Hollywoodski glumac slavi 100. rođendan. Pročitajte intervju s njim iz 1964. godine koji je dao jugoslovenskom sedmičnjaku Duga.

Piše: Višnja Marjanović, Duga, 1964.

Nije krio svoje oduševljenje što čuje naš jezik, toliko blizak svom maternjem, zaboravljenom. Nije krio ni svoje ushićenje prouzrokovano srpskom trpezom, našom nacionalnom muzikom i, u svetu već poznatim, gostoprimstvom.

Išur Danijelović, u svetu poznat kao Kirk Daglas, čovek je neobično spontan i uvek pripravan da ljubazno i strpljivo odgovori na svako pitanje. Susret s poznatim ljudima uvek izaziva neko neuobičajeno uzbuđenje zbog verovanja, verovatno, da će se neminovno dogoditi nešto izuzetno. Daglas je sasvim »običan«. U njemu nismo, a priznajemo da smo to pokušavali, uspeli da nazremo ni traga »holivudske zvezde«. Visok, atletski građen, plavokos i plavook, sa dobro poznatom rupicom na bradi, Daglas je čovek koji osvaja svojim »slovenskim« šarmom, svojom neposrednošću i skromnošću. (Pri pomenu reči »skromnost« čovek ne može a da se ne seti nekih »zvezdi« naših koprodukcija). U susretu Krika Daglasa s beogradskim studentima, javnim i kulturnim radnicima i novinarima, ni jednog trenutka nije se osetilo da je to prvi susret. Već prilikom prvih kontakta s Beograđanima Kirk Daglas je, evocirajući uspomenu na tragično poginulog predsednika Kenedija, napomenuo da je kulturna razmena »Ljudi ljudima« bila njegova ideja. Tom prilikom, popularni glumac je izrazio zadovoljstvo što je na poslednjim američkim izborima, možda najvažnijim u istoriji Amerike, ubedljivo pobedio Lindon Džonson i ljudski razum. Uz čašu limunade (Daglas je protiv svih alkoholnih pića), šarmantni umetnik je odgavarao na naša pitanja kao da pred sobom ima mnogo slobodnog vremena  i kao da sa susednih stolova ne motre oči ljudi čiji je zadatak da vode računa o tome da Kirk na vreme odgovori svim svojim mnogobrojnim obavezama.

Šta, po vašem mišljenju, opravdava uspeh koji se iz godine u godinu ponavlja u svakom Vašem filmu?

Možda će vas moj odgovor iznenaditi: utoliko bolje! Pored toga što sam publici simpatičan (kada Kirk to kaže, nikakvog prizvuka neskromnosti) i neverovatno hrabar da prihvatim i najraznovrsnije uloge, to je uslovio i moj privatni život. U Americi je to neobično važno. Jedan glumac koji uživa široku popularnost, kao što je to slučaj, ja se bar nadam, sa mnom, treba da bude svestan istine da svoj celokupni uspeh duguje upravo publici. Stoga glumac ne sme da dozvoli da u njegov privatni život bude upleteno bilo šta što njoj nije po volji. Publika  je u nekim stvarima neumoljiva. Kad se njena naklonost jednom proigra, više je ništa ne može povratiti.

Mnogo ste putovali, gospodine Daglas. Interesuje nas Vaše mišljenje o kinematografijama evropskih zemalja?

Govoreći o italijanskoj kinematografiji napomenuo bih period neorealizma, koji ima jedno od najznačajnijih mesta. Italija je pogrešila u trenutku kada je pokušala da imitira Holivud. To je značilo neoprostivo skretanje. Pri pomenu engleske kinematografije, javlja se samo jedna misao: mladi gnevni ljudi. Francuska isuviše eksploatiše seks. Svaka kinematografija sveta sadrži u sebi nešto posebno, pozitivno.

Recite nam nešto o kinematografiji svoje zemlje, i, možda, zemlje u kojoj upravo boravite?

Amerika danas proizvodi veliki broj filmova. Srećom, tržište je ogromno, pa sve ono što se proizvede nalazi svoje gledaoce. Ne znam da li grešim kada kažem da se najbolje stvari stvaraju pod teškim uslovima. Što su uslovi povoljniji - skretanja su mnogobrojnija. Mislim da je krajnje vreme da Holivud shvati da mora stvarati nove, kvalitetnije filmove. Jugoslovensku kinematografiju ne poznajem. Pa ipak uveren sam da se ona nalazi u fazi prodora. Razgovarao sam sa studentima i u njima osetio energiju koja jednog dana mora nešto da stvori. Pritom izražavam svoju nadu da ti mladi ljudi neće dozvoliti da ih strane kompanije korumpiraju. Vaša kinematografija je u svom punom razvoju. Rekao bih jedno: najvažnije je imati nešto - svoje.

Šta filmska umetnost mora da izražava: šta treba da bude njen medijum?

Treba prikazivati čoveka. Onog pravog, istinitog i običnog čoveka, a ne lažne slike o njemu. Ljudi se u suštini ne razlikuju: svi žele isto. Postoje razni putevi koji vode ka istom cilju, ali niko ne može da kaže koji je put najbolji. Stoga treba tražiti.

U poslednje vreme u našoj zemlji se snima veliki broj koprodukcionih filmova. Da li je koprodukcija korisna?

Koprodukcija je nesumnjivo zanimljiv vid saradnje. Međutim, važno je da dobri reditelji dolaze iz same Jugoslavije, a ne da se oni dovode iz inostranstva. Ne treba čekati pomoć stranaca, mada je sigurno da koprodukcija otvara put novim i boljim ostvarenjima.

Vi ste jedan od retkih glumaca koji istovremeno i s podjednakim uspehom igra i u vesternu i u spektaklu i u filmu sa savremenom problematikom, šta je presudno u trenutku kada prihvatate ulogu?

Presudan je momenat koji kazuje šta uloga u sebi nosi, važno je ono što ona mora da izrazi.

Maločas ste nam rekli da je tajna Vaše popularnosti između ostalog, i u tome što je Vaš privatni život besprekoran. Verujemo mister Daglas. Sećamo se da dosad u vezi s Vašim imenom nije pomenut nijedan skandal. Ipak, verovatno imate neku manu?

Ne znam da li bi se to moglo nazvati manom. Ali, evo: suviše sam vezan za neke svoje navike i u tome sam neobično uporan. To je jedna strana mog karaktera, zbog koje me moja supruga najčešće prekoreva.

Možda biste mogli da nam kažete neku od tih navika?

Na primer, bavim se svojim omiljenim sportovima: tenisom, plivanjem, golfom. Ukoliko se dogodi da im, mimo svog običaja, ne mogu posvetiti izvestan deo dana, strašno se nerviram. Isto tako, nervira me i nered u kući, kao i zadirkivanja prijatelja: »Kad ćeš već jednom da se okaneš tog slikanja«?

Znači li to da Vi i slikate?

To mi je samo hobi, zabava. Srećan sam što i moja dva sina, Piter i Erik, pokazuju izuzetno interesovanje za slikarstvo.

Možda biste više voleli da ste slikar?

O tome nisam nikad razmišljao jer sam od najranijih dana, u vreme kada sam se kao student bavio boksom, maštao o tome da postanem glumac. Kad sam diplomirao, upisao sam se na Akademiju dramske umetnosti i stovremeno debitovao u pozorištu. Prvu glavnu ulogu na filmu dobio sam 1946. godine, ali popularnost je došla tek posle sedam većih uloga. Bio je to film »Šampion«, za koji sam nagrađen »Oskarom«.

Snimili ste do sada veliki broj filmova. Verujem da se nekih sećate radije od ostalih?

Svih svojih filmova sećam se veoma rado. Jer, svi oni za mene predstavljaju nešto izuzetno značajno u mojoj karijeri, od "Staklene menažerije« do »Odiseja«; od »Vikinga« do »Obračuna kod O. К. Korala«.

U poslednje vreme ste vrlo aktivni i kao filmski producent?

Pre devet godina osnovao sam sopstvenu »Džouel produkciju«. Mislim da mi taj posao odgovara. Dobar producent mora pre svega da bude dobar »račundžija«.

Nije mali broj onih, mister Daglas, koji deli mišljenje da ste i u privatnom i u umetničkom životu postigli sve što se može postići. Ljudi bi rekli da Vas je sreća obilno poslužila. Ima li ona svoju tajnu?

Da. Čovek mora naučiti da želi ono što ima.

Šta radite u onim retkim trenucima kad ne snimate?

Dane provodim vrlo tiho: bavim se sportom, čitam istorijske romane (moja omiljena lektira), igram se sa svojim sinovima ili dozvoljavam svojoj ženi da me pobedi na kartama.

Vaši najintimniji prijatelji, razume se, iz glumačkog sveta?

Bert Lankaster, Gregori Pek i Toni Kertis. Često se uveče sastajemo u kući nekog od nas.

Nedavno sam u jednom američkom listu pročitala da ste odličan kuvar. Da li je to tačno?

Odličan nisam, ali ne poričem da me ponekad zabavlja da sam pripremim neko jelo. To je za mene naročita zabava. Međutim, moja deca neobično strahuju od ovih mojih eksperimenata.

Dozvolite mi, mister Daglas, jedno pitanje koje nije vezano za Vašu ličnost. Nedavno smo čuli vest da je veliki američki glumac Džon Vejn na samrti. Kasnije smo saznali da se oporavio. Da li je njegovo zdravstveno stanje zaista bilo tako kritično?

Vejn je moj stari prijatelj. Zaista je bio u krizi, ali se izvukao. Mislim da mu je u tome pomogla njegova neverovatna ljubav i prema filmu. Nikad nisam upoznao čoveka koji bi toliko bio vezan za svoj poziv, kao što je to slučaj sa i Džonom Vejnom.

Dragoceno vreme koje nam je poklonio popularni umetnik je kratak boravak u našoj zemlji morao da iskoristi kako bi odgovorio velikom broju obaveza, moglo je da bude nagrađeno samo izrazima zahvalnosti i želje da ga što skorije ponovo vidimo ovde, među nama. »Thank you mister Douglas!« »Hvala lepa!« osmehnuo se Kirk i žurno se udaljio s grupom ljudi, koja mu je sa okolnih stolova diskretnim grimasama stavljala do znanja da je vreme za pokret.

Izvor: DUGA 15.11.1964.