Bilo da joj je u osnovi strah od javnog nastupa, a pre svega sopstvenih omaški tom prilikom, ili da je trema kreativna, najjači lek protiv nje je dobra priprema i neki mali trikovi za opuštanje i „vađenje“ iz situacija kada nas trema blokira.

Trema nije "ekskluzivno" stanje imanentno novinarskoj profesiji, i to delu novinara koji rade u elektronskim medijima. Tremu imamo pred razgovor za posao, uoči prvog ljubavnog sastanka, dok čekamo ispit na fakultetu, prvog radnog dana u nekoj firmi.

Videla sam, "guglujući", da se trema, pojednostavljeno, uglavnom vezuje za javni nastup, publiku, nepoznato... Povezana je sa hormonom adrenalinom, a posledice su: znojenje, zamuckivanje, crvenilo, pobrkane misli, čak i potpuna blokada. Ali to nije vest. Vest bi bila odgovor na pitanja: "Kako to sprečit" ili "Kako se protiv toga boriti".

Kada su me iz NetNovinara zamolili da napišem nešto o tremi i kako se protiv nje borim, s obzirom na to da četiri puta nedeljno, već tri godine, radim politički intervju na Radiju B92, pomislila sam: "baš je dobra tema".

A sada kada sedim pred računarom, shvatam da sam poslednja osoba koja o tome može nešto relevantno da napiše, jer uvek pre emisije - imam tremu.

Pročitala sam da postoji razlika i između samih "trema". Trema kao strah od javnog nastupa, uzrokovana neiskustvom, i ona druga - kreativna trema.

Strah od nepoznatog, a najviše od sebe

Teško da postoji novinar ili novinarka koji nije imao ili nije imala tremu pre prvog nastupa pred kamerama ili pred mikrofonom. S obzirom na sopstveno iskustvo pre mnogo godina, držim da tu tremu možemo svrstati u onu prvu kategoriju - kada se plašimo nepoznatog, a ponajviše sebe i sopstvenih reakcija u tom "magičnom" trenutku.

Pre mnogo godina, kada sam prvi put ušla u studio Drugog programa Radio Beograda i kada je trebalo da pročitam generalnu najavu emisije "Niko kao ja", imala sam takvu tremu da je tu najavu od brzine čitanja i zamuckivanja mogao jedva da razume tonac preko puta mene, a kamoli slušaoci. Neposredno pre emisije više vremena sam provela u wc-u nego u pripremi.

Međutim, kada preživite prvu najavu i prvu emisiju ili prvo reportersko javljanje, izlazite iz "gušterske faze".

I nemojte misliti da vaši urednici nisu imali tremu i da je po nekad i sada nemaju. Nemojte misliti da očekuju da vaš prvi nastup bude za Pulicerovu nagradu. Nemojte da mislite da vam slušaoci i gledaoci, čak i da primete vašu tremu, do kraja života to neće oprostiti. Oni samo očekuju da im ispričate priču, da im odgovorite na pitanje šta se događa i prenesete im ono što vidite i čujete.

Ako sada očekujete savet za prvi nastup i tu "najgoru" tremu u životu, jedini mogući saveti koje mogu da dam su:

1) pripremite se

- napišite ono sto želite da kažete,

- naučite malo napamet,

- fokusirajte se na osnovnu nit, a ne na detalje (postoje nove emisije i novi prilozi).

2) pokušajte da se opustite pre nastupa

- disanjem - duboki udah pa izdah, kao kada se opuštate posle vežbanja u teretani.

- kratkim šetnjama između vrata i prozora - mene šetnja "poznatom trasom" fokusira, koncentrišem se na osnovnu temu.

- ko baš mora, nećemo uspeti da ga sprečimo da zapali cigaretu... -zašto da ne ako baš morate, ali preporučujem prve dve tačke.

«Prva i najgora» trema u životu prođe posle prve dve rečenice. U stvari se koncentrišete na ono što pričate i tremu prestanete da registrujete. Taj mehanizam je je u funkciji u većini slucajeva koje poznajem.

"Kreativna" trema

Teško je napisati šta je sadržina termina koji svi obilato koristimo kako bismo opisali psihološko stanje uoči nekog za nas važnog događaja.

Tzv. kreativna trema može biti stanje pred emisiju, intervju ili reportersko uključenje kada prebiramo po glavi pitanja i odgovore, imamo "kamen" u stomaku, mislimo da ništa neće uspeti kako smo planirali...

Nekima ova "kreativna trema" prija i predstavlja više deo stvaralačkog rada. Za mene je trema jednako nepijatna bila ona kreativna ili ne.

Šta je najvažnije u pokušaju eliminisanja napetosti?

Možete raditi vežbe disanja, paliti cigaretu na cigaretu, ispijati milionitu kafu istovremeno anticipirajući u glavi tok emisije. Sve to zajedno, pa i samu jogu da uključimo, neće imati efekta ukoliko se pre toga niste pripremili za emisiju (intervju, izveštaj, živo uključenje).

To znači da ste pre svega odredili ključnu temu, definisali ključno pitanje, pripremili unapred nekoliko potpitanja (ukoliko možete da pretpostavite odgovore). Priprema je 80 posto uspeha.

Ne malo puta mi se dogodilo da noć uoči nekog intervjua sanjam ceo razgovor. Zajedno sa pitanjima i odgovorima. Budila sam se bolovima u stomaku pre nekog važnog gostovanja. Želela pre emisije da budem bilo gde samo ne tu gde jesam.

Tako sam jednom od silne treme gostu prišila svoje, umesto njegovog rođenog prezimena, i to u samoj najavi emisije. Tako da je to izgledalo otprilike ovako: "Dobar dan, ja sam Danica Vučenić, a gost 'Kažiprsta' je Slobodan Vučenić". Gost je bio dovoljno šarmantan da samo primeti ne samo da imam tremu već i "da se vidi da volim da izgovaram svoje prezime". Da li treba posebno da naglašavam kako u trenutku nisam shvatila o čemu čovek priča jer - apsolutno nisam bila svesna onoga što sam rekla.

U mojoj verziji otklanjanja treme je da posle čitanja dokumentacije i pisanja teza, a pre emisije - formulišem i pitanja. Pitanja su tu na papiru, preda mnom, da bih, u slučaju gubitka koncentracije tokom emisije ili moguće blokade, imala na papiru podsetnik. Napisani koncept uliva malo sigurnosti.

Konačno, samo osmišljavanje pitanja nikada nije dovoljno precizno kao kada ih napišete. Nisu retke situacije kada unapred znate da nećete dobiti odgovor. U takvim momentima važnije je pitanje od odgovora, činjenica da postavljate pitanje o nekom problemu, pa samim tim i način formulisanja tog pitanja.

Čak i u situacijama kada je priprema temeljna, to nije recept za potpuno eliminisanje treme ili gubitka koncentracije u toku samog razgovora (što može da vrati tremu u studio, da vas blokira).

Nisam sigurna da je ovo jedini recept, ali više puta me je izvukao iz nevolje (čitaj: gubitka koncentracije). Pokušajte da se "izvučete" tako što ćete pogledati u papir pred sobom i postaviti naredno pitanje, ili podsetite koliko je sati i ko je gost u studiju (ako ste u radio programu).

Ali utešite se jos jednom činjenicom. Budite ubeđeni da u studiju niste jedini koji ima tremu. Možete li da zamislite kakvu tek tremu mogu da imaju vaši sagovornici. Ne samo da je imaju, nego moraju i da sakriju da je imaju, zapravo da deluju kao da je uopšte nemaju, da se ponašaju opušteno kao da su u omiljenoj fotelji u svojoj dnevnoj sobi...i još treba da odgovaraju na sva vaša pitanja (koja interesuju pre svega njihovu ciljnu grupu, birače, klijente) i to u okruženju mikrofona, kamera, reflektora i gomile nervoznih ljudi.

...A ako hoćete, uvek treba da imamo na umu da smo mi na strani naših gledalaca i slušalaca. Da pitamo ono što bi oni želeli da pitaju, da tražimo odgovore koji njih zanimaju (a ne naše sagovornike) i da samim tim hiljade ljudi stoji iza nas. Mi smo njihovi "advokati".

Ta pozicija nam u startu daje prednost, pogotovu u odnosu na sagovornike koji dolaze iz politike ili državnih institucija.