Naučite da koristite ovu složenu, ali moćnu alatku istraživačkog novinarstva. Sinopsis istraživačke priče postaviće vam 70 teških pitanja i zadataka koja će sprečiti da vam meseci rada propadnu zbog sitnog ili krupnog previda na kakve vas tera ludi ritam novinarskog posla.

Kada me je Saša Leković, menadžer NetNovinar trening centra, pitao da li bih mu bio asistent na jednom neobičnom i veoma ozbiljnom edukativnom programu istraživačkog novinarstva na kojem je glavni predavač, stvarno nisam mislio da sam to u stanju. On je mislio da bi trebalo da probam, pa kako se snađem.

Međutim, kada mi je poslao „Sinopsis istraživačke priče“ i objasnio da će to biti prvi zadatak polaznika, moj stav se promenio. Od „ne znam baš da li znam i umem dovoljno da treniram ljude u istraživačkom novinarstvu“, nakon jednog nestrpljivog i uzbuđenog čitanja ovog formulara danskog novinara Larsa Møllera, došao sam do: „Ja ovo moram da naučim“.

Danas vodimo šestu generaciju ovog uzbudljivog programa. Polaznici iz regiona pet dana u Sarajevu od nekoliko stručnjaka uče o suštini i alatima istraživačkog novinarstva, a onda idu kući i četiri meseca rade na konkretnim istraživanjima. Mi smo im urednici, treneri, podrška i, kad zatreba, podsticaj na rad. Jer, oni svoja istraživanja sprovode uz svakodnevni posao i obaveze. Za rad koristimo program specijalizovan upravo za „distance learning“ (učenje na daljinu), koji nam omogućava da komuniciramo sa polaznicima i u njega postavljamo priče na kojima učesnici rade, materijale za čitanje i učenje, kao i sinopsise za svaku od priča. Pred kraj, polaznici dolaze na još jednu, četvorodnevnu radionicu u Sarajevu, gde pohađaju još nekoliko modula, ali mnogo više rade na svojim pričama, u miru i po čitav dan, u direktnom kontaktu sa nama kao urednicima i trenerima. Ovo je mešavina „face to face“ i „distance learning“ metoda. Zato se zove „blended learning“ (kombinovano učenje).

Mi, predavači na ovom programu, imali smo kontakte sa izvorima institucionalizovanih znanja i standarda novinarstva u medijski i demokratski razvijenim zemljama. S druge strane smo vrlo aktivne karijere proveli u državama u regionu, radeći u lokalnim redakcijama i za lokalno tržište. Ono što predajemo polaznicima kao znanje i zahteve istraživačkog novinarstva prilagodili smo uslovima u kojima oni rade. Ako nam kažu: „Ja nemam vremena za istraživanje“, mi kažemo: „Ali, ne traži svako istraživanje mnogo vremena, ne moraš da istražiš baš svaku temu koja se pojavi“, ili: „Ako uradiš jedno istraživanje i ono upali, tvoj će urednik sledeći put bolje razmisliti da li da ti da vremena“, ili: „Možda, ali ćeš jednog dana možda postati urednik, pa ćeš dati vremena nekom drugom i još ćeš umeti da mu kažeš kako da istražuje“, ili: „Ako dobro rasporediš vreme, radićeš sat-dva dnevno, pa ćeš na kraju uspeti da profitiraš od tog uspeha“...

U svakom slučaju, do sada su naši polaznici za priče koje su uradili u sastavu ovog programa dobili dve nagrade za istraživačko novinarstvo, mnogo naslovnih strana, ali i pohvala. Većina ostaje sa nama u kontaktu. To je sada već neformalna mreža ljudi koji dele ne samo istinsku strast prema vrhuncu novinarstva, jer istraživačko novinarstvo to zaista jeste, već i društvenu odgovornost i profesionalnu etiku. To me čini ponosnim i ispunjava entuzijazmom.

Sinopsis – prva velika prepreka za istraživača

Međutim, svi oni prvo moraju da urade sinopsis. I tu im entuzijazam momentalno odleti kroz prozor.

To je veliki, veoma složen formular sa više od 70 pitanja i zadataka. Pitanja su međusobno povezana i to na način koji nije očigledan na prvi pogled. Mnoga pitanja su i teška, a u toj fazi istraživanja odgovori na mnoga ni ne postoje. Međutim, najteže od svega im padne što im sinopsis jasno pokaže koliko malo znaju o temi na koju su se bacili, često i koliko je ta tema loša za istraživanje, ili koliko je loš njihov pristup toj temi. To ih baci u depresiju.

Osim toga, mi smo novinari, mi hoćemo na teren, među ljude, po činjenice, u akciju. A ovo je jedna birokratska gromada od posla, sedenje nad formularom od nekoliko dana... Protivi se našoj prirodi.

Pa neka. Ne protivi se prirodi istraživačkog novinarstva. To je prvi susret sa predrasudama o novinarskom istraživanju. Ono je pre svega kopanje po papirima, dolaženje do njih, naporno, detaljno iščitavanje poslovnih, pravnih i drugih dokumenata. Tu leže, najčešće, velika otkrića, a tu su i dokazi.

Ipak, većini polaznika ubrzo postane jasno i zašto je sinopsis dobar.

Ne očekujemo od polaznika da prave sinopsis za svako istraživanje koje će u životu raditi. Ali očekujemo da iz njega, kada ga jednom temeljno urade i imaju u glavi, nauče koliko je kompleksno svako istraživanje. Tako će shvatiti koliko grešaka (veoma često i nepopravljivih) mogu da naprave ako ne budu planirali i analizirali čitav proces od ideje do objavljivanja i ako ne budu postupali prema sopstvenim zaključcima, strategiji i planu.

Smatram da će biti veoma korisno svakome ko se bavi novinarstvom, istraživačkim ili ne, ili to ima nameru, detaljno predstaviti, segment po segment, pitanje po pitanje, formular Larsa Møllera „Sinopsis istraživačke priče“. Jer, svako je pravo novinarstvo barem malo istraživačko, a svaka je tema u stvari kompleksna, ma kako je posle čitaocima jednostavno predstavili.

Takođe, nakon ovoliko urađenih sinopsisa polaznika našeg programa, mislim da smo u stanju da prenesemo ispravno viđenje korisnosti i važnosti rada na njemu.

Prvih 6 pitanja sinopsisa

Evo objašnjenja upotrebe formulara za izradu sinopsisa, koji je dostupan na NetNovinar.org.

Prvi segment sinopsisa nosi naziv: „Koje su tvoje temeljne hipoteze“? To je set od šest osnovnih pitanja koje svaki novinar koji išta piše, makar i vest (do koje je sam došao), treba sebi da postavi. Ako nema dobre odgovore, kratke i (svima) jasne, učiniće sebi veliku uslugu ako se vrati korak nazad i učini šta je potrebno da iz njegovih odgovora i laiku bude jasno da je ta priča vredna rada.

- Šta želiš reći?

Pitanje „Šta želiš reći“, u idealnom svetu, predstavlja zahtev za jasnim i vrednim naslovom priče. Ali i dobar odgovor u jednoj kratkoj rečenici biće sasvim dovoljan. Ako moraš da objašnjavaš naširoko o čemu se tu radi, ako pročitavši ili čuvši tu jednu rečenicu i laici ne kažu: „Wow“, ili bar: „Zanimljivo“, nazad za kompjuter. Tu nešto ne valja. A obično je to nedovoljno dalekosežno promišljanje teme unapred.

Na našem programu jedan je polaznik odabrao za temu pirateriju muzičkih diskova u svojoj zemlji. Njegov odgovor na prvo pitanje bio je: „Želim da kažem da se milioni diskova piratišu i da na taj način ljudi zgrću milione, a država ih gubi“. Naše protiv-pitanje bilo je: „I šta onda“? Svi znamo da se u njegovoj zemlji piratišu milioni diskova, svi znamo da se novac sliva u džepove „pogrešnih“ ljudi, svi znamo da država tu gubi ogroman novac. Potrošiti 5-6 meseci istraživanja da se na kraju dobije tvrdnja koju svi znaju, gotovo je uzaludno. A, nedostaje samo jedna reč: „Dokazati“.

Mediji su puno pisali o toj temi, mnogo se pevačkih zvezda žalilo, mnogo je diskografskih kuća kukalo... Samo niko ništa da dokaže. Ako bi mladi kolega dokazao da makar jedna osoba, ili grupa ljudi, zarađuje (značajno veliki) novac na ovaj način, to bi već bio pomak. Sa dokazom u ruci, pitanje policiji i tužilaštvu: „Zašto ništa ne preduzimate“ ne može da naiđe na odgovor: „Teško je to dokazati“.

Jedan kolega je znao za saobraćajnu nesreću u kojoj je krivac, navodno zahvaljujući vezama, izbegao da odgovara za smrt tri osobe. Imao je indicije i da je taj čovek povezan sa organizovanim kriminalom, i to je hteo da dokaže upravo pričom o tome kako je izbegao procesurianje u pomenutom slučaju. Ta priča bi nesumnjivo bila važna porodicama žrtava i počinioca, ali ne bi bila istraživačka. Istraživačka priča, naime, ima značaj za veliki broj građana i trebalo bi da doprinese njihovom boljitku rasvetljavajući problem i podstičući društvo da reaguje. Iskusan istraživački novinar pokušao bi da iskoristi ovaj slučaj za put ka dokazima o organizovanoj kriminalnoj grupi pitajući se „Ko je pustio ovog čoveka nekažnjenog i zašto“ i prateći taj trag do organizacije ili osobe dovoljno moćne da obezbedi propust u sistemu. Ako ne bi uspeo u ovome, mogao bi da proveri da li je počinilac još neki put prošao kroz državni aparat nekažnjen ili da li je onaj deo državnog aparata koji ga je ovog puta „propustio“ to činio i u još nekim slučajevima, i tako podigne ovaj slučaj korupcije na nivo sistemske greške koja se tiče svakoga u društvu.

- Na koji način to želiš reći?

To je sledeće pitanje. Nije svejedno kako ćemo predstaviti ono što otkrijemo. To može biti običan intervju sa ključnim izvorom. Možda reportaža koja će uz činjenice doneti i duboko emotivnu sliku njihovih posledica? Ili će čitavo istraživanje proizvesti samo jedan veoma sadržajan izveštaj u dnevnim novinama? Seriju tekstova? Knjigu?

Važnije od toga je da li idemo za direktnim, nespornim dokazima, koji se mogu koristiti i na sudu, ili smo u stanju da ipak „samo“ prikupimo činjenice koje će jasno pokazivati da je nedelo počinjeno.

Tema će neophodno diktirati formu i način na koji saopštavamo čitaocima da je počinjeno nešto protivzakonito. Forma je samo sredstvo. Odaberite sredstvo koje će na najadekvetniji način onima kojima je priča namenjena predstaviti činjenice koje nameravate da otkrijete ili dokažete. Odaberite ono koje će privući što veći broj čitalaca, proširiti ciljnu grupu.

Međutim, ako ne odredite formu na vreme, nećete istraživati sa svešću o njenim zahtevima. Naime, svakako nećete ni jednu bitnu činjenicu ostaviti bez dokaza ili potvrde, ali ako nemate na umu da ćete ih prezentovati u okviru reportaže, nećete obraćati pažnju na reportažne elemente. Ako se sve svede na intervju, a vi to odlučite pri kraju istraživanja, ko zna da li će vaš ključni izvor biti raspoložen za razgovor, zdrav, dostupan... Živ? Mislite o tome na vreme.

Ako želite da vaša priča bude krunisana određenim zaključkom, morate uspostaviti savršen logički činjenični niz koji na njega upućuje. Ako se toga setite pri kraju vremena raspoloživog za rad, ponovo možete imati problema da obezbedite činjenice, izvore ili dokumentaciju za neke stvari koje možda nisu ključne za srž problema, ali su neophodne za logički niz koji vodi željenom zaključku.

- Šta je minimum, a šta maksimum priče?

Ne može se dovoljno naglasiti važnost ovog pitanja u sinopsisu. Minimum istraživačke priče je najmanje što se mora otkriti i dokazati a da priča bude istraživačka. Podsetimo, istraživačka je (po minimalnim zahtevima) ako ste otkrili nešto što je skriveno ili nepoznato, važno velikom broju ljudi i do čega ste došli sopstvenim radom (umesto da vam to neka od strana „došapne“, a vi samo prenesete). Šta je najmanje što ispunjava ove uslove? Šta je najmanje što čini vaše vreme i rad razumno utrošenim?

Maksimum je već pitanje mašte. Pustite sebe da sanjate i formirajte ga u duhu entuzijazma s kojim ste počeli da se bavite novinarstvom. „Vratiću slobodu Tibetu i smestiti Dalaj Lamu na njegov tron“. „Raskrinkaću mafiju i njene veze sa vladom i sve ih poslati u zatvor“. Mašta je dobra za profesionalni elan. Zatim formirajte i razuman maksimum, za slučaj da vam istraživanje krene jako dobro.

Čitav će se vaš sinopsis fokusirati na minimum. Jer, ako ga ne ostvarite, ništa niste uradili. Ali ako ga postignete... Nebo je granica. Ko zna kuda će vas sve odvesti dobro iskorišćeno vreme koje će redakcija verovatno biti raspoložena da vam da na raspolaganje nakon što stavite na sto najređu od svih zverki u našim novinarskim šumama: bitne, dokazane činjenice koje neko krije. Ko zna kako ćete iskoristiti profesionalni autoritet kakav ovakve priče donose među kolegama.

Dakle – fokus na minimum! Prvo da ostvarimo njega, a posle je sve mnogo lakše. Prema tome, moramo ga veoma pažljivo odabrati.

Jedan od polaznika odabrao je temu o pornografskom materijalu za čije su snimanje iskorištena deca, a koji se distribuira preko interneta. Minimum je postavio tako što je odlučio uhvatiti makar jednu osobu koja se time bavi u Srbiji. Maksimum je bio da otkrije pedofilsku mrežu. Ne samo da se ispostavilo kao apsolutno nemoguće „uhvatiti“ bilo koga na delu, već se pokazalo kako je neobično teško ući na običnu internet prezentaciju tih ljudi. Na kraju, postalo je jasno da bi to bilo i veoma opasno, jer neka policijska agencija sveta vrlo lako može upravo vas da identifikuje kao posetioca, javi to vašoj lokalnoj policiji, pa vi njima posle objašnjavajte da ste novinar na zadatku. Zaprećena kazna meri se godinama robije.

Morali smo da izmenimo minimum, ali zaista nismo znali u kom pravcu. Kada mu je „pukao“ prvi minimum, polaznik se vratio sinopsisu i po njemu počeo da traži druge pravce istraživanja. Iz ostatka sinopsisa videlo se da su od donošenja zakona koji reguliše ovu oblast svega tri osobe osuđene po ovom osnovu. Hajde da pokušamo u tom pravcu, mislili smo – tri je zaista malo. Ispostavilo se da je za svoja otkrića momak dobio godišnju nagradu za istraživačko novinarstvo, ali je informaciju kojom je to osvojio pronašao na potpuno neočekivanom mestu kojem smo se okrenuli kao utešnoj nagradi – u zakonima. Izučio je zakon i zaključio da je zahvaljujući jednom glupom propustu Srbija ostala crna rupa u međunarodnom policijskom lancu informisanja, koji predstavlja najefikasnije sredstvo borbe protiv pedofilske internet pornografije. Toga se nisu setili ni tvorci zakona, ni učesnici u javnoj raspravi, ni parlament koji ga je usvojio.

Neprekidan rad na formiranju realističnog, izvodljivog minimuma, koji je ujedno i vredno otkriće, veoma je pomogao ovom novinaru na putu do nagrade za istraživačko novinarstvo. Njegovo istraživanje bilo je teško, dugo i veoma frustrirajuće. On se pokazao doraslim tom poslu.

- Zašto to želiš reći?

Kakvo glupo pitanje! O da, sve dok zaista ne pokušate da odgovorite na njega. A onda... Može biti zaista veoma lako, ali najčešće to nije slučaj. Jer, na ovom pitanju ne otpada manje tema nego na bilo kojem drugom iz ovog segmenta sinopsisa.

Odgovor: „Zato što je to važno“, je dobar, ali nije kompletan. Važno i društveno korisno da se sazna? Toplo, toplo. Važno, korisno i... Interesantno velikom broju čitalaca? Vruće. Važno, korisno, interesantno i meni je stalo do toga? Bingo.

I sada se za svaki od ovih razloga postavlja po jedno: „Zašto“? Zašto je to važno? Koje su posledice? Iz posledica izvlačimo izvore. Iz izvora odgovore. Iz odgovora činjenice. A zašto je korisno? Zašto interesantno?

Ali, odgovor na poslednje „zašto“ („Zašto je meni stalo do toga?“) je moguća zamka.

Zato postoji sledeće pitanje.

- Koji su tvoji motivi (da se baviš ovom temom)?

Desilo se da je jedan polaznik želeo da piše o tome kako se u jednoj državnoj instituciji ugrožavaju verska prava onih građana kojima se ta institucija bavi. Dobra priča, odobrili smo je, ali tek je sinopsis postavio pitanje koje je diskvalifikovalo temu u potpunosti. Zašto je to njemu bilo važno? Pa, zato što on u toj instituciji volonterski radi upravo na polju religije. Ne samo da bi bilo neetično otkrivati nešto što mu je rečeno u tom svojstvu, već bi svako kasnije mogao da postavi pitanje novinarove objektivnosti.

Možda niste objektivno povezani s temom, ali ste unapred strastveno opredeljeni za jednu od strana, iskreno i ljudski. Svi donosimo vrednosne sudove. Svi se gotovo stalno svrstavamo uz neke opcije u politici, sportu, društvu... Zapitajte se, dakle, koji su vaši motivi pre nego što se bacite na još jedan, ključno važan segment sinopsisa istraživačke teme i vašeg istraživanja.

- Za koga je priča važna?

Ovo pitanje je prvi korak u neizvesnom lutanju po šumi mogućih izvora za priču. U istraživačkom novinarstvu nije dozvoljeno propustiti neki izvor. Ne zbog toga što će neki sudija da dune u pištaljku i isključi vas iz igre zbog nepoštovanja pravila, već zbog toga što jedan propušten (bitan) izvor može da dovede u pitanje čitavu priču, čitavo istraživanje na koje ste potrošili mnogo vremena i truda.

Ovo, prvo od pitanja o izvorima u sinopsisu, predstavlja vreću u koju ćete ubaciti svakoga na ovom svetu - pojedinca, grupu ili instituciju - kome je vaša tema na bilo koji način malo važnija nego slučajnom prolazniku. Počnite od onih kojima je najvažnija, od direktnih učesnika, žrtava, pozitivaca, negativaca. Pa idite dalje preko onih čiji je to posao i životni interes, sve do grupa publike koje bi bile zainteresovanije za tu priču od drugih.

U ovu vreću zavući ćete ruku kasnije, kada vas sinopsis natera da odredite dobre izvore, prijateljske, neprijateljske ili neutralne, da smislite ko bi morao imati dokumentaciju (i ko još ako vam je taj neko ne da). Ali, ako je sada ne napunite, ako u nju nekoga ne ubacite, može vam se desiti da, ako vam taj zatreba u velikoj gužvi i žurbi, ne uspete da ga se setite. Može se dogoditi da na nekoga nedostupnog slučajno naletite. Ako ga ranije niste odredili kao izvor, nećete znati ni ko je to, a kamoli da je bitan za vašu priču.

Odgovorom na pitanje „Za koga je priča važna“ dobićete, na kraju krajeva, i listu svih zainteresovanih, obaveštenih, umešanih, kojoj se možete vratiti u onim očajnim trenucima kada naiđete na zid, na momenat kada izgleda da neophodnu informaciju niko ne da i nigde ne možete da nađete. Listi uvek možete da se vratite da ipak proverite da li ste baš sve pokušali. Iznenađujuće je koliko puta se tu nađe rešenje na koje odavno niste pomislili.

Naša polaznica je pokušala da istraži zloupotrebe od strane osobe na položaju u svom mestu. Otkrivala je sve više i više nedela, pa i krivičnih dela, ali dokaza je bilo malo i bili su fragementirani. Negde među izvorima polaznica je bila navela i ime čoveka za kojeg je u sudskim spisima videla da je u sporu sa osobom kojom se istraživanje bavilo. Njegovo ime zapisala je samo zato što je bila veoma temeljita - jer je spor bio oko relativno nebitne stvari. Bio je među poslednjim izvorima kojima se obratila, kada su je svi drugi odbili ili joj nisu bili od koristi. Ispostavilo se da je taj čovek sposoban i voljan da nabavi čitav niz dokumenata koji direktno dokazuju krivična dela koja je počinila osoba u centru priče.

Budite upozoreni: mnoga istraživanja pretvaraju se u nepregledne lavirinte dokumenata, svedoka, tekstova, zakona, ukrštenih interesa, preduzeća, vlasnika, deoničara, novčanih iznosa, bankovnih računa... Ako uradite sinopsis kako treba, držaće vas na dobrom putu, neće vam dozvoliti da ostavite „rupe“ u priči - pitanja bez odgovora, činjenice bez potvrda. Držaće vas fokusirane na minimum, reći će vam šta je važno, a šta sporedno, šta je sada važno, a šta će tek biti.

Naravno, sinopsis to neće učiniti sam, tako što će ići za vama i šaputati vam na uvo šta treba da radite. On je samo sredstvo, alatka za koju je potreban par vrednih ruku, aktivan mozak i uporna odlučnost da bude istinski korisna. Ali, ako nemate navedeno, bilo bi bolje da se potrudite da to steknete, jer ste, inače, u pogrešnoj profesiji.

(U sledećem nastavku:

- Koja su najvažnija pitanja u slučaju?

- Ko je sve zainteresovan?

- Kako organizovati i analizirati informacije?)