Šta se događa kad se radijska novinarka nađe usred direktnog tv prenosa svog radijskog intervjua? Spozna sve sličnosti i razlike intervjua u ova dva medija.

Kada je u Srbiji postojala jedna Televizija, ona državna, i svega nekoliko radio stanica (uglavnom pod kontrolom vlasti, manje-više), stariji novinari su nas „trkače“, početnike na radiju, tešili da su oni na televiziji lepi i glupi, a mi na radiju pametni i ružni, ali da to nije važno jer nas ionako sem tonca niko ne vidi.

U međuvremenu se ispostavilo da je glupost nezavisna od medija, a lepota relativna i često u rukama plastičara.

U tom istom međuvremenu skoro sve stanice u Srbiji poslale su novinare na kurseve, tzv. edukaciju. Svi smo naučili specifičnosti medija u kojima radimo, razlike u pisanju za radio i TV, novine i agencije, način na koji moderne stanice na zapadu funkcionišu.

....I sad čemu ovaj uvod? Zato što je pre dve godine moja stanica B92 srušila mit o razlikama između radija i televizije.

Na prvu loptu mogli bismo reći da radio i TV, osim što rade na struju, imaju vrlo malo sličnosti. Izvesno je, jedina forma koju je televizija „ukrala“ od radija i malo je, jedva, čak „bedno“ prepravila je – „ŽIVI“ INTERVJU. Razgovor „jedan na jedan“ na radiju i na TV na prvi pogled nema bog zna kakve razlike.

Međutim, šta se događa kad se radijska novinarka nađe usred eksperimenta direktnog tv prenosa svog radijskog intervjua nakon što su njene predrasude i protivljenje toj ideji ignorisali oni koji odlučuju u medijskoj kući? Ne preostaje joj ništa nego da kao beli miš u kavezu čeka da ideja propadne, da se sama od sebe uruši, a ona slavno dokaže kako je BILA U PRAVU.

Radio na televiziji

Hm, pre skoro dve godine je Veran Matić, direktor i glodur B 92, stanice u kojoj radim (htedoh reći i živim), odlučio da emisiju koja se svakog dana od 9.30 do 10 ujutru emituje na radiju - slika za TV, odnosno da je direktno prenosi i na TV-u.

Emisija je ustanovljena 2001. godine, zove se „Kažiprst“, i to je u poslednje tri i po godine polusatni, živi intervju. Vezan je za Jutarnji dnevnik, dnevno-politički je aktuelan. Slučajno radim tu emisiju, posle nekoliko godina rada počela sam i da je volim, postala je uticajna u javnosti, jedna je od najslušanijih na Radiju B 92.

Moji argumenti protiv slikanja radija su isprva bili lični i emotivni – „mrzim televiziju“, „da sam želela da radim tamo konkurisala bih“, „nisam estradna zvezda“, „imam i ja malo mozga“...

Kako me niko ništa nije pitao, pokušala sam da budem „strogi profesionalac“. Usledili su argumenti: „televizija će pojesti radio“, „svi koji slušaju će da se prebace na gledanje“, „ne znam da se ponašam pred kamerama“, „radio nije televizičan“... Imala sam čak i nekoliko „saveznika“ u menadžmentu. Međutim, ništa nije vredelo. U Radiju B 92 su uključene kamere. Radio je demistifikovan.

Pročitala sam negde da slikanje radija nije ekskluzivna izmošljotina Verana Matića i B 92. Međutim, ovaj eksperiment je jedini u Srbiji, mislim i u regionu.

Uprkos svemu što sam navela - dogodilo se suprotno. Televizija je podigla Radio. Televizija je emisiju učinila još uticajnijom. Uprkos televiziji, „Kažiprst“ je i dalje Radio.

Kako smo uklopili ova dva medija? Jer spajanje Radija i TV-a je kao da sad želite da ujedinite babu i žabu i da očekujete, ne znam, princezu. Možda nemamo princezu, ali se ni baba ni žaba ne osećaju loše.

Jednostavno – ne glumimo televiziju na radiju, već samo već moćnu televiziju nekako usaglašavamo sa radijom.

Šta je zajedničko radijskom i televizijskom intervjuu?

Tri stvari - priprema, priprema, priprema.

PRIPREMA

Jednako je važna i identična i za intervju na radiju i za intervju na televiziji. Ona je 70% posla na oba medija, posla koji je završen unapred. Priprema znači uvid u elektronsku dokumentaciju, pretraživanje interneta, raspitivanje o ličnosti koju želite da intervjuišete, upoznavanje sa temom (ako je intervju tematski), pisanje teza i formulaciju pitanja (ukoliko ih pišete u vidu podsetnika).

Priprema ponekad znači i da morate da anticipirate odgovore ili mogućnost (realnost - kada se radi o političarima) da odgovor ne dobijete. Da unapred nekako imate u glavi dopunsko pitanje. U pripremi neretko osmislite pitanje za koje unapred znate da neće dobiti adekvatan odgovor, ali je važno da bude postavljeno jer definiše problem. To je situacija koju bismo mogli da nazovemo „trenutak kada je pitanje važnije od odgovora“.

Priprema znači i upoznavanje sagovornika u kontekstu ponašanja pred kamerama ili mikrofonom, komunikacije sa novinarima, sposobnosti da se suoči sa neprijatnim pitanjima.

Priprema je i spremnost nas novinara da postavljamo neprijatna pitanja koja počinju upitnom zamenicom ZAŠTO. Zašto je ZAŠTO važno? Zato jer su po pravilu to najneprijatnija pitanja, ona na koja ne može da se odgovori sa „DA“ ili sa „NE“. ZAŠTO omogućava dodatno insistiranje. ZAŠTO PITANJE je otvoreno pitanje i od njega do sužavanja pitanja na DA LI postoji niz potpitanja kojima sagovornika „isterujemo na čistac“.

Uzmimo primer. Ako pred sobom imamo sagovornika čije je ministarstvo zaduženo da finansira projekat, a uprkos obećanju to ne radi, pitate ga: „Zašto, uprkos obećanjima, niste dali novac za projekat?“. On će odgovoriti ... da je „situacija veoma složena“, da je „napravljena detaljna analiza....“, vi ponavljate: „Ali zašto niste dali novac za projekat?“, on će možda reći da novca nema (to je malo verovatno, ali možda i kaže), a vi nastavite: „A zašto nema novca?“, a on kaže: „Nema jer je potrošen na nešto drugo što je prioritet“, a vi pitate: „A kako je moguće da je potrošen?“, ili „Zašto je to prioritet?“... I to je niz pitanja koja postavljate sve dok ne dosegnete DUBINU koja, po vašoj proceni, predstavlja odgovor kojim će slušaoci i gledaoci biti zadovoljni.

VERBALNA UVERLJIVOST

Šta je još zajedničko radiju i televiziji? Pa činjenica da se služite glasom i da morate biti verbalno uverljivi. Međutim, verbalna uverljivost je na radiju daleko značajnija nego na ekranu jer tamo gledaoci imaju sliku, pa seglupost, i nespretnost u izrazu manje primeti. S druge strane, TV otkriva crvenilo, neprijatnost, meškoljenje, znojenje... Sve to na radiju slušalac nazire, pretpostavlja, mašta o tome...

U trenutku kada su mi saopštili da je „Kažiprst“ predviđen za slikanje, usledilo je „moraćeš da se šminkaš i prilagođavaš oblačenje“, jer to je deo šou biznisa. Na šminkanje sam pristala, ali na oblačenje nisam. Do danas je to moja jedina pobeda.

Da, postoji još jedna – nosim slušalice na ušima jer mi „mali ljudi koji živimo u kutiji“ ne možemo koncentrisano da govorimo u mikrofon ukoliko ne čujemo sami sebe. To bi jako zbunilo TV novinare koji nose bubice samo da bi komuniciari sa režijom. Te slušalice daju ogromnu dozu netelevizičnosti, izgledam kao marsovac sa antenama, ali mi s druge strane daju psihološku potku, odbranu (u smislu odbrambenog mehanizma) od činjenice da se slikam. Da je to realnost shvatila sam jednog, sada već davnog jutra, kada sam ušla u taksi. Dobri čovek je gledao u retrovizor i pitao: „Jel’ ste vi sa B92?“, ja potvrdim, a on će: „Prepoznajem vas po ušima“.

GOVOR TELA

Postoji u ovoj priči o razlikama još jedna. TV novinari imaju pozu. Kada razgovaraju sa sagovornikom, bez obzira da li se radi o konfliktnom intervjuu ili tematskom, oni imaju svest o činjenici da su kamere uključene.

Na radiju je sve suprotno. Na radiju je govor tela poželjan. Mahanje rukama toncu, naginjanje ka sagovorniku kako biste ga naterali u defanzivu i kako biste govorom tela stimulisali način komunikacije (vašu ofanzivnu i njegovu defanzivnu), mrštenje, ukazivanje sagovorniku da skrati, da vreme ističe... Zamislite sad sve to na ekranu. To je kao reality show, samo malo grđe.

Možda grešim, ali moj stav je da bi bilo više nego neprirodno da radijski voditelj - na radiju glumi televiziju. S jedne strane imate netelevizičnu, nesvakidašnju sliku, na drugoj voditelja koji se „udidio“ kao na foto-sešnu.

Najupečatljiviji primer ovog nesklada dva medija je kada mi je u gostima bio srbijanski ministar ekonomije Mlađan Dinkić. Ne sećam se precizno teme, ali se jako dobro sećam da je on uporno izbegavao odgovor a ja uporno insistirala. U tom žaru borbe ja sam se nagnula ka njemu, verujem da sam suzila oči, rukama sam stimulisala ton sopstvenog pitanja... Sećam se da sam u jednom trenutku čula kuckaknje u slušalicama. Tonac je hteo nešto da kaže. I jeste, sledeće: „Kažu ti ovi iz režije da mu izađeš iz face - pokrila si kameru glavom“.

Zanimljivo je čuti rekcije ljudi koji su emisiju slušali i onih koji su je gledali. Primer je jedna emisija u kojoj je gostovao mladi političar, ministar energetike iz Demokratske stranke Srbije Aleksandar Popović. Razgovor je bio žučan i konflinktan. Slušaoci emisije su imali utisak da je intervju bio dinamičan i zanimljiv, a gledaoci da je bio na ivici obračuna. Da li su utisci različiti jer priroda medija kreira različito mišljenje?

Ne. Odgovor je u govoru tela. Dok se na radiju ne vidi kako smo se „ustremili“ jedno na drugo tako što se novinar nagnuo ka sagovorniku, a ovaj ka novinaru, dok se ne vidi način na koji gledamo sagovornika, televizija sve to otkriva.

Moja koleginica, koja je inače TV novinar, ali je fan radija i moju emisiju sluša, rekla mi je da je posle deset minuta slušanja ove emisije uključila TV jer je imala potrebu da „to“ i da vidi.

Možda se na primeru kritika koje dobijam može zaključiti da je eksperiment propao. One se odnose uglavnom na moje ponašanje: ignorisanje kamera, nepravilno sedenje, držanje čaše sa vodom u jednoj a olovke u drugoj ruci, stavljanje ruku u poziciju ćiriličnog slova „ф“....

S druge strane, moji sagovornici, čak i oni koji dolaze iz politike (a znamo koliko oni vole slikanje), zaboravljaju da su i na televiziji i počinju da se ponašaju kao da nisu. Opušteniji su. To publici daje dodatnu informaciju. Neki deluju više ljudski nego kada gostuju u TV emisijama, drugi otkrivaju svoju „besnu“ stranu, krive lice, pokazuju netrpeljivost, ne kontrolišu znojenje, prirodniji su i samim tim zanimljiviji i ljudskiji.

Slalom između radija i televizije je posebna disciplina. Bila bi manje neobična da je izvorno televizijska a da je pruzima radio. Ovako je slikanje radija suprotno svakoj teoriji, ne uklapa se ni u jedno jedino pravilo nauke o novinarstvu, to je pobuna protiv streotipa. Živi radijsko - televizijski intervju je pokušaj kreiranja novog medija. Pojma nemam da li je uspešan. Činjenica je da je slušan i gledan. To je za sada dovoljno.

----------------------------------------------------------------------------------------------------------

Objavljivanje ovog teksta na MC Online omogućeno je zahvaljujući projektu Veza za zajednički angažman (VEZZA) koji podržava Švicarski ured za razvoj i saradnju (SDC). Više informacija o projektu VEZZA možete dobiti ovdje.