Novi zakon u Srbiji omogućava uvid u ostvarenu komunikaciju građana bez odluke suda, sa posledicama po novinare i njihove izvore. Šta nas uče strana iskustva sličnih zakona?

Deset službenika Tajne holandske bezbednosne službe, poznatije pod skraćenicom AIVD, pozvonilo je na kućna vrata holandskoj novinarki Jolandi Van der Graaf 18. janura 2009. Usledilo je šest i po sati pretresa Jolandinog doma. Zagledanje po najprivatnijim delovima stana, uključujući stripove njenog sina o Paji Patku.

Van der Grafova je prethodno objavila dva teksta zasnovana na informacijama koje je dobila od službenika AIVD-a o učešću Holandije u ratu u Iraku i o bezbednosnoj situaciji Dalaj Lame. Oba teksta bila su neprijatna po AIVD jer su razotkrivala promašaje u ponašanju holandskih obaveštajaca.

Tokom pretresa novinarkinog stana nisu nađeni nikakvi materijali koji bi ukazivali na posedovanje dokumentacije AIVD-a, ali je protiv nje ipak podnesena krivična tužba za odavanje državne tajne. Potom je usledilo hapšenje i dvoje službenika AIVD-a, inače višedecenijskih radnika holandske bezbednosne službe, koji su osumnjičeni da su Jolandi Van der Graf bili izvor za tekstove. I oni su optuženi za odavanje državne tajne.

Šef AIVD-a izjavio je da je to najveća holandska afera u kojoj su iz njihove službe procurile informacije.

U novinarskim i akademskim krugovima ovaj slučaj je skrenuo pažnju na važnost zaštite novinarskih izvora kao jednog od ključnih elemenata na kojima se temelji sloboda novinarskog rada i sloboda govora. Novinarka je dobila široku podršku liberalnih krugova i novinarskih udruženja, a advokat njenog lista tražio je da se saopšti da li je ona bila prisluškivana i praćena.

Pravo novinara da čuva izvore

Godinu dana kasnije, početkom 2010. godine, sud je odbacio tužbe protiv novinarke. Optužbe su odbačene pošto je Ministarstvo unutrašnjih poslova utvrdilo da je služba zloupotrebila svoju moć u nadgledanju novinarke tokom 2009. godine, nakon objavljivanja navodno spornih članaka.

Ministarka spoljnih poslova je, međutim, preporučila novinarima tom prilikom da ne treba da upotrebljavaju poverljive informacije koje bi im mogle biti ponuđene u vezi sa službom bezbednosti. Ministarka je tvrdila i da je Jolanda Van der Graaf pokušala da uspostavi kontakte i za dalji budući “odliv” informacija. Liberalni krugovi videli su u ovakvoj ministarkinoj optužbi pravdanje za uhođenje i progon novinarke.

Sredinom jula ove godine slučaj je dobio epilog u odbacivanju optužbi i u drugom procesu protiv službenika AIVD-a koji su označeni kao izvor novinarskog istraživanja. U sudskoj presudi je rečeno da novinari imaju pravo da brane svoje izvore. Sud je utvrdio da su dokazi protiv dvoje službenika AIVD-a, koji su se zasnivali na materijalu pribavljenom prisluškivanjem telefona – neprihvatljivi.

Ocenjeno je da je reagovanje AIVD-a na tekstove Jolande Van der Graaf, koje je uključivalo prisluškivanje telefona kako bi se pronašao izvor informacija za tekstove, bilo nelegalno i neproporcionalno.

Ovo je u novinarskoj i akademskoj javnosti dočekano kao dobar znak ne samo za novinare, nego i za potencijalne izvore njihovih priča.

Zadovoljstvo i zabrinutost

Novinarska udruženja i liberalni intelektualci su nakon oslobađajuće presude izražavali zadovoljstvo, ali i zabrinutost.

Zadovoljstvo u tome što je trenutna presuda važan signal za potecijalne “uzbunjivače” u budućnosti – dakle, građane koji će u budućnosti progovoriti o zloupotrebama ili korupciji. Izvori su ovog puta zaštićeni, a novinari istraživači potvrđeni kao pouzdan kanal za informacije.

S druge strane ostala je senka brige nakon ovog procesa, budući da je sud prihvatio da će “ponekad biti potrebno da se prava novinara da zaštite svoje izvore morati da se odmere u odnosu na zahteve nacionalne službe bezbednosti”.

“Za sada je zanimljivo da zakon insistira na razmatranju potreba službe bezbednosti od slučaja do slučaja - neće biti zajedničkog modela za presude i materijal koji ’procuri’ će moći automatski da dozvoli državi da najoštrije kazni optužene. Tako da je pobeda za ’uzbunjivače’ sada tu, ali samo do sledeće bitke”, kaže jedan od komentatora ovog slučaja.

Slučaj Srbija 2010. – bez odluke suda

Devet dana nakon okončanja holandskog slučaja, u julu 2010, u Srbiji je, nakon bure suprotstavljenih mišljenja u javnosti, usvojen po hitnoj proceduri Zakon o elektronskim komunikacijama, koji je, takođe, u fokus pažnje doveo pitanje o zaštiti novinarskih izvora.
Zakonom se propisuje da je operater dužan da zadrži podatke o elektronskim komunikacijama 12 meseci, a legalan osnov za uvid bezbednosnih službi i policije u komunikaciju građana prema ovom zakonu je potpis direktora Bezbednosno informacione agencije (BIA).

Novinarska udruženja, republički Zaštitnik građana, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, pojedine opozicione stranke, advokatska komora, predstavnici nevladinih organizacija, institucija za borbu protiv korupcije i pravni stručnjaci upozoravali su da ovakav zakon omogućava uvid u ostvarenu komunikaciju građana bez odluke suda.

Predsednica Udruženja novinara Srbije Ljiljana Smajlović ocenjivala je da je predloženi zakon pretnja za novinarsku profesiju i da otvara mogućnost zloupotrebe jer će, kako je navela, vlast kontrolisati novinarske izvore:

“Zakon o elektronskim komunikacijama je neustavan i vlast to zna, ali je svejedno rešena da špijunira novinare i otkriva im izvore kako bi zaštitila reklo bi se neraskidivu vezu između službi bezbednosti i političara. BIA jednim pritiskom dugmeta sada može, bez straha od zakona, da otkrije sve komunikacije novinara sa svim izvorima, svejedno da li telefonom ili posredstvom elektronske pošte. Naši izvori imaju razloga da strahuju, i možda ućute...”, upozoravala je predsednica Udruženja novinara.

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić upozoravao je da se Zakon kosi sa Ustavnim rešenjima prema kojima je tajnost sredstava komuniciranja nepovrediva i da su odstupanja od nje dozvoljena samo na osnovu odluke suda. On je upozoravao da zadržavanje podataka o ostvarenoj komunikaciji jeste ulaženje u njen sadržaj jer će, kako je naveo, omogućiti da se zna kada je, koliko dugo, sa kim, s kog broja i odakle novinar razgovarao.

Zaštitnik građana amandmanom je tražio da se u zakon uvrsti da je policiji i Bezbedosno-informativnoj agenciji potrebna odluka suda za uvid u ostvarenu komunikaciju, odnosno podatke koje je operater dužan da zadrži, ali ta inicijativa nije prihvaćena.

Usvojen je, međutim, drugi predloženi amandman koji utvrđuje da će Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti obavljati nadzor nad sprovođenjem odrebi zakona.

Imajući u vidu holandski slučaj Jolande Van der Graaf, možemo razumeti kakve opasnosti po novinarske izvore i slobodu izražavanja uvodi ovaj zakon.

Šta može Poverenik?

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti u Srbiji Rodoljub Šabić objasnio je za Media.ba usvojeni amandman kojim mu se omogućava da „obavlja nadzor nad sprovođenjem odrebi zakona“:

„Amandman koji je vratio nezavisni organ u poziciju da kontroliše nadzor načelno je jako dobar. Bezbednosna služba ne sme sama sebe da kontroliše.  Ali, u praksi to znači sledeće - ako je neko ko je novinarski izvor izložen pritiscima, mobingu, otkazu na poslu - može da se obrati kancelariji Poverenika. Poverenik traži da se utvrdi da li je bilo nadzora komunikacije i da li je sve bilo po zakonskoj proceduri ili ne. Ukoliko oni kažu da postoji legalan osnov, a u ovom slučaju legalan osnov je potpis direktora BIA, onda ne možemo ništa. To je sve što možemo da uradimo. I to nije dobro. Predsednik Tadić je potpisujući zakon rekao da deli zabrinutost sa nama i rekao da ćemo dalje morati da preispitujemo delove pravnog sistema sa tim u vezi“, kaže  Šabić.

Šabić ocenjuje da je jedino sud taj koji bi trebalo da ograničava nečije pravo na pristup informacijama, a Poverenik može da štiti pravo na tajnost komunikacije. „To je civilizacijska tekovina“, naglašava Šabić i dodaje: „I kad bih ja došao sa pitanjem da li je postojala zakonska procedura kojom je odlučeno da se prati komunikacija, a oni kažu - sud je dozvolio pod tim i tim uslovima, onda je to drugačija situacija“.

Pomak sa mrtve tačke

Šabić, međutim, podseća da u ovoj zemlji do juče niko nije ni smeo da pomene kontrolu aktivnosti službi bezbednosti: „Mi smo to sada ipak pomerili sa mrtve tačke, pa u godinama koje dolaze predstoji dalji rad. Do sad nije bilo nikakve kontrole bezbednosnih službi“.
Treba dodati i da u javnosti i novinarskim krugovima u Srbiji postoji posebna frustracija u vezi sa nadzorom novinara koji mogu da vrše bezbednosne službe, budući da sumnja o umešanosti bezbednosnih službi u slučajevima dva najpoznatija nerazjašnjena ubistava novinara, Slavka Ćuruvije i Dade Vujasinović, do danas nije otklonjena. Sumnja je uvećana i time što u Srbiji nije donesen zakon o otvaranju tajnih dosijea bezbednosnih službi.

Nakon usvajanja Zakona o elektronskim komunikacijama u Srbiji, zaštitnik građana Saša Janković ostao je pri tome da će tražiti od Ustavnog suda tražiti ocenu njegove ustavnosti.
Ohrabruje, međutim, okolnost da je samo nekoliko dana nakon usvajanja ovog zakona stigla vest da je Ustavni sud Srbije ocenio neustavnim nekoliko spornih odredbi jednog drugog Zakona, usvojenog prošle godine na skoro identičan način – u hitnoj proceduri, sa mnogo kritika koje su stizale iz stručne i akademske javnosti.

Reč je o Zakonu o informisanju na koji je propisivao niz odredaba koje su ozbiljno ugrožavale medije. Jedna od njih su bile drakonske kazne za medije. Ocenu ustavnosti ovog zakona takođe je tražio ombudsman Saša Janković. Sve zamerke koje je naveo dobile su “zeleno svetlo” od desetoro sudija Ustavnog suda.

35.000 građana u akciji

Isti problem sa zakonom koji je omogućavao nadziranje elektronske komunikacije imala je Nemačka do marta 2010. Nemački slučaj, kao i holandski, govori o tome koliko je pitanje nadziranja komunikacija aktuelno bilo da se radi o tzv. zemljama u tranziciji, kao što je Srbija, u kojoj se pitanja kontrole rada tajnih službi tek otvara, ili su to zemlje razvijenih demokratija. Slučaj Nemačke je vrlo važno pomenuti ovde i kao primer načina na koji je moguće dovesti do promena.

U ovoj zemlji je 2008. uveden zakon prema kome je obavezno skladištenje podataka o telefonskoj i elektronskoj komunikaciji na šest meseci u cilju olakšanog krivičnog gonjenja. Podaci o vremenu i mestu telefonskih razgovora građana, o brojevima sagovornika, vremenu slanja i primanja elektronske pošte, kao i njenim pošiljaocima i primaocima, skladištili su se i čuvali na posebnim serverima.

35.000 građana Nemačke se, međutim, obratilo Ustavnom sudu smatrajući da su zbog čuvanja podataka o njihovoj komunikaciji generalno nalaze pod sumnjom, tražeći da se oceni ustavnost takvog zakona.

U martu 2010. godine Ustavni sud Nemačke je doneo, nakon njihove tužbe, odluku da je skladištenje podataka o telefonskoj i elektronskoj komunikaciji u cilju olakšanog krivičnog gonjenja protivustavno. Tako je rešena najveća tužba u istoriji Nemačke.

Predsedavajući sudija Ustavnog suda Hans-Jirgen Papir saopštio je da „Uskladišteni podaci moraju biti obrisani i ne smeju biti preneti instancama koje su ih tražile; odredbe o skladištenju podataka predstavljaju povredu Zakona o zaštiti tajnosti telekomunikacije“.
Kako su prenosili mediji, slično kao i holandskom slučaju,  presuda Ustavnog suda Nemačke, međutim, ne znači potpuno isključivanje mogućnosti skladištenja podataka. Zbog toga je najavljeno da treba pisati novi zakon koji bi u mnogo većoj meri zaštitio privatnost građana i propisao mnogo strožije uslove skladištenja podataka.