Zašto je svaki izveštaj s pijace više „novinski“ od nekih reportaža. Šta razlikuje dobru reportažu od loše. I zašto je potreban jak razlog za pisanje reportaže u prvom licu.

Nisam baš otvoren tip čoveka. Štaviše, prilično sam zatvoren. Čak i za zatvorene tipove. Ne volim da pričam o sebi niti volim da drugi pričaju o meni. Nisam nešto lud ni za tim da mi se fotografije pojavljuju po različitim publikacijama. Uvek mi je, kao i svakom normalnom i ne previše ekstravertnom čoveku, više odgovarao boravak u senci.

Šta mi onda, kog đavola, treba da se razvlačim po novinama s mojim utiscima, seksualnim odnosima i ponekad opasnim i potpuno besmislenim iskustvima?

Detektor laži

Dobri novinski tekstovi od loših se razlikuju po jednoj stvari – dobri tekstovi negde u sebi, skriveno ili otvoreno, nose neki podatak koji je bitan čitaocima. Makar jedno novo malo saznanje koje će im u manjoj ili većoj meri promeniti život. Zato je svaki izveštaj s pijace više „novinski“ od bilo koje besmislene reportaže.

Dobar izveštaj s pijace imaće samo jedan element – informaciju. Sve više od toga bilo bi suviše. Dobra vest iz crne hronike, politike, ekonomije... takođe. Ali dobra reportaža mora imati sva tri.

Novinski tekstovi su svi  koji čitaocima nude jedan od tri elementa: informaciju, fascinaciju ili identifikaciju (Danska novinarska škola). Dobri tekstovi imaju tačno onoliko elemenata koliko je potrebno da prenesu poruku onima kojima je namenjena u formi koju zauzimaju. Dobar izveštaj s pijace imaće samo jedan element – informaciju. Sve više od toga bilo bi suviše. Dobra vest iz crne hronike, politike, ekonomije... takođe.

Ali dobra reportaža mora imati sva tri jer bi sve manje bilo premalo.

Iako sam napisao nebrojeno reportaža, svega nekoliko puta sam se odlučio da ih napišem u prvom licu. Od stotinâ priča, ja se kao lik pojavljujem u svega pet ili šest: jednom sam išao na test za sidu i to je bilo krajnje zastrašujuće iskustvo; popio sam vijagru i to je bilo, hm, zabavno; napisao sam dve ili tri putopisno-političke reportaže koje bi izgubile svaku draž da nisu napisane u prvom licu; bio sam u ringu sa najboljim ovdašnjim Ultimate Fighterom... i to bi otprilike bilo to.

E, khm, da, tačnije, jednom sam pobedio i detektor laži, ali to je bila toliko loše napisana priča da je bolje ne spominjati. Početnička glupost, interesantna samo osumnjičenima za silovanje, recimo, da znaju šta ih čeka.

Ne, u stvari, to nisam bio ja. To je bio drugi neki Ivan Angelovski. Baraba jedna, gad koji mnogo voli da se pravi pametan a ispada, pa, baraba i gad, koji me je „upropastio i kao pisca i kao čoveka“ (Miroslav Antić, “In Memoriam”).

Ideja i kontekst

To je najveća opasnost koju krije pisanje u prvom licu. Ne možete ništa zamaskirati. U svakoj drugoj reportažnoj formi (pa i novinskoj formi uopšte) slikama, promenama ritma, izborom informacija možete napraviti neki manevar da barem ne ispadnete glupi.

Ali ako ste početnik koji se ne snalazi baš najbolje s pričanjem priča, a pišete u prvom licu, čitav svet će znati da ste početnik koji ne zna da piše. Ako pre ulaska u priču nemate ideju šta hoćete od toga da napravite, šta u stvari hoćete da kažete, nemojte ni ulaziti u to. Sačekajte. Zabeležite to sebi negde u glavi, pa kad vam padne na pamet neka ideja koja bi se mogla provući kroz to iskustvo, onda je uradite.

Kad sam pisao tu nesrećnu priču o poligrafu nisam imao nikakvu ideju, osim da idem na poligraf.

I šta s tim?
Ništa.

Naravno, priča je verovatno bila interesantna za čitanje – malo njih (normalnih) imalo je priliku da se nađe u toj gluvoj sobi, zureći u besmisleno beli zid, pod indirektnim svetlom, sa svim tim cevčicama prikačenim na telo i da sluša taj dosadni, jednolični, nadmeni, naredbodavni ton ispitivača pored kog se osećaš krivim za sva zla ovog sveta iako u životu ni mrava nisi zgazio – ali nije imala nikakvog smisla.

To razlikuje dobre reportaže od loših. U lošima se priča radi priče. Larpurlartizam. Reality Show.

Dobre reportaže imaju smisla. Imaju kontekst.

Nema veze da li je politički, društveni, ekonomski ili bilo koji drugi. Samo da nije poligrafski.

Sadržaj

Informacija je sadržaj reportaže. Ako ona izostane, svaka priča postaje šund, zabavni program, razonoda.

Reportaža u prvom licu ne sme biti puki Reality Show. Mora imati čvrsto utemeljenje. Mora biti ispričana kroz likove s kojima se čitaoci mogu identifikovati i smeštena u kontekst koji će ih fascinirati, ali mora biti zasnovana na informaciji koju želite da prenesete. U suprotnom, skliznuće u laku literaturu, treš, u vikend ljubavni roman. Informacija je sadržaj reportaže. Ako ona izostane, svaka priča postaje šund, zabavni program, razonoda. Ukrštene reči bez smisla.

Puno je primamljivih priča. Nije mnogo ljudi, recimo, popilo vijagru. Zna se - seks ima zagarantovan uspeh. Uvek. U bilo kom obliku. Seks je jedan od najvažnijih faktora motivacije. Potreba svakog čoveka na nekom potpuno nesvesnom nivou i veoma je lako probuditi. Pogotovo ako se ne isključe ni najprljaviji detalji. Ali moja priča o vijagri ne bi imala nikakvog smisla da nije, u stvari, ispitivala shvatanje muškosti prosečnog Balkanca. Da nije bilo toga, mogao sam slobodno da je popijem, skinem se go i stanem na trg sa sve pozitivnim efektom tablete među nogama. Ostavio bih potpuno isti utisak.

Takmičenje u tome ko će sebi uraditi goru stvar nije novinarstvo već klinički egzibicionizam.

Smisao

„Gledaoci sa jeftinijim ulaznicama“ zadovoljiće se mesom, naravno, ali poenta nije u njima. Treba pisati za one druge, koji u priči traže mnogo više od lake literature. Koji, da, hoće uzbuđenje, hoće strast, krv, znoj i suze, kao i svi ostali, to će ih privući priči, ali u svemu tome hoće da vide i neki smisao. Da na kraju znaju zašto su pročitali svih 20.000 karaktera. Da nisu samo ispratili „budalu na plavoj tableti“, nego da su naučili nešto novo.

Pritom to „novo“ nije dužina seksualnog odnosa na vijagri.

Najlakše je napisati tekst u prvom licu. To je prečica, podvala, poštapalica nesazrelih autora koji se ne trude da razmišljaju šta, kako i o čemu pišu. Reportažu je najjednostavnije početi „ulaskom“ u mesto radnje, i završiti je „izlaskom“ iz istog. Sve se to poveže s dva tri karakteristična citata, jednim opisom predela i eto priče. Uvod, razrada, zaključak. Kao sastav u osnovnoj školi: „Gde sam proveo letnji raspust“.

Dati tome dublji smisao, kroz to jedno iskustvo dočarati nešto više, iscrtati likove, a ne samo ih spomenuti, ne zaustaviti se na površini nego uroniti duboko u svako pitanje i svaki odgovor bez obzira na to šta će ispasti na kraju – e, to je malo teže. A jedino TO opravdava izbor stila pisanja u prvom licu – on je dozvoljen samo ako ne postoji nijedan bolji način da se dočara smisao teksta.

Poduhvat

Svaka reportaža je poziv čitaocima da vam se pridruže na putovanju čiji rezultat zavisi samo od vas. Kako će se osećati u toj avanturi i s kakvim će se utiscima vratiti u svoje okruženje u kom čitaju tekst, zavisi isključivo od vaše sposobnosti da ih vodite.

Putovanje tako može biti turistički aranžman, safari u kom čitaocima sa bezbedne distance pokazujete sve lavove i hijene stvarnosti.

S druge strane, može biti i opasni i nepredvidivi autostoperski poduhvat u kom čitaoci zajedno s vama iste te zveri mogu da dodirnu, da osete njihov smrad, da ih pogledaju u oči, vide očnjake. One mogu da ih napadnu (što je jedan od razloga zbog kog su priče u prvom licu privlačne), a mogu i da se zavuku u svoje jazbine i ne pomeraju se - budu dosadne. Rezultat takvog poduhvata uvek je nepredvidiv, kako za čitaoca, tako i za autora.

Zato je izbor stila pisanja jednako važan kao i sama tema. Prva slika kojom ćete privući čitaoca, likovi koji će ispričati priču, način na koji će je ispričati, način na koji ćete ih povezati, njihove unutrašnje borbe, odluka koje ćete njihove rečenice uzeti u obzir, koje ćete zanemariti, situacije koje ćete naglasiti i one koje ćete izbrisati jer opterećuju priču bez potrebe, poslednja rečenica, šta će ostati nedorečeno… sve je deo stila pisanja. Kao i odluka da li ćete sebe uključiti u priču.

Izbor

Odnos između Republike Srpske, Federacije BiH i Srbije, recimo, može se ispričati kroz intervjue sa zvaničnicima, ekonomskom analizom, istraživanjima javnog mnjenja, anketama, čime sve ne. To je uobičajeni “novinarski” pristup temi.  Gotovo “eks katedra”.

A može se ispričati i kroz slikoviti prikaz oproštajne večeri koju su za mis Bosne i Hercegovine priredile komšije iz njenog sela. Ta priča ima sve što treba da ima jedna priča i bez autora kao jednog od likova. Zašto onda sebe staviti u sred tog konteksta?

Srbija se prema BiH odnosi baš kao stranac koji upada na zabavu na koju nije pozvan. I šta ima tamo da traži? Nema ništa. Nije joj tu mesto. Sve što te dve, odnosno tri strane imaju da reše među sobom, rešiće to i bez upadica. Zato sam u priči bio potreban ja – kao jedini kome tu nije bilo mesto. Neko ko je došao sa strane, ništa nije shvatio, i onda se vratio u svoju jazbinu, podvijenog repa.

Isto tako, priča o vijagri mogla se napisati kao običan novinarski tekst: koliko tableta se proda, šta o tome misle korisnici, lekari, psiholozi, sociolozi, uz sve potresnu izjavu nekog “muškarca u najboljim godinama” koji decenijama nije čuo “svog petla” (Đ. Balašević), a ovaj, eto, sad kukuriče svako malo – i time bi se pokrili svi aspekti priče, od ličnog, preko medicinskog do društvenog – odnosa muškaraca na Balkanu prema ovom pomagalu. To bi čak i moglo biti interesantno, ali ni blizu interesantno kao kad novinar sam uzme vijagru i kroz delirijum koji tableta izaziva, ispriča istu tu priču. Do najsitnijeg detalja. Iako, kad je vijagra u pitanju, ništa nije sitno.

Objektivnost

Odluka da sebe uključite u priču mora biti do kraja promišljena. Morate znati koje su sve opasnosti tog puta i pre nego što počnete da pišete.

Pisati u prvom licu znači otvoriti se čitaocu toliko da im dopustite da saznaju neke vaše krajnje intimne detalje.

Pisati u prvom licu znači otvoriti se čitaocu toliko da im dopustite da saznaju neke vaše krajnje intimne detalje. To nije moguće izbeći jer, čak i da ne kažete ništa lično, iz samog stila pisanja, odnosa prema sagovornicima, načina na koji donosite odluke (što sve mora biti u tekstu) čitalac lako može da sazna sve o vama. Izmišljanje nije dozvoljeno kao ni u bilo kojoj drugoj novinskoj formi. Ne možete ispasti ni bolji ni gori nego što zaista jeste. Ako ste akter u priči, prema sebi se morate odnositi jednako surovo kao prema svim drugim likovima. Kompromisa nema. Jer ako ga ima... to je kao da ste sami sebe platili da napišete reklamni tekst.

Nemojte misliti da ćete izbeći „rudarski“ novinarski rad time što ćete napisati reportažu. Bilo kakvu, ne samo onu u prvom licu. To je česta greška početnika. Misle da, ako su zaslužili poverenje da izađu iz okvira „suvog novinarstva“, imaju pravo da udaraju po svemu što stignu. Nemaju. Prosto.

Subjektivni novinarski izraz, u koji spada pisanje reportaža u prvom licu, subjektivan je samo po stilu pisanja. Po svemu ostalom mora biti minuciozno objektivan, kao i svaki drugi. To podrazumeva istraživanje, analizu, poznavanje situacije, postavljanje gomile pitanja kako sebi, tako i svim akterima priče i nalaženje tačnih i jasnih odgovora. Ako ste to propustili, niste napisali novinski tekst. Pokušali ste da iskoristite prostor u novinama za lečenje kompleksa.

Vi ste novinar i tu ste da ispričate priču onako kako se desila. Potpuno je svejedno da li ćete se služiti novinskim šablonima (vest, izveštaj, analiza) ili ćete se upustiti u literarni prikaz.

Ako to ne shvatate, nemojte se ni truditi da pišete reportaže u prvom licu. Ostanite u senci.

Papir možda trpi sve, ali čitaoci ne moraju.