Zašto se šesnaest godina nakon odlaska Miloševića sa vlasti šapuće i ćuti u medijima u Srbiji, a smenjeni urednici stoje na ulicama sa megofonima na protestima?

Foto: podrzirtv

Jesmo li otišli napred ili klizimo unazad? Šta smo uradili (ili šta su nam uradili) u vremenu u kojem smo očekivali razvoj i oslobađanje medija? Da li je postojeća demokratskа regulativa dovoljnа da bismo se nosili sa svim pitanjima koja su se pojavila?

Povlačenje države iz vlasništva u medijima se ponavljalo godinama kao najvažniji uslov za slobodu medija. „Država“ se povukla tako što su deo medija kupili biznismeni bliski političkim partijama, a više od polovine medija koji su bili u tom procesu su nakon neuspelih privatizacija od 2003. do danas ugašeni ili se gase.

Nekoliko meseci nakon završetka poslednjeg kruga privatizacije 2015. godine, saznali smo da je država omogućila privatnoj medijskoj kompaniji PINK da, u vreme kada je imala velika poreska dugovanja, dobije 3,9 miliona evra pomoći mimo medijskih konkursa već preko Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza.

U javnim servisima, sa druge strane, pritisci tinjaju sve vreme, a posebno nakon nedavnih izbora dobijaju zalet: svakodnevno čujemo kako se smenjuju urednici na Javnom servisu - Televiziji Vojvodina, poslednjih godina izrasloj u najozbiljniju televiziju u Srbiji, a pritisak se ozbiljno preliva i na novinare RTS-a, posebno na urednike koji se osmele da se u svojim emisijama bave aktuelnim protestima koji se dešavaju u Novom Sadu (zbog smena na TV Vojvodini) i u Beogradu – zbog noćnog nelegalnog rušenja objekata u centru grada u predviđenoj zoni za projekat „Beograda na vodi“.

Uoči objavljivanja ovog teksta stiže i vest da je Ljiljana Smajlović, glavna i odgovorna urednica "Politike", podnela ostavku iz protesta prema menadžmentu te medijske kuće, koja je još uvek jednim delom u vlasništvu države. "Politika" je prošle godine bila među sedamnaest firmi koje su dobile odlaganje privatizacije na godinu dana.

Ponovo na početku ili – šta vidi EU?

Urednica „Radara“, Marina Fratucan, čiju informativno-analitičku emisiju nećemo više moći da gledamo u programu Radio Televizije Vojvodine (RTV) nakon najnovije odluke novoizabrane uprave tog javnog servisa, za Media.ba kaže da su mediji u Srbiji, šesnaest godina nakon prelomnih promena, nažalost, tamo gde su bili i 2000. godine, u nekom kontekstu i u goroj situaciji.

„Tada smo imali crno-belu sliku, medije koji su bili pod kontrolom Miloševića, i druge koji su postojali u nekom alternativnom obliku, borili se protiv jednoumlja, imali i finansijsku pomoć da opstanu i nadali se pobedi demokratske revolucije i uspostavljanju demokratskih institucija i samim tim i demokratskih medija. Imali smo, osim mogućnosti da radimo, i neku nadu. U ovom trenutku slika je siva, bar za one koji su sa strane koji bi mogli da pomognu nezavisnu medijsku scenu. EU misli da smo već izgradili neke institucije i doveli medije do određene tačke, a ne vide ili bar neće javno da kažu da ova vlast u užasnoj meri i sve više, u sve većoj meri kontroliše medije“, kaže Fratucan, koje se region seća i kao novinarke Televizije Yutel, a koja danas radi i kao stručni saradnik na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Ona ocenjuje da je situacija i teža nego 2000. godine jer osim interneta, koji tada nije bio razvijen kao danas, ne vidi mogućnost „da išta drugačije izađe u etar od onog što je većinsko zvanično mišljenje vladajuće stranke i konkretno premijera Vučića“.

Šta je javni servis trebalo da bude?

U Srbiji javni servisi nikada nisu postali ekonomski samoodrživi tj. nezavisni od budžetskih sredstava, smatra Jovanka Matić, naučni istraživač iz Instituta za društvene nauke, zbog toga što to država nikada nije želela i što su u rukovodstva javnih servisa nisu birani ljudi sa vizijom ekonomski nezavisnih javnih servisa.

“Ni najnovije rukovodstvo RTS-a nije učinilo ništa da građane ubedi da moraju da plaćaju pretplatu da bi imali nezavistan izvor informacija i edukacije, već je od početka insistiralo da treba poštovati zakon koji kaže da je država dužna da obezbedi uslove za poslovanje javnog servisa. Takva zakonska odredba ima sasvim drugačije značenje. Ona ne treba da znači da je država dužna da obezbedi finansijsku zavisnost javnog servisa, a država upravo to čini”, kaže Jovanka Matić.

Da su mediji pod uticajem politike, smatra i Marina Fratucan koja objašnjava da u Regulatornom telu za elektronske medije (REM) koje je birano direktno iz Skupštine, ima upliva političkih partija i da se to dalje prenosi na upravni odbor javnog servisa gde sede ljudi imenovani po partijskoj dužnosti, a ne po integritetu i stručnosti.

„Tu imamo u startu problem. O tome nam govori i to što je sada, da podsetim, REM radio u nepotpunom sastavu bez članova iz Vojvodine i nevladinog sektora. Takav krnji REM je izabrao Upravni odbor Radio Telvizije Vojvodine. Ja tvrdim da je partijski uspostavljen jer je glasao jednoglasno. Ja ne mogu da verujem da pojedinci od integriteta, priznati u svojim zanimanjima, mogu da glasaju svi isto. To je prosto nemoguće, a to se upravo desilo tokom glasanja kada je smenjen programski direktor RTV-a, Slobodan Arežina. Već na tom primeru vidimo da je to isključivo po partijskoj liniji“, kaže Fratucan, „U tom smislu bi zakonsku regulativu trebalo menjati i na neki način omogućiti da kvalitetni ljudi od integriteta koji neće dopustiti da im bilo ko kroji uređivačku politku kuće u kojoj se nalaze, budu na tim mestima“.

Urednica „Radara“, emisije koja je uklonjena iz programa TV Vojvodine, kaže da je svesna da smo jako daleko od takve promene.

„Ne mislim da je to utopija, i da je to nemoguće. Mi svi iz medija moramo se boriti da se to promeni i da nas novinare u javnim servisima uopšte ne zanima ko je pobedio na izborima. Meni je neverovatno da smo sada imali kontramiting ispred Radio Televizije Vojvodine sa koga nam je poručeno da ljudi koji su se pobunili protiv smena na TV Vojvodini, dakle – mi – moramo da shvatimo da je legitimno izabrana vlast u Pokrajini naprednjačka, i da ako se to nama ne sviđa to nije njihova briga, te da mi ne možemo da izlazimo na ulicu i zbog toga protestujemo. A, mi uopšte zbog toga nismo izašli na ulicu! Mi poštujemo volju građana na izborima, ali ja ne vidim kakve to ima veze sa Javnim servisom, institucijom koja pripada građanima. Oni plaćaju pretplatu – kakve to ima veze sa tim ko sedi u skupštini Vojvodine ili Republike. Iz tog njihovog ugla je jasno da je za njih Javni servis politička prćija, a mi se isključivo protiv toga borimo“, kaže Marina Fratucan.

Državno vlasništvo medija postalo irelevantno

Uslovi u kojima mediji treba da se izbore za slobodu mnogo su složeniji nego pre šesnaest godina, smata Jovanka Matić, a uspelo se u rešavanju samo jednog problema - državnog vlasništva, koji međutim više i nije relevantan.

„Mediji u Srbiji tek su uspeli da reše problem koji je bio karakterističan za 20. vek, a nisu počeli da rešavaju nijedan od problema važnih za 21. vek. Mediji u svetu su svuda u potrazi za novim modelom poslovanja koji će obezbediti i razvoj i autonomiju. Kod nas nije razvijen do značajne mere ni onaj stari model – upućenost na mnoštvo oglašivača, tako da se ne bude zavisan ni od vlasti ni od jednog ekonomskog igrača – tako da su i medijski vlasnici i menadžeri, a i novinari, u konfuziji”, kaže naučna saradnica Instituta za društvena istraživanja.

Ona objašnjava kako se u trenutnoj situaciji kao najvažnije postavlja raspodela javnog novca o čemu, smatra ona, nema preciznih podataka: sigurno nije malo novca u opticaju, ali ne znamo koliko.

Privatizacija medija u Srbiji nespretno je urađena i to pod pritiskom Brisela i po zakonskim regulativima Brisela, ocenjuje Marina Fratucan i dodaje kako je sve bilo kontraproduktivno. U Vojvodini je dodatno problematično bilo i što za medije na više jezika, na primer zajedno mađarski i srpski, niko nije bio zainteresovan i oni su se ugasili.

„Imali smo apele iz novinarskih udruženja da sami novinari kupe te medije. Ispostavilo se da se neki nisu videli u upravljačkom korpusu medija i većina ih je nestala. Mislim da bi do revizije ovih privatizacija trebalo da dođe“, smatra urednica „Radara“ i dodaje: “Najiskrenije, kada bi mi neko dao moć da privatizujem medije – ne znam na koji način bih to uradila, verovatno teško ili nikako“.

„Sada su problematične i komisije koje treba da dodele novac preko projektnog finansiranja. Ko njih formira, ko njima upravlja? Ko odlučuje o parama za medije? I to bi moralo mnogo jače kontrolisati. Ali, u državi u kojoj je sve pod kontrolom jedne stranke jako teško. Mi možemo da pričamo načelno kako treba da izgledaju zakoni, i to načelno znamo, ali već kad se spustimo do prakse imamo problem“, zaključuje Marina Fratucan.

Vlasništvo medija kao adut slobode

Ideja o privatizaciji medija bila je reformska 2002-2003. godine kada je bila ugrađena u nove medijske zakone, podseća Jovanka Matić. Ona smatra da je vlasništvo nad medijima tada bilo najvažniji mehanizam koji je omogućavao da se veoma jaki i uticajni državni mediji koriste za ostvarivanje partikularističkih političkih interesa.

“Reformom je trebalo prekinuti pupčanu vrpcu između države i medija i omogućiti medijima da se oslobode političkih uticaja svog državnog osnivača tako što će se na tržištu nadmetati za naklonost publike. Medijska politika vlasti, međutim, nikada nije bila usmerena na to da omogući ovakav razvoj događaja”, kaže saradnica Instituta za društvene odnose, “U Srbiji ni danas ne postoji funkcionalno medijsko tržište. Država, odnosno partije na vlasti, ne želi nikako da se odrekne uticaja na medije”.

Opstrukcija privatizacije između 2002. i 2006. godine a kasnije i blokada tog procesa, su prošle i dovele do vremena kada vlasništvo više nije važno, jer finansiranje medija javnim novcem ostaje najvažniji kanal ostvarivanja uticaja na medije, a on se sada ostvaruje bez obzira na vlasništvo, pomoću kontrole koje vladajuće partije imaju nad tokovima javnog novca, objašnjava Matić.

“Država je ta koja je onemogućila transformaciju u trenutku kada je ona mogla da donese značajnu promenu u ponašanju medija. Odbijanje države da se odrekne vlasništva kao mehanizma kontrole, u trenutku kada su privatni mediji normalan element demokratije u gotovo čitavom svetu, uticalo je da se stvori nekakva vrsta fetiša od pitanja privatizacije. Tek u novije vreme taj fetiš počinje da gubi snagu i širi se svest da je osnovno pitanje medijskog sistema ekonomska održivost medija, a u tom kontekstu izvori finansiranja, kao izvori najsnažnijih uticaja. Da je ranije omogućeno da svi mediji konkurišu za javna finansijska sredstva pod jednakim uslovima, ili da su državni mediji uspeli da se izbore za autonomiju, odnosno za onemogućavanje direktnog uticaja vlasnika, pitanje vlasništva bi izgubilo važnost. Zbog te fetišizirane dihotomije državni-privatni, izgubili su na značaju i alternativni oblici organizovanja medija kao što su neprofitni mediji zajednice, ili kako se kod nas zovu mediji civilnog sektora”, zaključuje Jovanka Matić.