Kako su kolege iz emisije “Insajder” TV B92, napravili emisiju o ljudima koji su došli na neverovatnu ideju da lažnom ponudom intervjua sa Radovanom Karadžićem diskredituju jednu od retkih istinski istraživačkih emisija na elektronskim medijima u regionu.

Radovan Karadžić hoće da vam da intervju

U petak me je pozvao izvesni Bugi da se vidimo u piceriji “Alo alo”, hitno, iste večeri, jer ima veliku ekskluzivu za mene, ali ne može ništa da mi kaže telefonom. Ja sam, naravno rekla: “OK, vidimo se,” i pozvala producenta emisije da krene sa mnom. Pre odlaska sam obavestila i urednike o čudnom telefonskom pozivu i vremenu i mestu sastanka. Kada smo stigli, Bugi nam je pokazao fotografiju na kojoj se nalaze on i osoba identična Radovanu Karadžiću. Rekao je da je on tu samo da prenese poruku da Karadžić hoće da nam da intervju. Jedini uslov bio je da intervju ne emitujemo u prvih 48 sati nakon obavljenog razgovora. Odmah mi je bilo sumnjivo to što najtraženiji haški begunac, navodno, hoće da priča baš za emisiju “Insajder”. Kada sam to i postavila kao pitanje, i dobila odgovor da Karadžić to hoće zbog toga što je u pitanju ekskluzivna emisija, sve je postalo i suviše nelogično. Zatim, nije mi bilo jasno ni zašto im je potrebno tih 48 sati. Prosto, nije logično da, ako recimo Karadzic hoce da se preda, pa zbog toga stvarno hoće da se oglasi baš na TV B92, šta će mu 48 sati? A ako hoće nešto da kaže i onda pobegne, tek to nema veze s mozgom. To sam i pitala, ali sam dobila odgovor: “Treba nam da stignemo da završimo neke naše stvari”.

Pošto je Bugi insistirao da mu istog trenutka kažemo da li pristajemo ili ne, mi smo rekli da takav odgovor možemo da mu saopštimo tek sutra, pošto obavestimo urednike, ali i da, naravno, niko drugi neće znati za čitavu stvar. On je na to rekao: “Evo, ja ću vam ipak, na svoju ruku, dati nov mobilni i nov broj (tzv. specijal), koji treba da aktivirate u ponedeljak, ako pristanete na razgovor. To je bio kraj sastanka i za nas jasan pokazatelj da nešto nije u redu. Ako je neko tu samo da prenese poruku, kako može bilo šta da uradi na svoju ruku? Čim smo izašli i seli u kola, nekako smo u istom trenutku producent emisije Miša Čvorović i ja zaključili da je verovatno u pitanju neka nameštaljka.

Ko nam namešta?

Odmah smo pozvali glavnog urednika i našli se s njim u redakciji. Razmislili smo, ko bi od nasih pouzdanih izvora iz obaveštajnih krugova mogao da proveri ko je zapravo Bugi i da li ima bilo kakve veze sa Karadžićem. Iste veceri videli smo se jednim od takvih izvora i objasnili mu sve. Odmah nam je, na osnovu nekih detalja i svojih informacija, rekao da to nema nikakve veze sa Karadžićem, ali da nema ideju šta bi mogla da bude pozadina. Tokom vikenda smo se raspitali kod još nekih “izvora” i dobili sličan odgovor.

Nismo obavestili policiju u petak, jer nismo imali šta da im kažemo. Bugi je rekao da će se javiti u ponedeljak, na dan kada je, navodno, zakazano snimanje. Taj poziv smo cekali.

Znali smo već da sve to nema nikakve veze sa Karadžićem, ali nam nije bilo jasno o čemu se u stvari onda tu radi. Naime, “ponuda” je došla baš u trenutku kada smo radili vrlo ozbiljnu i škakljivu temu o tzv. “Makinoj grupi”, optuženoj za atentat na generala policije Boška Buhu i niz drugih ubistava i krivičnih dela. Hronologija je išla ovako: u četvrtak smo dosli do potpuno novih informacija i saznanja o “Makinoj grupi”, u petak dobijamo taj poziv od Bugija, i to da snimamo baš u ponedeljak, kada emisija o “Makinoj grupi” treba da bude emitovana. Sa advokatom članova “Makine grupe”, Borivojem Borovićem, imamo zakazno snimanje za subotu, ali on otkazuje jer je u Crnoj Gori i, navodno, obećava snimanje za utorak. Tako se sve poklopilo, da smo bili ubeđeni da je u pitanju sve drugo, samo ne Radovan Karadžić.

Policija je obaveštena tek u ponedeljak, posle telefonskog razgovora sa Bugijem. Taj razgovor nam je bila i definitivna potvrda našeg uverenja da je u pitanju nameštaljka. Čitava Srbija je mogla da vidi snimak mog i Bugijevog potpuno sumanutog telefonskog razgovora, u prilogu koji smo kasnije emitovali. Kao: “Ponesite toplu odeću, ne mogu da vam obezbedim garancije, sve je suvise rizično,” a pritom me zove na moj broj telefona, a ne na tzv. “specijal” koji nam je dao u petak. U tom trenutku (ponedeljak u 13 h) jasno nam je da taj neko definitivno ima nekakvu nameru, jer nam je zakazao sastanak u Kučevu, ali ne znamo kakvu. Tada smo odlučili da obavestimo policiju.

U dopisu koji smo uputili policiji i koji svako može da poroveri, jasno se navodi da imamo navodnu ponudu za intervju sa Karadžićem, ali da ne znamo šta je u pitanju jer naši novinari inače trpe svakodnevne i učestale pretnje i da zbog toga molimo policiju da reaguje, jer će naša ekipa otići na zakazani sastanak da vidi o čemu se radi. Dakle, nismo prijavili Radovana Karadžića, jer smo i sami bili 99,9 posto sigurni da nije u pitanju razgovor sa njim.

Uostalom, da smo verovali da je stvarno Karadžić i da ćemo ni manje ni više nego napraviti intervju s njim, sigurno ne bi obavestili policiju da mi, eto, sad krećemo da snimamo razgovor sa najtraženijim haškim beguncem, a vi budite tamo za svaki slučaj, ako hoćete da ga uhapsite. I policija bi, kao, rekla: “OK, vi snimite, pa ćemo mi da ga hapsimo, a onda možete i to da snimite, kad ste već tu”. Pa ko je lud da uopšte pomisli da je tako nesto izvodljivo?

Da li su se samo šalili?

Da je u pitanju skrivena kamera, otkrili smo kada je naša prva ekipa stigla u Kučevo, pola sata pre našeg dolaska (isli smo sa dve ekipe, kako bismo mi snimili te koji nam nešto nameštaju). Bila sam ubeđena da ćemo dobiti nekakvu pretnju ili opomenu zbog emisija koje radimo, pa sam zbog toga bila i “ozvučena”. Kada smo se na zakazanom mestu našli sa Bugijem (snimali smo sve “na kvarno”) prišla sam mu i rekla: “Prema našim informacijama vi nemate nikakve veze sa Karadžićem. U Kučevo smo došli samo da utvrdimo ko ste i šta vam je namera.” Pošto su shvatili da im je sve propalo, iz kafića koji se nalazio u blizini su istrčali sa natpisom “nemoguća misija” i rekli: “Ej, sta vam je, pa ovo je trebala da bude skrivena kamera! Zašto ste sve shvatili tako ozbiljno?!”

Prva reakcija mi je bila da je sve to... Krajnje neumesno. Naravno da sam tako reagovala. Mi radimo vrlo ozbiljnu emisiju, a onda neko odluči tako da se šali i to još ni manje ni više nego sa Radovanom Karadžićem.

Mi jesmo celu situaciju shvatili ozbiljno i to onako kako bi je shvatio svaki novinar u bilo kojoj svetskoj, ozbiljnoj i profesionalnoj medijskoj kući. Osim toga, mislim da je ovaj slučaj pokušaja snimanja skrivene kamere sa ekipom emisije Insajder jasno pokazao kome ta emsija smeta i zašto. Ovde pre svega mislim na žutu štampu. Pošto nisu uspeli da nas naprave kretenima, nego se još jednom pokazalo da sve proveravamo pet puta, ljudima čija posla u emisiji isplivavaju na površinu, nije preostalo ništa drugo nego da celu priču sa diskreditacije okrenu na drugu, ozbiljniju stranu. U tome su prednjačili plaćeni tzv. “novinari”, koji su se pet dana lomili oko toga ko ce da napise veću naručenu glupost, tipa ”kako je ekipa emisije Insajder nasela”, ”brankica drukara” i slično. Sve to kako bi diskreditovali emisiju Insajder koja definitvno ima velikog uticaja u javnosti. Naravno, to je bio i pokušaj razvodnjavanja priče o ratnim i ostalim zločinima, suočavanju s prošlošću i pokušaj da se o dramatično ozbiljnim temama po našu zemlju i našu budućnost napravi neumesna šala. Raskrinkavanjem ovog neozbiljnog pokušaja pravljenja skrivene kamere, želeli smo, između ostalog, i da registrujemo stanje društva u kojem živimo. Mislim da smo u tome uspeli, jer se TV Pink, koja je trebalo da emituje tu emisiju, ogradila od ideje produkcijske grupe “nemoguća misija”. Nije reč o tome da smo preozbiljno shvatili ovu akciju. Reč je o tome da smo je shvatili na jedini mogući,  “b92” način: ispitali smo događaj do kraja i učinili sve da javnost o tome bude obaveštena na profesionalan način.