Novinari, urednici, foto-reporteri i ostali članovi redakcije imaju ulogu u izveštavanju o mnogim tragedijama tokom svog radnog veka. Zadaci se kreću od ratova do terorističkih napada, od avionskih nesreća do prirodnih katastrofa, požara i ubistava. Svima su zajedničke žrtve. Sve ove nesreće utiču na zajednice u kojima se događaju. Sve stvaraju dugotrajna sećanja.

UVOD

11. septembar 2001.

19. april 1995.

Svi znaju šta se desilo tih datuma. Ali se možda sećate i nekih drugih: dana kada su mnogi poginuli u oluji na vašem području; dana kada su u požaru poginula nevina deca; dana kada je neko ubio nekoga koga znate.

Novinari, urednici, foto-reporteri i ostali članovi redakcije imaju ulogu u izveštavanju o mnogim tragedijama tokom svog radnog veka. Zadaci se kreću od ratova do terorističkih napada, od avionskih nesreća do prirodnih katastrofa, požara i ubistava. Svima su zajedničke žrtve. Sve ove nesreće utiču na zajednice u kojima se događaju. Sve stvaraju dugotrajna sećanja.

Događi koji su se odigrali 19. aprila 1995. i 11. septembra 2001. polako počinju da menjaju redakcijsku kulturu. Ali da bi o bilo kojoj velikoj tragediji izveštavali efikasno, novinari moraju da imaju u vidu tri važna činioca:

Žrtve. Njihove smrti i povrede stvaraju bol koji ima efekat krugova koji se šire na površini vode. Nakon bombaškog napada u Oklahoma Cityju, Ed Kelley, tadašnji glavni urednik u listu The Oklahoman, rekao je osoblju da je ta tragedija pre svega ljudska priča.

“Mnogi od tih ljudi koji su izgubili živote su nam veoma slični”, napisao je u jednom internom redakcijskom dopisu. “Živeli su dobre i korisne živote. Deca koja su izgubila živote uz njih imala su jednak potencijal.”

Zajednica. Način na koji novinari izveštavaju o nekom događaju verovatno će uticati na to kako zajednica reaguje nakon tragedije.

Chris Peck, predsednik udruženja the Associated Press Managing Editors, rekao je na konvenciji APME-a 11. oktobra 2001. u Milwaukee-u:

“Naše novine su pomogle ovoj naciji da razume šta se desilo u New York-u i Washingtonu, D.C. Naše novine poslužile su kao mesto zajedništva na kojem su se građani informisali o tragediji i delili svoju zabrinutost, sažaljenje i veštine savladavanja te situacije.”

Peck, urednik lista The Commercial Appeal u Memphisu, u državi Tennessee, dodao je: “Stranice naših listova i dalje spajaju zajednice. Naši novinari, fotografi i urednici imaju jedinstvene i vredne sposobnosti koje su naciji pomogle da razumeva i razmatra složena pitanja i javne politike.”

Novinari. Niko nije u stanju da se uzdigne iznad ljudske reakcije.

Novinari se suočavaju sa neobičnim izazovima kada izveštavaju o nasilnim događajima ili masovnim tragedijama. Suočavaju se sa mogućnošću da budu prvi koji reaguju na nasilan događaj. Oni su u kontaktu sa žrtvama koje se bore sa iznimno velikim bolom. Novinari koji pokrivaju resor koji podrazumeva puno nasilnih događaja često izgrade potreban i odgovarajući profesionalan zid između sebe i onih koji su preživeli neku tragediju, kao i drugih svedoka koje intervjuišu. Ali nakon što novinari razgovaraju sa ljudima koji su pretrpeli veliki gubitak, isti taj zid može da se ispreči pred potrebom novinara da reaguju na sopstvenu izloženost tragediji.

Al Tompkins iz Poynter instituta za medijske studije (Poynter Institute for Media Studies) napisao je sledeće za sajt Poynter.org 15. septembra 2001:

“Novinari, foto-reporteri, inženjeri, tonci i producenti na terenu često rade rame uz rame sa radnicima u hitnim službama. Simptomi traumatskog stresa kod novinara su iznenađujuće slični onima kod policajaca ili vatrogasaca koji rade na neposrednom uklanjanju posledica tragedije, ali je uobičajeno da novinari dobijaju malo podrške nakon što pošalju priče. Dok se radnicima u javnim službama sigurnosti nude debrifinzi [razgovori o doživljenom stresu ili traumi neposredno nakon događaja koji ju je uzrokovao kako bi se smanjile negativne psihološke posledice, prim.prev.] i savetovanje posle traume, novinarima se samo dodeli još jedan zadatak.”

Znamo da ćemo se u budućnosti suočiti sa još tragedija – još datuma koji će ostaviti trajna sećanja žrtvama, zajednicama i nama samima.

Praktični saveti u ovoj brošuri mogu vam pomoći da se efikasnije nosite sa ovim izuzetno bitnim aspektima posla.

INTERVJUISANJE

Saveti za intervjuisanje žrtava:

1. Uvek se prema žrtvama odnosite sa dostojanstvom i poštovanjem – onako kako biste voleli da se drugi ponašaju prema vama u sličnoj situaciji. Novinari uvek traže preživele da im priđu, ali to treba da rade osećajno, uključujući i to da znaju kada i kako da odstupe.

2. Jasno se predstavite: “Ja sam Joe Hight iz lista The Oklahoman i radim priču o Jessicinom životu”. Nemojte se iznenaditi ako isprva dobijete oštru reakciju, pogotovo od roditelja dece koja su žrtve. Međutim, nemojte odgovarati oštrim reakcijama.

3. Možete reći da vam je žao zbog gubitka koji je osoba pretrpela, ali nikada nemojte reći “Razumem” ili “Znam kako se osećate”. Nemojte se iznenaditi, takođe, pogotovo kada izveštavate o političkom nasilju, ako osoba na vaše objašnjenje odgovori tako što će reći “Izvinite, ali to nije dovoljno.” I dalje se ponašajte s punim poštovanjem.

4. Nemojte početi najtežim pitanjima. Počnite pitanjima kao što su “Možete li mi reći nešto o Jerryjevom životu?”. Ili “Šta je Jerry voleo da radi? Koji su mu bili omiljeni hobiji?” Onda slušajte! Najgora greška koju novinar može da napravi je da previše priča.

5. Budite posebno oprezni kada intervjuišete rođake nestalih, i pokušajte da objasnite da želite da prikažete njihove živote kakvi su bili pre nego što su nestali, a ne da pišete in memoriam. Ako ne možete da stupite u kontakt sa žrtvom ili osobom koja je preživela tragediju, pokušajte da pozovete rođaka ili pogrebno preduzeće da biste tražili intervju ili dobili komentar. Ako dobijete oštru reakciju, ostavite svoj broj telefona ili posetnicu i objasnite da preživela osoba može da vas nazove ako kasnije bude htela da razgovara s vama. To je često put do najboljih priča.

PISANJE PRIČE

Saveti za pisanje o žrtvama:

1. Usredsredite se na život osobe o kojoj pišete. Saznajte šta je čini posebnom: njena ličnost, uverenja, okolina (neposredno okruženje, hobiji, porodica i prijatelji), ono što voli i što ne voli. Odnosite se prema životu te osobe s pažnjom s kojom fotograf smišlja kako će slikati portret.

2. Uvek budite precizni. Proverite sa žrtvom ili njenim predstavnikom kako se ispravno pišu imena, neka vam potvrde činjenice, pa i citate. Razlog: kada prvi put razgovarate sa žrtvom, on ili ona mogu biti zbunjeni ili dekoncentrisani. Provera može da osigura tačnost. Može da vam donese i dodatne informacije i citate koje možete da iskoristite.

3. Koristite odgovarajuće detalje da opišete kako je žrtva živela ili da dočarate prizore iz njenog života. Na primer: “Johny je voleo da svira gitaru i tako zabavlja porodicu uveče, ali mu je ona pomagala i da pobegne od stresa koji je nosio njegov posao zamenika šerifa.”

4. Izbegnite nepotrebne jezive detalje o smrti osobe. Nakon bombaškog napada u Oklahoma Cityju neki novinari su odlučili da ne otkriju javnosti da su delovi tela visili s drveća blizu federalne zgrade. Zapitajte se da li su takve slike relevantne ili će nepotrebno naneti štetu nekima od vaših čitalaca ili publike elektronskog medija.

Takođe, izbegnite reči i termine kao što su “skončao svoj vek”, “počivaće u miru” ili “zajednica u šoku oplakuje smrt”. Koristite jednostavne i jasne reči kao što to dobri pisci rade u svakoj priči.

5. Koristite citate i anegdote koje vam ispričaju rođaci i prijatelji žrtve. Pogotovo one koji govore o tome kako je osoba prevazilazila teškoće. Tražite novije fotografije žrtve (ali ih uvek vratite što pre). Tako ćete znati kako je osoba izgledala.

VAŠA ZAJEDNICA

Saveti za izveštavanje o traumatičnim događajim u vašoj zajednici:

1. Imajte na umu da će vaše izveštavanje o traumatičnom događaju imati uticaja na vaše čitatelje, gledatelje ili slušatelje. Zapamtite da će ton vašeg izveštavanja moći da odrazi ton reakcije zajednice na taj događaj. Zato treba da ustanovite politiku izveštavanja: na primer, razmislite o izveštavanju sa javnih komemoracija žrtvama umesto sa sahrana u uskom krugu. A ako odlučite da izveštavate sa takvih sahrana, javite se osobi ili ustanovi zaduženoj za organizaciju sahrane da budete sigurni da nećete smetati.

2. Pišite priče o životima žrtava i njihovom uticaju na vašu zajednicu. To su kratke priče o žrtvama, njihovim omiljenim hobijima, o onome što ih je činilo posebnima, i efektu krugova na vodi koje su njihovi životi imali. U mnogim slučajevima, rođaci žrtava žele da pričaju kada shvate da novinar piše takvu vrstu priče. Nakon bombaškog napada u Oklahoma Cityju 1995. godine, The Oklahoman je takve priče nazvao “Profili života”. Ovaj list je radio “profile života” i posle tornada jačine F-5 u maju 1999. u kojem je poginulo 44 ljudi, i posle avionske nesreće u januaru 2000. u kojoj je poginulo 10 članova košarkaškog tima i osoblja sa the Oklahoma State University. Nakon napada na Svetski trgovački centar 11. septembra 2001, The New York Times je svoje kratke priče o žrtvama nazvao “Portreti bola”. The Asbury Park Press je svoje priče nazvao “U sećanje”. Ove kratke priče mogu se objavljivati dnevno u sličnom formatu sve dok ne prikažu živote svake od žrtava. One nekada vode i ka većim pričama.

3. Otvorite forume na kojima ljudi mogu da kažu šta misle, pogotovo da razmene reči ohrabrenja. Navedite načine na koji ljudi mogu pomoći i načine na koje već pomažu. Lekar Frank M. Ochberg, počasni predsedavajući Izvršnog komiteta Dart Centra, kaže: “Novinari i terapeuti suočavaju se sa sličnim izazovima kada shvate da su ljudi koji su predmet njihove pažnje izloženi riziku od dodatnog povređivanja. Tehnike se možda razlikuju, ali su ciljevi isti: informisati o izvorima pomoći.”

4. Nađite načine na koje ljudi pomažu jedni drugima, uključujući dobra dela, i izveštavajte o njima tokom procesa oporavka. To može dati nadu zajednici.

5. Stalno postavljajte ova pitanja: Šta javnost treba da zna i koliko izveštavanja je previše? Kada je neki medij opčinjen pričom kojom javnost nije? Jedna zajednica je mnogo više od masovnog ubistva ili prirodne katastrofe. Izveštavanje to mora da odražava.

NOVINAR

Saveti za brigu o sebi:

1. Znajte gde su vam granice. Ako su vam dali mučan zadatak koji mislite da ne možete da obavite, uljudno saopštite svoje sumnje nadređenom. Recite mu/njoj da možda niste najbolja osoba za taj zadatak. Objasnite zašto.

2. Pravite pauze. Nekoliko minuta ili sati van traumatične situacije mogu vam pomoći da smanjite stres.

3. Nađite nekoga ko je osećajan slušalac. To može biti urednik ili kolega, ali morate imati poverenja u tu osobu da kao slušalac neće donositi vrednosne sudove o vama. Možda je to neko ko se suočio iskustvom sličnim vašem.

4. Naučite kako da izlazite na kraj sa stresom. Nađite hobi, vežbajte, idite u neku bogomolju ili, što je najvažnije, provedite vreme sa porodicom, partnerom ili prijateljima – ili radite sve to. Probajte duboko disanje. The Eastern Connecticut Health Network preporučuje “dug, spor, dubok udisaj uz brojanje do pet, a onda spor izdisaj uz brojanje do pet. Zamislite da izdišete višak napetosti a udišete opuštenost.” Sve ovo može biti blagotvorno za vaše mentalno i fizičko stanje.

5. Imajte u vidu da vaši problemi mogu postati preozbiljni. Pre nego što je umro u aprilu 1945, ratni dopisnik Ernie Pyle je napisao: “Predugo sam uronjen u ovo. Duh mi drhti, a um mi je zbunjen. Bol je je prevelik.” Ako se ovo desi vama, tražite profesionalnu pomoć.

VIZUELNA STRANA

Saveti za foto-reportere koji izveštavaju o tragedijama:

1. Spremite se na to da ćete možda biti prvi na licu mesta. Možda ćete se suočiti sa opasnom situacijom i oštrim reakcijama snaga reda i javnosti. Ostanite mirni i fokusirani sve vreme. Budite svesni da vas foto-aparat ne može zaštiti od povreda. Ne oklevajte da napustite lice mesta ako postane preopasno. Svaki nadređeni ili urednik treba da razume da je život jedne osobe važniji od fotografije.

2. Prema svakoj žrtvi kojoj se približite ponašajte se osećajno, sa dostojanstvom i poštovanjem. Ne reagujte oštro ma kako neko reagovao na vas. Uljudno se predstavite i pokažite novinarsku legitimaciju pre nego što zatražite informacije.

3. Snimićete puno krvavih slika tokom jedne tragedije. Zapitajte se da li su one dovoljno važne kao istorijski dokumenti ili su previše eksplicitne za vaše čitaoce ili gledaoce.

4. Učinite sve da ne remetite nečiju žalost. To ne znači da ne treba da fotografišete ili snimate emocije na javnim prostorima. Međutim, nemojte ulaziti nepozvani na nečiji privatni posed ili uznemiravati žrtve dok su u žalosti.

5. Prihvatite da ste ljudsko biće koje mora da se brine o svom psihičkom stanju. Priznajte svoja osećanja. Pričajte o onome što ste doživeli sa kolegom od poverenja, prijateljem ili supružnikom. Pišite o tome. Zamenite užasne slike nekim pozitivnim. Ustanovite dnevnu rutinu navika koje doprinose zdravlju. Dr. Elana Newman, licencirana klinička psihološkinja koja je provela istraživanje na 800 foto-reportera, rekla je na konvenciji udruženja the National Press Photographers Association: “Svedočenje smrti i povredama uzima danak, danak koji se povećava sa izloženošću. Što više zadataka foto-reporter uzme na sebe, to je izvesnije da će imati psihološke posledice.” Ako problemi postanu preveliki, ne oklevajte da potražite profesionalnu pomoć.

MENADŽMENT

Saveti za upravljanje onima koji izveštavaju o traumatskim događajima:

1. Zapamtite:

• Događaji mogu delovati na različite načine na ljude u vašoj redakciji. Neki ljudi mogu odmah osetiti posledice, dok kod drugih mogu proći dani, sedmice, meseci ili čak godine dok se posledice primete. Novinari koji ili tvrde da su najmanje pogođeni događajem ili tako izgledaju mogu, zapravo, biti najviše pogođeni. Drugi mogu razviti mehanizme koji im pomažu da se izbore sa tragedijom, i mogu imati minimalne posledice.

• Lični problemi će pogoršati reakciju pojedinca. Na primer, član osoblja koji prolazi kroz razvod može trpeti veće posledice od drugih.

• Članovi vašeg osoblja mogu pokazivati znake kada su jako pogođeni traumom. Umor, razdražljivost i agresivni ispadi su tri uobičajena znaka, bilo da se dešavaju u redakciji ili van nje. Ohrabrite njihove nadređene, ali i same novinare da osluškuje ove znake i paze na njih.

2. Za praćenje stanje osoblja zadužite osobu koja vam može davati preporuke. Posle 11. septembra 2001, Asbury Park Press iz New Jersey-a je angažovao dva “interna ombudsmena za osoblje”. Elaine Silvestrini, novinarka i jedna od ombudsmena, napisala je da su se ona i Carol Gorga Williams zalagale za osetljivo izveštavanje i brigu o ličnim potrebama osoblja. “Učestvovale smo na redakcijskim sastancima, pomagale da se dođe do odgovora na pitanja, pazile na ljude koji su bili preopterećeni i organizovale smo rotacije tako da se smanji pritisak na njih. Takođe smo pričale sa ljudima za koje su nam drugi skrenuli pažnju da možda imaju problema.”

3. Ponudite indivudalno savetovanje. Takođe, planirajte grupne sastanke tako da objasnite koja su raspoloživa sredstva, ton izveštavanja, šta je to što članovi osoblja mogu da urade da pomognu sebi, a šta da pomognu jedni drugima, kao i moguće “ventile” kao što je podrška koju kolege daju jedni drugima. Ne očekujte od članova osoblja da otkrivaju intimne detalje o sebi tokom ovih skupova.

4. Šaljite ohrabrujuće e-mailove ili interne poruke redakcije osoblju, dajte do znanja da to što vaše osoblje radi ima uticaja na zajednicu, šaljite podsetnike, koji je dan i datum, savete za ublažavanje stresa i pozitivna pisma i reakcije čitalaca na njihovo izveštavanje. Među takvim primerima nakon 11. septembra 2001. su i poruke Williama E. Schmidta, pomoćnika glavnog urednika The New York Times-a, i sledeći odlomak iz redakcijskog dopisa osoblju Henryja Freemana, urednika u The Journal News u White Plains, država New York:

“Izveštavaćemo i nastavićemo da obavljamo svoj posao po najvišim standardima novinarskog posla. Naši čitaoci nas sada trebaju više nego ikad. Ono što radimo svaki dan – pogotovo sada – je važno.”

“Ali je takođe važno da pazite na sebe. I da pazimo jedni na druge.

“Hvala vam za tu privilegiju i čast da budem vaš urednik.”

5. Ohrabrite članove osoblja da čine šta treba da bi pomogli sebi. Okačite savete na oglasne table i uključite ih u dopise koje šaljete članovima redakcije i u e-mailove.

NOVINAR KAO PRVI NA MESTU DOGAĐAJA

Oficir službe za opasne materijale Mike Hagen potvrdio je istinu 21. veka: policajci, vatrogasci – i sada novinari – smatraju se onima koji prvi reaguju na neki teroristički čin.

Jedan pripadnik policije Los Angeles-a rekao je na konferenciji “Domaći terorizam: Bukvar za novinare koji prvi reaguju na događaj” u junu 2003. da novinari obično stižu na lice mesta ili pre ili neposredno nakon što stignu policija i vatrogasci.

Ova spoznaja verovatno nije ništa novo iskusnom novinaru ili fotografu koji je prvi stizao na mesto žestokih napada. Međutim, u današnjem društvu u kojem je terorizam više od pretnje, novinari i njihovi nadređeni moraju biti upoznati sa mogućim pitanjima sigurnosti i etičkim pitanjima.

“Policajci, vatrogasci i radnici hitne pomoći su opremljeni i osposobljeni za hitne intervencije. Kada su novinari prvi koji reaguju na događaj, suočavaju se sa teškim odlukama, mogućnošću fizičke opasnosti i emocionalnog rizika – po druge i sebe”, rekao je Dr. Frank Ochberg

Među etičkim problemima je i pitanje da li pružati pomoć povređenim žrtvama ili pomoći u evakuaciji pre nego što stignu hitne službe. Samo obavljanje novinarskog posla i ignorisanje agonije kroz koju prolaze žrtve javnost može smatrati moralno neispravnim.

Pored etičkih problema u vezi sa pružanjem pomoći žrtvama, novinari ili fotografi moraju uzeti u obzir opasnosti koje nosi izveštavanje o žestokim napadima. Oni koji prvi reaguju na događaj moraju imati svest o svojoj sigurnosti i okruženju kada prvi put stignu na lice mesta.

Među ovim rizicima su i sledeći:

• Da li je počinitelj još uvek u blizini.

• Da li se pretnja ili nasilje nastavlja ili je bilo kakva opasnost u blizini.

• Da li je to područe još uvek zaraženo u slučaju neke biološke nezgode.

• Da li postoji teroristički plan za sekundarni napad.

Tokom obraćanja UNESCO-u na Jamajci, Rodney Pinder, direktor the International News Safety Institute-a, rekao je da novinari moraju biti spremniji da prihvate obuku u cilju sopstvene zaštite – fizičke i psihološke.

“Mnogi se još uvek ponašaju kao kauboji, izlažući sebe i svoje kolege opasnosti”, rekao je.

Nadređeni takođe moraju da se suoče s obavezom slanja novinara i fotografa, pogotovo onih mlađih i neiskusnijih, u potencijalno opasne situacije. Uvek treba da nastoje da zaštite svoje novinare i savetuju im odgovarajuće preventivne mere.

Newsday i the Washington Post su kupili sigurnosnu opremu za zaštitu svojih novinara i fotografa koji izveštavaju iz opasnih situacija, kako piše u članku Jamesa T. Madorea u izdanju Newsday-a iz marta 2003. Takođe, nekoliko novinara je na konferenciji “Domaći terorizam” reklo da su prošli kroz posebnu sigurnosnu obuku.

Howard A. Tyner, direktor izdavačkog ogranka kompanije Tribune, rekao je Madore-u da njegove novine ne bi primoravale novinare da izveštavaju o opasnim događajima i da bi im savetovale preventivne sigurnosne mere. Među tim novinama su i the Los Angeles Times, Chicago Tribune i Newsday.

“Zapamtite, ne samo da ni jedna priča nije vredna života novinara, već mrtav novinar ni o čemu neće izveštavati”, rekao je Tyner.

Na kraju, što je možda i najvažnije, novinari i njihovi nadređeni moraju biti svesni psiholoških posledica. Debrifing, pa i profesionalna pomoć, mogu biti neophodni u suprotstavljanju mogućim emocionalnim problemima uzrokovanim time što prvi reaguju na tragične događaje.

Kao što je oficir Hagen primetio, današnji novinari moraju shvatiti da biti prvi na poprištu nekog žestokog ili terorističkog napada nosi značajne rizike – i fizičke i psihološke.

POSTTRAUMATSKI STRESNI POREMEĆAJ

Chantal McLaughlin napisao je sledeće u studiji slučaja koju je na internetu objavilo odsek za postdiplomske studije novinarstva na Columbia University:

“The American Psychiatric Association opisuje PTSP kao najmanje jednomesečni period u kojem se stalno ponavljaju nametljiva sećanja na događaj, emocionalna obamrlost, i izbegavanje ljudi i mesta koji podsećaju na događaj. Još jedan uobičajen simptom je jaka podraženost osećaja, što može da uključuje razdražljivost, nervozno ponašanje, lošu koncentraciju, poremećaj spavanja i osećaj gubitka sigurnosti. Oni koji prežive traumu često postaju depresivni i imaju problema u poslovnim i porodičnim odnosima. Moguće je da ljudi sa tim poremećajem ne razumeju šta uzrokoje simptome koje imaju, i moguće je da nikad ne dobiju dijagnozu, već da pate u tišini, možda i godinama.”

Stres je normalna reakcija na esktremnu ili produženu izloženost nasilju i drugim ljudskim tragedijama. Ali je u vezi s novinarima izuzetno to što izgleda da samo mi mislimo da su naše reakcije izuzetne. Nasilje i emocionalne posledice nasilja pogađaju sve one koji prvi reaguju na traumatičan događaj, uključujući policiju, vatrogasce i službenike hitne pomoći, kao i novinare.

Novinari imaju tu sličnost sa policijacima ili hitnim službama da se većinom lakše otvaraju pred kolegama nego pred nepoznatima. Kafić ili kafana mogu biti mesta od neprocenjive važnosti gde kolege mogu da pričaju i da možda kroz razgovor provedu jedni druge kroz emocije koje proživljavaju na zadacima. Iskreni debrifinzi, međutim, ne trpe nikakvo pozerstvo, za koje antropolog Mark Pedelty, autor knjige War Stories: The Culture of Foreign Correspondents (Ratne priče: Kultura stranih dopisnika) kaže da je usađeno u novinarsku “mačo” kulturu.

Prepoznavanje potrebe za grupnim debrigingom forum ili prilike da se artikulišu emocije nakon nekog masakra u školskom dvorištu ili napada na Svetski trgovački centar nije znak slabosti, kako mnogi novinari izgleda misle. Štaviše, kada se uspešno radi, debrifing budi snagu u ljudima. Sam čin artikulacije emocija – pisanje, crtanje, slikanje, pričanje ili plakanje – izgleda da menja način na koji je traumatsko sećanje pohranjeno u mozgu, kao da nekako pomera sećanje iz jednog dela hard drajva u drugi. Deca koja su preživela tragedije, od Gvatemale do Bosne, počela su proces ozdravljenja crtajući ili bojeći slike napada. Pogotovo kada je takav čin praćen prilikom za oplakivanjem, artikulacija često omogućava oslobađanje emocija u vezi sa događajem i osposobljava osobu da ubuduće oživi to sećanje sa manje bola ili bez bola.

Novinari često postižu isto pisanjem ili produkcijom izveštaja, ali takođe ima i “stvari koje ne možeš da objaviš u novinama jer su previše jezive ili čudne ili šta god”, rekla je novinarka Penny Cockerell iz lista The Oklahoman. “Ono što mi je stvarno trebalo [nakon bombaškog napada u Oklahoma Cityju] bilo je druženje sa kolegama novinarima … da pričamo o svemu što nam se desilo.” Ali, dodala je, “dok smo se ‘izduvali’ već smo svi bili toliko umorni od bombaškog napada da nikada zapravo nismo imali tu bitnu partiju razgovora”.

Novinari su ljudi koji, kao skoro svako drugi ko mu je izložen, osećaju bol bio on njihov ili ne. Ako ga čuvaju u sebi to može samo da produži njegovo dejstvo i da ga nadalje pogorša. Potreba za artikulacijom osećanja nakon izveštavanja o masovnim tragedijama je očigledna, i verovatnije je da će se brže desiti ako je pri ruci profesionalna pomoć plaćena da sluša. Od profesionalnog debrifinga kao jedne od usluga zaposlenima koristi imaju i šefovi i zaposleni u medijima, jer je rezultat obično osetljivije i ubedljivije novinarstvo. Novinari, uključujući slobodnjake, treba da traže i koriste prilike i za kolegijalnu i za profesionalnu psihološku pomoć.

Vest je objavljena. Razgovor o njoj pomaže.

Credits

Joe Hight, glavni urednik lista The Oklahoman, predsednik je izvršnog komiteta Dart centra za novinarstvo i traumu (Dart Center for Journalism & Trauma). 1995. godine predvodio je tim novinara i urednika koji su izveštavali o žrtvama bombaškog napada u Oklahoma Cityju. The Oklahoman je za izveštavanje o ovom napadu dobio nekoliko nacionalnih nagrada, uključujući Dartovu nagradu za izvrsnost u izveštavanju o žrtvama nasilja (The Dart Award for Excellence in Reporting on Victims of Violence).

Frank Smyth je slobodni novinar i jedan od autora knjige Crimes of War: What the Public Should Know (Zločini rata: Šta javnost treba da zna), čiji su urednici Roy Gutman i David Rieff. On je i vašingtonski predstavnik njujorške organizacije Committee to Protect Journalists.

The Dart Center for Journalism & Trauma (Dart centar za novinarstvo i traumu), sa sedištem na The University of Washington, je resursni centar i organizacija koja razvija programe za studente, edukatore, novinare i medijske kuće zainteresovane za pitanja u vezi sa novinarstvom i traumom. Dart centar prepoznaje i podržava izvrsnost u izveštavanju o žrtvama nasilja i obučava novinare o pitanjima u vezi s traumom.

The International Society for Traumatic Stress Studies (Međunarodno društvo za studije traumatskog stresa) osnovano je 1985. da bi ljudi iz određenih profesija razmenjivali informacije o posledicama traume. Posvećeno je otkrivanju i širenju znanja o inicijativama na polju politika, programskih i uslužnih inicijativa kojima je cilj smanjivanje neposrednih i dugoročnih posledica traumatskog stresa.

Izvori:
Associated Press Managing Editors (apme.com);
Dart Center for Journalism & Trauma (dartcenter.org);
Institute on Coverage of Disasters and Tragedies/Writing and Editing Better Stories About Victims, 1997;
Godišnja konvencija International Society for Traumatic Stress Studies, 2001;
National Press Photographers Association (nppa.org);
Michigan State University;
National Writers’ Workshop, Oklahoma City, 1999;
i Poynter Institute for Media Studies (poynter.org).

Fotografije:
P2: Steve Sisney/The Oklahoman;
P4: Ty Russell/The Oklahoman/Corbis;
P5: Irwin Thompson/Dallas Morning News/Corbis;
P6: Robert Patrick/Corbis Sygma;
P7: David Maxwell/AFP/Corbis;
P8: David Handschuh/New York Daily News;
P9: Bill Ingalls/AFP/Corbis/NASA;
P11: Michael S. Yamashita/Corbis;
P13: John Van Hasselt/Corbis Sygma.

Dodatni izvori:
• Associated Press Managing Editors www.apme.com
• Committee to Protect Journalists www.cpj.org
• Dart Center for Journalism & Trauma www.dartcenter.org
• International News Safety Institute www.newssafety.com
• International Society for Traumatic Stress Studies www.istss.org
• Kurk Schork Memorial Fund www.ksmfund.org
• National Center for PTSD www.ncptsd.org
• National Center for Victims of Crime www.ncvc.org
• National Child Traumatic Stress Network www.nctsn.org
• National Coalition Against Domestic Violence www.ncadv.org
• National Press Photographers Association www.nppa.org
• Poynter Institute for Media Studies www.poynter.org
• Covering Violence: A Guide to Ethical Reporting About Victims & Trauma by William Coté and Roger Simpson (Columbia University Press)

www.dartcenter.org© 2003 Dart Center for Journalism & Trauma. Dozvoljeno je umnožavanje i dalja distribucija ovog materijala u štampanom ili elektronskom obliku, pod uslovom da se u tekst ne unose izmene, da je Dart Center naveden kao izvor pri bilo kakvoj upotrebi materijala, i da se on deli besplatno.

Sa engleskog prevela: Nevena Ršumović

Mediacentar Online se zahvaljuje Dart centru za novinarstvo i traumu (Dart Center for Journalism and Trauma) na dozvoli da prevede ovaj tekst koji je u originalu objavljen na engleskom jeziku.