Hoće li se dobro razumeti upozorenje iz nedavno usvojene Medijske strategije Srbije da građani imaju slabu medijsku pismenost kako bi se i
u školskom programu našlo novo obavezno gradivo o razumevanju medija?

Građani Srbije imaju nizak nivo medijske pismenosti, konstatovano je u nedavno usvojenoj Medijskoj strategiji Srbije. Što znači da se u šumi medijskih sadržaja ne snalaze dobro. Ne umeju da ih „čitaju“.

Svuda u svetu u poslednje dve decenije publika je izložena zamahu revolucije u medijskoj sferi. U našoj sredini udar je bio dvostruki. Paralelno, dok su globalne medijske promene sustizale jedna drugu, mi smo trpeli medijske sadržaje unakažene olovnim tegovima ratno-političkog pritiska tokom raspada bivše države.

Sada smo u situaciji da nismo stigli ozbiljno ni da pretresemo ono što se medijima desilo za vreme „ratnog udara“, a moramo da se nosimo sa svetom „novih medija“, kao i sa transformacijom starih.

Medijska nepismenost?

Kao što se vidi prema upravo objavljenim istraživanjima, mladi su srasli sa internetom. Znači li to da je posao obavljen i da možemo biti zadovoljni? Da li su oni samim tim što su u kontaktu sa novim medijima sasvim sposobni da vladaju svetom novih tehnologija, ili baš naprotiv ovi podaci govore da je neophodno uvođenje školskog gradiva unutar koga će učiti kako da vladaju novim tehnologijama i medijima?

Britanski profesor, stručnjak za medijsko obrazovanje Dejvid Bakingem upozorio je nedavno da je opasno ako pomešamo medijsko obrazovanje sa sposobnošću da deca upotrebe nove tehnologije:

„Pogrešno je misliti da ako se mladi i deca bave novim tehnologijama samim tim znaju šta su mediji i medijski sadržaji. Ono što oni rade je korišćenje novih tehnologija i medija kao instrumenta. Oni ih, međutim, koriste veoma nekritički i nepromišljeno jer ih niko tome ne uči. Ovo je veoma opasan momenat za nas“, naglašava britanski profesor.

„Svi žurimo da deci pribavimo tehnološke novotarije, kao da mislimo da, ako ih umrežimo i uključimo u kolo nove tehnologije, time rešavamo svetski problem. Mislim da je vrlo uzbudljivo što su deca sposobna da kreiraju sadržaje koristeći nove tehnologije, ali to mora biti praćeno kritičkim promišljanjem toga šta rade“, zaključio je Bakingem.

10 meseci za odluku o uvođenju medijske pismenosti?

U akcionom planu Medijske strategije koju je usvojila Vlada Srbije navodi se rok od deset meseci za preispitivanje uvođenja medijske pismenosti u proces obrazovanja.

Na pitanje šta će učiniti u tom periodu, dobijamo kratak odgovor od Ministarstva kulture, informisanja i informacionog društva da su poslali dopis - inicijativu Ministarstvu prosvete i nauke da preispita zakonsku mogućnost uvođenja medijske pismenosti u proces obrazovanja. Nakon dobijenog mišljenja krenuće se u dalju realizaciju aktivnosti prema Akcionom planu, kažu u ovom Ministarstvu.

U Ministarstvu prosvete, pak, na molbu za kratak razgovor ili izjavu na temu uvođenja novog gradiva u vezi sa medijskim obrazovanjem, kao odgovor dobijamo šturu informaciju u prilogu e-maila:

„Proces uvođenja medijske pismenosti u procesu obrazovanja realizuje se kroz Predmet Građansko vaspitanje, kao i kurikularno kroz predmete Srpski jezik, Sociologija, Psihologija itd», kaže se u prvoj rečenici. U drugoj se objašnjava procedura - nakon podnošenja inicijative za uvođenje novog nastavnog predmeta u obrazovni sistem, ona se prosleđuje Zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, a nakon toga i Nacionalnom prosvetnom savetu na mišljenje.

Toliko od Ministarstva provete i nauke o ovoj temi. Dakle, najvećim delom «medijsko» gradivo je uključeno u predmet Građanskog vaspitanja, koji je fakultativan. Đaci biraju između njega ili veronauke. Ukoliko izaberu veronauku, u toku celog školovanja će ih samo okrznuti poneki čas sociologije i književnosti, u okviru kojih će ponešto biti rečeno o medijima.

Da li šturi odgovori koje u ovom trenutku dobijamo iz dva nadležna ministarstva odražavaju meru volje da u školskom programu gradivo iz oblasti medijske pismenosti bude prisutnije? Videćemo za nekoliko meseci kada prođe rok dat u akcionom planu Medijske strategije.

S druge strane, novinarska udruženja i organizacije veoma su zainteresovani za uvođenje medijskog obrazovanja u škole i osećaju potrebu da o tome govore u javnosti.

Novinari: Medijsko obrazovanje neophodno!

„Danas je medijsko opismenjavanje važnije nego što su i veronauka i građansko vaspitanje zajedno“, kaže za Media.ba Dragan Janjić, potpredsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS).

Janjić objašnjava da se „danas kompletna medijska scena nalazi u vrlo, vrlo ozbiljnom i dubokom previranju koje je nemoguće pratiti bez ozbiljnog obrazovanja“.

„Ranije je bilo dovoljno da znate ćirilicu i latinicu pa da možete da čitate. Slušali ste radio i gledali televiziju i to je bilo to. Sada su potrebna prvo tehnička znanja. Ali, nije problem samo u tome da se pristupi internet platformama. Internet je počeo da menja prirodu medija. Oni su se demokratizovali, različiti medijski sadržaji postali su dostupni vrlo širokim slojevima stanovništva i došlo je do mogućnosti većeg ličnog učešća u tim sadržajima. Imamo društvene mreže koje su, takođe, na neki način mediji u kojima učestvuju milioni mladih ljudi», kaže Janjić.

Potpredsednik NUNS-a insistira da je potrebno ne samo tehničko znanje, nego i suštinska edukacija dece o tome šta je to privatnost, šta je sve posledica onoga što se radi na društvenim mrežama i na drugim digitalnim platformama:

„Ta medijska edukacija treba da bude svestrana. Mediji su okean. Vi ne možete uvesti striktna pravila na okeanu. Možete samo umesto toga da radite na podizanju znanja onih koji plove tim okeanom, da bi to bezbednije radili po svoju ličnost, po svoju budućnost“, objašnjava Dragan Janjić i naglašava da je zato potrebna edukacija te vrste u školama: „Treba biti svestan da nastaje jedan novi svet, novi način komuniciranja u svetu i novi vid medija koji sve menjaju“.

Sudbina priručnika “O medijskoj pismenosti"

U sadašnjem obrazovnom sistemu znanja iz oblasti medija najzastupljenija su u četvrtoj godini srednje škole u predmetu Građansko vaspitanje, koje je još uvek u fazi “odrastanja” - pronalaženja literature i osmišljavanja kako da se ovo gradivo predaje.

Velimir Kazimir Ćurgus, novinar, pisac i osnivač medijskog arhiva Ebart, objavio je nedavno medijski priručnik namenjen đacima pod nazivom “O medijskoj pismenosti”. Priručnik je objavljen u okviru projekta širenja medijske pismenosti u srednjim školama u Srbiji, koji je podržalo Ministarstvo kulture.

“On je namenjen mladim ljudima koji najčešće konzumiraju medije bez ikakve zadrške i kritičkog stava”, kaže autor.

Knjiga „O medijskoj pismenosti“ daje osnovne informacije o rubrikama i žanrovima u medijima, o tome šta je to potpunost informacija, etičkom kodeksu u novinarstvu, o pravu na lični stav novinara i obavezi da se drži činjenica i objektivnosti. Mladi čitaoci se upoznaju i sa osnovnim pravilima online novinarstva, upotrebom online arhiva, pretragom na Internetu, Wikileaksom i značajem društvenih mreža.

Ovaj priručnik bi bio veoma dobra dopuna postojećem udžbeniku-priručniku koji je u upotrebi u okviru Građanskog vaspitanja. U postojećem priručniku je naglasak na upoznavanju đaka sa mogućnošču da građani imaju pristup informacijama od javnog značaja, uz nekoliko nastavnih jedinica koje govore i o razumevanju i tumačenju medijskih poruka.

Ebartov priručnik “O medijskoj pismenosti”, međutim, uprkos tome što je podržan od Ministarstva kulture, informisanja i informacionog društva, ima problem da dospe do profesora i đaka.

Autor Velimir Kazimir Ćurgus kaže za Media.ba da su se obratili dva puta Ministarstvu prosvete sa jednostavnom molbom da im daju spisak od dvadesetak škola u Srbiji koje mogu da preporuče, kako bi im Ebart podelio knjige, a stručnjaci ove kuće održali predavanje i omogućili da koriste Ebartove arhive: „Nismo tražili ni dinara, ali nikad nismo dobili odgovor“, kaže Ćurgus.

„U međuvremenu je smenjen pomoćnik za srednje obrazovanje u Ministarstvu sa kojim smo komunicirali. Čuli smo i od drugih kolega da je vrlo teško komunicirati sa Ministarstvom prosvete, čak i u ovim prilikama kada se traži samo informacija, a ne traže se nikakve pare. Bojim se da je u našem obrazovanju situacija prilično strašna i tu se ne vidi ni kako će se to razvijati i šta je budućnost. Tu je njima, izgleda, osnovna briga samo da nastavnici ne štrajkuju“, zaključuje Ćurgus.

Kako da se pametnije koristi internet?

U trenutku kad razgovaramo sa autorom priručnika „O medijskoj pismenosti“ upravo je sa kolegom održao prvu radionicu sa profesorima građanskog vaspitanja uspostavljenu preko Mreže profesora građanskog vaspitanja. Na radionici je učestvovalo nekoliko profesora i đaka beogradskih srednjih škola. Kažu nam da im je Ebartov priručnik „O medijskoj pismenosti“ vrlo zanimljiv i da ovakav sadržaj nemaju u postojećem priručniku. U pripremi časova profesori se, kažu, u velikoj meri snalaze pomažući se sadržajima koje nađu na internetu. Sami se dovijaju kako da osmisle časove. Svaki dodatni priručnik im je dragocen.

Velimir Kazimir Ćurgus naglašava da nam generelano nedostaje poznavanje medija, a širenje novih tehnologija je značajno za rad na našoj budućnosti:

„U kojoj su meri nove tehnologije i internet u Srbiji u funkciji sticanja novih saznanja i edukacije? Mislim da je tu slaba veza, da o ovom pitanju ne postoji generalna strategija i da je sve prepušteno slučaju. Nadam da će ovo što smo mi pokrenuli malo da zatalasa atmosferu u javnosti u vezi sa pitanjem uvođenja medijske pismenosti u školski program i možda dovesti do toga da se to prihvati i da počnemo svi zajedno na tome da radimo“, nada se osnivač medijske arhive Ebart.

On naglašava da su, međutim, kao što smo videli na upravo završenoj radionici, profesori Građanskog vaspitanja vrlo zainteresovani za upoznavanje sa novim sadržajima i priručnicima koji mogu pomoći u izvođenju nastave:

„Sistem je prevaziđen i ljudi koji rade u njemu osećaju njegovu stegu i nesposobnost da ih podrži u nečemu novom. Ja tu vidim novu generaciju nastavnika i profesora koji bi mogli da naprave pravu revoluciju po pitanju učenja uz nove tehnologije, bez obzira što bi to trebalo da bude deo informatike“, kaže Ćurgus.

Po njegovom mišljenju, informatičari očigledno nisu toliko zainteresovani za sadržaj koliko za samu tehnologiju:

„I tu ponovo dolazimo do ključa svega ovoga, a to je da se suočavamo danas sa naprednim tehnologijama i sa pitanjem – kakvi će sadržaji biti šireni preko tih tehnologija? To očigledno nije shvaćeno kao zajednički društveni problem jer se ide na digitalizaciju, na povećanje brzina i širokopojasnog interneta, ali s druge strane se ništa ozbiljno ne radi na sadržaju i korišćenju tog interneta u pametnije svrhe“, upozorava naš sagovornik.

„Deca se ne uče čak ni kako da koriste osnove stvari - Wikimediu, Wikipediu, kako da rade napredne pretrage preko Google-a, kako da sami čuvaju podatke. Potrebna im je obuka - kako da organizuju foldere, kao kada bismo im objasnili kako da organizuju svoje police sa knjigama. To bi trebalo da bude prvi čas i u srednjoj školi, a i na fakultetu. Takođe treba i da se nauče kako da uče i koje alatke da koriste da bi savladali to more informacija“, objašnjava dalje naš sagovornik.

Edukacija o manipulaciji u medijima

Na kraju konstatujemo da je u priručniku „O medijskoj pismenosti“ veliki deo pažnje posvećen edukaciji o tome kako da se prepozna manipulacija informacijama u medijima. Ćurgus objašnjava da je to učinio jer je to izuzetno bitno, premda smatra da gotovih formula nema:

„Ne možete nikoga naučiti tako što ćete mu reći - nemoj verovati glupostima, već to treba da proizilazi iz poznavanja medija kao dela opšteg obrazovanja. Ne možete tek tako reći - istina je dobra, a laž je loša. Morate na primeru da pokažete zašto je nešto loše i zato sam i dao neke primere kako se manipuliacija može desiti i do kakve posledice to može imati. Tu su kao primer optužujući komentar „Ekspres Politike“ protiv novinara Slavka Ćuruvije  koji je objavljen uoči njegovog ubistva, kao i prethodno objavljen izvorni oštar kritički tekst koji su napisali Ćuruvija¹ i Aleksandar Tijanić, koji je izazvao, u stvari, celu reakciju režima prema ovim novinarima“.

Najzad, autor priručnika O medijskoj pismenosti naglašava i zašto insistira na političkoj korektnosti: „To je važno jer je to deo razumevanja medija na pravi način. Moramo imati poštovanje i razumevanja za druge jer bez toga nećemo imati pristojne i dostojanstvene medije. Ako imamo nepristojne medije koji ponižavaju svoju publiku, onda je to problem koji mnogo nadilazi same medije, to je problem celog društva i jasan pokazatelj moralne anomije u kojoj se društvo nalazi“, zaključuje Velimir Kazimir Ćurgus.

---------------------------------------------------------------------------------------------------------

¹ Novinar Slavko Ćuruvija ubijen je na Uskrs 1999. godine, tokom NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. „Dnevni telegraf“ i „Evropljanin“, novine koje je osnovao i uređivao, zbog kritičkih napisa protiv vlasti bile su više puta kažnjavane izrazito visokim novčanim kaznama, prema tadašnjem Zakonu o informisanju. „Dnevni telegraf“ je privremeno bio i zabranjen.

Ćuruvija je, zajedno sa još dvojicom novinara lista, uoči bombardovanja, u martu 1999. godine kažnjen na pet meseci zatvora “zbog uznemiravanja javnosti” jer je objavio oglas opoziciono nastrojene studentske organizacije „Otpor“, čime je prema tužbi „ugrozio sve građane, žene i decu“.

Dva dana pre nego što je ubijen "Politika ekspres" je objavila tekst pod naslovom „Ćuruvija dočekao bombe“ u kome je označen kao izdajnik. Prethodne večeri tekst "Ćuruvija dočekao bombe" pročitan je u drugom Dnevniku RTS-a. Ovaj  tekst mnogi smatraju za svojevrsnu presudu Ćuruviji.

Advokat porodice ubijenog novinara zahtevao je saslušanje autora teksta “Ćuruvija dočekao bombe”, novinara "Ekspres politike" Miroslava Markovića, u cilju otkrivanja naručilaca i izvršilaca ubistva, kao i mogućeg njegovog učestvovanja u izvršenju tog krivičnog dela. Autorski tekst objavljen pod naslovom "Ćuruvija dočekao bombe" mogao bi da se protumači kao najava ubistva, isticali su advokati.

Slučaj Ćuruvija do danas nije razrešen.