Da li je moguće u dokumentarističkom postupku zaobići pravila koja vam se nameću kao novinaru istraživaču da biste svojom filmskom pričom pokrenuli društvo na promenu? Da li je propust, manjkavost, nedopustiva omaška ako nemate čuvenu „drugu stranu“ u filmskoj priči? Ili je, ipak, sve to moguće i sasvim u redu jer postoji mnogo različitih načina da u filmu ispričate priču i skrenete pažnju na neki problem?

Izbor sredstava za pričanje priče u dokumentarnom filmu je gotovo neograničen, ali i unutar te slobode postoje važna pravila. O ovim pravilima i zakonitostima u angažovanom dokumentarizmu za www.media.ba govori Zoran Popović, beogradski reditelj, posvećenik filma i filmske pedagogije, osnivač i direktor (zajedno sa suprugom, rediteljkom Svetlanom Popović) jednog od najspecifičnijih i najznačajnijih novih festivala dugometražnog dokumentarnog filma „7 Veličanstvenih“.

Ovaj festival se od 2005. održava početkom godine u beogradskom Sava Centru, sa jedinstvenom koncepcijom - prikazivanje 7 odabranih dugometražnih dokumentarnih filmova najnovije svetske produkcije, uz filmske radionice za studente i zainteresovane filmadžije.

Na ovom fimskom događaju smo, tako, poslednjih godina imali jedinstvenu priliku da vidimo izuzetno snažne i značajne dokumentarističke priče sa različitih strana sveta, od kojih je nekoliko dovelo do velikog pozitivnog pomaka za ljude i društva kojima se ovi filmovi bave.

Naš sagovornik objašnjava da je „pojačano prisustvo dokumentarnog filma u medijima, na festivalima i televiziji doprinelo da se angažovani dokumentarci mnogo izrazitije umešaju u to što bi bili neki socijalni fenomeni, ili da imaju pojačanu reakciju javnosti u odnosu na probleme kojima se bave“.

Temeljnost - ne objektivnost

Na pitanje kako da objasnimo suštinsku razliku između metoda dokumentarizma i istraživačkog novinarstva, Popović ističe da u „onome što je novinarstvo i posebno TV novinarstvo postoji diktatura objektivnosti. Ona često dovodi do raznoraznih zastranjivanja“.

Objašnjavajući kako se film oslobađa ove diktature, Popović naglašava da „film ne funkcioniše na takav način da može da bude objektivan kao što to može da bude neka naučna studija koja će vam zaista pokazati iz različitih izvora podatke koji vam dokumentuju određeni fenomen“.

„Film je ograničeno izražavanje u ograničenom vremenu“, ističe Popović dajući kao najbolji primer objektivnosti socijalno angažovanog filma „Šoa“, francuskog autora Lancmana: „Ovaj film traje oko devet sati, a njegov autor je inistirao da se film uvek prikazuje u kontinuitetu, da bi ljudi razumeli ono što film pokušava da razotkrije u odnosu na istoriju kojom se bavi“.

Podsećamo da je “Šoa” film o holokaustu koji je napravljen bez arhivskih snimaka, isključivo uz svedočenja ljudi i snimaka nekoliko mesta na kojima se dešavao holokaust.

Popović ističe da ovim filmom pokušava da se rekonstruišu okolnosti u kojima se holokaust dešavao i da „taj film nije pravljen sa idejom da bude objektivan, nego pokušava da bude temeljan. I potrebno je devet  sati da vi doživite razmere svega toga“, objašnjava Popović, dolazeći do jednog od ključnih elementa ili tajne u načinu na koji funkcioniše dokumentarizam, i koji nam može služiti kao merilo za to da li smo na dobrom putu dok radimo film.

„Na sličan način dokumentarni filmovi ozbiljnih i posvećenih filmskih autora pokušavaju da budu temeljni, a ne objektivani“, naglašava naš sagovornik. „Ta utemljenost u činjenice pojačava autentičnost u onome što je njihovo pričanje o određenim dešavanjima ili ljudima“.

Gde prestaje statistika – počinje ljudska dimenzija

Pominjući kao, takođe, dobar primer jedan od filmova sa festivala „7 Veličanstvenih“, „Đavolov rudar“ Ričarda Ladkanija i Kifa Dejvidsona, Popović kaže da je on napravljen sa idejom da nam ispriča kako žive dvojica dečaka koji rade u rudniku u Boliviji.

Ovaj film je podstakao sprovođenje programa kojim je 450 dece sklonjeno sa rada u rudniku i prebačeno na školovanje, uz planiranu izgradnju škola i edukativnih centara.

Popović objašnjava kako su autori uložili veliki napor da prikažu njihov svet onako kako  ga oni doživljavaju: „Ne statistikom, ne pokušavajući da nam prikažu i da mi razumemo vlasnike rudnika – zašto oni eksploatišu decu. To možemo da pretpostavimo. Nama je dovoljno strašno što dvojica dečaka (jedan od desetak godina, a drugi je nešto mlađi) vide svoju sudbinu u rudnicima. Zato što je njihov svet toliko mali, toliko ograničen, da nigde drugde ne mogu da pronađu svoju budućnost. To sužavanje budućnosti, to eliminisanje detinjstva je tragedija nad kojom mora da se zamisli bilo koje ozbiljno društvo. Prestaju priče o onome šta je statistika, o tome šta je privreda, o tome šta su potrebe industrije, šta su potrebe rudarstva, šta je put nekoga ko želi da se uključi u sistem. Nas zanima ljudska dimenzija i u toj ljudskoj dimenziji se u stvari nalazi ta klica socijalne angažovanosti“.

 

Približavanje životu i ljudskoj poziciji

Na primeru još jednog filma, vrlo netipičnom po postupku za ono što bi bila medijska angažovanost, reditelj Zoran Popović objašnjava kako se može usmeriti dokumentaristička priča:

„'Ha Či Pe' je film Miroslava Janeka, jednog od najznačajnijih čeških autora danas. To je film koji se bavi decom u domu. I, takođe, film koji nije imao nikakvu nameru da nam pokaže situaciju u domovima u Češkoj, ili kako se ti domovi vode, kako se njima upravlja, niti kakav je državni odnos prema tome. Mi ništa o tome ne znamo i nećemo ni saznati iz tog filma. Mi samo saznajemo kako je tragično biti dete u takvom domu, kako je jako teško nositi se sa tim problemima.“

„Film je ispričan u jednom nekonvencionalnom postupku - sam autor je napravio nešto što je interakcija različite vrste komunikacije, upotrebivši snimke koje prave i sama ta deca učestvujući u radionici. Ali je priča i usmerenje koje ima sam Miroslav Janek, koncipirana tako da doživljavamo da ispod svega toga postoji jedna teška drama kroz koju prolaze sva ta deca. Taj film vas prosto poziva da se nekako angažujete povodom tog problema. Ali, ne na način da upire prstom u nekog ko bi bio krivac, niti kao što radi britanska autorka Kim Longinoto kada ukazuje na postojanje aktivista koji se već bave temom koju ona obrađuje i na mogućnost da se tome priključite.“, kaže Popović i dodaje:

“Prosto, sam film je nešto što nas približava životu tako da možemo da razumemo ljudsku poziciju u određenom životnom problemu i da se približimo tome, toliko da možemo sami da se zamislimo u toj poziciji. Tu je bitna naša identifikacija kako bismo osetili potrebu da se angažujemo“.

Krv u mobilnom – instikt dokumentariste

Kao najizrazitiji primer angažovanog dokumentarca, naš sagovornik navodi novi film danskog autora Franka Pjaseckog Poulsena „Krv u mobilnom“, koji je napravljen 2010. i trenutno je aktuelan:

„Poulsen se bavi ispitivanjem toga šta rade industrije mobilnih telefona i kako su uključene u nešto što je bezočna eksploatacija nerazvijenih zemalja. Radi se o Kongu, jer se tamo pronalaze i eksploatišu minerali koji dolaze do industrije mobilnih telefona“.

Govoreći o autoru ovog filma, Popović kaže da je on aktivista celog života i sve što je radio, radio je sa idejom aktivizma:

„Ali, on je u tome sam. On je taj koji pokreće sva moguća pitanja i konačno je završio snimajući u jami u Kongu, pokazujući strahote toga čemu su izloženi ti ljudi tamo. Prosto je Frank Pjasecki Poulsen bio vođen institktom dokumentariste, ne instiktom TV novinara koji bi hteo da napravi dokumentarnu priču. Znači, on lično je zainteresovan šta to radi ’Nokia’ da bi proizvela telefon i želeo bi da mu daju odgovor. I što više tog odgovora nema, njegova dokumentaristička radoznalost postaje sve veća i veća. I on lično pokušava da sazna, a dokumentarni film mu je samo sredstvo koje, u stvari, omogućava da on živi to što je njegovo životno pitanje. U tom smislu je i on dobar primer toga šta znači instikt dokumentariste, a ne formula ili obrazac korektnog, objektivnog televizijskog izveštavanja“.

Autorsko preuzimanje odgovornosti

Dokumentarni film „Češki san“, dvojice mladih čeških autora Filipa Remunde i Vita Klusaka, izazvao je verovatno najznačajniji društveni odjek u Evropi u poslednjih deset godina. Zbog filma je zasedala i češka vlada, a premijer i predsednik te države su davali izjave direktno izazvani njime.

„Češki san“ je pokrenuo pitanja kao što su opravdanost ulaska u Evropsku Uniju, preuzimanje evropskih zakona, i uopšte razmatranje češke pozicije u odnosu na to što je taj razvijeni Zapadni sistem u koji ona treba da se uključi.

Kao i autor filma „Krv u  mobilnom“, i ovde su autori preuzeli svu odgovornost na sebe, ali na drugačiji, kompleksniji način – inicirajući događaj koji snimaju i prate, a koji provocira reakcije. Oni su organizovali i snimali marketinšku kampanju za novi, zapravo, nepostojeći hipermarket u eri hipermarketomanije u Češkoj. Film prati reagovanja ljudi iz marketinških agencija i građana koji poveruju u kampanju i na kraju i dođu na otvaranje hipermarketa kojeg nema.

Zoran Popović objašnjava kako su autori u ovom slučaju bili i idejni tvorci nečega što je akcija koja stvara prostor za socijalnu kritiku: “Oni su prosto osetili kako se društvo pretvara u sistem koje uređuje koncepcija potrošačkih ideja. I pokušali su, u stvari, da naprave jednu drastičnu kritiku proizvodeći imaginarnu kampanju koja bi trebalo da podigne potrošačke potrebe, a da im to istovremeno omogućava da kritikuju tu vrstu konzumerizma. To je film koji pokazuje i potpuno iznutra razobličava proizvodnju konzumerizma. Autori su bili spremni da potpuno na sebe preuzmu odgovornost zato što su pod maskom, kao lažni naručioci posla za otvaranje nepostojećeg hipermarketa, razotkrivali problem. I bili su svesni da konsekvence njihove akcije mogu da budu problematične“.

Emocija naspram statistika

Postoje, naravno, i dobri primeri televizijskog dokumentarizma zasnovanog na objektivnom pričanju, kaže naš sagovonik, ali skreće pažnju na ograničenja ovakvog postupka:

„Ako ste zarobljeni tim obrascem i zabrinuti ste kako će reagovati jedna ili druga strana, sami sebe često cenzurišete u tome što možete da napravite. Međutim, revolucija u medijima i uticaj savremenog dokumentarnog filma pomerila je i televiziju u onome šta može da uradi“, kaže Popović, navodeći da je i sam BBC poslednjih desetak godina razvio neobične dokumentarističke postupke, ubacujući, na primer, novinara u navijačke redove:

„On je ulazio pod lažnim identitetom i prosto dokumentovao kako nešto izgleda, kao što su to uradili i autori ’Češkog sna’. To je ponovo izazvalo određene društvene reakcije i pokazalo kako je film mnogo moćniji nego što je to korektno televizijsko objektivno novinarstvo“.

Popović zaključuje da je osnovna ideja dokumetnarnog filma da se što je moguće više dokumentuje određena životna situacija ili određeno ljudsko stanje u toj situaciji:

„Što ste uspešniji u tome, to će gledaoci intenzivnije doživeti problem zato što će ga doživeti najdirektnije na ljudskom nivou. Statistika, podaci, činenjice mogu da budu korisni i da vas dovedu do razmišljanja, ali će emocije mnogo jače pokrenuti i reakcije na film i same gledaoce da se uključe u problem. Film je ipak kombinacija emocija i činjenica. Televizijsko novinarstvo vas usmerava previše racionalno na činjenice i jedino neka vaša lična reakcija može da vas dovede do emocionalnog stanja. Dokumentarni film vas uvek usmerava na emocije i verovatno je u tome najizrazitija razlika onoga što bi bila televizija i dokumentarni film“.