Na primeru jednog uspešnog in-house treninga u Srbiji dajemo preporukekoje će vam pomoći kod obuke unutar redakcije – bilo da ste konsultantili član redakcije kojoj treba obuka.

Pročitajte I deo teksta

Ne postoje metode koje nismo iskoristili u radu. Tutorski rad, klasični trening moduli sa mladim novinarima, konsultacije, direktan urednički i novinarski rad, online rad sa novinarima na tekstovima, zajedničko pisanje tekstova, zajednički izlasci na teren, učešće u sastancima redakcije i kolegijuma... Ne postoji novinar, urednik ili član tehničke redakcije koji nije prošao kroz nekoliko vidova treninga.

Šta smo postigli?

„Šta smo postigli“, bilo je pitanje koje smo svi stalno sebi postavljali i puno o njemu razgovarali unutar trenerskog tima, ali i sa redakcijom „Vranjskih“.

Tokom jednog od poslednjih boravaka u Vranju, intervjuisali smo sve prisutne novinare i urednike i postavili im pitanja o tome kakve su promene oni uočili u samim novinama, metodi rada na temama i tekstovima, organizaciji rada i drugim aspektima posla. Takođe smo pokušali da utvrdimo merljive promene.

Merljiv je tiraž, koji je, na iznenađenje svih, pa i trenera, počeo i nastavio da pomalo raste, uprkos prethodnom malom, ali stabilnom padu zbog finansijske krize. To je skroman, ali stabilan rast, iznenađujuć za malo i siromašno Vranje u višegodišnjoj krizi dodatno pogoršanoj svetskom.

Drugi merljiv parametar bile su reakcije i komentari čitalaca na web izdanju „Vranjskih“. Broj pozitivnih komentara na tekstove je skočio (na web stranicama nedeljnika i u ličnoj komunikaciji novinara sa građanima), a odjednom su se pojavili i veoma konkretni komentari, usmereni na pojedine aspekte rada: „Dobro obrađena tema“, „O ovakvim stvarima ranije niste pisali“ i slično. Finansijski efekat tog rasta je verovatno zanemarljiv, ali je kao pokazatelj uspeha uvedenih promena izuzetno važan u vreme kada svim štampanim medijima u Srbiji tiraž prilično dramatično opada.

Izgled lista bio je zapravo prva bitna promena koja se pojavila u novinama, pre onih na tekstovima, uređivačkoj politici i tretmanu tekstova u prelomu. Izazvala je veliki broj pozitivnih komentara u privatnom kontaktu novinara i urednika sa Vranjancima.

Druge merljive promene vidljive su iz analize brojeva „Vranjskih“ pre i posle treninga. Previše su brojne da bismo ih sve naveli, pa ćemo pomenuti samo glavne:

- povećan broj tema koje nisu vezane za političke i poslovne lidere, a tiču se školstva, zdravstva, kulture, zabave, društvenih fenomena;
- porastao je broj tekstova sa pozitivnim stavom;
- povećana je pokrivenost raznorodnih ciljnih grupa;
- obim i vrsta tekstova su bitno raznovrsniji;
- tekstovi su kompletniji, nemaju velikih propusta u pokrivenim uglovima;
- tematske i sadržinske veze između različitih tekstova su brojnije i čvršće.

Pad prodaje oglasa je zaustavljen. Komercijalni tim „Vranjskih“ upravo sprovodi akciju kojom bi trebalo da se iskoristi rast tiraža i čitanosti po ciljnim grupama na polju prodaje oglasnog prostora. Naplata tih oglasa je, dakako, druga priča, ali na to treneri nemaju uticaja.

Promene u načinu na koji publika doživljava „Vranjske“ su delimično i posledica dodataka koje je trenerski tim pravio sa redakcijom, ali i dodataka koje je redakcija „Vranjskih“ sada počela redovno da pravi, uz svaki broj.

Za jedan tekst u dodatku rađenom sa ekipom BIRN-a, novinar „Vranjskih“ Dejan Dimić dobio je godišnju nagradu za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Taj dodatak, posvećen izgradnji „koridora 10“ (evropski važnog auto-puta) kroz Pčinjski okrug, bio je, po mom uverenju, najbolje što je o toj prilično kontroverznoj i dobro „pokrivenoj“ temi napisano u Srbiji.

Komotno su mogle, gotovo u celosti, da ga prenesu nacionalne novine i da budu srećne što ga imaju, pre svega zato što su novinari „Vranjskih“, sa svojim ogromnim mrežama izvora, izvukli o temi više informacija nego što je moglo da stane u dodatak.

Treneri, ovog puta u ulozi urednika, iskoristili su svoje iskustvo da pokriju temu različitim formama i pristupima, pa je ona sagledana i iz nacionalnog ugla, s tim što je fokus na lokalne efekte ovog pitanja priču učinio svrhovitom, kompaktnom i vrlo smislenom za lokalni list. Tim sam dodatkom zadovoljan kao retko čime što je štampano uz moj novinarski doprinos.

Promene u redakciji

Vrlo je zanimljivo šta su novinari imali da kažu o promenama u radu. Samo par novinara je uočilo manji broj promena, dok su svi ostali, uključujući tu i urednike, primetili čitav niz pozitivnih promena. Izdvajamo samo neke, najčešće primećene:

- Grafički izgled.

- Dodaci i pokrivenost ciljnih grupa (svi novinari ih dovode u direktnu vezu sa treningom).

- Raznovrsnost sadržaja - tematski, po obimu i formama.

- Bolja i češća komunikacija između urednika i novinara mnogo znači i jednima i drugima.

- Tenzija u radu je manja zbog društveno-fenomenoloških tema koje dospevaju na naslovnu stranu kada nema istaknutih ekskluzivnih informacija i predstavljaju više nego adekvatnu zamenu.

- Jasnije određivanje osnovnih parametara teme u dogovoru urednika i novinara.

- Novinari sa kojima su treneri individualno radili primećuju sopstveni napredak u korišćenju raznih tehnika i alata, a dobijaju i pozitivne reakcije urednika, kolega i čitalaca u tom smislu.

- Blagovremeniji početak rada na delu tekstova.

Šta smo dakle postigli? Mnogo, mnogo više nego što smo mislili da je moguće izmeniti u radu jedne redakcije, sadržaju samog proizvoda i njegovom uspehu na tržištu.

Da li se može još? Pod utiskom obostranog zadovoljstva radom i postignutog uspeha, mislim da svi osećamo da bismo mogli da uradimo još mnogo, vođeni strašću za novinarstvom i sposobnostima urednika i novinara „Vranjskih“, uz stečeno međusobno poverenje. Naravno, u granicama potencijala tržišta.

Ali, ako bismo razmišljali o ciljevima koji bi se zasigurno mogli postići, tri vrste ciljeva se čine ključnim i dostižnim:

1.    Kratkoročni – Sve navedene promene traže još rada i u svim oblastima na kojima se radilo može se mnogo više napredovati.

2.    Srednjoročni – Popunjavanje redakcije mladim novinarima je moguće, a njihov potencijal ozbiljan, o čemu svedoči naš trenerski rad s njima. Za obukom treba da usledi reorganizacija procesa rada koja bi ga učinila profesionalnijim i efikasnijim, a time i lakšim.

3.    Dugoročni - Kao profesionalno uspešne lokalne novine, „Vranjske“ imaju zaista veliki potencijal i mogu da prošire tržište na čitav region juga Srbije, za šta su, međutim, potrebne još veće i teže promene i finansijska ulaganja.

Zašto je stvar (izgleda) uspela?

Uprkos raznovrsnim pokazateljima pozitivnih promena u sadržaju, izgledu i profesionalnim standardima „Vranjskih“, moći ćemo da tvrdimo da je in-house trening uspeo ako novine prežive krizu i postanu prave gradske novine koje profesionalno obavljaju svoju funkciju u službi građana.

Namere „Vranjskih“ su da upravo to i čine, ali je način na koji to rade uslovljen groznom istorijom i nedemokratskim okruženjem u kojima su nastale i opstaju.

Reklo bi se da su „Vranjske“, kao i toliko toga u Srbiji, mnogo bolje od svog okruženja i da je Vranje srećno što ima „psa čuvara“ koji glasno laje kad god je to potrebno. Malo gradova Srbije, a verovatno i regiona, ima takve lokalne medije.

Zato mi se i čini prikladnim da upravo one i zakorače u pravcu u kojem njihovi čitaoci i žele da im se društvo kreće. Ipak, širenje uticaja „Vranjskih“ na region zavisi od tempa pozitivnih promena u društvu, više nego od namera i sposobnosti redakcije.

Uprkos svim teškoćama, mislim da će se postignute promene održati i nastaviti zato što znam da su nastavili da uvode promene i kada nas nije bilo na vidiku. Osim toga, redakcija je primenljive novine u radu usvojila, a neprimenljive su se same izgubile, što govori o funkcionalnosti sistema u kojem rade.

Osim toga, svi smo - i mi treneri, i urednici i novinari „Vranjskih“ - videli očigledan boljitak za novine, ali i većinu zaposlenih pojedinačno. To je jasna interesna motivacija na koju se najpre valja oslanjati u ovakvom vidu treninga i konsultantskog angažmana. Jer, da je veliki trud novinara i urednika napravio bolje novine, ali bez efekta na tiraž i situaciju u redakciji, nisam siguran da bi imali ozbiljnu motivaciju da nastave da ulažu dodatne napore.

Projekat je bio uspešan pre svega zbog vlasnika i glavnog i odgovornog urednika Vukašina Obradovića, njegovog operativnog urednika Nikole Lazića i novinara i grafičkih operatera „Vranjskih“. Oni su i bez nas učinili svoj medij malim srpskim fenomenom, a onda uradili hrabru i nesebičnu stvar – prihvatili nas kao dobronamerne i korisne goste.

Drugi razlog za uspeh leži u ekipi BIRN koja je napravila projekat i radila na njemu zajedno sa trenerima, daleko prevazilazeći opise poslova svojih radnih mesta. Radili su i iz uverenja i to je bilo očigledno na svakom koraku.

Šta smo naučili?

Kao trenerski tim, odavno smo shvatili da novinari najviše uče, zapravo najbolje sklapaju postojeća znanja u praktično upotrebljiv sistem rada – kroz direktan zajednički rad na produkciji medijskih proizvoda. Ovo se uklapa u andragoški postulat – odrasli najbolje uče radeći.

Ono što pročitaju, čuju ili vide samo su informacije za koje su više ili manje zainteresovani, a one stižu u mozgove već natopljene viškom podataka. Kada zavrnu rukave i urade nešto, na podsvesnom, kao i na svesnom nivou, uviđaju jasne praktične i direktne koristi. To pomaže, i to mnogo.

Interes odvaja informacije koje će mozak odraslog čoveka upotrebiti od onih koje će uskladištiti i verovatno nikad aktivirati. Naravno, ako to što rade nije zaista korisno i praktično, ne samo što neće ništa na učiti, već će biti i nezadovoljni zbog izgubljenog vremena, a mnogi će biti i korak bliže averziji prema treningu i profesionalnoj edukaciji uopšte.

Nema praktičnijeg treninga od in-house treninga. Međutim, za njega se organizacije u regionu do sada nisu često ni lako odlučivale, bar ne sa lokalnim trenerima. Lokalni treneri su istovremeno upoznati sa standardima profesije razvijenog sveta i teškoćama i načinima njihovog prevazilaženja u našem okruženju. To je, izgleda, srećna kombinacija koja daje vrlo opipljive rezultate.

Mislim da imam nekoliko saveta koji će dobro doći kolegama trenerima koji, možda, dobiju priliku da rade in-house trening, bilo gde:

Naučite koliko god možete o gradu u koji idete. Ako vam je zadatak na primer u Vranju, bilo bi dobro da znate da su plate male, nezaposlenost ogromna, privreda u teškom stanju, iseljavanje masovno... Lokalna politička situacija je mnogo važnija nego što bi se to moglo zaključiti po ingerencijama lokalne uprave, naročito za lokalne medije.

Ako iskreno mislite da ste suštinski bolji novinar od kolega sa kojima mislite da radite, nemojte ni polaziti na put. Jer, da sam ja radio u Vranju od početka karijere, verovatno bih odavno ostavio novinarstvo. To svaku novinarku i novinara „Vranjskih“ čini boljim od mene.

Preduslovi za bilo kakav rad unutar nečije redakcije su:

o    čvrst i iskren dogovor sa vlasnicima i rukovodiocima

o    jasno i temeljno objašnjenje novinarima šta će se i kako raditi

o    podrška i stručnost predstavnika organizacije koja organizuje trening

Ako nešto ne valja, onda to i recite. Što manje foliranja – to bolje. Od ključne je važnosti kako ćete reći da nešto ne valja.

Prepoznajte šta je dobro. To je važnije od prepoznavanja loših strana medija i rada zaposlenih. To je temelj na kojem ćete graditi plan pomoći. Svake novine i svaki novinar mnogo toga rade dobro, a ponešto i vrhunski dobro. Mislim da je pomoć da to još više razviju, a najvažnije od ostalog samo dovedu do korektnog i profesionalnog nivoa, najefikasniji plan.

Birajte svoje bitke – ne možete da utičete na sve u redakciji. Napravite temeljnu analizu, listu svega što mislite da bi trebalo menjati, a zatim, u skladu sa vremenom koje imate na raspolaganju, redukujte tu listu na najvažnije. Listu odnesite za sto sa rukovodiocima, pa u kompromisu između potrebnog i izvodljivog, stvorite plan rada. Bolje je pokušati manje od potrebnog, nego više od izvodljivog.

Poštujte svakog pojedinca i njegovu individualnost. Tu ste u laganoj prednosti u odnosu na njihove urednike – niste opterećeni produkcijom, rokovima, pitanjem njihovih plata itd. Razgovarajte sa novinarima o svemu, njihovim životnim situacijama, odnosu prema poslu, nadređenima i svemu što im je na srcu. To ne znači da treba da postanete najbolji prijatelji i kumovi, već da ćete biti realističniji u svojim očekivanjima i efikasniji u tutorskom radu.

Ne mešajte se u HR ako to nije apsolutno neophodno. Kadrovska politika je najosetljivije mesto svake redakcije. To ne dirajte i u to se mešajte samo onoliko koliko je apsolutno neophodno (nemoguće je ne istaći da je neki novinar neiskorišćen ili preopterećen, na primer) i budite najoprezniji što umete biti. To je (uglavnom) njihova stvar. Mi smo se ovde par puta umešali i stvar je uspela, ali se još uvek plašim kada pomislim šta bi bilo da nismo.

Birajte oružje – metodologija rada mora biti prilagođena ciljevima. Ako treba rasteretiti jednu grupu novinara, to ne znači da se na sastanku sa urednikom predloži da se na drugu grupu svali više posla, već da se obe grupe obuče da budu efikasnije i brže. To će stvoriti prostor da njihov urednik, a ne vi, rasporedi kasnije teret posla na nov način, u skladu sa njihovim mogućnostima i potrebama, ako to smatra za potrebno i moguće. Dakle, individualni trening, klasičan trening, rad sa malim grupama na aktuelnim poslovima, učenje uz rad, on-line trening, učešće u sastancima redakcije i kolegijuma... Za svaku potrebu odaberite adekvatan metod.

Ništa nije vaša odluka. Vi nemate moć odluke, to nije vaša radakcija. Imate samo mogućnost predloga.

Niko nije savršen. Činjenica je da je vaš pogled sa strane efikasniji u prepoznavanju problema i praznina u radu, ali je još notornija činjenica da vi ne živite u njihovom gradu, ne radite u njihovoj redakciji i ne poznajete odnose među ljudima, pa time ni razloge zbog kojih se stvari događaju na način koji posmatrate. Dakle, pronađite balans između slušanja njih – oni znaju bolje, i vašeg posmatranja sa strane – dopustite i sebi i njima mogućnost zablude.

Svi su važni. Bez razumevanja i saradnje sa vlasništvom i uredništvom, ni ne počinjite, kako smo već rekli. Ako uradite dobar posao i sa starim, iskusnim novinarima u redakciji, koji predstavljaju autoritet, mnogo ste postigli. Ali, ako to ne iskoristite za rad sa ostalima, niste iskoristili situaciju kako treba. Ako povrh svega ne poradite sa novim, mladim novinarima i ne ohrabrite i njih, posao je nedovršen. To je puno posla, ali niste pošli da krkate po kafanama, ma kako gostoljubive one u Vranju bile. U krkanluku se, naravno, uživa, ali samo ako ste pre njega pošteno i mnogo radili.

Svakoga pitajte šta vidi kao problem. Videćete da se viđenje urednika i novinara mnogo manje razlikuje nego što bi se to dalo pretpostaviti, ali i da svako, pa i oni koji rade neesencijalne poslove, imaju inteligentne opservacije, naročito na tuđem polju rada. Ono što svi vide kao najveći problem najverovatnije treba da postane jedan od fokusa vašeg pokušaja da pomognete.

Neprestano se prilagođavajte. Tokom rada, težište naših napora dva puta se menjalo. Na to su nas podsticali zaposleni „Vranjskih“, ali i ljudi iz BIRN-a. Jedni zato što gledaju iznutra, drugi zato što gledaju spolja. Vi ste negde između. Iskoristite njihove tačke gledišta.

Sve je povezano. Alati i tehnike, organizaciona šema rada, kadrovska politika, dizajn, provera i potvrda informacija i činjenica, atmosfera u redakciji... Sve zavisi jedno od drugog. Ako predlažete ljudima da nešto promene, prethodno analizirajte šta će sve to da izazove i bolje bi vam bilo da imate predloge rešenja i za posledice svog predloga izmena.

I na kraju - sada ne mogu da kažem da li je čitav eksperiment uspeo. Kroz godinu ili dve, idite do Vranja pa pitajte novinare i urednike koliki je tiraž, kolike su plate i da li su zadovoljni svojim poslom i položajem, a čitaoce koliko su zadovoljni novinama.

Ali odmah mogu da kažem da smo puno naučili jedni od drugih i podstakli se međusobno na ozbiljno razmišljanje, nove ideje i preduzeća.

Meni je to više nego dovoljno i ako ikada budem imao novu šansu za in-house trening, iskoristiću je bez razmišljanja.