Poznati medijski edukator napisao je udžbenik novinarstva koji je u svakoj rečenici duboko ukorenjen u savremenu redakcijsku realnost. Autor studente uči o tome šta je novinarstvo u redakcijama i na terenu i sprema ih za konkretan rad, od hvatanja beleški do etičkih dilema i prilagođavanja novim medijima.

Naslov: „Reporting and Writing: Basics for the 21st Century“

Autor: Cristopher Scanlan

Izdavač: Oxford University Press, Inc. 2000

Broj stranica: 656

Univerzitetski udžbenik o osnovama novinarstva američkog novinara Chipa Scanlana razlikuje se od mnogo drugih.

On je praktičan najpre u suštinskom smislu – ne trudi se da novinarstvo naučno institucionalizuje, klasifikuje i definiše. Scanlan polazi od toga da novinarstvo nije naučna disciplina, već društveni fenomen. Savremeno novinarstvo predstavlja takvo kakvo jeste - u redakcijama, na terenu i tržištu - kroz sopstveno i iskustvo brojnih kolega, od početnika do priznatih i nagrađivanih profesionalaca.

Nastoji da, na veoma efikasan način, pomogne studentima i profesionalcima da se bolje snađu u svakodnevnici svog posla.

Čak i iskusni profesionalci koji se odluče da pročitaju ovaj udžbenik na svakoj će stranici jasno osetiti atmosferu redakcije, odlaska na novinarski zadatak ili tenziju kakvu stvara pisanje novinarske priče, i poželeće da su na početku karijera imali po jedan primerak ovakve knjige.

Učenje uz rad

Christopher Chip Scanlan je jedan od najistaknutijih predstavnika pokreta učenja uz rad u redakcijama („The Coaching Way“). Kao nagrađivani reporter, na vrhuncu karijere je prihvatio ponudu Poynter instituta za medijsku edukaciju, postao njihov Direktor odeljenja za pisanje i nastavio da se, učeći druge u salama za obuku i redakcijama, bavi svojom opsesijom – procesom pisanja i izveštavanja.

Nikada, međutim, nije prestao da i sam piše za medije.

Zajedno sa nekoliko kolega, pre svih „ocem“ pokreta novinarskog učenja uz rad Donaldom M. Murrayem (koji je napisao i predgovor ovoj knjizi), učinio je da se ideja neprestanog „treniranja“ aktivnih novinara u svim veštinama koje su im potrebne proširi celim svetom i pronađe pristalice čak i među medijskim edukatorima u našem regionu.

Šta je vest?

Verovatno ne postoji mnogo knjiga koje će vam dati upotrebljive odgovore na pitanje „Kako da pronađem, razumem i jasno i interesantno prenesem vest“. Teško je zamisliti bolje, razumnije, realističnije i praktičnije rešenje tog problema od prvog poglavlja Scanlanovog udžbenika. Na prvim stranicama prvog poglavlja, na prvom, osnovnom pitanju: „Šta je vest“, Scanlan pokazuje kako će ova knjiga komunicirati sa studentom na svih šest stotina stranica.

Umesto definicije vesti i njenih osnovnih karakteristika, Scanlan polazi od „osećaja za vest“ i „načina razmišljanja“ koji nas vodi ka prepoznavanju vesti, i daje veoma praktična uputstva kako ih razvijati: neprestana budnost, treniranje novinarskog načina posmatranja sveta, kritičko mišljenje, pomoć čitaocima u razumevanju stvarnosti i upotreba osnovnih „novinarskih alata“.

A ti alati su, prema Scanlanu: „prodorna pitanja, potraga za dokazima, volja za preispitivanjem pretpostavki i koncentrisanje na ono što ljudi rade, a ne samo šta govore“.

Scanlan navodi i tri veoma različite definicije vesti, i studente upućuje na web sajt na kojem, ako već hoće time da se bave, mogu da pronađu dugu listu definicija koje su dali razni teoretičari, mislioci i profesionalci, pokazujući time da ne postoji jedna opšte usvojena. Ipak nudi i svoju rečenicu o tome šta je vest: „Vesti su neprestan zapis o promenama, koji se konstantno nadopunjava“. Na sledećih petnaest strana, autor vodi studente prvo kroz osobine dobre vesti, a zatim ih upućuje tamo „odakle dolaze vesti“ - gde u sebi da pronađu osećaj za vest.

Segment po segment konkretnog, praktičnog teksta, upućuje studente na veštine i oblasti znanja kojima moraju da raspolažu da bi vest zaista i pronašli: poznavanje svoje publike, shvatanje vesti kao kulturne pojave, doživljaj vesti u vreme informatičke revolucije... Ovo poglavlje, kao i svako drugo u knjizi, praćeno je rečnikom najvažnijih pojmova, citatima priznatih novinara, primerima iz medija, uputstvima za edukatore, vežbama za studente, listom brojnih knjiga i web sajtova koji se mnogo detaljnije bave pojedinim temama iz poglavlja. Primer za to koliko vest zavisi od uređivačke politike i vrste medija za koju se piše su konkretne vesti četiri informativne kuće o istom događaju sa kratkim objašnjenjem za svaki pojedini pristup. Na jednoj nepunoj stranici Scanlan je efikasno pokazao kako se u vestima susreću posao, psihilogija, interesi, jezik, znanje, kritičko mišljenje, tehnike i alati novinarstva...

Poglavlje o vesti Scanlanovog udžbenika poručuje čitaocu da precizne formule za pronalaženje vesti ne postoje, ali ako osoba prikupi navedena znanja i razvija tehnike i načine razmišljanja, doći će do sposobnosti da izdvoji vest iz sveta oko sebe. Scanlan ne kaže da je to brzo i lako izvodljivo, ali tvrdi da je to proces – „serija racionalnih koraka, postupaka i odluka koje mogu biti opisane, naučene i ponavljane kako bi konstantno proizvodile odlične rezultate rada“.

Primeri iz prakse

Na način na koji studente i druge korisnike udžbenika uvodi u pojam, funkciju i način odabira i formulacije vesti, Scanlan nastavlja putovanje kroz ostala znanja, veštine i alate savremenih medija: izveštavanje i pisanje, pisanje leada, novinarske tekstualne forme, rad na prvim novinarskim zadacima, problemi privatnosti i etike, pisanje pred deadline, ’pokrivanje’ resora, matematičke veštine potrebne u novinarstvu, kao i sticanje posla i ostajanje na njemu.

Primeri su efektni i ništa važno nije ostavljeno bez ilustracije konkretnim tekstom iz medija koji određenu veštinu pokazuje u praksi. Tako nas, na primer, u poglavlju o „mapiranju priče“, jedan novinar vodi kroz čitav postupak redigovanja, skraćivanja, izmena i poboljšanja svoje priče, od prvog drafta do finalne verzije objavljene u novinama. Svaka intervencija detaljno je obrazložena. Priča pred nama gubi polovinu obima, a dobija još toliko na značenju, stilskoj funkcionalnosti i profesionalnoj utemeljenosti, iako bi mnogi među nama, urednicima u regionu, i prvi draft s ponosom objavili u svojim medijima.

Kako Scanlan piše: „Samo spremnošću da prihvatimo mane prvog drafta možemo pronaći pun potencijal finalne verzije“.

U poglavlju o pronalaženju i pisanju leada nalazimo ispisane stranice novinarske beležnice, zatim transkript intervjua sa ključnim izvorom, a odmah potom i samu priču koja je iz njih nastala. Prosečan student novinarstva u našem regionu mora da sačeka honorarni posao u nekoj redakciji, zatim da viri preko ramena kolega, trpi kritike urednika i sam se bavi novinarstvom par meseci da bi uopšte došao do mogućnosti da se bavi tehnikama beleženja informacija i njihove upotrebe u sastavljanju koherentne i korisne priče. U novinarskim školskim ustanovama u regionu retki se bave „tehnikalijama“ ove vrste.

Scanlanov udžbenik, međutim, bavi se vođenjem beleški, stenografijom, snimanjem razgovora, brzim kucanjem i sličnim veštinama kao i svim drugim novinarskim alatima i tehnikama koje pokriva. Sve to kroz primere, predložene vežbe i literaturu.

Iako je Scanlan novinar štampanih medija, elektronski i online mediji su jednako zastupljeni, sa jednako detaljnim primerima (onima koji se mogu predstaviti u knjizi). Kroz čitav udžbenik, iskusni profesionalci učestvuju u demonstraciji potrebnih znanja, veština i alata gotovo u jednakoj meri kao i sam autor.

Knjiga „Reporting and Writing: Basics for the 21st Century“ je praktično uputstvo aktivnog i savremenog novinara, urednika, pisca i medijskog edukatora, pre svega o tome kako da budete dobar reporter i pisac tako što ćete odgovore na najvažnija pitanja i potrebe pronaći pre svega u sebi. Uči vas i kako da učite druge tim veštinama i svakako je korisna medijskim edukatorima. Konačno, knjiga nam nudi i izuzetno realističnu sliku toga šta savremeni svetski mediji nastoje da postignu u distribuciji informacija i zašto je to tako.

Napisao: Branko Čečen, novinar i predavač NetNovinar trening centra