U prvom delu ovog serijala pokazali smo nekoliko online izvora stranih institucija na kojima možete naći informacije o svojim zemljama. Ako imamo sreće, neke  informacije tako možemo naći na webu. Međutim, dokumenti ili podaci koji nam trebaju često se ne mogu naći online ili bar ne dovoljno njih za dubinsku, snažnu priču sa dobro utemeljenim činjenicama i brojkama.  

 

 

Međutim, informacije o sopstvenoj zemlji se mogu dobiti od institucija stranih zemalja i na drugi način, a da pri tome ne treba da putujete u inostranstvo. Možete da koristite zakone o slobodnom pristupu informacijama raznih zemalja. U nekim zemljama ovo pravo slobodnog pristupa informacijama ne uživaju samo njihovi državljani, već i strani, uključujući novinare.

 

 

Pozivanje na ovaj zakon nije teško, ali zahteva izvesnu disciplinu, upornost, znanje i veštine. Pogledajte kako – u 10 koraka:

 

 

Prvi i najjednostavniji korak je da pročitate zakon o slobodnom pristupu informacijama zemlje odakle želite da dobijete podatke. Tekstove ovog zakona u zemljama širom sveta možete da nađete ovde. U većini zemalja ovi zakoni su slični, ali treba obratiti pažnju na razlike. Čitanjem zakona zemlje odakle nameravate da tražite informacije bolje ćete razumeti koju vrstu dokumenata i informacija možete da tražite, a kojima je pristup ograničen iz raznih razloga – na primer nacionalne bezbednosti ili zaštite privatnosti. 

 

 

Nakon što ste upoznali zakon, treba da odaberete pravo mesto na koje ćete poslati svoj zahtev za pristup informacijama. Za to će vam biti potrebno malo istraživanja, ali često možete i pretpostaviti. 

 

 

Budući da biste informacije o svojoj zemlji mogli da tražite od desetina institucija i agencija na primer u Sjedinjenim Državama , možete da počnete od zvanične liste svih agencija američke vlade sa linkovima na njihove sajtove. A korisna je i Google pretraga sa ključnim rečima list US agencies. Dokumenti stariji od 25 godina mogu da se nađu preko u National Archives and Records Administration (NARA) www.nara.gov . 

 

 

Sledeći korak je pisanje samog zahteva za pristup informacijama, uz pozivanje na zakon zemlje od koje informacije tražite. Zahtev bi trebalo da bude što jednostavniji. Osim što ćete navesti svoje ime i kontakte, ključno je da jasno formulišete koje informacije tražite – navedite temu dokumenata (npr. u vezi sa kojim događajima, aktivnostima ili osobama) i/ili naziv dokumenata. Budite što precizniji. Ne zaboravite da navedete period koji treba da bude obuhvaćen dokumentima.

 

 

Takođe, navedite da ste novinar i navedite za koji medij radite. Tako ćete dobiti priliku da vaš zahtev bude stavljen u kategoriju „medij”. To nekada može biti u koristi – na primer, u nekim zemljama novinari ne plaćaju nadoknadu za pretragu i izdavanje dokumenata. Ipak, u mnogim slučajevima moraćete da platite troškove umnožavanja iznad nekog broja primeraka. 

 

 

U tom slučaju prvo treba naći i podneti dokaz o smrti osobe o kojoj tražite informacije. To je uslov čak i kada se radi o veoma poznatim osobama. Moje iskustvo govori da su često dovoljni članci ili In Memoriam iz izvora kao što su Britannica, Wikipedia, AP, Reuters, BBC…

 

 

Ako vam se ne da da sami pišete zahtev za informacijama, možete da probate sa automatskim generatorima zahteva. Meni su, na primer, koristili ovi:  

http://www.rcfp.org/foi_letter/generate.php

http://www.nfoic.org/sample-foia-letters

Ako se vremenom ovi linkovi promene ili nestanu, uvek ćete naći slične ili bolje pretraživanjem Googla po ključnim rečima FOIA letter generator.

 

 

Bitno je da nađete pravu poštansku adresu na koju ćete poslati zahtev za pristup informacijama. Većina institucija prima zahteve elektronski. Međutim, iako su staromodni, zahtevi koji se šalju na tradicionalan način, običnom poštom, imaju prednosti. Na primer, možete da vodite bolju evidenciju o zahtevima koje ste poslali i odgovorima koje ste dobili. To je posebno važno ako dođete do faze žalbe. U nekim slučajevima biće potrebno da podnesete kopije svih zahteva koje ste poslali do trenutka žalbe, kao i sve odgovore institucije na vaše zahteve. 

 

 

7. Budite strpljivi. 

Ukoliko tražite osetljive informacije, procedura njihovog dobijanja može da potraje i 2-3 godine. Ukoliko imate sreće da dobijete dokumente koje ste tražili, moguće je da ćete dobiti velike kutije pune dokumenata. 

 

 

Pristup nekim dokumentima ili delovima dokumenata nekada vam može biti odbijen. U tom slučaju možete da pošaljete žalbu, ali imajte u vidu da je retko uspešna. Ako tražite informacije dostupne u SAD, produktivnije je sačekati 2 godine i poslati zahtev za obaveznim skidanjem oznake tajne sa dokumenata, tzv. Mandatory Declassification Review (MDR). To je dobra alternativa pozivanju na zakon o slobodnom pristupu informacijama. Ukoliko od početka znate tačno koje dokumente tražite, možete odmah da koristite MDR i tako izbegnete pozivanje na zakon. Više informacija o MDR procesu pročitajte ovde. 

 

 

…treba da se žalite. To je preduslov za sledeći korak – slanje zahteva ISCAP-u (Interagency Security Classification Appeals Panel). Pogledajte šta je ISCAP i kako radi: 

http://www.fas.org/sgp/advisory/iscap/index.html

http://www.archives.gov/isoo/oversight-groups/iscap

 

 

Ako se ne pozivate na zakon o slobodnom pristupu informacijama i ne tražite informacije na različite teme, nećete ih ni dobiti. Ja sam, na primer, od 1998. poslala u 10 institucija u SAD više od 700 zahteva za pristup informacijama. Neke od rezultata možete da vidite u mojoj knjizi ”Gvozdena pesnica – Pogled u bugarske i američke tajne arhive”, objavljenoj na engleskom jeziku, u Londonu 2005. 

 

 

Naravno, u jednom članku je nemoguće iscrpeti sve mogućnosti i situacije u vezi sa slobodom pristupa informacijama. One zavise od zemlje do zemlje, od novinara do novinara, i od njihovih potreba i specifičnih zahteva koje nameću pojedine priče. 

 

 

Većina zemalja, a posebno one sa tradicijom pozivanja na zakon o slobodnom pristupu informacijama, imaju dobre sajtove koji pomažu novinarima dajući im preporuke i savete kako da ovaj zakon efikasno koriste. Jedan od takvih sajtova, koji se tiče SAD, je http://www.rcfp.org/foiact/declass.html . Tu ćete naći detaljan vodič kroz američki zakon o slobodnom pristupu informacijama – korak po korak: kako poslati zahtev, koje agencije su obuhvaćene zakonom, ko može da se pozove na ovaj zakon, kako možete da budete izuzeti od plaćanja nadoknada itd. 

 

 

Dobar sajt za snalaženje u evropskim zakonima o slobodnom pristupu informacijama je www.wobbing.eu. Tu ćete naći linkove za prakse slobodnog pristupa informacijama u svakoj zemlji, pojedinačne zakone, slučajeve, liste stručnjaka i organizacija koje se bave ovim pitanjem a možete im se obratiti za pomoć.