Briga o novinarima, urednicima i ljudima koji vode medije nije suprotna javnom interesu. To je njegova osnovna infrastruktura.

foto: Pixabay / Ilustracija

Novinari i novinarke izveštavaju o ljudima koje je sistem ostavio same. Pitaju ko je odgovoran, ko je zakazao i ko će pomoći. Ali ko to pita za njih?

Ko drži iznad vode novinarke i urednice koje rade u javnom interesu, vode medijske organizacije, brinu o svojim timovima, jure rokove, projekte i novac, a istovremeno pucaju po šavovima? (Pišem o tome iz svoje perspektive.)

U malom profesionalnom mediju jedna osoba često nije samo urednica. Ona je istovremeno menadžerka, fundraiserka, koordinatorka projekata, administratorka, osoba za ljudske resurse, završna kontrola sadržaja i ona koja zna sve rokove, probleme i lozinke.

Ali imam jedno retoričko pitanje: kada ona ode na godišnji odmor, ko je menja?

Najčešće: niko (doduše, u dnevnom uredničkom delu čak ima i nekog – odličnog – ko je zameni).

Njen odmor postoji u kalendaru, ali ne i u stvarnosti. Sa odmora odgovara partnerima i donatorima, rešava račune, prati rokove i javlja se kada nastane problem. Laptop nosi „za svaki slučaj“. Formalno odmara, a suštinski ostaje dežurna.

A ne čekaju samo vesti.

Ne čekaju ni plate, računi, ugovori, narativni i finansijski izveštaji, projektne tabele, evidencije radnog vremena, poreske obaveze i rokovi donatora. Čak i kada redakcija smanji broj objavljenih tekstova, administracija nastavlja da radi punom snagom.

Istovremeno, požari, poplave, protesti i odluke vlasti ne pitaju da li je vikend ili sezona odmora. Novinari izlaze na teren po ekstremnim temperaturama, rade uveče, odgovaraju na poruke dok su sa porodicom i preuzimaju poslove odsutnih koleginica i kolega. Ono što bi trebalo da bude vanredna situacija postaje svakodnevni način rada.

Onda se razbolimo. Dobijemo temperaturu. Ne spavamo. Gubimo koncentraciju. Postajemo anksiozni, razdražljivi i emocionalno iscrpljeni. Telo pokušava da nas zaustavi, a mi i bolest pretvaramo u još jednu obavezu koju treba „izgurati“.

I da – pravimo greške.

To nisu nužno greške u novinarskim sadržajima. Greške se događaju i u administraciji: u budžetskoj tabeli, izveštaju, računu, ugovoru ili evidenciji. Nekada se propusti rok, unese pogrešan podatak, zaboravi prilog ili previdi stavka – ili promaši aneks.

Kada jedna iscrpljena osoba tokom istog dana prelazi iz uloge urednice u ulogu menadžerke, administratorke, finansijske koordinatorke i fundraiserke, mogućnost greške postaje veća. Takve greške moraju da se isprave, a preuzete obaveze moraju da se poštuju. Ali odgovornost nije isto što i samokažnjavanje i griža svesti, čak i panika.

Kada cela organizacija počiva na jednoj osobi, svaki administrativni propust prestaje da bude samo popravljiva greška. Postaje lični poraz. Ta osoba ne pomisli: „Sistem je preopterećen“, nego pomisli: „Izneverila sam tim. Ugrozila sam plate. Razočarala sam partnera. Izneverila sam javni interes“.

Tako nastaje začarani krug: preopterećenost vodi greškama, greške vode krivici i samokažnjavanju, a krivica još većoj anksioznosti, iscrpljenosti i novim greškama.

Ko tada drži tu osobu iznad vode?

Ako je odgovor „niko“, onda javni interes ne počiva na održivoj medijskoj organizaciji. Počiva na nervnom sistemu jedne osobe.

To nije održivost. To je odloženi slom.

O održivim medijima ne možemo govoriti samo kroz broj objavljenih tekstova, nove projekte, dosege i ispunjene indikatore. Održiv medij je onaj koji može da funkcioniše i kada se neko razboli, ode na odmor ili jednostavno više ne može da radi 12 sati dnevno.

To zahteva novac za osnovne plate, administraciju, zamene i bolovanja. Zahteva osobu koja može da preuzme deo uredničkih i menadžerskih poslova. Zahteva realne rokove, unutrašnje kontrole i pravo redakcije da ponekad objavi manje.

Ako tokom godišnjih odmora radi manje ljudi, mora se smanjiti broj zadataka – ne broj sati sna onih koji su ostali. Samo, algoritam (čak ni publika) to ne prašta.

Odgovornost zato ne može biti samo na iscrpljenoj urednici od koje se očekuje da se „bolje organizuje“. Dele je upravljačka tela, partneri, donatori, mreže i svi koji od medija traže rezultate, a ne pitaju imaju li ljudi koji ih stvaraju dovoljno vremena, podrške i pravo da se razbole.

Urednicu ne treba da zameni neka druga podjednako iscrpljena žena. Treba da je zameni sistem.

Jer javni interes ne čuvamo tako što trošimo ljude dok više nemaju šta da daju. Briga o novinarima, urednicima i ljudima koji vode medije nije suprotna javnom interesu. To je njegova osnovna infrastruktura.

___