Kako su dva dokumentaristička projekta, pokrenuta isključivo na internetu, postigla ono što televizija nije mogla. 

 

Pre petnaestak godina, tokom rata u Sarajevu, snimana je i svakodnevo objavljivana po jedna dokumentarna TV priča o svakodnevici života u bombardovanom gradu. Projekat se zvao Ulica pod opsadom. Radio ju je BBC 2 u saradnji sa francuskom Point du Jour i sarajevskom produkcijom Saga.

 

Inspirisan ovom serijom, Arik Bernstein, producent iz Izraela, realizovao je 2008. godine internet dokumentarnu video seriju postavljenu na sajt http://gaza-sderot.arte.tv . Bio je to jedan od prvih ovakvih medijskih projekata u svetu. 

 

U nazivu projekta sadržana su imena dva mesta - Gaze u Izraelu i Sderota u Palestini – međusobno udaljenih tri kilometra, u kojima se godinama odvijaju oružani konflikti. Po jedna filmska ekipa je svakodnevno tokom dva meseca u svakom od ovih mesta pravila po jednu kratku dokumentarnu video priču. 

 

Dokumentarci o svakodnevici običnih ljudi sa različitih linija fronta postavljani su na internet baš tako - svakodnevno. Sa leve strane sajta bila je priča o stanovnicima Gaze, a odmah pored, sa desne strane, o junacima iz Sderota. 

 

Italijanski reditelj i producent Stefano Strocchi je godinu dana kasnije, pošto se upoznao sa Bernsteinovim poduhvatom, napravio sličan projekt u kojem je spojio socijalni aktivizam i internet kroz seriju dvominutnih dokumentarnih video priča o životu evakuisanih ljudi u šatorskom kampu Crvenog krsta u blizini Abruzija, mesta koje je 2009. godine bilo pogođeno zemljotresom. Bio je prvi projekt te vrste u Italiji. Nazvan je prema nastojanju ljudi u šatorskom naselju da ponovo izgrade dom: www.fromzero.tv (Od nule, prim.aut).

 

Stefano Strocchi i Arik Bernstein za Netnovinar objašnjavaju kako su izveli svoje poduhvate, zašto su se odlučili da kao dokumentaristi iskorače na internet, šta filmski odnosno TV dokumentarizam može dobiti sa internetom i u čemu su njihovi projekti bili specifični. 

 

Zahtevna organizacija projekata

 

Oba projekta bila su već po organizaciji neobični i izuzetno zahtevni i već logistički su bili više od dokumentarnog filma ili TV serije. Bernsteinov jer se odigravao na tri mesta: po jedna snimateljska ekipa i montažni studio nalazili su se u svakom od dva mesta gde se snimalo (Gazi i Sderodtu), a centralna internet ekipa bila je u Parizu budući da je bazično Berstainova produkcija francuska i bila je dobila podršku od francuske ARTE televizije. Izmontirane priče sa terena slate su svakodnevno u Pariz i tamo prevođene i postavljane na internet. 

 

 

Italijanski projekat je, pak, zahtevao da snimateljske ekipe borave dva meseca u šatorskom kampu u koji su evakuisani ljudi koji su ostali bez kuća nakon zemljotresa u Abruziju. Posebno je za Stefana Strocchija bilo zahtevno to što je prikupljao novac i počinjao projekt koji je trebalo da prati događaj koji je imao svoj prirodan tok, bez izvesnosti koliko će trajati i da li će snimanje, zapravo, početi prekasno, kada se glavno događanje već bude privodilo kraju i kada šatori iz kampa već budu sklopljeni. 

 

Strocchi je morao da pronađe i način da se ekipa od osam ljudi negde smesti i hrani tokom dva meseca koliko su radili na terenu. To je učinio zahvaljujući podršci Crvenog krsta, a njegov projekat podržala je i televizija Al Džazira.

 

Autori projekata Gaza-Sderot i From Zero  napravili su na kraju svojih projekata od snimljenog materijala za kratke priče i po jedan dugometražni dokumentarni film. 

 

Selekcija junaka: samo obični ljudi 

 

Obe serije su imale svoje stalne junake koji su bili nosioci projekata. 

 

Izraelski producent Arik Bernstein svoju seriju u šali zove „doku-sapunicom“. On objašnjava da su pre snimanja puno istraživali: “Tražili smo junake koji će biti zanimljivi u rasponu od tri meseca koliko smo planirali da snimamo. Svaki junak ima ukupno 10 - 12 priča, a tražili smo one koji bi imali neku vrstu razvoja, procesa u sebi, neku vrstu angažovanja. Ipak nam je najznačajnije bilo da imamo različite ljude - da imamo i žene i muškarce različitih godina, da izostavimo političare i javne ličnosti i da junaci budu samo obični ljudi“. 

 

Italijanski producent Stefano Strocchi pripremao se za odabir junaka posetivši mesec dana pre snimanja 20 različitih kampova sa građanima evakuisanim iz nastradalog područja. Tom prilikom je izabrao kamp i ljude koje će snimati: „Kad smo se vratili sa snimateljskom ekipom mesec dana kasnije, znali smo tačno u kojem kampu ćemo snimati i ko su glavni junaci. Reditelji su ih tada upoznali i odlučili ko će koga od junaka da prati. Bilo je tri reditelja i svaki je imao svoje junake“, kaže Strochhi. 

 

Zašto internet?

 

Oba projekta pokrenuta su isključivo na internetu zbog načina na koji se televizija bavila ovim temama.

 

Na pitanje zašto je izabrao internet za svoju dokumentarnu seriju, Bernstein kaže da je u trenutku kad je razmišljao o karakteru projekta bilo već dosta filmova koji su se bavili konfliktima i ratom između Izraela i Palestine. Urađeno je i nekoliko kratkih filmova sa televizijom ARTE. 

 

„Kada smo počinjali mislili smo da bi bilo odlično da imamo novi projekat i na televiziji i na internetu. Ali, videli smo da nema mogućnosti da se kratki filmovi emituju na televiziji i onda smo odlučili da pokušamo samo sa internetom. Što je, ustvari, bio prvi put da se tako radi. Samo je BBC već imao nešto slično.  Imali smo produkciju u Francuskoj i kada smo se javili televiziji ARTE za podršku, dobili smo je vrlo brzo. Svi su bili vrlo uzbuđeni i počeli smo“, kaže Bernstein. 

 

„Prednost interneta je da niste ograničeni u emitovanju ni u smislu vremena ni u smislu prostora. Možete gledati ono što vas zanima kad god i gde god želite - u Francuskoj, Nemačkoj, Izraelu, Beogradu... Pošto smo svakodnevno pet dana u nedelji imali nove priče, nismo imali ograničenja u emitovanju i to je za mene bila velika promena“, objašnjava izraelski producent. 

 

Italijanski projekt je bio na drugačiji način uslovljen događanjem koje je pratio, kao i specifičnom situacijom u kojoj se nalaze televizije u ovoj zemlji.  Stefano Strocchi kaže da su on i kolege, kad se desio zemljotres, htele da prikažu svakodnevnu borbu za preživljavanje evakuisanih ljudi u kampovima i da svojim projektom omoguće da svi mogu da budu uz njih, čak i ako ne mogu da odu tamo. 

"Bilo je lepo što su gledaoci bili tako bliski sa junacima ’webizoda’. Javila se solidarnost, bilo je puno emocija, ljudi su zaista bili dirnuti."

 

„Za mene je važno bilo to što je projekt realizovan na internetu jer smo tako mogli svakodnevno da budemo sa njima“, kaže Strocchi i objašnjava:   

 

„Napravili smo web sajt da bismo prikazali slike zemljotresa i da bi ljudi mogli da diskutuju ne o političkoj strani intervencije tokom vanrednog stanja, nego o ljudskim sudbinama. O ljudima koji svakog dana pronalaze način da prežive. Osim toga, učešćem volontera i radnika Crvenog krsta se, takođe, niko nije bavio. Na televiziji i u drugim medijima niko nije pričao o takvim stvarima, svi su govorili o tome da li Berluskonijeva vlada koristi tu nesreću za političku kampanju,  što su naravno radili, ali izgledalo je kao da niko ne obraća pažnju na priče ljudi koji su stradali“. 

 

Televizije sa nacionalnim frekvencijama nisu htele da objavljuju Strocchijeve priče, ali je uspeo da napravi vezu sa mnogim radijskim programima i ljudi su tako saznali za projekat From Zero. „To je bilo jako dobro“, kaže Strocchi zadovoljno: „Bili smo povezani i sa mrežom ’majkronet’ televizija. U italiji ima mnogo takvih malih lokalnih internet TV stanica i svima njima se svidelo to što smo radili. Često su nas intervjuisali i tako su, takođe, doprineli većem interesovanju za praćenje našeg sajta“. 

 

„Bili smo povezani i sa mrežom ’majkronet’ televizija - malih lokalnih internet TV stanica. Često su nas intervjuisali i tako povećali posećenost sajta“.

 Italijanski internet projekat je kao dokumentaristički, između ostalog, bio uslovljen i prirodom televizijskih programa u ovoj zemlji. Strocchi objašnjava da su svih šest televizijskih kanala (tri RAI i tri kanala privatnih televizija) pod kontrolom premijera Berluskonija: „Bilo da su posredno pod uticajem Vlade kao što je RAI, bilo direktnije kao privatne televizije koje su u vlasništvu Berluskonijevih firmi. Na svim ovim televizijama dominira komercijalni program sa puno reklama, kvizova i rijaliti i muzičkih programa, i gotovo niko ne investira u dokumentarni program“, kaže Strocchi. 

 

 

Publika ili o probuđenoj solidarnosti 

 

Reagovanje publike ukazuje na to da je internet karakter ovih video serija doprineo približavanju publike i omogućio razumevanje životnih pozicija glavnih junaka dokumentarnih priča. 

 

Bernsteinov projekat je imao uglavnom evropsku publiku, s obzirom na to da je ARTE televizija bila glavni producent i da ga je i promovisala.  Najviše gledalaca je bilo u Francuskoj, pa zatim u Nemačkoj.  

 

„Bilo je publike i u Izraelu i na srednjem Istoku. Voleli bismo da smo ih imali i ovde više, ali je činjenica da je većina publike bila evropska“, kaže producent projekta Gaza-Sterodt i objašnjava je da na sajtu bilo puno komentara publike, te da su otvorili i Facebook grupu koja se ispostavila kao vrlo aktivna. 

 

Najviše reagovanja je bilo na pojedine video priče. „Bilo je zanimljivo jer ljudi nisu nikad ranije tako nešto videli i shvatili smo da su srećni što smo sve to snimili i što pratimo naše junake u kontinuitetu“, kaže Bernstein. 

 

Strocchi objašnjava da je njegova serija izazvala osećanje solidarnosti u ljudima: „Bilo je lepo što su gledaoci bili tako bliski sa junacima ’webizoda’.  U Italiji je to neobično jer naša televizija to ne pokazuje. Javila se solidarnost, bilo je puno emocija, ljudi su zaista bili dirnuti. Nisam siguran da li ih je to izazvalo da pošalju novac. Možda i jeste. Naš projekat nije imao cilj da stvori nove volontere, nego da sačuva i ispriča priče ugroženih ljudi i aktivista i volontera koji su im pomagali. Znam mnoge ljude koji su gledali From Zero, koji su bili vrlo dirnuti i počeli su da shvataju šta volonteri i radnici Crvenog krsta u kampu zaista rade. To nisu bile samo priče o preživelima, nego i o volonterima“. 

 

„Imali smo između 200 do 800 posetilaca sajta dnevno, što je vrlo dobro. U posetioce smo ubrajali one koji ostanu na sajtu između 30 sekundi i 2 minuta. Mislim da smo ukupno imali oko 80 hiljada gledalaca“, kaže Strocchi. 

 

Izazovi – nove platforme 

 

Arik Bernstein kaže da je glavni izazov internet projekta koji je uradio bio da se privuče publika. Na pitanje da li je uspeo, Bernstein odgovara potvrdno i dodaje: “Ali mogli smo i više. Ljudi još nisu navikli na ovo. Bilo bi bolje ako bi ovakav projekat mogao da se emituje i na televiziji i na internetu“. 

 

Sada pokušavamo da napravimo još jedan sličan projekat, razmišljamo da mesta u kojima ćemo naći glavne junake budu možda: Havana i Majami, Teheran i Vašington, ili dva kluba i njihovi navijači - Real Madrid i Barselona.

 

Ukoliko bi mogao nešto da promeni u svom projektu, Stefano Strocchi bi možda uradio više na njegovoj interaktivnosti kako bi privukao više gledalaca, ali suštinu projekta ne bi menjao: „Možda bih izabrao manji broj junaka za priče jer smo imali nekoliko likova koji nisu bili tako dobri kao drugi. Ali suština je da je ovo nova forma i zato bih pokušao da, uz internet, uključim i mobilne uređaje kako bih privukao još gledalaca. Sve ostalo ne bih menjao“, zaključuje Strochhi.