbiji nije bila godišnjica tog stravičnog zločina u kojem su srpske snage pogubile više od sedam hiljada ljudi, već – ugroženost Aleksandra Vučića. Brojni mediji u Srbiji su emitovali vest državne novinske agencije Tanjug, koja je prenela informaciju sa niskofrekventnog banjalučkog portala (banjaluka.net), da su na obeležavanju 20. godišnjice genocida u Potočarima “vehabije planirale da likvidiraju Vučića”. Osim Vučića, na meti su navodno bili i član Predsedništva BiH Milorad Dodik i bivši vojni, a sada policijski ministar Srbije, Aleksandar Vulin. Vest je objavila i “Politika”, a preneli su je i javni medijski servisi. Čak smo je mogli pročitati i u sarajevskom “Oslobođenju”.

Navodno, glavni organizator “pokušaja ubistva Vučića” je izvesni Mehdin Jakubović iz Srebrenice, oficir Rendžerskog puka Oružanih snaga BiH. Tu informaciju banjalučki portal je ostvario uvidom u dokumente tajnih službi. Međutim, već sutradan je ta vest demantovana, pa je – protivno običaju – tabloid “Kurir” objavio ispravku. Bosanskohercegovački portal “Raskrinkavanje” je tu vest proglasio lažnom, a nju je demantovao i sam Mehdin Jakubović, koji je rekao da nije imao ništa sa napadom na Aleksandra Vučića u Potočarima 2015. godine.

U većem delu srbijanske javnosti incident u Potočarima se bezuslovno smatra atentatom na tadašnjeg premijera Srbije Aleksandra Vučića koji je živu glavu izvukao samo “zahvaljujući dobroj reakciji obezbeđenja”. Setimo se da je grupa izgrednika napala i vređala Vučića, koji je došao na dvadesetogodišnji pomen žrtvama genocida. Ministar unutrašnjih poslova Srbije Aleksandar Vulin nedavno je oštro kritikovao Bosnu i Hercegovinu tvrdeći da “država koja na svojoj teritoriji ne može da rasvetli pokušaj ubistva stranog državnika, ili nije država ili njena vlast podržava napad”. Neposredno posle incidenta, u julu 2015. godine, pomenuti “Kurir” je objavio tekst pod naslovom “Atentat na Vučića u Srebrenici – ekstremisti urlali – Ubij govno četničko!", a “Informer” je otišao i dalje, tvrdeći da je dobio informacije iz tajnih, ali dobro obaveštenih izvora, da je “za Vučića bio spreman metak u cevi snajpera”, koji je nađen u blizini Memorijalnog centra Potočari. Nekoliko dana posle incidenta “Informer” je utvrdio da vlasti u Sarajevu “na sve načine žele da zataškaju slučaj”, a u čitavu priču taj tabloid uvodi i “desetak britanskih agenata” koji su danima – kako piše “Informer” – “operisali” na tom području. Cilj je bio, kako taj tabloid na naslovnici izveštava, “ubiti Vučića i izazvati rat”.

Mediji bliski vlasti već godinama ostaju potpuno ubeđeni da je taj incident bio zapravo organizovan pokušaj ubistva Aleksandra Vučića. Koliko je takav pristup doprineo dodatnom zahlađenju odnosa u regionu, teško je reći, ali je sigurno da ni Vučiću niti bilo kom drugom srpskom političaru iz vladajuće garniture neće pasti na pamet da (opet) ode na obeležavanje godišnjice genocida u Potočarima. A mediji u Srbiji svaku godišnjicu stravičnog zločina iskoriste da progovore ne o žrtvama, već o Vučićevoj ugroženosti.

Sa druge strane, mediji bliski vlasti u Srbiji potpuno su ignorisali informaciju da su pripadnici srbijanskih tajnih službi, sa ne zna se kojim tačno tajnim zadatkom, boravili pre i tokom inkrimisanog događaja u Potočarima. Zbog odavanja službene tajne (da su bili angažovani u Potočarima) protiv nekadašnjih pripadnika Službe za opservacije i dokumentovanje Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije Milana Dumanovića i Mladena Trbovića pokrenut je sudski proces, ali je on proglašen državnom tajnom. Neki analitičari i političari, među kojima i bivši predsednički kandidat Saša Janković, smatraju da je incident “izrežiran” kako bi se fokus sa genocida stavio na – Vučićevu ugroženost.

Treći “veliki atentat” na Vučića desio se u novembru 2016. godine, kada je državni vrh, u direktnom prenosu na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, obznanio da su “u blizini porodične kuće premijera Srbije Aleksandra Vučića u Jajincima kod Beograda otkriveni sanduci oružja” i da je “nesumnjivo neko hteo da izvrši atentat na Vučića”. Režimski mediji su danima spekulisali ko stoji iza tog “atentata”, a pojavila se ubrzo i nedoumica ko je zapravo bio njegova potencijalna žrtva – da li tadašnji premijer Aleksandar Vučić ili pak njegov brat, kontroverzni biznismen Andrej Vučić.

“Informer” je objavio “proverenu vest” da je “osam ubica čekalo Vučića”, i da se sumnja da je u pripremi ubistva bilo uključeno čak 97 ljudi. U tekstu pod nazivom “Spremali atentat na Vučića” “Večernje novosti” su utvrdile da je vatreni arsenal pronađen “svega pet dana pošto je Vučić obelodanio veliku špijunsku aferu u kojoj su umešane brojne moćne države” i podsetile da je ta velika afera zapravo njegova izjava da je “u Srbiji pojačano delovanje tajnih službi i sa zapada i sa istoka i da je to naša zemlja uspela da neutrališe”.

“Svestan sam da ovim akcijama ulazim u rizik i da ću imati mnogo problema u narednim mesecima pošto branim suverenitet i nezavisnost svoje zemlje”, rekao je tada Vučić. “Alo” na naslovnici donosi vest da je atentator na Vučića “poslat iz Bosne”.

Uglavnom, za aferu “Jajinci”, i pored opsežne policijske istrage i navodne identifikacije “potencijalnih ubica”, niko nikada nije niti osumnjičen niti optužen, a priča o ovom događaju ubrzo je potpuno nestala iz medija. Pomenuti Vulin, tada ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, ovaj “atentat” je, gostujući na RTS-u, doveo u vezu sa delovanjem srbijanske opozicije i njihovim razgovorima sa tadašnjim američkim ambasadorom Kajlom Skotom. Istovremeno, Vučić tvrdi da Srbija nikada u istoriji nije imala bolje odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama.

Saobraćajni udes iz septembra 2017. godine, kada je jedan “bentli”, u kojem su bila trojica mladića, očešao automobil predsednika Vučića, pojedini mediji su promptno proglasili – za atentat. Ispostavilo se da nije reč o atentatu, pa je i sam Vučić demantovao ovu lažnu vest, tvrdeći da je u pitanju nesrećni slučaj. A u novembru  2019. godine, za vreme demonstracija u gradovima Srbije, Vučićevo gostovanje na RTS-u bilo je povod da režimski tabloidi oglase veliku opasnost. Predsednik će biti ubijen. Tabloid “Alo” donosi vest da se “večeras sprema atentat na predsednika Srbije”, a u pitanju su saznanja naprednjaka Igora Bečića, predsednika Odbora za kontrolu rada službi bezbednosti Narodne skupštine, “da se na predsednika Srbije Aleksandra Vučića priprema napad ispred zgrade RTS-a”. A atentatori su – građani koji protestuju. “Informer” je za skalu dramatičniji i “otkriva strašan scenario đilasovaca”: "Postoje informacije da bi neko iz mase mogao da zapuca ka predsedniku i njegovom obezbeđenju". Naravno, ništa se od ovoga nije desilo, osim što se ispred RTS-a okupio omanji broj studenata i građana koji su protestovali protiv uređivačke politike javnog medijskog servisa.

Velika zabrinutost vladala je u krugovima vlasti i medijskom scenom koja je pod njenom kontrolom kada je nedeljnik NIN na naslovnoj stranici, izveštavajući o tzv. aferi “Krušik”, objavio fotografiju Aleksandra Vučića na sajmu oružja na kojoj je nišan izložene puške usmeren prema njemu. Ova naslovna stranica bila je razlog da se mnogi obruše na NIN i optuže ga za poziv na ubistvo. NIN je povukao iz prodaje ovaj broj, ponovo ga štampajući sa praznom/belom naslovnom stranicom. I sledećih nekoliko brojeva NIN se štampao sa praznom/belom naslovnicom, u znak protesta zbog pritiska na redakciju. Istovremeno su se u Novom Sadu pojavili plakati na kojim se nalazi fotografija ubice Zorana Đinđića Zvezdana Jovanovića sa natpisom – Zvezdanu Jovanoviću uručena NIN-ova nagrada.

Nakon povlačenja iz prodaje NIN-a i promene naslovne stranice, čuveni karikaturista Predrag Koraksić Koraks  je u dnevnom listu “Danas” objavio karikaturu na kojoj je Vučić razdrljio košulju ispod koje krije kružnu metu. To je bio povod da predstavnici vlasti i oni bliski njima optuže osamdesetosmogodišnjeg karikaturistu da poziva na ubistvo predsednika države. "Naslovna strana NIN-a na kojoj je direktno snajper uperen u predsednika Vučića, a to kroz nekoliko dana ponavlja dnevni list ‘Danas’ na svojoj naslovnoj strani u vidu karikature Koraksića Koraksa je otvoren proziv na ubistvo predsednika države iza koga stoji Dragan Đilas, jer on vodi ovu novinu i odlučuje šta će biti u njoj i ko će biti targetovan i napadnut", izjavio je za "Kurir" sadašnji zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, u tekstu pod naslovom “Politika (opozicionog) Saveza za Srbiju je ubiti predsednika Srbije”.

“Nemotivisani” atentati

Naveli smo nekoliko primere kako srbijanska vlast i mediji bliski njoj koriste pojedine događaje kako bi kreirali i upotpunili priču o konstantnoj životnoj ugroženosti Aleksandra Vučića. Međutim, mnogo češći su “nemotivisani” medijski napisi o atentatima na Vučića, pokušajima njegovog “sloma”, te raznim zaverama protiv njega i Srbije (uglavnom se između njega i države povlači znak jednakosti). Kada kažemo “nemotivisani”, to ne znači da neki konkretan motiv ne postoji (uobičajeni je motiv kriminalizacije opozicije i kritičke javnosti), već da on ne počiva ni na kakvom stvarnom događaju. Obično su u pitanju naslovnice i tekstovi koji se posle nekoliko dana potpuno zaborave, valjda zbog hiperinflacije ovakvih sadržaja. Ponekad se čini da urednici na naslovne strane postavljaju “zavereničke priče” i onda kada nemaju nešto drugo dovoljno atraktivno što može da proda novine.

Oni koji ugrožavaju predsednikov život uglavnom su poznati: tu su CIA i MI6 i neke druge službe “moćnih zemalja”, tu je opozicija, ali su tu i “Šiptari”, “ustaše”, “vehabije” i drugi “vekovni srpski neprijatelji”. Ponekad čak Vučiću o glavi rade i stranačke kolege. Beskrajno je dug spisak naslova i tekstova u kojima tabloidi šire paniku tvrdeći da predsednikov život visi na koncu i da mnogi smišljaju “paklene planove” kako da ga likvidiraju. Ukazaćemo ovde na neke.

Indikativna je, recimo, naslovnica “Informera”, objavljena nekoliko meseci pred predsedničke izbore 2017. godine. Na naslovnici je objavljena fotografija Vučića sa omčom oko vrata i pratećim tekstom – “Da li je ovo kraj Vučića?” Navodi se da su se lideri opozicije udružili sa tadašnjim predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem kako bi zajedno Vučiću “skinuli glavu”. Tu je i podnaslov: “Narode, diži se, lopovi hoće da se vrate na vlast i unište Srbiju!” Poznavaoci političkih prilika smatraju da su ova i neke druge naslovnice imale za cilj da obeshrabre Nikolića da se ponovo kandiduje za predsednika Srbije, pošto se Vučić spremao za tu funkciju. Tabloidi u rukama Vučića služe da se pošalje poruka ne samo opoziciji nego i predstavnicima vlasti, u pitanju je svojevrsna demonstracija sile. Nakon “medijskog tretmana”, Nikolić odustaje od kandidature, ali postaje prvi čovek Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom, što mu omogućava lagodan život.

U novembru iste godine tabloid “Srpski telegraf” donosi naslov “Vučić: Najbliži hoće da mi skinu glavu!”, a osnovna teza pratećeg teksta je da će “u narednom periodu” Vučićevi najbliži saradnici početi da plasiraju “najstrašnije laži o Vučiću” i konstruišu “izmišljene afere o ljudima koji su mu odani”. Prema ovim najavama, “neće biti pošteđena ni porodica predsednika Srbije, koja će se, baš kao i on sam, suočiti sa najprizemnijim optužbama”. Ništa od ovoga se nije desilo, pa je teško odrediti šta je pozadina i motiv ove lažne vesti, osim konstantnog podgrevanja mita o ugroženosti.

U junu 2018. godine tabloid “Alo” na naslovnoj stranici objavljuje Vučićevu fotografiju koja je inkorporirana u sliku mete – “Vučiću skidaju glavu!” “Alo” obaveštava da se protiv Vučića ujedinila neobična ekipa – “Ramuš Haradinaj, Sulejman Ugljanin, Đilasova ekipa i ekstremna desnica” sa zadatkom: “Politički ili fizički ukloniti predsednika Srbije kako bi ostvarili svoje interese”. Nešto ranije, u februaru, “Informer” je “došao do saznanja” da je prilikom Vučićeve posete Zagrebu planiran atentat na njega. Navodno su atentatori uhapšeni, pa do likvidacije predsednika nije došlo. Ova priča nikada nije potvrđena, a vest je vrlo brzo zaboravljena. U aprilu, opet, “Informer” objavljuje da britanska tajna služba MI6 “sprema napad na Vučićevu porodicu”, a “možda čak i atentat”. Navodno, šef ove službe tražio je od Vučićevih saradnika informacije o privatnom životu Vučića, “čak i to šta jede i koja vina pije”, što je izazvalo sumnju ovog tabloida.

“Srpski telegraf” u novembru 2016. otkriva da su “zapadne službe i mafija” naručile ubistvo Vučića i u tu svrhu obezbedile deset miliona evra. Pozivajući se na izvore “bliske istrazi”, ovaj tabloid je ustvrdio da su naručioci odlučili da likvidiraju i predsednika i njegovog brata. Stvari su se, međutim, završile na ovom tekstu i pratećoj naslovnici. Dve godine potom, “Srpski telegraf” otkriva da CIA sprema ubistvo političara u Srbiji, a da je “najugroženiji predsednik Aleksandar Vučić”. Cilj je, kako pišu izazivanje nemira u Srbiji i Republici Srpskoj, koja se uzgred u medijima bliskim vlasti u Srbiji tretira kao zasebna država. U novembru prošle godine tabloid “Alo” objavljuje naslov “Ovo je čovek koji je hteo da ubije predsednika Srbije”, a u pitanju je izvesni Miloš BpM Petrović, koji je navodno Vučiću pretio preko društvenih mreža, zbog čega je promptno uhapšen. “Srpski telegraf” je objavio isti naslov četiri godine ranije, s tim što se taj tekst odnosio na pripadnika crnogorske kriminalne udruge “Škaljarci”, izvesnog Stevana Stamatovića, koji je u međuvremenu likvidiran.

Nećemo dalje, jer obim ovog teksta to ne dozvoljava, ali ćemo samo navesti još neke naslove u tabloidima proteklih godina: "Mafija udara na porodicu Vučić", "Uništiti Vučića pa oteti Kosovo", "Informer ima dokaze o zaveri: Ubijanje Vučića", "Meta bio Vučićev auto", “Vučić sam kao duh!", "Vučića zoljom hteli da raznesu u ovom sokaku", "Šešelj Vučiću: Otrovaće te ili će ti srušiti avion", "ISIS stoji iza ataka na Vučića", "Ovaj Englez stoji iza atentata na Vučića", "I Orićev sin jurišao na Vučića"... Sam Vučić se retko određuje prema ovim napisima, odnosno niti potvrđuje niti demantuje navode, ali sa druge strane u svojim istupima, i on konstano podgreva tezu o ugroženosti njega i njegove porodice. Pre nekoliko dana je konstatovao da ga je neko prisluškivao i da to predstavlja “direktan pokušaj državnog udara”. “Meta je samo jedna, to je Aleksandar Vučić i svi oni koji se drznu da mu javno pruže podršku”, rekao je Vučić za TV Pink i konstatovao da protiv njega i njegove porodice traje žestoka kampanja još od 2014. godine.

Čaba Der i posledice

Trenutno je u Srbiji aktuelna nova priča o atentatu na Aleksandra Vučića, podstaknuta hapšenjem višestrukog ubice i kriminalca Čabe Dera u Mađarskoj. Mediji su 19. novembra prošle godine izvestili da je ranije tog dana Der dao mađarskoj policiji iskaz u kojem je govorio o navodnom planiranom atentatu na Vučića. BIRN je ove napise istražio i došao do saznanja da Der tog dana nije davao nikakav iskaz, ali da informacija potiče iz krivične prijave napisane nekoliko meseci ranije. „Hvala Aleksandru Vučiću što štiti srpski narod, srpske interese i što se hrabro i odlučno bori protiv korupcije. Da smo imali Aleksandra Vučića devedesetih godina i početkom dvehiljaditih, sve bi bilo drugačije“, to su reči Dera iz pisma nedavno dostavljenog Višem sudu u Beogradu pred kojim mu se u odsustvu sudi za ubistvo izvršeno na Banovom brdu u januaru 2019. Vučić je potvrdio da je Der rekao da su mu dve mafijaške grupe ponudile novac da ga ubije. Der je od suda tražio da pozove predsednika Vučića kao svedoka odbrane jer predsednik Srbije ima “tačan uvid u poslove srpske i bosanske mafije i zna sve o svima“.

Inače, sagovornici BIRN-a smatraju da ne treba puno verovati iskazima Dera, jer je u pitanju višestruki ubica koji sebe voli da predstavlja kao Robina Huda koji je, ubijajući ljude, želeo da oslobodi Srbiju kriminalaca i kao čoveka koji je „svojim metodama hteo da olakša borbu protiv kriminala i nasilja“. „Ukoliko su srpski pravosudni organi voljni da sa mnom zaključe sporazum (…) izneo bih im sve detaljno“, rekao je Der u januaru na saslušanju u Budimpešti.

Po svemu sudeći, u narednom periodu će mediji u Srbiji biti zabavljeni iskazima Čabe Dera, ali i drugim vestima koje govore u prilog ugroženosti predsednika Aleksandra Vučića. Teško da postoji magični štapić koji će to zaustaviti. Zaboravljaju oni koji kreiraju takvu medijsku stvarnost onu Ezopovu basnu o čobanu koji je iz dosade vikao “Vuk! Vuk!”, pa mu niko nije verovao kada se vuk odista i pojavio.

Inače, do sada nije poznat niti jedan slučaj da je tužilaštvo u Srbiji pokrenulo postupak protiv medija koji na ovako dramatičan način, kako smo prikazali, iznošenjem lažnih vesti izazivaju paniku. Nije poznat niti jedan slučaj da je tužilaštvo od medija tražilo dodatne informacije kako bi preispitalo i eventualno procesuiralo one koji ugrožavaju sigurnost predsednika države. Treba imati u vidu da se pomenuti tabloidi u Srbiji kod značajnog broja građana – zbog niskog stepena medijske pismenosti – doživljavaju kao relevantni mediji, a vrlo često drugi mediji prenose njihove sadržaje.

Verovatno će se nekada u budućnosti psiholozi i medijski eksperti baviti time kakve posledice je ovakva bezobalna politička propaganda, potkovana hiperinflacijom lažnih vesti i drugim gaženjima novinarskog kodeksa, ostavila na srbijansko društvo. Neki tvrde da ovakvo izveštavanje ne samo da onemogućava građanima da donose važne životne odluke na osnovu valjanih informacija već ostavlja i ozbiljne posledice po njihovo mentalno zdravlje. Politička propaganda sadašnje vlasti u Srbiji ima mnogo istih ili sličnih elemenata sa srbijanskom ratnom propagandom devedesetih – od targetiranja protivnika, proizvodnje neprijatelja, pa do konstantnog širenja mita o ugroženosti srpskog naroda. S tim što je sada ugroženost Srba i “srpstva” pretvorena pre svega u ugroženost predsednika koji je – kako smo ranije rekli – poistovećen sa državom.

Stručnjaci upozoravaju da ovakva zloupotreba medija rascepljuje i antagonizuje društvo, bivajući rezervoar za ozbiljne unutrašnje sukobe, uključujući tu i one nasilne. Ona naravno deluje negativno i na regionalne, međunacionalne odnose, tim pre jer se ovi mediji distribuiraju i u nekim Srbiji susednim državama. Drugi opet upozoravaju da konstantno “izazivanje panike” ima za cilj da građanima skrene pažnju sa važnih životnih, političkih i ekonomskih tema, sa pitanja na koje vlast nema odgovore.

„Tu i tamo Vučić sam podgreje to da razne mračne sile žele da ga spreče da uradi dobro za Srbiju. Onda, razume se, njegovi tabloidi po komandi temu razvijaju dalje. Cilj je da se stalno stvara psihoza o njegovoj navodnoj životnoj ugroženosti“, rekao je svojevremeno sociolog Jovo Bakić za Deutsche Welle. „To je magla koja se namerno podiže da bi se narod bavio time kako je neustrašivi vođa spreman da uradi sve za Srbiju, pa i da žrtvuje svoj život.“

___