“Ja sam službenik, tehničar, mehaničar, vozač.
Ustani i viči. Ustani i reci ljudima. Možete.
Ja, šraf, tehničar, mehaničar? -- Da, ti.
Ti si tajni agent naroda. Ti si oči nacije.”

Ovo su stihovi koje je Mordekai Vanunu, izraelski nuklearni tehničar, napisao 1987. godine dok je u zatvoru služio kaznu za dostavljanje informacija britanskoj štampi o tajnom izraelskom programu naoružanja za masovno uništenje i opasnosti od upotrebe istog. Njegova poruka da je dužnost svakog građanina da se suprotstavi lošem i dojavi te informacije novinarima je osnovni moto Raffaelea Angiusa, koji pri GlobaLeaks-u godinama obučava novinare da koriste sigurne platforme za komunikaciju i time štite svoje izvore, kao i svoj rad. Zaštita novinarskih izvora je neophodan uslov za slobodu štampe, a saradnja novinara i uzbunjivača je od ključnog značaja za ukazivanje na zloupotrebe i demokratsku kontrolu rada državnih institucija.

“Kao što je Vanunu rekao, mi imamo izbor i možemo da pokrenemo promenu ako prekinemo tišinu. Mi obični ljudi vidimo dosta toga, vidimo da smo deo nečega što nam se ne dopada i sa čim se ne slažemo. Nije potrebno da budemo tajni špijun ili kompjuterski genije da bismo pokrenuli promenu. Vanunu je, na primer, bio tehničar, a ne inženjer”.

Saradnja novinara i uzbunjivača u sigurnom digitalnom okruženju je osnovno sredstvo za osnaživanje demokratije, smatra Raffaele Angius, trener GlobaLeaks-a.

Koja je razlika između špijuna i uzbunjivača?

O tome se dosta debatuje. Tehnički, razlika je u načinu korišćenja informacije koju imate. Ukoliko je prodate nekoj zemlji naprimer, to je izdaja. Uzbunjivač želi da se informacija raširi. Tu nije reč samo o etici već o nečem višem što uzbunjivače navodi da rizikuju svoje živote objavljujući tu informaciju, kao što je bio slučaj sa Vanunuom, Edvardom Snowdenom i Chelsea Manning.

Uzbunjivači nisu nova pojava, samo su se uz napredak tehnologije promenile tehnike. Imajući u vidu sve pretnje sa kojima se suočavamo u digitalnom okruženju, deluje kao da je sigurnije bilo odavati informacije od javnog značaja na skrivenom parkingu kao u aferi Watergate, nego što je to slučaj danas preko kompjutera. Šta Vi mislite?

Najveći problem u digitalnom okruženju je što ukoliko napravite trag, on zauvek ostaje. Ali kod uzbunjivača postoji ta druga dimenzija, gde službenik, mehaničar ili vozač mogu da postanu nepredvidivi heroji koji uz transparentnost čine ovo društvo boljim. Uzbunjivanje je svakako opasno danas ali je to pre svega zbog toga što ga smatramo nekakvom špijunskom aktivnošću, umesto našom svakodnevnom dužnošću. Fred Alford, profesor na Univerzitetu u Teksasu, jednom je rekao: “Republiku neće spasiti dela heroja. Spasiće je dela građana i građanki koji misle na interes javnosti i u privatnom životu.” Samo tako će uzbunjivanje vremenom postati manje opasno.

Možete li nam objasniti kakvu vrstu zaštite GlobaLeaks pruža uzbunjivačima i novinarima?

Jednostavno rečeno, mi obezbeđujemo sigurno okruženje gde uzbunjivači mogu kontaktirati novinare, kao i nevladine organizacije, kako bi im poslali informacije, dokumenta, video snimke i uopšte sve što može da posluži za obelodanjivanje nekih nedela, korupcije i uopšte stvari i radnji koje nisu u javnom interesu. Anonimnost izvora je na našoj platformi zaštićena na najbolji mogući način i čak ni prijemnici ne mogu pratiti uzbunjivača. Ukoliko zviždači imaju poverenja u novinare sa kojima razgovaraju, mogu da se odluče da otkriju svoj identitet preko naše platforme. GlobaLeaks-u je najsigurnije pristupiti sa Tor mreže, a oni koji se ne plaše svojih vlada mogu i preko https. Osnovni cilj GlobaLeaks-a je da omogući novinarima sigurno digitalno okruženje, kao i najveću moguću anonimnost njihovih izvora. Iz tog razloga, platforma automatski enkriptuje svaki sadržaj sa određenim tasterima koje mogu koristiti samo novinari kojima je odobren pristup. Mi imamo četiri prioriteta: prvi, drugi i treći su da zaštitimo uzbunjivača, dok je sam sadržaj informacije na poslednjem mestu.

Novinar Guardian-a Glen Greenwald nije posedovao napredne kompjuterske veštine ali je Edward Snowden ipak izabrao baš njega. Da li novinari moraju imati neko predznanje da bi mogli da koriste Vaš softver?

Ne bih to baš nazvao naprednim veštinama u ovom slučaju. Mi organizujemo digitalne treninge sa novinarima ali ne žeimo da oni koriste samo našu platformu već ih ohrabrujemo da se u potpunosti, i u svakodnevnom životu, prebace da koriste druge sigurne aplikacije kao što su Signal, Tales i PGP enkripcija prilikom komunikacije sa svojim izvorima. Osnovni cilj novinara treba da bude zaštita njihovih izvora. Nedavno istraživanje Pew Research Centra pokazuje da 64 odsto novinara smatra da Vlada i njene agencije prate njihovu komunikaciju, ali je samo 38 odsto njih zapravo promenilo svoje navike u komunikaciji.

Kako motivisati novinare da promene svoje navike i počnu da koriste sigurne softvere i aplikacije?

Danas čovek mora da se trudi i radi više jer to isto čine i njegovi neprijatelji. Novinarstvo mora biti motivisano. Novinari moraju verovati u značaj informacije kao najefikasnijeg sredstva za osnaživanje demokratije.

Na koji način to menja rad novinara i novinarsku profesiju uopšte?

Veliki posao koji je do sada urađen u istraživačkom novinarstvu, kao na primer sa Panama Papers, podrazumevao je velike količine podataka i mnogo ljudi. Ali to je opet samo kap u moru. Nastavljamo da se nadamo velikoj promeni koja će doći. Ono što ja iščekujem je trenutak kada će obični ljudi razbiti zid tišine svojim aktivnim otporom, obelodanjivanjem lošeg, a koje bi štitio ne samo internet već i zakoni koji zapravo mogu da zaštite i ohrabre dobre ljude da naprave takav korak bez straha od reperkusije, kao što se desilo Chelsea Manning.