Kako se snaći kada sagovornik nalazi sve načine da ne odgovori ni na jedno pitanje. Na primeru najtežeg razgovora u karijeri, novinarka Radija B 92 Danica Vučenić daje svoje iskustvo snalaženja u takvoj situaciji.

Budući da su na ovom sajtu već detaljno obrađena teorijska pravila kojima se većina novinara u svetu vodi prilikom razgovora ili intervjua (s većim ili manjim odstupanjima), a isto tako u autorskim tekstovima već postoje saveti uglednih novinara - specijalista, ja bih se ograničila na to da vam “ispričam priču”. Ako vam kažem da je naslov intervjua koji ću analizirati glasio “Nemojte mene da pitate” (emitovan na Radiju B92), onda vam je verovatno unapred jasno kako je razgovor zvučao na Radiju.

Ne znam da li ću uspeti da dam univerzalne preporuke kao odgovor na pitanje kako se ponašati ili šta raditi u “živom” intervjuu kada sagovornik ne želi da odgovori ni na jedno pitanje, ali ću objasniti kako sam se sama snalazila u takvoj situaciji. Nadam se da će to moje iskustvo biti korisno kao putokaz ako radite radijske intervjue. Tekst se bavi i dilemom da li se uspešnost intervjua meri samo informacijama koje u njemu čujemo ili je validno merilo i poruka koja se može nazreti “između redova”.

Zakazivanje intervjua - dugi pregovori

Sa ministrom pravde u Vladi Srbije “pregovarala” sam nedeljama i posredno i neposredno  da gostuje u emisiji “Kažiprst”, koju svako jutro vodim na Radiju B 92.

“Kažiprst” je za četiri godine na Radiju B 92 postao “brend” i i na izvestan način “opinion mejker”. To je ubedljivo najslušanija emisija Radija B92 u Srbiji. Političari vole da “iz nje” šalju poruke jer se istog trenutka kada je izgovore nađu na agencijama (emisija počinje u radijskom prajm tajmu u 9.30 i traje do 10.00). Potom se ceo intervju prenosi na sajtu B92 (www.b92.net), a snimaju ga i kamere, tako da se delovi koriste i za TV program vesti.

Ministru pravde Srbije Zoranu Stojkoviću trebalo je više od mesec dana da odluči da dođe u “Kažiprst”. Zašto ovo pominjem? Ne zato da bih vam ispričala tužnu priču o novinarskoj upornosti i posvećenosti. Naime, činjenica da se on nećkao me je navela da preko zajedničkog poznanika u Vladi pokušam da izdejstvujem gostovanje. Gospodin Stojković je poznat kao inteligentan, težak i nezgodan sagovornik. Istovremeno, kao član vladajućeg DSS-a, koji predvodi premijer Vojislav Koštunica, Stojković se, sasvim izvesno, kao gost B 92 ne može osećati “domaće” zbog kritičkog stava ove kuće prema vlasti.

Pre ovog gostovanja, njegovo ime je nekoliko puta pominjano u negativnom kontekstu u serijalu koji se emituje na TV B 92 o okolnostima ubistva premijera Zorana Đinđića i situaciji pre i posle ubistva. On sam nije želeo da govori za tu emisiju. Držim da su, između ostalog, i to za njega bili važni razlozi da toliko dugo odlučuje da prihvati poziv “Kažiprsta”.

Konačno, posle tri pomeranja termina, prihvatam ponudu pres-službe da datum bude dan posle ministrovog povratka iz Strazbura gde je sa tamošnjim zvaničnicima trebalo da razgovara o planovima za reformu domaćeg pravosuđa. Važno je znati da se za tu posetu Strazburu znalo unapred da će biti “uspešna” jer to bio samo finiš dogovora koji su zapravo prethodno okončani. PR služba ministarstva, veoma pametno, nudi datum koji je za njihovog klijenta apsolutno odgovarajući.

Nezgodno je po njih što se istog dana (dan pre emisije) dogodilo još nesto. Presuda Miloradu Ulemeku Legiji. Reč je o presudi za ubistvo četiri funkcionera Srpskog pokreta obnove i pokušaj ubistva lidera te stranke Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali, oktobra 1999. godine (podaci o ovim postupcima i presudi mogu se pronaći na brojnim sajtovima). Proces koji se vukao godinama, koji je, uz procese za ubistvo Ivana Stambolića i premijera Đinđića, višeslojan - ne samo sadržinski već i simbolički. Ibarska magistrala je par ekselans politički atentat i direktna je asocijacija većini građana Srbije na desetogodišnji režim kojeg su se odrekli 5. oktobra 2000. godine. Ta presuda, koja za prvooptuženog glasi 15 godina zatvora, izazvala je istog dana javnu debatu i polemiku.

Priprema - etička dilema

Veče pre intervjua bila sam u dilemi. Ministar pravde ne može da komentariše sudske presude, naročito ako one imaju nastavak u žalbi... To se u pristojnom svetu tumači kao pritisak na sud. Elem, odlučila sam da rizikujem uprkos činjenici što imam poprilično novinarsko iskustvo i što mi ne bi bilo oprošteno da dobijem odgovor: “...naučite šta su moje nadležnosti”.

Pripremila sam se za intervju na uobičajen način - čitajući dokumentaciju i gledajući emisije u kojima je ministar gostovao ili bio pomenut. Sastavila sam spisak pitanja za emisiju koja bi mogla da traje tri sata.

Najteži razgovori u karijeri - bez odgovora

Ministar je u B 92 došao u pratnji savetnika za medije. Indikativna je bila prva rečenica koju je izgovorio dok smo se upoznavali. “Nikada ne bih došao da me naš zajednički poznanik nije ubedio”. Šta je ovom rečenicom ministar dobio? Početnu prednost.  Prijateljev prijatelj će imati obzira. Osim što smo novinari, i ljudska smo bića (mada je to tema koja zaslužuje ozbiljnu debatu) i ministar je, racionalno ili instiktivno, računao na tu činjenicu.

Pre ulaska u studio, poštujući BBC-jevo pravilo, najavila sam mu prvo pitanje: “Ibarska”.

“Neću vam na to ništa odgovoriti”, upozorio je.

Ispostavilo se da mi tokom polusatnog intervjua faktički nije odgovorio ni na jedno pitanje. Ne pamtim da sam, u psihološkom smislu, imala teži razgovor u karijeri.

Odlučila sam da počnem Ibarskom. Zašto kada sam bila upozorena da neću dobiti odgovor i kada sam i pre upozorenja to znala i kada imam svest o tome da je nedopustivo da ministar pravde komentariše sudske odluke?

1. Ako posle važnog događaja, jednog od ključnih, poput presude za Ibarsku magistralu, u studiju imate ministra pravde, kako biste sami sebi delovali da ga to ne pitate? Aktuelnost događaja i ekskluzivnost gosta bili su prvi parametri.

 2. Odluka da počnem tim pitanjem bila je i u funkciji moje poruke njemu. Dakle, gospodine ministre, možda ste vi došli zbog prijateljevog prijatelja, ali ovo je posao i ja sam trenutno na poslu i zarađujem platu. A popodne ću misliti o prijateljstvu, koje uostalom to i nije ako je u funkciji posla.

3. Odlučila sam da, suprotno pravilima teorije “nikada ključno pitanje na početku”, intervju obojim u startu.

O Ibarskoj magistrali sam postavila ukupno sedam pitanja tokom razgovora. Pet na početku i dva na samom kraju. Uporno sam formulisala isto pitanje na različite načine (i to je manje od 12 koliko je rekord, za koji znam, koji drži čuveni Jeremy Paxman sa BBC).  Na samom kraju emisije vratila sam se na njen početak. To se ne može tolerisati iz ugla teorije novinarstva. Ali odluke sam donosila u sekundi jer je to nalagala situacija. Dakle, na samom kraju emisije sam pitanje o presudi za Ibarsku magistralu svela na lični nivo. “Ako danas u Vladi sretnete Vuka Draškovića, kojim rečima ćete mu reći presuda je ipak pravedna”.

Ako mislite da sam dobila odgovor – nisam. Bio je isti kao i prethodni: “Nemojte mene to da pitate”.

Međutim, šta je bio cilj? Neću izgovoriti iskonsku mudrost ako kažem da nema načina da sagovornika naterate na odgovor ako on to ne želi (nije ni Paxman posle 13 puta), nisam ni ja. Ali i iz činjenice da neko uporno neće da odgovori, čak i kada ga postavite u “ličnu” situaciju, može da se nasluti možda i jasniji odgovor nego da ga je sam izrekao.

Na početku razgovora shvatila sam dve stvari:

1. Ni na jedno pitanje neću dobiti odgovor, osim na ono o poseti Strazburu.

2. Znajući iz njegovih prethodnih gostovanja po različitim medijima da ume da bude vrlo neprijatan, a prema meni, uprkos činjenici što ga “gnjavim”, to nije, razumela sam da ima sindrom “prijateljev prijatelj”. To za mene nije bio loš znak.

Pazite, po difoltu gosti u živim emisijama u elektronskim medijima nikada nisu u prednosti, naročito političari. Prvo, nalaze se u neprirodnim okruženju (vi ste na svom poslu, a oni nisu), znaju da su u poziciji đaka koji odgovara za ocenu (možda ne zaključnu, ali važnu), i svesni su da ih sluša ili gleda onaj koji je za njihovu partiju glasao, pa bi sledeći put mogao da odustane.

Posle Ibarske, stvar je trenutka bio prelazak na druge “vruće” teme. Počelo je ponavljanje pitanja na dve teme. O Ratku Mladiću i o spornoj situaciji pošto je uhapšen Milorad Ulemek, prvooptuženi za ubistvo Zorana Đinđića.

Situacija sa Ibarskom se praktično ponovila.

Uprkos činjenici što sam bila na ivici eksplozije i želje da odvalim mikrofon i ministra istučem, ili se zahvalim, ustanem i napustim studio, sakupila sam poslednje preostale nerve i “iskulirala”. Sasvim pristojno sam postavljala pitanja i ponavljala pitanja na koja nije želeo da odgovori. I mnogo se nervirao.

Još nešto. Na našem sajtu (www.netnovinar.org) postoje pravila BBC-ja za radijski intervju, istini za volju snimljen. U jednom od tih pravila odstupam. Pitanja koja nameravam da postavim pišem. Savet BBC-ja je da ne pišete pitanja za radio. Nekoliko je razloga zašto “kršim” ovo pravilo BBC-ja, koja su po uverenju brojnih teoretičara najkvalitetnija.

1. Zato što se držim pravila o pameti i pamćenju i pameti i pisanju. Dakle, ne mogu sva pitanja da držim u glavi.

2. Razgovor uživo često odluta u pravcu koji niste planirali.

3. Ne možete tokom celog “živog” intervjua da zadržite istu koncentraciju, osim ako ste sazdani od materijala koji nije imanentan običnim smrtnicima. Zamislite samo situaciju (koja traje dve sekunde ali je dovoljna da vam pažnja popusti) kako vam  tonac u slušalice saopštava da na primer približite mikrofon gostu jer se ne čuje najbolje pošto se on dok priča pomera. Ili vam se jednostavno zamrzne mozak kao kada ne možete da se setite imena nekog glumca, pa tako niste u stanju  da se opsetite šta ste imali na umu kao sledeće pitanje...

4. Pitanja u intervjuima su mnogo manje važna od potpitanja.

Dakle, intervju razumem kao razgovor dve odrasle osobe o određenim temama. Intervju neretko ima polemički karakter u kome se ukrštaju teze i antiteze. Znači, za intervju morate sem malo mozga imati i ozbiljnu pripremu i pristojnu koncentraciju da biste pratili odgovore i bili u stanju da u letu uhvatite nelogičnost ili neobičnost ili vest... i da postavite potpitanje. Zato pišem pitanja (skoro ih nikada tokom razgovora ne pogledam). Ali imam podsetnik za svaki slučaj.

Vraćam se na ministra. U jednom trenutku psihološke napetosti odlučih da sebi dam oduška. Postavila sam mu pitanje koje je željno očekivao - o Strazburu. Nešto je odgovarao, a ja sam u tom trenutku razmišljala samo o tome da ću posle odgovora da ga vratim na nezgodan teren. Iskoristila sam priliku da prikupim nerve. Samo, kratka opaska, ni u jednom trenutku nisam delovala nezainteresovano. Kada je odgovarao na pitanje o Strazburu, koje stvarno zanima samo PR službu ministarstva, sve vreme “glumim” kako je odgovor na to pitanje od životne važnosti za slušaoce.

Vratili smo se ponovo na neprijatniji teren...

U živom radijskom intervjuu važno je imati na umu još nekoliko stvari:

1. Emisiju možete češće da sečete džinglovima kako bi dobila na dinamici.

2. Odgovor duži od četiri minuta prerasta u dosadu, osim ako vam je gost Elvis Prisli kojeg ste našli na životu. Ovo obavezno napomenite sagovorniku (teško da će njihove PR službe na to da im skrenu pažnju). Objasnite mu da je i za njega bolje da odgovara kraće.

3. Pokušajte da tonalitetom glasa važnim pitanjima date značaj. Za radio je najvažniji glas. Vaše i sagovornikovo lice ne vidi niko.

4. Signalizirajte slušaocima s kim razgovarate. Imajte na umu da se svakog sekunda u vaš program uključuje i iz njega isključuje hiljade slušalaca. Ako zbog toka razgovora niste u mogućnosti da ponavljate ko je gost, pokušajte da na početku svakog drugog ili trećeg pitanja slušaocima signalizirate sa kim razgovarate. Tipa: “Gospodine Stojkoviću, vi kao ministar pravde...”

5. Ako gost ne želi da vam odgovori ni posle trećeg ili petog puta - konstatujte to nekako. U tom trenutku se možda u vašu emisiju uključio najveći broj slušalaca i nisu čuli početak razgovora. Obavestite ih da njihov ministar ne želi da odgovori na pitanja koja ih zanimaju.

6. U živom intervju, koji ponekad podseća na boks meč, po pravilu gosti najmanje vole pitanja koja počinju sa: “Zašto...”.  Jer onda ne mogu da odgovore: “da” ili “ne”. Za razliku od intervjua koji se snimaju i često posle seku i pakuju u priloge, ili intervjua koji se snimaju za dokumentarne emisije (za koje je više važan opis, emocija koja se ne dobija u ringu, već strpljivo, “otvaranjem”), u intervjuu “jedan na jedan” pokušajte da počnete od “zašto”, pa tek na kraju postavite tzv. zatvoreno pitanje koje počinje sa “da li”.

Rezultati intervjua bez odgovora Koji je bio rezultat intervjua sa ministrom pravde, sem gastritisa?

1. Sagovornik je ostavio utisak nesimpatičnog i arogantnog čoveka.

2. Pokazao je da kao ministar pravde i član Vlade nije spreman da, suprotno svim obećanjima, javno govori o ključnim pitanjima u Srbiji. Čak ni o onima koja su ušla u Studiju o izvodljivosti.

3. Pokazao je ono što jedan političar ne sme – netolerantnost.

4. Delovalo je da nešto krije.

5. Odavao je utisak da zapravo nema svest o tome gde se nalazi. Nije izreklamirao svoju pobedu u Strazburu, a istovremeno nije ostavio utisak ministra koji će da rešava važne probleme i da se sa njima suočava.

Da li se ovaj intervju može, iz novinarske pozicije, nazvati uspešnim? I da i ne. To zavisi od kriterijuma kojima se vodimo. Ako je neko želeo da sazna nove informacije od ministra pravde - nije ih dobio u ogoljenom vidu. Na drugoj strani, utisak koji je ministar ostavio može da govori više od činjenica koje nije izgovorio.

U svakom slučaju, ono što je za nas radijske novinare važno je da slušaoci, kada se regler podigne i prve reči odu u etar, niti čuju niti mogu da znaju okolnosti pod kojima ste se vi i vaš sagovornik našli u studiju. To uostalom i nije njihov posao. Za slušaoce je važno samo ono što je proizvedeno između najavne i odjavne špice.

Intervju o kojem se govori u tekstu dostupan je na sajtu B92, na adresi: http://www.b92.net

Intervju sa čuvenim pitanjem koje novinar BBC-ja Jeremy Paxman postavlja 12 puta možete gledati na sajtu http://news.bbc.co.uk.