Prvo pitanje je ko je slušalac. Uspeh se postiže kad mu se da sve što mu treba i nipošto ga ne zamarati nečim što ga ne zanima ili što ne podnosi. To je, između ostalog, primenjeno na beogradskom radiju 202 u jesen 2001. i za godinu dana utrostručilo njegovu slušanost.

Beograd, 24. novembar 2004.

I sam sam se bio iznenadio da dobar plan, urađen po svim mogućim teorijskim pretpostavkama, kada počne da se sprovodi – donosi dobre rezultate. Uvek sam bio od onih koji veruju u improvizaciju, intuiciju, talenat i sve druge eufemizme za lenjost. A onda sam, u leto 2001. prihvatio manju platu a teži posao i iz udobne pozicije u Medija centru – otišao za glavnog i odgovornog urednika Beograda 202. To je program Radio Beograda – dakle, deo zloglasnog RTS-a.

Ljudi koje sam zatekao na radiju proveli su na njemu sve one Miloševićeve godine. Pri tom, radio je ostavljen u zapećku, a dvestadvojka – pogotovo. Ako je neko i brinuo o radiju, brinuo je o informativnim emisijama Beograda 1, a dvestadvojka  se jednostavno urušila. Na sve to – bedne plate, zastarela i zapuštena tehnika, sumorna atmosfera...

Nekada davno popularna dvestadvojka – po istraživanjima slušanosti tada je bila negde na 17-om, 18-om mestu u Srbiji. Za program koji je imao najvažniji preduslov za slušanost – tehničku pokrivenost gotovo cele Srbije, bio je to katastrofalan rezultat. Moj posao je bio da to popravim.

Pre nego što sam se pojavio na novom poslu, uzeo sam odmor i – napravio baš to. Plan. Poneo sa sobom nešto knjiga o radiju, lap top i – udri.

Njegovo veličanstvo slušalac

Pored plana, na radio sam doneo još jednu važnu stvar, istinu da je radio tu isključivo zbog slušaoca. Zvuči jednostavno, ali od blizu hiljadu radio stanica, koliko ih je tada sviralo po Srbiji, teško da je neka to imala u vidu. Na ovim našim prostorima, naime, radio se još uvek pravi kao da je kraj pedesetih godina, kada su porodice opčinjene tehnologijom sedele okupljene oko «magične kutije». Pa je tu bilo malo sporta za tatu, malo «sentiša» za mamu, malo priča za laku noć za seku i batu. A sada – takve programe retko slušaju čak i rodbina i prijatelji njihovih autora.

Jer, u međuvremenu, pojavila se prvo televizija, pa onda redom – video, satelit, kablovska, kućni kompjuteri, internet, mobilni telefoni... Sve to je konkurencija radiju. Telefonske mreže, na primer, sada daju i vesti, od političkih do prognoze, a tehnologija zajedno na milion načina ispunjava funkcije koje je radio imao, ne do početka šezdesetih, nego do pre desetak godina. Muzika, zabava, obrazovanje, komunikacija, igrice, četovanje, sve su to potrebe koje je radio ljudima ispunjavao. I šta sad?

Dakle, znao sam da ima smisla da se radio pravi isključivo zbog slušaoca. A šta će mu, šta je to u radiju što drugi mediji nemaju, a treba slušaocu? Koja je to osobina koja radiju omogućava preživljavanje svih tehnoloških revolucija? A on ne samo što preživljava, nego i napreduje, bilo je jasno krajem devedestih u Americi, gde su se mnoge tehnološke inovacje već bile provele, i gde je radio bio jedini medij u kome se nekoliko godina za redom podizala suma novca uloženog u reklamu. Televizija, štampa, bilbordi – sve to je stagniralo, a radio je rastao. Dakle, može – ali kako, na kom osnovu.

Sekundarni medij

Jedna od glavnih osobina radija jeste da je on «sekundarni medij». Drugim rečima, da je sveprisutan. Da možeš da radiš hiljadu drugih stvari i da slušaš radio. Da voziš, kuvaš, pereš veš, radiš na kompjuteru, odmaraš se, jedeš, piješ, trčiš, budiš se i zaspivaš... Radio može, dakle, da bude uvek tu – samo ako ti treba. A treba ti, opet – samo ako ti daje ono što ti hoćeš i, još i više – ako ti ne smeta, ako ti ne daje ono što nećeš. To pravilo, pravilo nenerviranja slušalaca, možda je jedno od najvažnijih pravila za radio program.

Pre nego što obrazložim još nekoliko osnovnih principa i dam primere šta smo sve uradili, evo grafikona koji pokazuje da smo uspeli.

Grafikon pokazuje promene slušanosti tokom godinu ipo dana. Početna tačka je april 2001, a poslednja oktobar 2002. Svaki prelom označava novo istraživanje radio auditorijuma koje je na 6 meseci radio SMMRI i novi rast slušanosti dvestadvojke. Poslednja tačka, pokazuje da je ta plava izbila na drugo mesto za malo više od godinu dana, sa onog 17-og, 18-og, podsvest mi je izbrisala taj neprijatni podatak.

Formatiranje radija

Dakle, slušalac u centru pažnje i sekundarni medij. Treći, možda najvažniji princip jeste da upravo zbog obilja ponude – radio mora da se fokusira na određenu ciljnu grupu. Da se usmeri, da se, kako se to kaže u radijskoj teoriji – formatira. Da daje sve ono što može da – onome kome to treba. Dakle, mora da zna – kome se obraća. Moj prijatelj Dušan Mašić, inače međunarodni radijski konsultant IREX-a, koji mi je mnogo pomogao i sa kojim sam mnogo razgovarao o tome šta se na 202 može uraditi, otkrio mi je da neki programi imaju «zamišljenog slušaoca».

Odrede mu pol, godine, socijalni, ekonomski, profesionalni i svaki drugi status, pa onda na kolegijumu razmišljaju šta on tog dana može da dobije od radija. Ako je u pitanju tridesetogodinjak koji je arhitekta, živi u gradu kao podstanar, ide kolima na posao, ima ženu i dete od 4 godine, sluša rok muziku, neće mu objavljivati vesti o novim tehnologijama uzgoja svinja i puštati Bing Krozbija. Ne, njemu će objavljivati vesti o gužvi u saobraćaju, stambenim kreditima, večernjim izlascima i puštaće – rok muziku.

Trik je, naravno, uhvatiti ciljnu grupu koja ima dovoljan broj slušalaca da opravda postojanje radija. Što preciznija i što manja grupa, to slušaoci verniji i duže prisutni na talasu, ali – ako ih je premalo, onda nema ekonomskog ili socijalnog opravdanja. No, za početak – dovoljno je formatizovati se i u najgrubljim poteziima, odrediti ciljnu grupu makar raspona od 20 godina, makar prepoloviti socijalnu strukturu i – uspeh neće izostati.

Gornji grafikon to pokazuje. Onaj prvi skok, najveći – napravljen je kada je napravljen prvi, najgrublji rez na 202 – kasnije su bila finija podešavanja.

Naš zamišljeni slušalac

Dvestadvojka je bila onako nisko kako je bila jer je, na primer, u isto vreme različitim danima puštala – starogradsku muziku, turbofolk i težak metal. Pa je time rasterala slušaoce sve tri vrste muzike. Zamislite jednog starijeg gospodina, u penziji, koji traži na skali nešto što mu prija i naleti na pesmu «Ima dana». Obraduje se, pa odsluša taj program još pola sata. Čuje «Kad bi ove ruže male», «Bolujem ja, boluješ ti» i «Na kraj sela čađava mehana». Ugasi, a sutra u isto vreme, jer je tad i juče imao vremena, taman je završio neki posao, uključi stanicu od juče – kad ono AC/DC i Metalika! Taj više nikad neće ni da se približi toj talasnoj dužini. E, to se na dvestadvojci dešavalo.

Moralo se to preseći, morala se odrediti ciljna grupa. Ova ili ona. Urbana ili ruralna, mlađa ili starija, obrazovana ili ne, svejedno – ali neka je morala. Zbog pozicije 202 u okviru budućeg javnog servisa, zbog činjenice da se finansiramo od para građana iz cele Srbije i da nas može čuti cela Srbija, a istovremeno, zbog negde duboko u podsvesti sačuvanog imidža 202 kao gradske stanice, opredelili smo se za jako široku ciljnu grupu – od 20 do 45 godina, srednja škola i više, i muško i žensko, teritorija cele Srbije. Ali, ipak smo imali i uže određenje – «urbana populacija». Uslovno rečeno, oni koji slušaju Ekatarinu i čitaju Stripoteku, a ne oni koji slušaju Željka Joksimovića i ne čitaju ništa. U samom planu to je bilo definisano ovako:

«Ciljna grupa su ljudi od 20 do 45 godina, oba pola podjednako, srednje i visoko obrazovani, studenti, predstavnici slobodnih profesija, porodilje, trudnice, domaćice, nezaposleni... Ciljna grupa je najšira u udarnom vremenu, ujutrU i preko dana, a u večernjem i, pogotovo, noćnom programu se snižava starosna granica na 35 godina. Profil radija između američkog Adult-Contemporary (AC), News and Talk, što je kombinacija - podformat, koji se naziva News plus. Programski koncept je informativno-servisno-muzički, sa jakim "prourabanim" pristupom, dinamičnim, brzim programom, savremenim stavovima, okrenutim protiv tabua i stereotipa.»

Sudar sa realnošću

To je bio plan. Dalje je bila realizacija.  Morala se uskladiti sa prirodom radija. Klasična analiza radija kao takvog  izgleda, najgrublje rečeno, ovako:

Na 202 slabosti su bile tolike da sam napisao tekst za Vreme o nekima od njih, pretnje su bile umnožene unutrašnjim problemima, navikama, lošim odnosima, i koječim. Uostalom, evo početka tog teksta – ceo se može naći preko njihovog sajta:

«Vremensko-prostorni transporter nije science-fiction! Svaki novinar koji je poslednje godine proveo u tzv. "nezavisnom sektoru" može to da posvedoči, ako je počeo da radi u nekom od donedavno režimskih medija. Ulazak u dvestadvojku u roku od samo par sati materijalizovao me je negde u Moskvi, krajem sedamdesetih, početkom osamdesetih, u ruskom državnom radiju. Tako je tamo moralo izgledati. I, zaista je zabavno, kao u nekoj SF antiutopiji.»

Sve u svemu, plan je bio odličan – ali realnost je ipak nešto drugo. Ipak, bez plana se nije moglo – on je bio ona okosnica, ona struktura oko koje se gradilo sa materijalom koji je pružala realna situacija. A realna situacija je, kažem, bila jako loša.

Ipak, krenuli smo od osnovnog – prvog dana sam izbacio muziku koja nije bila usmerena na ciljnu grupu. Trebalo je par dana da se to stabilizuje, ali – uspelo je. Pokušao sam prvo da objasnim po nekim kategorijama, ali je ispalo najlakše da kažem rok – donja granjica mekoće je Bajaga ulazi – Balašević ispada, gornja granica tvdoće je Led Zeppelin ulazi, AC/DC ispada. Naravno, muzika se prilagođava dobu dana, a emituje u skladu sa play-listama, što je najvažniji radijski postupak koji donosi najveći uspeh, ali je nemoguće o tome detaljisati za potrebe ovako opšteg teksta. Umesto posebne eksplikacije, u najkraćem, play liste znače takav princip izbora i emitovanja muzike koji je najbolji za slušaoca. U njima je važno shvatiti da je ponavljanje muzike i njena definisanost najvažnija na radiju, i da je na muzičkim urednicima da shvate šta i kako ponavljati. U svakom slučaju, ideja je da se najaktuelnije pesme izvode najčešće, toliko dok onima koji rade na radiju dosade – jer tek tada ih je publika naučila i počinje da ih voli. Kada ih vi već ne samo omrznete, jer ste svaki dan po n puta dnevno sa tom i tom pesmom, nego kad postanete očajni što je opet čujete, želite da vičete i urlate – vreme je da se pesma polako prebacuje u sporiju rotaciju – to znači da ju je slušalac čuo 5-6 puta, taman da mu ne dosadi.

Jer, ljudi radio ne slušaju kao vi koji na njemu radite – osam sati svaki dan. Oni slušaju, na primer, 30 minuta dok ne krenu na posao, pa još 15 u kolima, pa posle kada ručaju, i uveče, pre spavanja. Ukupno sat-sat ipo dnevno. Koliko se sećam, prosek u Srbiji je tu negde, oko sata dnevno, podeljenjo na 3 dela. Koliko puta je, dakle, potrebno ponoviti neku informaciju, pre svega muzičku – da bi je vaš redovni slušalac sigurno čuo? I kako je spakovati da ne dosadi onome ko je već čuo, a da onaj ko nije – ipak čuje. E, to je već znanje, iskustvo, talenat – zato je radio ipak posao kojim se ne može svako baviti. No, mnoge stvari pomažu i mogu se naučiti – glede muzike, ali i koječega drugog, a svakako da su istraživanja od pomoći.

Programsko-organizaciona šema

Istraživanja su, uopšte, jedan od najvažnijih alata za pripremu programa. Pored muzičkih, ima ih raznih. Istraživanja slušanosti – da se vidi opšta slika radija. Ko smo i koliki smo. Šta radi konkurencija. Koje su nam prednosti, a koje mane. Šta da nastavimo, a šta da promenimo. Istraživanja slušalaca – da se vidi posebna slika – ti koji slušaju, zašto slušaju. Šta vole, a šta ne. Oni što ne slušaju – zašto ne slušaju. Da li znaju za nas, da li znaju da možda baš kod nas ima nečega što njima treba? I, najzad, opšta istraživanja, da se stekne uvid u želje i običaje populacije, da bismo znali šta rade dok slušaju radio, da bismo znali šta treba da im pružimo dok ga slušaju.

Na osnovu istraživanja, na dvestadvojci smo podelili program u blokove, a onda i redakciju tako organizovali. To je princip organizacije prema delovima dana, za razliku od organizacije prema sadržaju, kada se velike redakcije dele na informativnu, obrazovnu, kulturnu, muzički itd... Nasuprot tome, šema 202 izgledala je ovako:

06.00 – 19.00  dnevni program

19.00 – 01.00  večernji (muzički program)

01.00 - 04.00  noćni program

04.00 - 06.00  repriza dva sata muzičkog programa

Horizontalno, iz dana u dan, ponavljao se isti šablon – to je izuzetno važno zbog navika slušalaca, koje su, u suštini, jedan od osnovnih razloga zbog kojih nas slušaju.

Vertikalno, tokom dana, fokus se pomerao kako se dan razvijao.

Dnevni program

Dnevni program je, naravno, bio okosnica. Za radio, prime-time kod nas je od oko 8 ujutro do oko 13-14 sati. Najjače od 10 do 11. U to vreme radio se sluša više nego što se gleda TV. Taj deo programa bio je podeljen na programe – prošarano, naravno, vestima – a vesti u takvom programu su opet potpuno posebna tema, o njoj ćemo kasnije.

Dnevni program bio je podeljen na podsegmente:

06.00 -12.00 – jutarnji program (na engleskom to zovu breakfast show)

Navike ciljne grupe:

ustajanje, higijena, doručak, odlazak na posao.

Informativne potrebe:

kakvo ih vreme čeka, kojim putem u grad, šta da rade tokom dana, šta ih čeka uveče, koji su najvažniji događaji koji se očekuju tokom dana, reakcije na događaj od juče. 

Sadržaj:

gužva u saobraćaju, metereološki podaci i prognoza – reporteri na ulici, na autobuskoj stanici, sa taksistima, stalno se javlja u program. U fokusu -problem dana – restrikcija struje ili vode, nestašica mleka ili nečega, štrajkovi, protesti, šta već ima. Najava događaja dana, odjeci događaja večeri.

12.00 – 16.00 podnevni program (mid-day show)

Navike ciljne grupe:

na poslu ili kod kuće, na povratku kući, potpuno sekundarno sluša.

Informativne potrebe:

šta se dešava i šta će se dešavati, kakve su reakcije teme dana, svakodnevni život.

Sadržaj:

nastavak servisnih vesti, produbljivanje događaja dana – od nekog atraktivnog ubistva, preko nekog problema koji se tiče svih, poput poskupljenja, nestašice, političke teme dana, do sportskog ili kulturnog događaja – derbi ili FEST, svejedno. Najava događaja dana – svake vrste. Kontakt program, slušaoci kometarišu na temu dana. Gosti u programu.

16.00 – 19.00 popodnevni program (dinner)

Navike ciljne grupe:

popodnevni odmor, druženje, posao, izlazak, pripreme za izlazak.

Informativne potrebe:

šta se zaista desilo i šta će se dešavati

Sadržaj:

round up informacije o događajima dana, najava večeri, clubing, kultura, civilno društvo. Okrenuto kulturi, društvu, fenomenologiji svakodnevice...

U skladu sa tom podelom, organizovana je i redakcija. Imali smo 4 stalna voditelja. Još jedno zlatno pravilo, uvek isti čovek na istom mestu u isto vreme – svaki voditelj naći će svog slušaoca, tačnije svaki slušalac naći će svog voditelja, kakav god on bio, samo ako je uvek na istom mestu – frekvenciji – u isto vreme. Radili su od 6 do 9, 9 do 12, 12 do 16 i 16 do 19.

Dvestadvojska, kao socijalistrički mastodont, imala je ljudi, bar po broju, u izobilju. Uz svakog voditelja, išao je urednik na programu, koji je sedeo u režiji i «punio» voditelja informacijama – o tome šta ide sledeće, kakva muzika ili prilog, svejedno. Tu je, još, bio i organizator, koji je brinuo o tehnološkim delovima priče i, najzad, tehničar – koji je puštao ovo ili ono.

Izuzetno komotna podela, zavisna od zastarele tehnologije – u savremenim uslovima, zbog štednje, najviše jedan ili dva čoveka su na emitovanju – mi smo ih imali četvoro. A iza svega su bile redakcije – jutarnja, dnevna i popodnevna, sa urednikom i nekoliko saradnika. Pa preko svega toga još – posebna redakcija vesti, desk koji je takođe napravio veliki bum, kada se oslobodila kreativnost i potencijal ljudi u redakciji. Nekoliko stotina vesti sa naznakom «javlja Beograd 202» objavili su svi vodeći domaći mediji za samo godinu dana.

Koncept vesti bio je «prezenterski», sa jakim autorom-voditeljem i složenim sistemom redakcijske podrške iza njega. Valja još reći da je sam naslov bio neuobičajen za domaće prilike, kao i da je obavezivao redakciju i formalno i sadržinski – redovne, dvominutne i četvorominutne emisije vesti – na pun sat, uobičajeno 2 minuta, 4 minuta kada su smene voditelja - na 202 se zovu «Šta ima novo».

Večernji program

Večernji program, muzički, bilo je najlakše prilagoditi. Beograd 202 bio je uvek jak u tom segmentu, trebalo ga je samo reorganizovati. Hit 202 – emisija koja ide decenijama i beleži slušanost veću nego sve ostale emisije na svim ostalim radio programina u Srbiji (a ima ih blizu hiljadu!) u bilo koje vreme, osim Novosti dana Beograda 1, Jutarnjeg dnevnika, Kažiprsta i Dnevnika B92 i prepodnevnog programa 202. Kao kada bi najgledanija emisija na svim televizijama, posle dnevnika, večernje serije ili filma, bila neka emisija koja ide u 11 pre podne.

Dakle – to je moralo da ostane, pogotovo jer se donekle uklapalo u muzičku matricu i ciljnu grupu. Naime, odstupanje od teorije tu smo napravili uz pretpostavku da je moguće imati jednu opštu ciljnu grupu, za vreme od 6 do 19, a da je potom moguće te grupe segmentizovati. Jer, primat TV oko 19 je toliki, da čak i nacionalna stanica, kakva je 202, može da se još više suzi. Hit je uvek imao toliki uspeh jer je poštovao prirodu radija – zaslugom autora, rok legende Vlade Jankovića Jeta koji je prirodu radija i muzike na njemu ne samo razumevao, nego i, rekao bih, osećao negde duboko u svom biću. Muzika je bila usmerena na ciljnu grupu, uvek istog formata, vrtela se određenom dinamikom, uključivao je slušaoce, angažovao ih, podsticao da glasaju, nagrađivao, rečju – sve što treba i što je opet, ko zna koja po redu tema za priču o radiju.

Međutim, sudarao se dva puta nedeljno, u 9 uveče sa lakom klasičnom muzikom u emisiji «Dragstor ozbiljne muzike» Dejana Đurovića. Možete li zamisliti tu nesreću, kada neki mladić ili devojka, posle teškog rok prangijanja slučajno nalete na Verdija, ako ne isključe radio tokom odjavne i najavne špice, ili još gore, nekog ko se naoštrio na Vivaldija ali mu sat žuri 2 minuta, pa pusti radio – kad tamo nešto umereno iz perspektive te emsije – nemački hard rock-band Ramstain, na primer, sve sa distorzijom i stotinama decibela. A onda, sledeće veče – 4 sata pop muzika, pa veče zatim – 4 sata džeza sa Rašom Petrovićem. I tako dalje – sve se sudara sa Hitom.

Sve što je trebalo uraditi je preraspodeliti, da se ne prave tako jaki sudari, pa su klasika i džez podeljeni na dva puta po dva sata, išli su od 11 uveče do 1 ujutro, a napravljen je tampon od kvalitenijeg popa i starog roka od 9 do 11. Sa pretpostavkom da, na primer, bilo Kleptona, bilo Nika Kejva mogu da na koji minut, makar i greškom, čuju i slušaoci AC/DC i Vivaldija. Obaška što su voditelji, tačnije DJ-ejevi, jer to su u suštini bili emisije starog tipa DJ-a, imali zadatak da od 9 do 11 uveče polako «uozbiljavaju priču».

Noćni program

Noćni program koji smo napravili, od jedan do 4 ujutro, bio je uspeh sam za sebe. Na stranu što se slušanost skočila sto puta - 1.000 odsto (mada, kada se znaju apsolutne cifre, to ne izgleda tako strašno veliko, sa 70 komada slušalaca na grupu od 7.000) – priče o tom programu su povratile imidž 202 kao avangarde, rušilaca tabua, hrabrog, beskompromisnog programa.

Štos je bio što se ciljna grupa maksimalno suzila – toliko da je bilo moguće dovesti predstavnike ciljne grupe da vode program, kao stalni voditelji. Neki od njih bili su homoseksualci, lečeni narkomani, alkoholičari, osobe sa hendikepom – predstavnici različitih, u društvu nepriznatih grupa. Kod nas je još uvek avangardno, mnogima šokantno čuti rečenicu kojom je počinjao taj program: «Ja sam taj i taj i ja sam peder», ili «Ja sam taj i taj, lečim se od nakomanije i umirem od side». Taj program je izazvao kulturni šok u učmaloj atmosferi radija – pa i celog RTS-a, čak je bila i mala pobuna u voznom parku među vozačima koji su odbijali da «voze pedere i sidaše», bilo je pretnji bombama, ali – posle nekog vremena stvar se smirila, slušanost je povećana, o tom programu su čule stotine hiljada onih koji ga nisu slušale (ko pa sluša radio u 1 noću, ako ne mora), ali je 202 ponovo bila visoko na javnoj agendi, održavali smo tribine, predavanja, gostovanja po specijalizovanim ustanovama, a te grupe su dobile još jedan delić društvenog priznanja.

U planu za taj deo programa je pisalo: «Ciljna grupa - mala, što otvara mogućnost za najdirektnije fokusiranje i stvaranje kultnih emisija, na osnovu kojih se moze graditi medijska i socijalna kampanja. Taboo-braking program. Veoma važna ciljna i opšta, indoor i outdoor marketing kampanja, koja bi od tog programa napravila kultni program, i ustalasala javnost koja bi počela da priča o programu 202 uopšte.» I u tome smo bili uspeli – pojedine emisije čak su dobile i međunarodne nagrade za toleranciju, a meni je najdraža uspomena – bilten posvećen gostovanju na 202 štićenika Doma za lica ometena u mentalnom razvoju, koji su dvestadvojci posvetili svoje pesme, crteže, kolaže, dnevničke zabeleške...

Strujanje po EPS-u

Onaj «aktivni» deo radija kao medija ima nebrojeno mnogo načina realizacije i nužan je kao – stalno iskakanje iz šeme. Čvrsta šema podrazumeva da se kao takav ne može preopoznati od slušalaca i da je neophodno da je stalno nešto osvežava – unutar definisanih okvira, naravno. Postoje školski primeri koji funkcionišu uvek iznova uspešno. Dvestadvojka je koristila mnoge od njih. No, posebno vredi pomenuti jednu dinamičnu ad-hoc akciju, nazvanu «Strujanje po EPS-u (Elektroprivredi Srbije)».

Desilo se, naime, da je EPS jednog meseca poslao račune za struju koji su bili drastično veći nego što su ljudi očekivali. U nekim slučajevima – čak i nekoliko destetina puta veći. Tog dana, jednostavno, niko ni o čemu drugom nije govorio. Dvestadvojka je imala stotine telefonskih poziva, kao i drugi mediji, uostalom. Dvestadvojka je, međutim, pokrenula akciju. U ime pola miliona slušalaca, koliko je procenjivala da ima, objavila je listu zahteva. Potom je, iz dana u dan, insistirala na njihovom sprovođenju i pravila nekoliko specijalnih «mini emisija», od po 2-3 minuta, koje bi rotirala dinamikom muzike sa A liste, tako da ih svaki slušalac čuje svaki dan.

Dnevno je proširivala front organizacija uključenih u akciju – bili su to drugi mediji, sindikati, udruženja potrošača, nevladine organizacije, Otpor, koji je u to vreme još predstavljao jaku organizaciju... Redovno je u te mini emisije ubacivala izjave slušalaca, za koje je otvorila poseban telefon, na koji su se javljale stotine ljudi dnevno, organizovala nagradnu igru  «Ko je dobio najveći račun za struju» itd... Posle desetak dana, nadležni ministar je u gostovanju na programu 202 prihvatio sve zahteve, smanjeni su računi, obračuni su vraćeni na stari sistem, nekoliko visokih šefova EPS-a je promenjeno, a samo nekih mesec-dva posle te akcije, i sam ministar je smenjen, po procenama – delimično i zbog debakla sa računima. Sličnih akcija 202 je vodila još, ali ova je bila najduža i najteža.

Neuspeh

Slušanost je rasla brzinom koja je nezabeležena u istoriji radija na ovim prostorima, uz mnoštvo drugih postupaka – od marketinga, preko obuke ljudi, pravila za voditelje, novinare, organizaciona peglanja i detalje.... Posle dve godine – dao sam ostavku. Razlozi za nju nisu u dvestadvojci – naprotiv. Za te dve godine iskristalisao se jak, dosta podmlađen tim. Pošto je dvadesetak starih ljudi otišlo bilo u penziju, bilo u druge delove RTS-a, gde je dinamika promena bila sporija, pa im je atmosfera više odgovarala, došlo je dvadesetak mladih. Sa jednom grupom iskusnih ljudi iz same 202, koji su oduvek bili pravi «radio-heads-i», kao i sa «srednjom generacijom», koja je u Miloševićevo vreme bila potisnuta, program se uspešno razvijao.

Uspeh koji smo napravili držao me je tamo čak par meseci duže nego što je prijalo stomaku – u međuvremenu organizovali smo i gomilu humanitarnih akcija, koncerata, javnih događanja, objavili nekoliko diskova... Dakle, odlučio sam da odem upravo zbog toga što smo taj uspeh postigli uprkos sistemu, a ne uz njegovu pomoć. U jednom trenutku okoštali, retrogradni, učmali sistem je počeo da sve više i više blokira naše pokušaje – opet, i to je posebna tema. Menjali smo, unutar radija i RTS-a i sistem koliko se moglo. No, sistem RTS-a, društveni i politički kontekst, jednostavno, bili su takvi da je bilo jasno da organizacionih, strukturnih pretpostavki za dalji razvoj, tom dinamikom, nije bio moguć. Ali, pokazalo se da se dobar radio može napraviti, uprkos svim izazovima, ako se poznaje njegova priroda i ako se njegove osobine iskoriste kao njegove prednosti, a ne mane.

(autor je od septembra 2001. do septembra 2003. bio glavni i odgovorni urednik Radija Beograd 202)