Deca danas nisu više pasivni konzumenti televizije, oni je koriste. Kako TV pomaže u porodičnim odnosima, kako u političkim, a kako može da nas ugrozi? Intervju sa profesorkom Dafnom Lemiš, stručnjakom za temu deca i mediji.

Dafna Lemiš (Dafna Lemish) je profesorka i šef katedre na odseku za Radio i televiziju na Koledžu za masovne komunikacije i umetničke medije Univerziteta Carbondale u Južnom Ilinoisu u SAD-u. Pre nego što je pre tri godine došla na ovaj fakultet, predavala je na Odseku za komunikacije na Univerzitetu u Tel Avivu. Već naslovi njenih knjiga govore o tome da je njeno istraživačko polje i stalna tema kojom se bavi - odnos medija i dece.

Ona je jedan od autora knjige „The Make-Believe Worlds of Children: When Harry Potter met Pokemon in Disneyland“, koautor knjige „Children and Media in Times of War and Conflict“ i „The Wonder Phone in the Land of Miracles: Mobile Telephony in Israel“.

Dafna Lemiš je i urednica interdisciplinarnog naučnog časopisa Journal of Children and Media, intelektualnog foruma za razmenu saznanja o sadržajima medija u vezi sa svim aspektima života dece, a naročito u tri komplemetarna segmenta: deca kao potrošači medija, predstavljanje dece u medijima i medijskim organizacijama i produkcija za decu i o deci.

Televizija ipak nije sasvim loša?

Knjiga Dafne Lemiš „Deca i televizija“ može se naći i na našem jeziku u izdanju beogradske izdavačke kuće Clio. Ova studija nastala je nakon više od dve decenije autorkinih istraživanja. U knjizi se govori o odnosu dece i televizije na primerima istraživanja urađenim u SAD, Evropi i Izraelu, ali i u mnogim drugim zemaljama, kao što su Pakistan i Australija. Autorka analizira početke socijalizacije uz gledanje televizije, uticaj nasilja na televiziji na decu, formiranje stereotipa, razvoj medijske pismenosti i uticaj televizije na formiranje polnog identiteta.

Knjiga „Deca i televizija“ je vrlo važna, između ostalog, zbog toga što uspeva da nas podseti na dobre strane i vrednosti televizije, koja poslednjih decenija, zbog nagle komercijalizacije i globalizacije, uglavnom sedi na optuženičkoj klupi kao needukativna, vulgarna i opasna zbog besmisla rijaliti programa ili količine scena nasilja i seksa u raznim drugim programima.

Važno pitanje: Kako deca koriste televiziju?

U intervjuu za Media.ba profesorka Lemiš govori o nekim vrlo važnim aspektima odnosa televizije i dece u uslovima izmenjenog, globalizovanog sveta. U svojoj knjizi «Deca i televizija» autorka naglašava da je pitanje ’kako televizija utiče na decu’ jednako važno kao i pitanje ’kako deca koriste televiziju’. Zašto je to pitanje jednako važno, zamolili smo profesorku Lemiš da objasni:

Dafna Lemiš: Mislim da danas više ne govorimo o tome da su deca pasivni gledaoci televizije. Umesto toga, govorimo o odnosu televizije i dece kao interaktivnom procesu. Ako posmatrate šta je sadržaj teleizijskog programa sa jedne strane, a sa druge strane dete – dečiju ličnost, onda vidite da je sadržaj telelevizijskog programa samo jedan aspekt tog odnosa. Na neko dete bi jedna vrsta programa imala jednu vrstu uticaja, na neko drugo bi imala sasvim drugačiji uticaj. Na primer, diskusija o tome da li bi bilo bolje da deca ne sede ispred televizora i gledaju televiziju ima smisla ako je napolju dobro i bezbedno. Međutim, ako je napolju konflikt, ako govorimo o deci u ratnim područjima, ili u prodručjima gde postoji opasnost od droga ili bilo kakvih drugih nevolja, onda je bolje da deca ostanu unutra i gledaju televiziju.

Ne postoji apsolutna definicija koja bi rekla da je televizija dobra ili loša. Mnogo toga zavisi od sadržaja programa, od toga koliko se gleda televizija, od karakteristika deteta, zatim i u kojoj kulturi se dete podiže, a tu je i mnogo drugih činilaca.

Televizija može biti važna pomoć pri komunikaciji u porodici, objašnjavate u knjizi. Kako?

Dafna Lemiš: Na mnogo načina televizija može da otvori teme koje inače ne bi bile otvorene. Na primer, sedite za ručkom sa decom i nećete reći odjednom - hajde da pričamo o razvodu, ili - hajde da pričamo o sigurnom seksu, ili - hajde da pričamo homoseksualizmu, ili - zašto mrzimo druge, ili šta god.

Međutim, kada se televizija gleda u krugu porodice, na primer u dnevnoj sobi sa decom, u intimnoj atmosferi, to omogućava roditeljima da govore o takvim temama, o nekim vrednostima i idejama njihove porodice. Kada vide nešto na televiziji, roditelji mogu reći – Mi se sa ovim uopšte ne slažemo. Ili - Ne bih voleo da ovako razmišljaš, to je sasvim protiv naše ideologije, protiv našeg verovanja, ili - ova manjina ne bi trebalo ovako da se prikazuje. Ili, naprotiv, mogu da pohvale nešto, da kažu da je to zaista dobro, da oni cene način na koji je nešto prikazano, da je to vrlo važna tema, da treba o tome da razgovaraju, pa da pitaju decu – šta vi mislite o tome? Televizija daje mogućnosti da roditelji progovore o mnogim temama, ali isto tako daje tu mogućnost i deci.

Deca žele ponekad da govore o nečemu čega se stide i onda im televizijski program daje priliku da, dok sede u kući, postave određeno pitanje. Da kažu - ovo se desilo meni, imam to iskustvo, bilo je vrlo loše. A pruža i mogućnost da se dečije i roditeljske kulture prožmu. Televizijski sadržaji omogućavaju da odrasli priđu dečijoj ’kulturi’ jer se na taj način vidi šta njihovo dete muči i šta ga zanima, i da mu se tako približe. To je način da se ljudi zbliže.

U našem regionu je nakon početka ratova urušen kvalitetan TV program za decu. Danas ga, uz neke znake oporavka, ima malo, a emituje se u vrlo lošim terminima. Utisak je da naša deca uglavnom gledaju program za odrasle. Da li smo izuzetak po tome, ili je to svetski trend?

Dafna Lemiš: Niste, na žalost, izuzetak. To je trend u mnogim zemljama. Ne samo u konfliktnim područjima. Negde je ono što nedostaje tradicija pravljenja programa za decu, ili nema sredstava, ili se negde dečji TV program ne vidi kao prioritet. Tako da, s jedne strane, deca gledaju program za odrasle, a sa druge, u imućnijim porodicama, onima koje imaju satelitske programe, deca gledaju mnogo američkih programa. Obe opcije su problematične.

Biti izložen u ranom uzrastu programu za odrasle nije dobro, ali ne samo zbog tipičnog prigovora o prisustvu nasilja i seksa na ekranima, već zato što deca kognitivno i emocionalno nemaju iskustva da savladaju takav program. Takvi programi ne zadovoljavaju njihove potrebe, ne pomažu im da se razvijaju pravilno, da šire horizonte, da budu radoznala. To znači da se gubi odlična prilika da televizija pomogne deci.

Sa druge strane, deca su previše izložena globalnim programima koji su kreirani sa komercijalnom svrhom, a ne da bi predstavljali nečiju lokalnu zajednicu. Najveći broj takvih kanala predstavaljaju ideologiju i kulturu Zapadnog sveta, Severne Amerike, kapitalističke kulture, a to ne služi potrebama dece u drugim društvima. Nema TV slike o lokalnim prilikama, deca ne vide sebe na takvim TV programima, ne vide svoju istoriju, svoju kulturu, praznike, geografiju, nemaju sliku o svom nacionalnom identitetu, a istraživanja nam pokazuju da ako te nema na ekranu, tvoja predstava je da si marginalan i nevažan, da ne postojiš.

 

Kako izgleda slika o svetu koju primaju deca preko TV ekrana?

Dafna Lemiš: U jednom međunarodnom istraživanju u kojem sam učestvovala, analizirali smo programe iz 24 zemlje sveta i videli smo da bela deca predstavljaju 80% likova koji se pojavljuju u programima za decu. I sad zamislite da ste crna afrička devojčica negde gde je 90 % stanovništava crno. Ono što ona vidi na ekranu su bela deca. Šta ti to može govoriti o tvojoj rasi? O tome ko si ti?

Slično je i sa drugim vrednostima. Najpopularniji likovi na televiziji su plave devojčice koje žive na mestu sličnom Holivudu, imaju trospratnu kuću i svoj privatni stan, a ti, na primer, živiš u zemlji u kojoj devojčice nemaju plave oči i imaš drugačije vrednosti u društvu, drugačiju kulturu. To je vrlo komplikovano pitanje. To je  jedno od glavnih pitanja u mnogim zemljama.

Na primer, mi u Izraelu imamo sličan problem, jer se u našoj zemlji govori hebrejski i ne možemo svoj TV program prodati svetu jer nema publike za taj jezik. U mnogim zemljama sveta koje nemaju dovoljno novca jeftinije je kupiti strani program iz SAD-a nego da se proizvede jedna epizoda domaće originalne drame. Rezultat toga je da deca nemaju svoju kulturu na televiziji. To je ozbiljan problem.

 

Kako televizija može da pomogne u konfliktnim područjima uvodeći temu pomirenja u programe?

Dafna Lemiš: To je važno pitanje. Lečenje rana posle konflikta. Ima puno primera u svetu gde se uvodi tema pomirenja u TV program. U Izraelu je najaktivnija u tome bila radionica ‘Ulice Sezam’. Oni su imali nekoliko koprodukcija sa temama u vezi sa konfliktom u Izraelu i u Severnoj Irskoj. Bila je to velika inicijativa u ranim devedesetim godinama prošlog veka, kada je počeo mirovni proces u Izraelu. Glavni politički koncept je bio da se konflikt razreši stvaranjem dve države - Izraelske i Palestinske.

Radionica ’Ulice Sezam’ je pokušala da napravi slično - palestinsku i izraelsku ’Ulicu Sezam’. U palestinskom delu ulice bi se govorio arapski, igrala bi se arapska deca, bilo bi arapske hrane, simbola... A u izraelskom delu bi se govorio hebrejski, deca bi imala  svoje simbole, hranu... Deca iz ove dve ulice bi se sretala, igrala i delila kulturu. Koncept je bio da se imitira državno rešenje. Ali, na nesreću, mirovni proces je propao, premijer Rabin je ubijen, i od tada imamo narastanje konlfikta. Tako da taj program nije nikad emitovan jer posle konflikta nijedna strana nije htela da prikaže decu sa druge, protivničke strane, kako se igraju sa njihovom decom.

Međutim, pokušano je sa drugim incijativima, uključujući arapski jezik i poruke, koristeći sve načine da deca budu što bliža drugim kulturima. Na primer, revolucionarno je bilo kada su u ’Ulicu Sezam’ kao glavnu odraslu junakinju uključili glumicu koja je bila Izraelka, a trebalo je da glumi Palestinku. Ona je, na primer, učestvovala u jednoj epizodi verzije ’Ulice Sezam’ koju sam volela. U njoj zatičemo dve glavne lutke kako se tuku i viču - ti si drugačiji - ti si drugačiji - ti si ove boje - ja sam ove boje, mi ne možemo biti drugari jer smo tako različiti! I u istoj epizodi, dolaze jedan Izraelac, Jevrejin i njegova drugarica, koju igra ta izraelska glumica. I muškarac kaže - zdravo, a ona kaže - merhaba, što znači ’zdravo’ na arapskom. A, to je izraelski program. I zatim pričaju. I jedna od lutaka onda pita - Vi ste toliko različiti? Mušakrac odgovara - Da, mi smo različiti. Ja pričam hebrejski, ona arapski, ona voli jednu hranu, ja drugu, ja sam muško, ona je žensko. Da, mi smo različiti na mnogo načina. Oboje volimo da se smejemo, oboje volimo da radimo razne druge stvari.

Tako se o konfliktima priča na jednostavan način - da su ljudi različiti, ali da su razlike odlične, da možete da delite različite stvari. Ali, treba upoznavati decu sa idejom da izgledati različito, biti različit, govoriti različite jezike može biti zabavno, da biti različit nije nešto strašno, da ne treba da se bojimo razlika.

Da li je bilo primera sa ovom temom u drugim delovima sveta?

Dafna Lemiš: Drugi primer je iz Severne Irske gde su u Institutu za mirovne inicijative koristili televizijski program da uvedu temu pomirenja nakon dugogodišnjih konflikta. Taj TV program zvao se «Zajedno u parku» i bio je u vidu kratkih animacija, koje su trajale oko minut. Animacija prikazuje grupu dece koja se igra u parku i svaka od njih uvodi različitu decu u grupu. Svaka epizoda počinje tako što se deca igraju, a zatim nastaje problem uvođenjem nekog ko je različit. Međutim, na kraju se ipak igraju zajedno prihvatajući jedni druge.

U toj animaciji ne govori se direktno o konfliktu – oni ne izgovaraju direktno: mi smo protestanti, a mi smo katolici, mi se mrzimo i kako da se volimo? Umesto toga, samo uopšteno pričaju o tome kako da se prihvati neko ko je različit. To je vrlo zanimljiv način da se stvori atmosfera inkluzivnosti, strpljenja, tolerancije prema drugima.

S druge strane, problem je što u svetu postoji ogroman broj komercijalnih programa, mnogo drama i filmova u kojima vidiš da se ljudi ubijaju, da je to sasvim legitimno, da nema konsekvenci i da je jednostavno dovoljno samo da budeš nasilan i jak da bi se nosio sa nekim problemima. Mnogi komercijalni programi su potpuno needukativni ili su edukativni na pogrešan način.

Da li su u nekim zemljama već uvedeni programi za medijsko opismenjavanje?

Dafna Lemiš: Da, u mnogim zemljama je već uvedeno medijsko obrazovanje u školske programe, ali ne kao obavezni deo u kurikulumu, već ponegde kao inicijativa škola ili kao regionalna inicijativa. Na primer, u Izraelu mnoge osnovne i srednje škole imaju program za medijsko obrazovanje, a to je slučaj i sa mnogim mestima u SAD-u i Evropi, ali nije obavezno niti uniformno.

Kakvo bi medijsko obrazovanje bilo primereno u postkonfliktnim regionima?

Dafna Lemiš: Mislim da je medijsko opismenjavanje potrebno svima, ne samo u postratnim regionima. To je veoma važno u postratnim zemljama, ali i na svim drugim mestima. Deca treba da uče kako se gledaju vesti. Vesti su glavni izvor iz koga ona uče o konflitkima, o neprijateljima, o tome ko je dobar, ko je loš. Čak i kad mislimo da oni ne gledaju vesti, oni su izloženi vestima. Vrlo je važno da se uči kako da se razumeju vesti, kako da se gledaju, kako da se razmišlja o njima, šta je lažno u njima, iz kojih izvora dolaze. To utiče na to kako razumemo svet. Medijska pismenost je veoma važna u postkonfliktnim regionama i treba joj pokloniti posebnu pažnju.

A i temom nasilja bi trebalo posebno da se bavimo jer su deca indirektno ili direktno iskusila nasilje, pa mislim da tema nasilja mora veoma, veoma ozbiljno da se tretira u medijima. To je način da se formiraju stavovi o ljudskim odnosima – da razmišljamo kako da razrešimo neke probleme. Tako da mislim da sva deca u školama moraju da imaju medijsko opismenjavanje, mislim da to mora biti obavezno kao što je obavezno da uče da čitaju i pišu. Poseban napor u tom smislu moraju da ulože društva koja su prošla kroz konflikt. Mislim da posebnu pažnju treba pokloniti medijskom opismenjavanju na temu vesti i predstave nasilja u medijima.