“Alright, you chickenshit wimps! You pansies! When this goddamn light flips green, I’m gonna stomp down on this thing and blow every one of you gutless punks off the road!” – to je Hunter S. Thompson (HST), tvorac “gonzo” novinarstva, u svom najboljem izdanju.

Sličan citat nećete naći u tekstovima klasičnog novinarstva. Teško da ćete naići na bilo šta nalik tome u nekojoj “normalnoj” novinskoj publikaciji. Dnevnim novinama pogotovo. I pogotovo na ovim prostorima. Takvo pisanje ne uči u se školi. Rečenice poput ovih mogu nastati samo u eksploziji kreativnosti – omražene u klasičnom novinarstvu i neophodne za ono što se naziva “gonzom”.

Tekst ''Fear and Loathing in Las Vegas'', iz kog je odeljak, prvi je pravi izraz novog novinskog stila. Objavljen je u magazinu Rolling Stone 1971. godine, a ovde je, naravno, mnogo poznatiji po filmu koji je 1998. režirao Terry Gilliam s Johnnyem Deppom i Beniciom Del Torom u glavnim ulogama.

HST tvrdi da je sam smislio naziv „gonzo“. Drugi tvrde da je termin prvi upotrebio Bill Cardoso, urednik Boston Globea, opisujući HST-ovu raniju reportažu ''The Kentucky Derby Is Decadent and Depraved''. Treći kažu nešto treće i tako rasprave oko samog termina zamagljuju raspravu o čitavom stilu (ako “gonzo” uopšte jeste novinarski stil) i ulozi HST-a u modernom novinarstvu.

Skoro svi teoretičari medija, od tada do danas, pokušaće da definišu „gonzo“ novinarstvo i da HST-a smeste u neke okvire. Mnogi novinari će, s manje ili više uspeha pokušati da ga prate.

A urednik Rolling Stonea ga je samo poslao u Las Vegas na konferenciju američkih tužilaca o rastućem problemu narkotika u zemlji.

''We were somewhere around Barstow on the edge of the desert when the drugs began to take hold'' (''Bili smo negde bliz Barstow-a na rubu pustinje kada su droge počele da rade'')– prva je rečenica koja čitaocu baca rukavicu u lice i odmah pokazuje da ono što sledi sigurno neće biti uobičajena novinska reportaža.

Ovaj lid ima potpuno istu snagu dan danas, kao i pre četrdeset godina. Malo toga se promenilo u pisanom novinarstvu. Pogotovo na Balkanu, gde se novinari još uvek klanjaju obrnutoj piramidi.

Ali zato je sve ostalo potpuno drugačije.

Ako je 1971. milionima ljudi bilo zanimljivo da čitaju o paranormalnim iskustvima na različitim supstancama, ista stvar će danas interesovati samo šesnaestogodišnjake. Oni preko 25 uglavnom su već iskusili sve što ima da se iskusi s narkoticima i poznaju makar nekog ko je od tog iskušavanja umro, tako da znaju da u plovidbi „žutom podmornicom“ nema ama baš ničega interesantnog, mističnog ili spiritualnog.

U Americi početkom sedamdesetih, međutim, Timothy Leary još uvek je propagirao religiozna iskustva na LSD-u, Richard Nixon je postao predsednik, rat u Vijetnamu se nije završavao, a HST, nošen uspehom dokumentarnog romana ''Hell's Angel'' u stilu narativnog novinarstva i priče ''The Kentucky Derby…'', u kojoj je primenio prve metode “gonzo” novinarstva, odlučio je da prekine s pokušajima da objavi roman prvenac i potpuno se posveti pisanju novinskih tekstova.

U takvim Sjedinjenim Državama, priču o „divljačkom putovanju u srce američkog sna“ i nije bilo moguće napisati na bolji način nego kroz psihodelični trip kroz najpsihodeličniji od svih psihodeličnih gradova Zapada.

Posle pedeset hiljada briljantno napisanih (i na momente dozlaboga dosadnih) karaktera, HST je pronašao američki san u starom, razvaljenom i do temelja izgorelom “Klubu psihijatrijskih bolesnika” negde na obodu Las Vegasa.

Zato je HST genijalan. Ne zato što će danas svaki mali narkoman gledati film „Fear And Loathing...“  kao ličnu bibliju u pokretnim slikama, već zato što će kroz sopstveno ludilo dokazati ludilo čitave nacije.

Hard-core subjektivnost kao ideal objektivnosti

Da li je zaista našao nekakav ''Klub psihijatrijskih bolesnika'' iz perspektive “gonzo” novinarstva nije ni bitno. Teško da je bilo ko u Rolling Stoneu ikada pokušao da proveri neki od njegovih lucidnih navoda.

Prvi izraz te lucidnosti, nešto na ćemu će HST izgraditi “gonzo”, bila je pomenuta reportaža sa najvažnije konjičke trke američkog Juga:''The Kentucky Derby Is Decadent and Depraved'' (Scanlan’s Monthly, jun 1970.). Između ostalog, reportaža je bila i prvi rezultat saradnje HST-a i Ralpha Steadmana, briljantnog britanskog ilustratora.

“There he was, by God – a puffy, drink-ravaged, disease-ridden caricature... like an awful cartoon version of an old snapshot in some once-proud mother's family photo album. It was the face we'd been looking for – and it was, of course, my own. Horrible, horrible...” – opisao je HST tipično lice južnjaka na Kentucky Derby-u, gledajući se u ogledalu.

Samoj konjskoj trci posvetio je celih pet redova, ali trka tu nije ni bila bitna. Ne zato što nije bila bitna HST-u, već zato što nije bila bitna ni jednom jedinom posetiocu čitavog tog vašara. A to je sve što je HST-a interesovalo. Da pokaže svu dekadenciju američkog Juga, rodnog kraja, kroz slavljenje manifestacije iz 19. veka za koju nikog više zaista nije bilo briga, ali do koje su svi držali kao do najvišeg nacionalnog blaga.

U HST-ovim tekstovima reči možda nemaju veze sa stvarnošću, njegove rečenice ne dotiču se „predmeta radnje“, ali negde na nekom dalekom nivou govore o njemu mnogo više od bilo koje surovo informativne vesti. Negde u sebi nose odgovor koji čitaocu može da promeni život. I time, u stvari, potpunom subjektivnošću, postiže krajnji ideal „objektivnog“ novinarstva.

Da je kojim slučajem HST predao tekst tipičnom balkanskom uredniku (kako ondašnjim, tako i današnjim) ovaj bi ga pogledao belo i izbrisao mu ime sa spiska saradnika.

Sva sreća, Warren Hinckle III i Sidney Zion, urednici kontroverznog Scanlan’s Monthlya bili su mnogo otvoreniji.

Shvatili su da, ako narativno, literarno, slikovito novinarstvo nastaje tako što „autor toliko duboko uđe u priču da priča na kraju izmeni i njega samog“ (David Granger, glavni urednik Esquirea), HST-ov “gonzo” nastaje tako što ovaj, potpuno izgubljen u svojim hedonističkim porivima, toliko duboko ulazi u sebe, da na samom dnu, u sopstvenim bljuvotinama, pronalazi sve odgovore na komplikovana pitanja koja postavlja.

Šok, ali ne radi šoka

HST je bio narkoman i alkoholičar.  Nije ni mogao ni znao da piše drugačije. Svaki njegov značajniji tekst nakon ''Kentucky Derby-a'' je ''Fear and Loathing'' – hard core subjektivnosti. Tako je “gonzo” ne samo njegov izum, nego i njegova ekskluziva i krajnja granica.

“Gonzo” ne postoji bez meskalina. Niti bez HST-a na meskalinu. Zato su smešni pokušaji novinara i blogera da ponove njegova “gonzo” iskustva. Tucker Max (www.tuckermax.com), recimo, samog sebe opisuje kao “gonzo” novinara. Doživljavaju ga tako i novinski teoretičari. Ali njegova priča o raznolikosti metoda oralnog seksa koje je iskusio teško se može uporediti sa HST-ovim praćenjem izborne kampanje 1972. godine (''Fear and Loathing on a Campaign Trail ’72'', Rolling Stone, 1972).

Šok jeste sastavni deo „gonza“, ali nije njegova svrha.

John Stagliano, američki autor XXX filmova osmislio je pravac u pornografiji kog je, inspirisan HST-om, nazvao“gonzo”. U suštini, glavni glumac je ujedno i snimatelj i reditelj koji drži kameru dok se ispred, ispod i oko njega smenjuju akterke u najrazličitijim pozama. Sve što moderni “gonzo” novinari urade sebi ili novinskom papiru, ma koliko šokantno, zastrašujuće ili uzbudljivo bilo, više liči na takav porno film nego na novinarstvo.

P. J. O’Rourke pisao je odlične tekstove poput ''How to Drive Fast on Drugs While Getting Your Wing-Wang Squeezed and Not Spill Your Drink'' (National Lampoon, 1972); britanski novinar Jeffrey Bernard pisao je sjajne pijane kolumne u Spectatoru 70-tih godina, ali sve to na kraju izgleda kao prepisivanje istog – šokirati radi šokiranja.

Kao što se HST pisanju učio tako što je od slova do slova prepisivao „Velikog Getsbija“ F. Scotta Fitzgeralda, tako je sve što neuvežbanom oku danas liči na “gonzo”, samo daleki pokušaj prepisivanja HST-a, od slova do slova.

Čak se i Matt Taibbi, današnji glavni politički novinar Rolling Stonea, čovek koji radi upravo ono što je HST radio sedamdesetih, sablažnjava na poređenja s dotičnim i na sam pomen njegovog novinarskog izraza. “Dosta mi je više toga (poređenja s HST-om). Ljudi se razbacuju tim terminom “gonzo novinarstvo”, a to je sinonim za Huntera Thompsona. ON je gonzo novinarstvo”, rekao je Taibbi u intervjuu za magazin Reason.

Kritika malograđanštine

U stvari, najbliži izraz onom što bi “gonzo” novinarstvo trebalo da bude danas postiže Michael Moore (scenarista i reditelj dokumentaraca „Bowling for Columbine“, „Fahrenheit 9/11“ i serije „The Awful Truth“). I bez meskalina, on vrhunski precizno i u prvom licu secira moderno zapadno društvo u svoj njegovoj licemernosti. Moore time sigurno nije „gonzo“ novinar – ne piše, u njegovom pripovedanju nema narativnih elemenata, on nije u centru dešavanja – ali nepogrešivo i krajnje subjektivno pogađa suštinu “gonzo” novinarstva – kritikuje malograđanštinu.

Bez obzira što danas nema niti jednog autora koji dosledno prati „gonzo“ pravila zanata, ovaj izraz je napravio veliku uslugu novinarima. Otvorio je nova vrata. Posle „gonza“, mnoge stvari u novinarstvu postale su prihvatljive.

„Novo novinarstvo“ Trumana Capotea, Toma Wolfea, Normana Mailera i ostalih američkih novinara šezdesetih je uvođenjem literarnih elemenata u novinarstvo pokazalo da se tekstovi u novinama mogu pisati i u slikama. Pokazali su da se novinar može osloboditi stroge, „objektivne“ strukture novinskog teksta. Deceniju kasnije, HST je pokazao da novinar više ne mora da bude ni „objektivni posmatrač“ što je bio  od „Acta Diurna“ u drevnom Rimu do tada.

“Gonzo” novinarstvo se zato teško može okarakterisati kao pravac. Oni koji tvrde da jeste, opisuju ga kao stil u kom novinar postaje tema teksta, što je vrlo površna i nepotpuna definicija. To se vidi na prvi pogled, ali da bi jedan tekst bio “gonzo”, onako kako je to radio HST, subjektivnost mora biti samo medijum za mnogo kreativniji način pričanja priče. Način da se isprave „mrtvi uglovi“ objektivnosti. Kako bi se sama objektivnost novinskog teksta spasila.

Ispod toga mora da se krije težak novinarski rad na shvatanju suštine teme, kao u svakoj drugoj novinskoj formi. To što će na kraju HST (ili bilo ko drugi) izmisliti neki detalj kako bi upotpunio priču, učinio je jačom, sa stanovišta “gonzo” novinarstva je najmanji problem. Time se ne menja suština. Od toga će se svakom novinskom čistuncu dići kosa na glavi, ali uspeh HST-a i njegov uticaj ih demantuju.

“Neki će reći da reči poput “pokvaren“ ili „đubre“ nisu dobre za Objektivno Novinarstvo – što je tačno, ali promašuje suštinu. Upravo su ugrađeni „mrtvi uglovi“ objektivnih pravila i dogme dozvolili Niksonu da se provuče u Belu kuću“.