U razgovoru sa Draganom Vučković, koordinatorkom projekata edukacije i
lobiranja, predstavljamo organizaciju LABRIS i njihove analize jezika
mržnje u srbijanskim medijima.

MC: Za početak, predstavite nam ukratko vašu organizaciju.

DV: Labris je organizacija koja smatra pravo na različito seksualno opredeljenje jednim od osnovnih ljudskih prava i radi na eliminaciji svih vrsta nasilja i diskriminacije nad lezbejkama i ženama drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne.

Labris je osnovan u Beogradu 1995. godine, nastao je iz gej i lezbejskog lobija – Arkadija, osnovanog 1990 i prvih šest godina Labris je za realizaciju svojih aktivnosti koristio prostorije i opremu drugih ženskih organizacija. Grupa je dobila svoj prostor 2001. godine, što je pomoglo realizaciju njenih aktivnosti. Ciljevi Labrisa su osnaživanje lezbejki i žena drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne da prihvate svoj identitet, promocija prava na lezbejsku egzistenciju i smanjenje homofobije u javnosti, saradnja na nivou mreže sa lezbejskim i drugim LGBTTIQ organizacijama u Srbiji, regionu i međunarodnim organizacijama, rad na promeni zakonodavstva kojim bi se uvažila prava istopolno orijentisanih osoba kao i lobiranje nevladinih i vladinih organizacija da prihvate lezbejska prava kao ljudska prava.

MC: Kada ste počeli raditi istraživanja vezana za tretman LGBTTIQ populacije u medijima? Koliko ovakvih izvještaja ste uradili do sada?

Labris je počeo pre pet godina sa praćenjem dnevnih štampanih medija u Srbiji, tj. sa analizom tekstova u kojima se spominje LGBTTIQ terminologija i/ili teme. Pressclipping na dnevnom nivou, daje nam uvid na koji način se, koliko, kada, i zašto - štampani mediji u Srbiji bave temom istopolno orijentisanih osoba, a nakon svaka tri meseca, izrađujemo izveštaj na ovu temu. Takođe, jednom godišnje tokom maja, juna i jula, pratimo nekoliko najčitanijih dnevnika i nedeljnika u Srbiji i uz pomoć agencije koja nam dostavlja pressclipping, izrađujemo detaljnu analizu o tome koliko se i kako mediji bave istopolno orijentisanim osobama. Ova tri meseca su odabrana namerno, kako bi se obratila pažnja na deo godine kada su LGBT organizacije najaktivnije i u Srbiji i u svetu. Naime, tokom ovog perioda se održavaju brojne aktivnosti povodom obeležavanja dva značajna datuma – 17. maja, Međunarodnog dana protiv homofobije I 27. juna, Dana ponosa.

MC: Koje medije ste analizirali i šta su bili osnovni nalazi ovih istraživanja? Da li je bilo njihovih reakcija na izvještaje? Ako da, kakve su to bile reakcije?

DV: Tokom rada na praćenju medija, Labris je pratio najviše štampane medije, ali u jednom kraćem periodu i elektronske medije. Inače, medijska sfera je prva u Srbiji koja je, barem kada je reč o zakonskoj regulativi, prepoznala seksualnu orijentaciju kao lično svojstvo te je u smislu zabrane govora mržnje spominju oba medijska zakona - i Zakon o radiodifuziji i Zakon o javnom informisanju. Nažalost, ovi zakoni se ne primenjuju u praksi te je govor mržnje čest a tek nedavno smo dobili prvu pravosnažnu presudu zbog objavljenog govora mržnje na osnovu nacionalne pripadnosti u jednom dnevnom listu.

Ono što su naše analize pokazale je da se o LGBT osobama najviše piše u rubrikama Svet, Zabava, estrada… Dakle, najčešće su to događaji koji su se desili “tamo negde” i tiču se nekakvog privatnog života poznatih ličnosti iz sveta Holivuda, muzike, filma… tekstovi su mali i bave se samo uzgred istopolnom orijentacijom kao temom, a običaj je i da kada je reč o većim tekstovima – onda se LGBT tema samo uzgred spominje. Takođe, čest je fokus na odnosu prema LGBT osobama, i tu se reč daje onda različitim “poznatim” ličnostima, a neretko je slučaj da su u pitanju homofobični stavovi.

Ipak, poređenje rezultata analize medija sa prethodnim godinama nas veseli jer su promene očigledne i u broju tekstova koji se bave ovom temom, ali i u načinu na koji novinari/ke prilaze ovoj temi. Ono što je još važnije je da se sada češće pozivaju domaći LGBT aktivisti i aktivistkinje kao izvor informacija, dakle mediji prepoznaju nevladine organizacije za lezbejska i gej prava kao relevantne za dobijanje informacije i to sjajno.

MC: Da li je navedena situacija karakteristična za Srbiju ili je zajednička za region bivše Jugoslavije?

DV: Nismo se bavile analizom niti poređenjem sa situacijom u regionu na ovu temu, ali ono što znam je da su mehanizmi homofobije, predrasude i sterotipi prema gej lezbejskoj populaciji poprilično slični svuda u svetu. Mislim da medijska slika pokazuje zapravo koliko se stiglo u radu na poboljšanju položaja LGBT osoba u jednom društvu, te se u tom smislu i u regionu pretpostavljam razlikuju tj. podudaraju načini na koji se mediji bave ovom temom.

Karaktistika za lezbejsku i gej populaciju kada je reč o medijskoj slici je da je to manjinska grupa koja najmanje ima prostora u medijima za samopredstavljanje i samoizražavanje s jedne strane, a s druge strane, to je manjina prema kojoj se najviše dozvoljava upotreba govora mržnje. Čini mi se da je ovo zajedničko za mnoga društva, nažalost. Utisak je da gejevi i lezbejke nekako među poslednjima dolaze na red – iako imamo, barem deklarativno, društveni konsenzus oko drugih ugroženih grupa kao što su žene, Romi, osobe sa hendikepom, onda to nije slučaj sa istopolno orijentisanim osobama. Tu još uvek postoji dilema - da li je reč o ljudskom pravu, i to je ono što ugrožava pravi pristup ovoj temi ne samo pristup medija već i same države.

MC: Šta je, po vama, put za kvalitetnije izvještavanje medija o LGBTTIQ populaciji i uklanjanje stereotipizacije i govora mržnje?

DV: Mislim da je edukacija novinara ključna, ali i da mi iz LGBT organizacija treba da promenimo pristup prema medijima. Labris je do sad organizovao čitav niz seminara za novinare i novinarke u cilju njihove senzibilizacije na temu ljudskih prava lezbejki i gejeva. Teme koje su obrađivane tokom seminara bile su raznovrsne – stereotipizacija u medijima, društveni mehanizmi homofobije, pol i rod, istopolna orijentacija kao osnovno ljudsko pravo, itd. Trudile smo se da damo vrlo praktične savete o izveštavanju na temu LGBT ljudskih prava te smo u tom smislu izradile priručnik za medije sa terminologijom koju preporučujemo, primerima dobrih tekstova kao i sa uvredljivim I diskriminatorskim tekstovima.

Ipak, mislim da se mi aktivisti/kinje retko “stavljamo u cipele” novinara/ki i da zapravo nedostaje da imamo proaktivan pristup prema njima, ne samo kritički i da im se ne obraćamo samo onda kada su oni nama potrebni već da se pitamo – šta je medijima potrebno od nas. Da li možemo da učinimo nešto da im olakšamo rad na temi ljudskih prava koja nije preterano zanimljiva urednicima, da li možemo da osmišljavamo akcije koje će biti zanimljivije, a opet neće izlaziti iz tog ljudskopravaškog okvira koji nam je važno da sačuvamo jer se i bavimo ljudskim pravima. To je sve pitanje strategije ali mislim da je izazov koji je pred nama - da gradimo istinsko partnerstvo sa medijima, da zaista budemo na istoj strani – na strani sa koje upućujemo zahteve i konstruktivne kritike državi.    

MC: Da li ste obrađivali govor mržnje na Internetu, jer je taj medij u posljednje vrijeme, kroz privid demokratkse debate anonimnih učesnia, pravi rasadnik homofobne, ksenofobne i nacionalističke retorike?

DV: Nismo se bavile analizom onoga što se nalazi na Internetu ali se slažem da je ovaj medij rasadnik mržnje. Nove tehnologije donose puno dobrih stvari i koriste nam, ali su i novo polje za zloupotrebu i širenje negativnih poruka i stavova. Brojne desničarske i fašističke organizacije u Srbiji imaju sajtove na kojima promovišu stavove mržnje i otvoreno pozivaju na nasilje prema različitim marginalizovanim grupama i manjinama. Mnogi od tih sajtova su registrovani van Srbije, najčešće u Americi, pa je problem primeniti zakon, ali nedopustivo je da čak i onda kad je moguće pronaći osobe koje prete LGBT aktvistima/kinjama – akcija države izostaje.

Nedavno se desio skandal da je zamenik tužioca za visokotehnološki kriminal u jednom dopisu Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, a upravo povodom pretnji aktivistima jedne LGBT organizacije, izjavio da ne razume zašto osobe kojima se preti jednostavno ne prekinu sve to – klikom na shut down. Dakle, on savetuje da se “čuvamo” pretnji tako što ćemo da isključimo računar. U ovom konkretnom slučaju, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, sa kojim imamo odličnu saradnju, kao i policija koja u poslednje vreme jako dobro obavlja svoj posao i uliva nadu da se stvari zaista menjaju – obavili su svoj posao, ali je onda u tužilaštvu sve stalo. 

--------------------------------------------------

Kontakt
Dragana Vučković
Koordinatorka projekta Edukacija i lobiranje
lobi@labris.org.rs
vuckovic.dragana@gmail.com
Tel: +381 64 333 1861
Web: www.labris.org.rs