Političari nastoje stalno da ograniče novinarsku slobodu i nezavisnost. Novinari nemaju dovoljno mehanizama za proveru činjenica koje im plasiraju političari. Mediji su postali zarobljenici nove medijske buržoazije koja teži političkoj moći.

Volter Lipman (Walter Lippmann 1889-1974), novinar, kolumnista, sociolog i moralista napisao je u knjizi "Javno mnjenje" (1922) da štampa ne može zameniti institucije. Štampa može jedino da jednu po jednu epizodu iznosi iz tame na svetlo dana. Bacivši svetlo na te činjenice može učiniti situaciju upravljivom.

S druge strane, društvom se ne može upravljati pomoću epizoda, incidenata i erupcija. Austrijski satiričar Karl Kraus (Karl Kraus 1874-1936), opisuje zatvoren krug vidljiv u atmosferi dolazećeg rata: Diplomate lažu novinare i kada su te laži odštampane, veruju da je to istina.

Drugi legendarni novinar Džejms Reston (James Reston) napisao je u svojoj knjizi "The Tug of History" da je konflikt između čoveka koji pravi vesti i čoveka koji piše vesti "stara kao vreme".

U drugoj knjizi on kaže da zadatak novinara nije da služe kao cheerleaders za "našu stranu", već da pomognu najvećem broju ljudi da shvate realitet sveta u promenama i konvulzijama u kojima politika mora da operiše. 

Političari stalno sputavaju nezavisnost novinara

U istraživanju "Novinarstvo u Srbiji 2003.", koje je sproveo beogradski Medija centar kroz seriju dubinskih intervjua s novinarima, plastično se pokazuje kako značajan broj novinara, koji o politici i političarima pišu, osećaju konstantan pritisak koji ih sputava ili onemogućava da budu nezavisni i da se slobodno bave svojom profesijom.  

Loše misle jedni o drugima

Ispostavlja se zapravo da novinari i političari po pravilu imaju veoma loše mišljenje jedni o drugima. Iz novinarskih odgovora u toj dubinskoj anketi proizilazi da političari na medije gledaju kao na puku transmisiju svoje propagande u cilju ostvarivanja veće vlasti ili kao na neprijatelje koji služe njihovim političkim protivnicima. "Mi im dođemo kao krpe, otirači za tuđe interese i prepucavanja", kaže jedan očito ogorčeni urednik radija iza koga je 20 godina staža.

Vreme "bratstva" novinara i opozicionih političara

Težina takvih reči je u tome što one dramatizuju poruku iz stiha Branka Miljkovića: "Hoće li sloboda umeti da peva, ako što su sužnji pevali o njoj." U Srbiji između 1990. do 2000, na strani demokratskih snaga ponavljani su "juriši na TV Bastilju“ (tako je nazivana državna tv, a pod „jurišima“ su se podrazumevale česte demonstracije zbog načina na koji je izveštavala o demokratskoj opoziciji, satanizujući je neprestano i lažući o njenim ciljevima).

Opozicioni aktivisti su tih deset godina bili u istom frontu s novinarima koji su se borili za profesionalne standarde i slobodu informisanja. Reč sloboda bila je ispisana na svim zastavama, a tadašnja generacija političara i novinara donosila je civilizacijski pomak u odnosu na ratnohuškaški dirkurs, deformacije, moralni sunovrat i nesolidnost tadašnjeg vladjućeg režima.  

«Bratstvo» nije raskinuto radikalno

To je bilo čudno revolucionarno bratstvo novinara i opozicionih političara u kome nije bilo distance. Prvi problem posle promene u Srbiji, izvedene 5. oktobra 2000, za mnoge novinare je bio u tome kako sad da počnu da persiraju novim ministrima, predsednicima vlade ili predsedniku republike. Greška je, kako izgleda napravljena u zametku - opozicionim političarima je dato suviše ustupaka, previše im se gledalo kroz prste.

«Meki» pritisci i grube ucene

Kad je nova elita došla na vlast relativno brzo se uspostavilo da kako raste moć, raste i prirodna sklonost političke elite da aranžira uspostavljanje kontrole, tempiranje informacija, namerno širenje dezinformacija,  manipulisanje činjenicama, vrbovanje, nipodaštavanje, čak i potplaćivanje novinara...

Izgleda da je to praksa većeg broja partijskih ili korteških grupa. Reč je o mekom pritisku putem ili prijateljskih saveta ili molbi, ali i tvrdom pritisku putem pretnji i ucena. Za nove političke propagandiste jedna poluinformacija moćnije deluje nego 10 demantija. Jedan novinar nedeljnog lista kaže da političari ne traže toliko "da se lepo piše o nama, jer to niko više ne veruje, nego da se piše ružno o njima, jer to svi veruju".

Nedostaju mehanizmi provere činjenica

Slabo opremljeni novinari iz redakcija kadrovski, finansijski, organizaciono i na svaki drugi način nespremnih za ulogu samostalnog društvenog subjekta prinuđeni su često da direktno koriste samo PR materijal, partijskih štabova jer: "Nekad do drugih informacija i ne možeš da dođeš"; kako kaže urednica na jednoj privatnoj televiziji. Sakrivanje činjenica, netransparentnost u radu i zatvaranje vrata novinarima kada pokušavaju da provere podatke izgleda da predstavljaju raširenu praksu. 

Politički život u takvim okolnostima svodi se na to da političari uglavnom demantuju jedni druge a da nema valjanog mehanizma za proveru činjenica. Na tom talasu zapatila se i nezanemarljivo velika grupa medija koji naprosto sve izmišljaju.

Vrbovanje i potplaćivanje novinara

Izgleda da nisu retke pojave kao što je vrbovanje, čak i potplaćivanje novinara u pojedinim redakcijama, kako bi političari preko njih plasirali informacije koje im odgovaraju. Urednik jedne privatne televizije izneo je svoje saznanje da političke stranke "čak dele sektore, podele medije među sobom. Oni u svakoj redakciji imaju po nekog novinara koji političarima dotura informacije o sopstvenoj redakciji. A ti ljudi su više opčinjeni činjenicom da se neko iz političkog života bavi njima, nego što uzimaju nadoknadu za to“.

Novinari koji ulaze u politiku zloupotrebljavaju profesiju

Novinari češće nego što se misli prelaze granicu profesije i ulaze u politiku, priključuju se političkim strankama, izbornim štabovima, ulaze u državne institucije. Pri tom vrlo često ne napuštaju novinarstvo, a svoje novinarske kontakte često stavljaju u službu politike. Ima medija koji se ponašaju kao grupa za pritisak i ima medija koji direktno lobiraju za jednu od mogućih političkih opcija ili za neku od političkih ličnosti. Pravilo "ne dopusi da budeš umešan" krši se po pravilu uz racionalizacije i pozivanje na viši interes. Urednik jedne agencije kaže da "politika uvuče čoveka i on, jednostavno, ne može da se vrati čist u svoju profesiju i uvek nosi političku hipoteku u svom radu".

Političari nipodaštavaju novinare

Beleže se slučajevi odbijanja komunikacije političara s medijem ili novinarom koji nije pod kontrolom, 'zatvaranja vrata', ucene, pretnje («jedan političar je novinaru nagovestio da će iskoristiti ovlašćenja i tražiti njegov dosije u DB-u»), nipodaštavanje novinara, usmene direktive.Novinari se često nađu u klinču pošto je žrtva dogovora vlasnika medija s političarima koja mu unapred ograničava prostor ("moraš da znaš za koga radiš - ako radiš za list koji podržava vladu, ne možeš da je pljuješ u svojim tekstovima". Za neke od novih vlasnika mediji se svode na nosače oglasa.

Senzacionalizam se pospešuje iz javne sfere

Ima medija koji pumpaju i tempiraju informacije, odnosno obavljaju politički posao, postaju instrumenti političara. Ima medija koji naprosto izmišljaju. Tako je uspostavljena atmosfera harange i divljeg senzacionalizma. Kaže se tačno da senzacionalizam nije u javnom interesu, ali izgleda da se u tranzicionim zemljama senzacionalizam pospešuje iz javne sfere.

Kontrolisanje medija

Nije često ali je redovno da se iz političke stranke, iz vlade, iz nevladine organizacije ili iz sfere biznisa - interveniše da se nešto objavi ili ne objavi ili da se interveniše pošto se objavi... Zabeležen je i ovakav prekor: "Mi vama dajemo pare, a vi objavljujete drugu stranu."

Pošto su mediji više ispostave političkih partija, korteških grupa nego "četvrta grana vlasti", pošto su po svoj prilici postali i zarobljenici nove medijske buržoazije koja teži političkoj moći novinaru ostaje solucija: "Kada više nisam mogao da trpim ono što se događalo u mom mediju, napustio sam ga... Znam ljude koji su ostajali ali se nisu uključivali u nekakvu harangu, nego su bojkotovali ili opstruirali."

Ukrako, najbolji savet dao je jedan pisac predsedničkih govora Ronalda Regana (Peggy Noonan): "Ne zaljubljuj se u političare. Svi oni su samo razočarenje". Isti autor kaže kako je Regan kada je postao predsednik počeo da se ponaša onako kako štampa od njega očekuje - kao odrasli delikvent.