Interview: Pavle Levi
Interview: Pavle Levi
Pavle Levi, filmski teoretičar i predavač na Univerzitetu Stanford u SAD-u, gostovao je u Mediacentru 9. aprila sa prezentacijom ''Filmska želja i kino fantazam". Dan kasnije je u Pen centru promovisao svoju knjigu 'Raspad Jugoslavije na filmu'. Ovo izuzetno dijelo bavi se načinom na koji se proces dezintegracije i slabljenja bivše nam države (od 60-ih godina prošlog vijeka, pa sve do rata početkom 90-ih) učitavao u filmove jugoslovenskog crnog talasa, TV serija poput 'Top liste nadrealista' i post- ratnih kinematografija post-Jugoslovenskih država. Pavlov boravak u Sarajevu i gostovanje u Mediacentru iskoristili smo i za razgovor o nestajanju filmske kritike, problemu depolitizovanja filma i slabljenja njegove kritičke moći kao medija, te reakcijama na njegovu knjigu u Beogradu.
MC: 'Raspad Jugoslavije na filmu' je dijelo koje nam dolazi iz sredine u kojoj je filmska teorija mnogo razvijenija, a prevedeno je i cirkulisaće na akademskom i kulturnom prostoru u kome filmska kritika zapravo i ne postoji.
PL: Pa, nadam se da će cirkulisati. Što se postojanja, odnosno nepostojanja filmske teorije tiče – da, knjiga je nastala na Zapadu, u kontekstu koji je drugačiji ali koji je i sam problematizovan u smislu da je 'zlatno doba' filmske teorije i tamo prošlo. No, iako se institucionalizovano našla na udaru, filmska teorija ima i dalje ima čvrstu osnovu, i dalje postoje grupe, mreže, teoretičari, konferencije koje, da tako kažem, tu vatru drže u životu. Kod nas, na prostorima bivše Jugoslavije, problem je pre svega u nedostatku tih mreža i saradnje. Nije reč o nedostatku teoretičara, njih ima, ali nedostaje okvir koji bi njihovom radu dao jednu težinu koju svaka teorija mora da ima kako bi imala nekog opipljivog efekta. Čini mi se da je teorija kod nas prestala da funkcionise kao ključni aspekt filmske kulture. A bilo je perioda kada je funkcionisala kao takva.
MC: Koliko je politika imala uticaja na taj proces povlačenja teorije?
PL: To je jako interesantno, mislim da je imala ključnu ulogu. To je opet fenomen koji možemo na globalnom nivou da posmatramo. Na neki način odstupanje, povlačenje teorije je po meni simptom povlačenja jedne progresivne i emancipatorske, levo-orijentisane misli, generalno. U domenu filma, filmske kulture, dešava se ista stvar.
MC: Jedna od karakteristika te kritike koja se zapravo distancira i aktivno radi na uklanjanju teorije, jeste postojanje izvjesne vrste zabrane da se film povezuje sa politikom, političkim angažmanom, sa kritikom ideologije.
PL: To je tačno, a naravno paradoks je u tome što se ta zabrana odnosi na nešto što je u suštini nemoguće. Film je uvek vezan za politiku i za ideološke procese, s obzirom na prirodu medija, na način na koji je filmska industrija organizovana, na način na koji se filmovi snimaju, finansiraju, distribuiraju... time je film vjerovatno medij koji je u odnosu na druge medije daleko više politički eksponiran i utemeljen u ideološke procese. Prema tome, po meni, pitanje je samo toga koliko smo spremni to da prihvatimo ili ne. Neprihvatanje, pak kada uzme tu formu negiranja političnosti, zapravo je politika određenog tipa.
MC: U tom kontekstu, da li te je možda iznenadilo da je tvoja knjiga, barem prema nekim reakcijama, u Beogradu proglašena 'antisrpskom' ?
PL: To me nimalo ne iznenađuje – s obzirom na to u kakvim vremenima živimo, a knjiga upravo i kritikuje tu aktuelnu ideologiju, pretpostavio sam da će biti onih koji će se suprotstaviti onome što ja promovišem. Namera mi je u knjizi da ne prikrivam političke stavove koje promovišem. Knjiga nije 'antisrpska', ali to ne znači da nije protiv ubilačke nacionalističke idologije koja se tamo promoviše. A oni koji to smatraju svojim srpstvom, treba da se zamisle nad tim. Iako reakcije na knjigu u Srbiji do sada nisu bile brojne, bile su mahom pozitivne ali i prilično de-politizovane. Ovde je, međutim, reč o naglašeno negativnoj oceni knjige potekloj iz jednog kruga srbijanskih filmskih kritičara mladje generacije.
Razgovarao: Nebojša Jovanović