Tema, uslovno rečeno, ima dve vrste: one koje se same pišu i one oko kojih moraš da se mučiš. Prve ti se dese ako se u zlo doba nađeš na pravom mestu. Dok čekaš na njih, na raspolaganju su ti one sezonske. Samo, nemoj mnogo da se praviš pametan.

Sa decom i hendikepiranima ne radim. Ostavljam to onima koji više od mene veruju u moć pisane reči - moji tekstovi nikome nisu pomogli, i zato ne vidim razlog da se mešam u tuđe tužne svetove.

Ostalo, sve može! Od svega može da se napravi tekst koji će - jer nije ni vest, ni intervju, ni "rezultat istraživačkog novinarstva" - biti svrstan u, kod nas prilično nedefinisanu, kategoriju "reportaža".

Samo treba smeti...

Naravno, govorim o hrabrosti da pokušaš... i da se suočiš sa rezultatom - bilo da je reč o mrzovoljnom, manje ili više taktičnom komentaru urednika ili, ako on bude neoprezan i tekst objavi, sa reakcijama čitalaca. 

A umeće kao uslov?

Valjda zato što ni pre dvadeset pet godina, kad sam počeo da se bavim novinarstvom, nisam umeo da pišem vesti, a još manje da se bavim novinarskim istraživanjima - te su privilegije imali studenti Fakulteta političkih nauka - od početka radnog veka gurnut sam u teme koje se vode pod "razno". Ali četvrt veka mi nije bilo dovoljno da definišem osobine dobrog "reportera". Ili me to nije zanimalo, sad svejedno... tek, samo znam  k o j e  su reportaže bile dobre.

Šta novinar mora da pročita

I šta svaki novinar koji misli da će mu biti lepše i lakše ako više ne bude pisao vesti ili komentare  m o r a  da pročita: 

- knjigu Vase Popovića "Šešir dole putovanju", i onu priču kako se 1956. udvarao nemačkoj aristokratkinji, on, novinar iz socijalističke zemlje, pred njenim ljubavnikom iz Beča... iz ljubavnih, ali i patriotskih razloga;

- tekstove Vaska Ivanovića u "Politici" iz sedamdesetih i kasnijih godina, zbog rečenica u koje su bila utkana uverenja;

- intervjue Stevana Stanića u NIN-u sa svetskim slikarima i piscima, zbog njegovih zapisa umesto pitanja - i zbog onog dela u tekstu o Margaret Jursenar gde se, dok mu ona priča o potrebi da se sačuva sećanje, pita šta bi mu rekla kad bi znala da to snima preko razgovora sa Kunderom, jer u redakciji nije bilo para za nove kasete;

- "011" Mome Kapora, i druge priče, jer u njima devojke imaju lepe zube, a muškarci imaju devojke kakve ti nikad nećeš imati;  

i još:

- reportaže Jove Antonijevića iz "Ilustrovane" koji je osam sati bio čistač cipela;

- ratne priče Nebojše Jevrića iz kojih pola možeš da baciš u vodu jer je mit, a opet ostane previše za zdravlje;

- Miroslava Ćosića iz "Politike"...

... i kad sve to pročitaš, ako se ne uplašiš i ne postidiš svoje ambicije, treba da izabereš temu.

Kojih, uslovno rečeno, ima dve vrste:

- one koje se same pišu i

- teme na kojima moraš da se mučiš.

U zlo doba na pravom mestu

Prve ti se dese ako se, najprostije rečeno, u zlo doba nađeš na pravom mestu. Poplave, zemljotresi, ratovi i ostale nesreće, recimo. Oni koji su se, tog puta, zadesili daleko, svakako će goreti od želje da čuju svedočanstvo iz prve ruke, i tvoje je samo da to najjednostavnijim jezikom opišeš.

Čujem kako kažeš da su katastrofe uvek negde drugde, ali grešiš: i na poplave, i na zemljotrese i u ratove stigao sam u ovih četvrt veka. Veruj mi, samo budi strpljiv i sve će te to snaći. Dovoljno je da samo jako želiš.

A kad mu se to desi, izbezobrazi se i uzoholi čovek, počne da bira samo veće nesreće, slikovitije: jednom u ponoć krenem sa fotografom kroz grad kad tik ispred redakcije, pred nama automobil pokosi pešaka i odjuri. Leži nesrećnik, bosa noga mu se trza, patika u luku odletela... Fotograf škljocne jednom sa trotoara, i mi nastavimo dalje. Sutra, na miru, napišem reportažu o gradu noću: "Smrt prekasna za dnevne novine". Ništa više od ovog što sam sad napisao, plus neke lepe žene koje smo sreli posle.

Da si ti bio tu, napisao bi dramu, tragediju... uneo mu se u lice i dodao vodu, trčao do telefona i zvao hitnu pomoć, znam. Ja sam imao sreću da pišem o ratovima, izveštio se. Da sam o svakoj smrti pisao posebno, ko bi to čitao?!

Hoću da kažem, polako, uvek će neka tema tebe naći.

Sezonske teme

A dok čekaš, na raspolaganju su ti one sezonske teme: od dočeka Nove godine, preko proleća na pijaci, leta na asfaltu, jeseni u kući...

Kažeš: šta tu ima da se piše? Ima. Staneš na ulicu 31. decembra i čekaš prvog pripitog sredovečnog muškarca koji u ruci nosi borovu granu (onu što na ulici prodaju kao jeftinu zamenu za jelku) i kesu sa pomorandžama, i čekaš da bude dovoljno kasno da stigne kući na vreme za doček...

Da crtam dalje?

Ili: jesi li video nekad porodicu iz unutrašnjosti - oca, majku i dete - kako u letnje popodne sede na ogradi parka i jedu hleb i salamu sa papira? Pretoplo su obučeni jer su rano ujutru krenuli na put, i završili su lekarski pregled, a do voza još ima... Priđi i pitaj, možda su rezultati analiza dobri... Ali, ako nisu - ne diraj ih! Pusti priču!!!

Idi na vašare po Srbiji, u Guču, na kosidibe i promotivne letove balonom.

Ako si reporter – ne vređaj

Toliki su pisali o tome da svakako nećeš biti najgori. Samo, nemoj mnogo da se praviš pametan, i da ideš uz dlaku. Da se čudiš šta je tom narodu koji se, zaglunut trubama i obeznanjen od piva, valja po blatu. Mora da ima nešto u tom vašaru kad je njih hiljadu, ili deset hiljada, a ti jedan. U svom stanu slušaj tehno ili vivaldije, ali ako si reporter, ne vređaj. I uopšte: kad već svojim tekstovima - što ćeš pre ili kasnije shvatiti - ne možeš da pomogneš, drži se onog lekarskog: ne nauditi... nikome o kome pišeš. (Znam šta sam upravo kazao, pusti angažovano novinarstvo... nije to to... promisli!)

Ti bi, misliš se, ipak nešto "zanimljivije"?Ima i zanimljivije, naravno, samo se nisi setio. Evo: jedna smena u rudniku uglja; tri minuta u cirkusu kao meta bacaču noževa; osam noćnih sati sa patrolom policije; dva sata u sobi sa ženama na hot lajnu; tri sata u kuhinji velikog hotela (ne smej se - Orvel je napisao knjigu tome, "Niko i ništa u Parizu")... Ostalo smisli sam.

Ali, ako ti baš ništa ne pada na pamet, probaj ovo: odeš u klanicu, kakvih ima u svakom gradu, i staneš između dva bika u red u kojem čekaju da ih radnik ubije ispaljujući im veliki ekser u čelo. Onda stupiš na traku koja tela transportuje dalje  - ti, naravno, stojiš - do kasapina koji im seče grkljan, pa do onog koji ih dere... i tako, prođeš sve faze klanja i pripreme mesa.

Ali, uživi se!

A ako ni o tome ne uspeš da napišeš reportažu - ne sekiraj se.

Uvek ćeš moći da radiš kao politički komentator.

P. S. Iako je belodano da reportaže u novinama pišu oni koji bi sav svoj ugled - ponekad stvarni i veliki - u novinarstvu menjali za autorstvo nad jednim osrednjim romanom ili popularnom dramom, mladih novinara koji bi da se ovom vrstom posle bave nikad ne nedostaje. Valjda u skladu sa onom nespornom činjenicom da je san svakog praseta da postane svinja.