Izveštavajući o tragedijama, bilo da se radi o masovnoj tragediji ili smrti pojedinca, većina novinara biva ozbiljno pogođena osećanjima koje žrtve proživljavaju. Postoje, međutim, načini da se ublaži tako izazvan stres koji može da muči bilo kog novinara i stvara emocionalnu traumu u redakciji.

 

Većina novinara se u svojoj karijeri suočava sa jednom neizbežnošću: moraju da izveštavaju o nekoj tragediji i intervjuišu ljude ophrvane bolom. Taj zid bola ne dopušta žrtvama da vide da im se životi zapravo mogu već sutra poboljšati. Sve što vide je osoba koja je pred njima, a sve što osećaju je bol tog trenutka.

 

Tada čuju telefonski poziv novinara ili im novinar zakuca na vrata. Slede pitanja. Reakcije žrtava su različite, ali svaki novinar zna da dobar intervju znači i bujicu osećanja.

 

Ono što se tada može desiti zovem “Efekat zida.” Kao teniska loptica bačena prema zidu, osećanja žrtve, sav taj bol, mogu se odbiti i pogoditi osobu koja je suočena sa žrtvom – novinara. Novinar oseća bol i gubitak koji je pogodio žrtvu. Oseća izolaciju. Osećanja krivice. Odvojenost od članova porodice ili prijatelja koji su poginuli ili umrli u prošlosti ili anksionzost povezanu sa mogućnošću gubitka članova porodice u budućnosti.

 

Sledi nesanica i sve veći osećaj stresa. Novinari se obično prvi put sretnu sa zidom bola na početku karijere.

 

Sa malo obuke ili bez nje dobijaju zadatak da pokrivaju crnu hroniku. Uče i stiču iskustvo izveštavajući o jednoj tragediji. Zatim o još jednoj. Pa o još jednoj.

 

Izveštavanje o žrtvama postaje deo karijere novinara koji se neprestano ponavlja i ugrađuje se u sećanja, ali ne samo u njih. 

 

Ljudska obaveza

 

“Ja to vidim kao nekakvo preuzimanje te ljudske obaveze”, novinar Julian Borger, koji je izveštavao iz rata u Bosni, rekao je „Washington Post-u“. “Akumuliraš je. Nosiš tu ljudsku obavezu na leđima i koristiš je samo za to da napišeš priču. Možda je to divna priča, ali ona ne objašnjava lični osećaj nagomilane obaveze koji nosiš na leđima. Ostaje ti ta nagomilana krivica. Kao nekakva kora koju nosiš na sebi.”

 

Ta kora može da se širi tokom izveštavanja o masovnim tragedijama u Bosni ili o kriminalu za lokalne ili nacionalne novine. Neko ko je novinar više od 20 godina verovatno je izveštavao ili je bio uključen u izveštavanje o stotinama žrtava. U Oklahomi bi to značilo bombaški napad u Oklahoma Sitiju, masakr u pošti u Edmondu², ubistva u restoranu Sirloin Stockade³ i ubistva izviđačica, druga višestruka ubistva i mnoge druge zločine. Sve tragične. Sve sa žrtvama. 

 

Pre više od deset godina izveštavao sam o trostrukom ubistvu u prodavnici Wynn's IGA u Edmondu.

 

Tri radnika u prodavnici saterana su u skladište rano ujutru 3. jula 1985. i upucana iz blizine. Nekoliko sati nakon što sam počeo da izveštavam o ovim ubistvima za The Oklahoman, saznao sam imena žrtava. Jedan od njih bio je šef u noćnoj smeni Rick Cast. Tek sam tada shvatio da je Rick, takođe student novinarstva na Central State University, počeo tu da radi pre šest meseci da bi uštedeo novac za pokretanje fotografske firme.

 

U jednom okviru koji sam napisao o ovim ubistvima bile su i izjave prijatelja koji je rekao da je Rick govorio o smrti dan pre svoje. Rekao je da je nekoliko njegovih rođaka umrlo kada im je bilo 34 godine. Rickov 34. rođendan bio bi za pet dana. 

 

Bilo da se radio o masovnoj tragediji ili smrti prijatelja, “Efekat zida” može da muči bilo kog novinara.  

 

Emocionalna trauma u redakciji

 

Cratis Hippocrates, bivši šef katedre za novinarstvo na Queensland University of Technology u Australiji, i Dr. Gary Embelton, šef programa za psihologiju na Queensland-u, izučavali su šta se desilo novinarima koji su izveštavali o cunamiju koji je pogodio Papua Novu Gvineju 17. jula 1998. Ovaj plimski talas je ubio oko 3.000 ljudi.

 

U svom govoru na Michigan State University 1998, Hippocrates je rekao: “Trauma u redakciji postoji. Ona je stvarnost”. On veruje da se novinari, a pogotovo urednici vesti, teško nose s tom traumom.

 

“Novinari su poznati po poricanju. Postoji mišljenje da si neprofesionalan ako 'ne možeš da se nosiš s nekom situacijom”, rekao je Hippocrates, menadžer obuke za Fairfax Publications, izdavača The Sydney Morning Herald i drugih novina. “Novinari tvrde kolegama da nemaju posledice. Ali takva lažna hrabrost nosi svoje.”

 

Verovatno se baš to i desilo ratnom izveštaču Ernieu Pyleu.

 

U svojoj priči, Paul Hendrickson, novinar „Washington Post-a“, objasnio je šta je biograf James Tobin mislio kada je svoju knjigu nazvao “Rat Erniea Pylea”.

 

“Naslov se odnosi na dva rata: jedan koji je zabeležio za milione tipičnih američkih čitalaca, i drugi koji mu je izjedao utrobu. Pyle je video toliku količinu smrti da je ona postala njegov genocid i holokaust”. Čak je predvideo da će poginuti nakon što je stigao na Pacifik početkom 1945. i to je rekao drugovima. Pre nego što ga je pokosio japanski mitraljez 18. aprila 1945, Pyle je napisao: “Predugo sam uronjen u ovo. Duh mi drhti, a um mi je pomućen. Bol je postao prevelik.” 

 

Pyleov primer pokazuje šta “Efekat zida” može da uradi novinarima, bilo da izveštavaju o žrtvama rata ili žrtvama tragedije u Oklahoma Sitiju. 

 

Urednici vesti i drugi urednici:

 

» Pitajte i slušajte. Pitajte članove redakcije ili ekipa na terenu da li su OK ili imaju probleme. Onda slušajte. Podstaknite ih da razgovaraju sa drugima koji su bili u sličnim situacijama.

 

» Pustite reportere da se odmore. Dajte im neko vreme da se odmaknu od izveštavanja. Da odu na porodično okupljanje. Da se bave hobijem. Da odu na utakmicu. Jednostavno – da se odmaknu od posla. Imajte na umu da nekim posebno posvećenim novinarima treba narediti da uzmu slobodan dan.

 

» Znajte dokle vaši novinari mogu da idu. Dopustite im čak i da kažu “ne”. Ako pokazuju rezervu prema nekoj situaciji, saslušajte ih – i taj zadatak dajte nekom drugom ako je neophodno.

 

» Ponudite profesionalnu pomoć. Mnoge profesije, uključujući policiju i vatrogasce, nude psihološko savetovanje i sesije na kojima se analiziraju stresne situacije.

 

» Nudite stalnu obuku ili podsetnike na temu stresa i izvešavanja o žrtvama. Radite to povremeno tokom cele godine.

 

Reporteri ili članovi ekipa:

 

» Znajte gde su vam granice. Ako ste dobili mučan zadatak, uljudno izrazite svoju zabrinutost nadređenom. Recite mu / joj da vi možda nista najbolja osoba za taj zadatak. Objasnite zašto.

 

» Odmarajte se povremeno. Nekoliko minuta ili sati dalje od stresne situacije može pomoći da se ublaži stres. I jedite: zdravu hranu, ako je moguće, ali nemojte da propuštate doručak, ručak ili večeru. Treba vam pauza za obrok i treba vam hrana da biste imali energije.

 

» Nađite nekoga ko je osećajan a želi da vas sasluša. To može biti urednik ili kolega, ali morate mu verovati da vas neće osuđivati. Možda je to neko ko je imao slično iskustvo.

 

» Naučite kako da se nosite sa stresom. Pohađajte skupove na kojima učite kako da se nosite sa stresom ili sa izveštavanjem o žrtvama. Tu se često čuju saveti koji vam pomažu da se izlazite na kraj sa situacijom u kojoj ste.    

 

The Oklahoman je 1996. godine dobio ‘Dart-ovu Nagradu za izuzetnost u izveštavanju o žrtvama nasilja’ za iscrpno i osetljivo izveštavanje o bombaškom napadu na zgradu saveznih organa. Joe Hight je član izvršnog odbora Dart centra. 

 

1) [prim.prev] Bombaški napad na zgradu saveznih organa u Oklahoma Sitiju 19. aprila 1995. kada je poginulo 168 ljudi a više od 800 bilo ranjeno. Do 11. septembra 2001. to je bio teroristički napad sa najviše žrtava na tlu SAD-a. 

2) [prim.prev]  Nervno rastrojeni poštanski službenik Patrick Sherill u gradu Edmond u Oklahomi 20. avgusta 1986. ušao je u zgradu pošte i ubio 14 ljudi, ranio 6, a zatim počinio samoubistvo.

3) [prim.prev] Roger Dale Stafford, Verna Stafford and Harold Stafford opljačkali su restoran The Sirloin Stockade u Oklahoma Sitiju 16. jula 1978. i ubili šestoro uposlenika restorana nakon što su ih saterali u komoru za hlađenje.

4) [prim.prev] Još uvek nerešen zločin počinjen u državi Oklahoma 1977. Tri devojčice – 8, 9 i 10 godina – silovane su i ubijene u šumi blizu svog šatora u letnjem kampu. Osumnjičenom je suđeno, ali je oslobođen optužbi. 30 godina nakon zločina ponovljeni su DNK testovi, ali rezultati još nisu objavljeni.

 

NetNovinar.org se zahvaljuje Dart centru za novinarstvo i traumu (Dart Center for Journalism and Trauma) na dozvoli da prevede ovaj tekst koji je u originalu objavljen na engleskom jeziku.