foto: Medija Centar Beograd

Već više od šesnaest i po hiljada dana ili četiristotine hiljada sati sam novinarka. U tom vremenu iskristalisalo se da je za mene novinarstvo: znanje, odgovornost za izgovorenu, napisanu reč i intuiciija. Život na Balkanu je novinare osudio da ne mogu imati ravne linije u karijeri, već stalne uspone i padove. Nestala je, urušena je zemlja u kojoj sam rođena, Jugoslavija, i nastale su nove države. U svim tim promenjenim uslovima, pa potom, ratovima i bolnim teškim danima ja se nisam menjala – i ostao mi je osećaj za Jugoslovenski okvir. To mi je važno i sa ponosom to ističem - mada sam često bila iz istog razloga nemoćno tužna. Ne volim da pričam o sebi. Ali nije moguće odbiti prijateljski poziv iz Sarajeva. Za ovu priliku napisaću samo nekoliko povezanih događaja iz novinarske karijere koji će, nadam se, pokazati unutrašnju vezu između znanja, odgovornosti i intuicije. Ne mogu da tvrdim da sam uvek tačno znala, ali intuicija - u novinarskom žargonu rečeno „reagovala sam iz stomaka“ i došla do toga da li je nešto tačno, dobro, lažno ili zlo. Pokazalo se da me je taj unutrašnji glas uvek spašavao u etičkom smislu.

Radio-televizija Beograd

Televizija je moj prvi posao koji je počeo 1974. godine. Specifičan je - slikom i rečju moraš sve da kažeš u kratkom vremenu. Učila sam od legende Bore Mirkovića. Na Fakultetu političkih nauka postoji nagrada koja nosi njegovo ime. On mi je uvek govorio: „Televizija je masovni medij, neko štrika, neko pegla, neko čita novine i ako ne prestane da radi kada čuje i vidi tvoju reportažu, prilog, izveštaj, komentar, i nastavi da radi što je radio, ti si loš novinar.“ Toga sam se uvek držala. Da mi je neko 1985. ili 1986. rekao da penziju neću dočekati na televiziji, rekla bih mu da nema pojma jer taj posao sam volela i bila ambiciozna. Pratila sam Savez Komunista Srbije i Savez Komunista Jugoslavije. Smatram svojom prednošću to što sam pratila partiju. Građani u to vreme nisu razmišljali o tome šta se dešava unutar SK, mi koji smo bili, da tako kažem, unutra, uočili smo prve znake nadolazećeg raspada još 1985. ili 1986. godine. Ne treba zaboraviti ni kosovska previranja 1981., kad su uspostavljene unutarpartijske podele koje su posle Osme sednice postale sasvim vidljive. Uostalom, ni sukob Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića nije krenuo 1987., već dve godine ranije, ali da stvari idu veoma loše, bilo je posve jasno na sednici Gradskog komiteta SK Beograda, kad je smenjen Dragiša Pavlović upravo zbog briljantne knjige o Kosovu... A onda je došla Osma sednica. Iako sam bila užasnuta načinom rasprave, shvatila sam da je Milošević mudro sve unapred spremio. On je, nakon što je postao predsednik CK, dve godine menjao opštinske i okružne sekretare partija i pripremio sebi praktično aklamativnu podršku na Osmoj sednici i za Osmu sednicu.

Zapravo, dva meseca pre Osme sednice zakazana je zajednička sednica SK Srbije i Socijalističkog saveza, čime je fingiran pluralizam, kao zamena za višepartizam, okupljajući pod istom kapom omladinu, borce, sindikate... Tada mi je glavni i odgovorni urednik Mihajlo Erić rekao da je sednica veoma važna i da idem da izveštavam. Napravila sam izbalansiran prilog, uključujući dva tonska snimka jednog i drugog mišljenja. Prilog je bio spreman za emitovanje kad su u montažu došli voditelj Dnevnika Ivan Krivec, generalni direktor Televizije Ratomir Vico, direktor Dušan Mitević i Mihajlo Erić. Mitević i Vico su tražili da izbacim druga dva mišljenja koja su meni služila kao ravnoteža, ali ja sam rekla da neću, da ga oni mogu sami premontirati, ali da ja neću govoriti nego će morati spiker da čita. Sećam se, Mihajlo Erić mi je samo rekao da je prilog umeren i da treba da branim svoj stav. Nikada mi nije bilo šta naredio ili tražio da menjam ili prilagođavam, iako je tokom godina postojala priča da jeste. Računalo se da je on bliži opciji Ivana Stambolića, za razliku od ostalih koji su podržavali Miloševića. U pola osam je, ipak, emitovan moj prilog. Uz izveštaj koji se pojavio u sutrašnjoj Borbi, čuvenog Staše, Stanislava Marinkovića, bila su to jedina dva izbalansirana priloga sa sednice. Već tada svi ostali mediji “navijali” su za Miloševića.

To se kasnije, kao i još neke stvari koje sam radila, izvadilo iz dokumentacije i meni se u partiji sudilo za, kako se to zvalo, “idejna skretanja”. Ali ne samo meni već, pre svega, Mihajlu Eriću, zatim Gordani Suši i Branki Mihajlović. Tri meseca su svake večeri trajali partijski sastanci. U jednom momentu mi bilo dosta tih sastanaka i rekla sam Eriću na hodniku: “Daj, bre, Mihajlo podnesi više ostavku da ovo prestane!”.

Oni su, u stvari, sve vreme njega ciljali, a mi smo bili dokazni materijal za to da je dopustio idejno skretanje u Informativnom programu. On mi je odgovorio: “Ne, u mojoj biografiji mora da piše da sam smenjen od takvih ljudi!”. Izdržao je do kraja, ali ga je to koštalo jer je dva meseca kasnije imao infarkt. Epilog je bilo raspuštanje partijske ćelije Informativnog programa, ali ne i rasturanje redakcije, jer smo se mi držali zajedno. Samo je nekoliko njih iskočilo i stalo na stranu Ratomira Vica.

Osma sednica je bila direktno ovladavanje partijom, i to jeste bio žestoki uvod u raspad Jugoslavije. Ne znam pouzdano da li su postojali i kakvi su bili tajni dogovori tadašnjih partijskih republičkih elita, ali jasno je bilo da kad se u Jugoslaviji, kakva je bila, toliko snažno zaigra na nacionalnu kartu, kraj ne može biti u opereti, već na ulici i u krvavom sukobu.

Kad sam pitala Milovana Đilasa krajem 80-ih da mi napravi razliku između Tita i Miloševića, nasmejao se i rekao da je Tito bio lepršavi, folklorni diktator koji je voleo da mu se aplaudira, da mu bacaju cveće na automobil, da mu pioniri mašu zastavicama, a da je Milošević zapravo suštinski diktator. I to je istina, Miloševića nije interesovalo ništa van njegovog sveta i sve oko sebe je podredio jednom cilju da se održi na vlasti, bez obzira na cenu.

Mesec dana posle sednice prišla mi je Veroslava Tadić, koja je 70-ih bila glavna i odgovorna urednica, a u vreme liberalizma smenjena je i premeštena u redakciju naučnog programa. Pitala me da li ću, posle svega, ostati na Televiziji i rekla da se mi, koji smo tada već bili suspendovani, nikada nećemo vratiti u sjaju koji smo ranije imali. Navela je sopstveni primer, trebalo joj je 12 godina da dobije pravo da joj se glas čuje u programu ponovo! Nije prošlo mnogo vremena od tada, a ja sam, ipak, otišla sa televizije.

Odlazak sa Televizije Beograd bio je bolno tužan. Rastajala sam se sa profesijom koju sam volela, ali bila sam uverena da ne želim da imam ništa sa ljudima koji su sudelovali, ključno, u rasturanju moje domovine Jugoslavije zarad politike dominacije jedne nacije – “DRŽAVA-NACIJA”, u ovom slučaju srpske. Verovanje da je njihova politika pogrešna i da će proizvesti nesreće i nasilje bez presedana bilo je snažno u poništavanju tuge što napuštam TV novinarsku profesiju.

Novinsko-izdavačka kuća Delo

U decembru 1980. odlučila sam da počnem da radim za slovenačko Delo iako tada još nisam bila definitivno napustila Televiziju. Taj period smatram dragocenim u svojoj karijeri jer je tako i nastala knjiga “Jugoslavija: Suočavanje sa sudbinom”.

Značajan deo tekstova i priloga krajem osamdesetih godina napisala sam za redakciju Dela. Najvažnijim tekstovima smatram sve ono što sam napisala o Demokratskoj alternativi, koja je nastala u emigraciji gotovo odmah posle Drugog svetskog rata. Bio je to pokret vrhunskih intelektualaca odanih domovini, ali ne i režimu nastalom posle rata. Pokret su osnovali ljudi koji su 1945. godine otišli iz zemlje ili tada nisu bili u zemlji jer se nisu slagali s partijskom diktaturom, bili su istinski zagovornici partijskog pluralizma. To su Ljubo Sirc, Vane Ivanović, Desimir Tošić, Adil Zulfikarpašić, Branko Pešelj... Na jednom kongresu sociologa 1987. godine upoznala sam Ljubu Sirca i pošto smo se u razgovoru složili da su neophodne promene unutar Jugoslavije, uz čuvanje spoljnih granica Jugoslavije, on je rekao da to jeste program Demokratske alternative. Tražila sam da mi pošalje dokumenta i posle dvadesetak dana na kućnu adresu stigao mi je paket, pažljivo probranih i uredno spakovanih knjiga. Taj detalj mi je slikovito nagovestio, ono u šta sam se kasnije uverila: koliko Ljubo veruje i želi promene - da Jugoslavija opstane, ali suštinski drugačija.

Zapravo, članovi Demokratske alternative napravili su 1963. godine u Engleskoj program za Jugoslaviju u čijoj su osnovi višepartijski, pluralni parlamentarizam i decentralizacija koja bi svakom delu zemlje dala značaj, premrežila je i uvezala. Primera radi, imali su ideju da u Sloveniji bude jedno ministarstvo, u Hrvatskoj drugo, da Vrhovni sud bude, recimo, u Sarajevu ili Skoplju, centralna banka na trećem mestu.

Sasvim razumljivo, Savez Komunista Jugoslavije ih je doživljavao kao pretnju. Bili su veoma imućni ljudi, uticajni u inostranstvu i koristili su svaku priliku, a imali su ih mnogo i svuda, da ispričaju drugačije stvari od onih koje su se mogle čuti u govorima naših delegacija. Koliki je bio zazor od njih svedoči i to što sam prve smetnje imala baš zbog njih, npr. tada mi se dešavalo da mi obiju kuću, a da ništa ne nedostaje. Kasnije mi je, negde 1995. ili 1996. godine, jedan vrlo visoko rangiran funkcioner vlasti rekao da im je veliki problem bilo to što sam u svojim tekstovima i prilozima promovisala Demokratsku alternativu, njih i njihove ideje. Iz tog perioda je nastala knjiga razgovora Milovana Đilasa i Bošnjaka Adila Zulfikarpašića koju sam ja radila, pa knjiga intervju Adila Zulfikarpašića sa France Bučarom koja se zove “Sudbonosni događaji”, i vrsta autobiografije Vaneta Ivanovića “Dugo zvono”, koju sam priredila za izdanje na srpskom jeziku.

Bio je to pravi izazov, pisati knjige sa njima, kojem nisam mogla odoleti, a nisam ni htela iako sam znala da ću imati problema. Tako sam, radeći ih, mnogo saznala i dobila neprocenjivu dragocenost drugovanja s tim izuzetnim ljudima i niz divnih sličica koje čine jedan od najvrednijih mozaika mog života.

Prva knjiga o Adilu Zulfikarpašiću nastala je kroz razgovore koje smo on, Milovan Đilas i ja vodili u Budimpešti. Adil je bio veoma zadovoljan i knjiga je prevedena na mnogo jezika, uključujući engleski, nemački, francuski, albanski… Onda je prirodno došla ideja za drugu knjigu sa Adilom i Francom Bučarom. Mada mi se činilo da je nekako prebrzo, otišla sam u Vans u Francuskoj gde je Adil imao kuću. I eto jedne od tih sličica - odmah pored kuće nalazila se kapela koju je oslikao Pikaso. Na jednoj strani su ratnici, na drugoj strani oni koji su za mir, i na kraju se sve spoji u jednu crtu. Slika šalje jasnu poruku da ratnici mogu da postanu mirotvorci i obrnuto. Dok sam gledala tu kapelu shvatila sam kako ću raditi taj paralelni intervju i na kraju je odlično ispalo. Franc Bučar je bio pravnik, profesor fakulteta koji se 70-ih sukobio s partijskim strukturama i na kraju otišao u disidentstvo. Razgovor se završio tako što se Franc Bučar rasplakao zbog jedne moje opaske. On je pričao o tome da mladi, napredni ljudi u Sloveniji nemaju slovenački naboj već odlaze iz zemlje i pitao se zašto su se svi oni mučili da Slovenija dobije sopstvenu državu, ako će najkreativniji otići. Suze su mu krenule kad sam odgovorila da su stvorili malu zemlju i da ljudi zbog toga odlaze, jer se ni intelekt, ni znanje ne mogu vezivati unutar bilo kakavih, pa ni državnih granica.

Vrhunski obrazovani intelektualci koji su bili članovi Demokratske alternative u inostranstvu naučili su me da se može biti apartid i patriota i voleti svoju domovinu. Većina njih živela je u stranim državama a da nisu uzeli njihove pasoše. Živeli su kao apartidi koji su voleli Jugoslaviju kao domovinu.

Boravak u Delu i brojni razgovori sa ljudima iz “DEMOKRATSKE ALTERNATIVE” koji su živeli u inostranstvu kao i razgovori sa intelektualcima sa prostora još uvek tada postojeće Jugoslavije, potvrdili su moje verovanje da nacionalna osećanja nisu sinonim za patriotizam i ljubav prema domovini. Nisam pristajala da Srbiju vole samo etnički Srbi ili npr. Slovenci ili Hrvati..., i tada a i danas verujem da se domovina drugačije voli i njoj pripada. Branila sam i braniću ljude koji žele demokratske promene, slobodu i ravnopravnost svih građana. To je osećaj za domovinu!      

JUTEL

Posle Dela otišla sam u prvu samostalnu produkciju JUTEL, koji je osnovao tadašnji reformski nastrojen savezni premijer Ante Marković. To je bio prirodan izbor za mene krajem te 1989. godine. Ante Marković je predložio da se napravi televizija u Sarajevu, kako bi se na prostoru Jugoslavije moglo čuti i neko drugačije mišljenje od onog koje je plasirano na TV Beograd, TV Zagreb ili u Ljubljani. To je bila prva samostalna televizijska produkcija na ovim prostorima.

Žao mi je što nemam sačuvane neke priloge koje sam radila za JUTEL, kao što je bio prilog o broju žrtava rata u Jasenovcu. Tu je namerno stvarana zabuna oko stvarnog broja žrtava i demografskih gubitaka. U reparacione obračune je otišla brojka od 1.7 milona, iako su kasniji radovi, pre svega Kočovića i Žerajića pokazivali da je moguć broj stvarnih žrtava zapravo do 1.2 milona, a da se 1.7 miliona odnosi na demografske gubitke. To je indirektno bilo potvrđeno i rezultatima popisa žrtava rata koji je rađen 1963., ali nikada nije dobio širi publicitet. To je bila i ostala tema vredna velike pažnje, ali tema koja izaziva još veće političke turbulencije. Žao mi je i što nemam sačuvan intervju sa Stipom Mesićem, Milovanom Đilasom i drugima... Mesić je tada bio Predsednik Predsedništva Jugoslavije i dogovorili smo se da intervju radimo u Jasenovcu. Kada sam došla u Zagreb, on mi je saopštio da ne može da ide u Jasenovac ali je pristao da intervju radimo šetajući se ulicama Zagreba. Bili smo na pijaci, na trgu Bana Jelačića, u Banskim dvorima… Nismo se složili, ja sam se bojala rata, a on je govorio da će se rat najverovatnije izbeći. Uspela sam Milovana Đilasa da ubedim iako je bio lošeg zdravstvenog stanja, da odemo na opštinu Vračar u jednu malu ulicu u kojoj je bila simpatična kuća na kojoj je i dan-danas tabla da je 1941. u njoj tajno boravilo rukovodstvo Komunističke partije Jugoslavije. Pitala sam ga, da oceni njihovu ulogu 1941. i da oceni predsednike republičkih partija 1991. godine. Krajnje mirno, gotovo šeretski odgovorio je da su oni 1941. imali ideju i viziju šta da rade, a da se boji da ovi danas nemaju ni vizije, ni ideje. Pribojavao se ratnih sukoba koji su posle usledili. Rekao je da će biti krvavi. Bio je u pravu.

U JUTEL-u smo se neslavno razišli - prestao je da postoji. Naučena lekcija je teška. Manjina može da bude u pravu ali to ne znači da će da i pobedi. Pobedili su nacionalistički vlastodršci, manipulatori ljudskim osećanjima i životom. Njihova pobeda je naš poraz, ali u ljudskom smislu, svi smo mi poraženi. Niko ne može da bude pobednik poraza.  

NUNS

Sve vreme od 1992. pa do sada u Beogradu bila sam aktivna u stvaranju nevladinih antiratnih organizacija, a posebno u nastajanju NUNS-a 1994. godine. Za to vreme pisala sam u Borbi, Našoj Borbi, Danasu, radila na francuskom državnom radiju, Slobodnoj Evropi. Jedna od važnih stvari koje sam pokrenula kao Predsednica NUNS-a (2006-2010.) smatram  podnošenje tužbe Tužilaštvu za ratne zločine protiv NN lica za podsticanje i organizovanje genocida i ratnih zločina. Podneli smo tužbu protiv NN lica ne zato što nismo svesni ko bi to bio, već zato što NUNS nema mandat da se bavi dokazivanjem i prikupljanjem dokumentacije, a za to postoji Tužilaštvo. Jedan tako važan i delikatan posao ne bi mogao da se otvori da nije postojala odgovarajuća politička odluka. Samo podnošenje tužbe izazvalo je duboku polarizaciju u društvu, veliki strah u UNS-u, ali i neke otpore u samom NUNS-u, ali ne zato što to nisu podržavali, mislim da su tad mnogi bili već umorni. Odluka Izvršnog odbora NUNS-a bila je jednoglasna, a tu su sedeli ljudi koje nije moguće naterati na bilo šta sa čim se ne slažu. Takođe, niko od nas nije imao potrebu da bilo koga šalje u zatvor, ali smo imali potrebu da se glavni krivci za negiranje istine u medijima o ratnim zločinima bar pet minuta osećaju sramno zbog onoga što su radili i zato što su zloupotrebili profesiju. Naravno, reč je o glavnim i odgovornim urednicima u redakcijama u Srbiji koji su u vreme vladavine Slobodana Miloševića bili članovi glavnog odbora SPS-a, poslanici u parlamentu i veoma dobro znaju šta su radili i koliko su zla proizveli građanima Srbije. Oni svakako nisu bili neobavešteni.

Beogradski rad kao i rad u NUNS-u bio je veoma raznorodan i u izvesnom smislu obeležen brojnim pobunama: protiv jednoumlja, protiv nepravde, protiv empatije prema ljudima koji su marginalizovani u društvu. Njihov glas se nije čuo ni tada a retko se čuje i danas. Zadovoljna sam što su u Tužilaštvu za ratne zločine prikupljeni brojni dokazi sramotnog rada u mnogim medijskim redakcijama u Srbiji. Jasna je odgovornost i sve je zabeleženo. Jednog dana će se u Srbiji o tome drugačije govoriti.      

Novi magazin

Novi magazin je nedeljnik na čijem sam čelu od 2011. godine. Redakciju čine dokazana novinarska pera sa jasnim znanjem šta je profesionalizam, šta je etično i šta je istina. Ne igramo se sa istinom, jer to proizvodi laži, nejasnoće, nerazumevanje, konflikte... I imamo stav! U devetogodišnjem trajanju našeg projekta istrajno se zalažemo, da Srbija, BiH, Makedonija, Crna Gora i druge zemlje regiona postanu članice EU. Zalažemo se za definitivno i konačno rešenje pitanja Kosova. Žestoki smo zagovornici pomirenja na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Lično ne podnosim eufamizam “regionalna saradnja” – pa tu nisu u pitanju samo konzerve, čokolade ili piva koje prodajemo jedni drugima… tu su i stotine hiljada mešovitih brakova (bilo ih je više od 700 hiljada), tu su milioni multietnički rođački povezanih ljudi i još više prijateljstava, tu su rasute imovine svih svuda… mislim na ljude, a ne na države i državice koje se spore oko nasleđa. Suprotstavljamo se manipulativnim nacionalističkim osećanjima koji proizvode mržnju među narodima, brojnim vlastodršcima, posebno se borimo protiv revizije istorije, zapravo protiv izmišljanja novih istorija, jer tako se menja mesto žrtava i počinilaca. Negujemo vrednosti antifašizma. Nadam se da će Novi magazin postojati i dalje i da će naši stavovi i uverenja preživeti. Pre svega verujemo da u drugim sredinama i na drugim mestima postoje ljudi koji razumeju našu povezanost i isprepletanost. Jer ideje su čudna stvar, neretko ne naiđu na plodno tle u jednom, ali se potom vrate snažnije u nekom drugom trenutku.

Ovo je era moći televizije, digitalnih platformi i brojnih socijalnih mreža. Ustrajati u štampanom mediju nije ni jednostavno a ni lako. Mi u Novom magazinu se trudimo da ukazujemo na suštinu, analiziramo sve političke, ekonomske, sociološke, kulturološke fenomene i činjenice. Nastojimo da naša slika bude “šira slika”. Protiv smo opredeljenja koja liče na navijačke strasti na  fudbalskim utakmicama. Naravno, svesni smo da to postaje većinski manir u medijima. Duboko verujem da je to pogrešno i neprofesionalno. Stalno ću se zalagati za poštovanje zdravog razuma ljudskih osećaja i javnog interesa.      

___

Želite sedmični pregled vijesti, analiza, komentara i edukacija za novinare u Inboxu Vašeg e-maila? Pretplatite se na naš besplatni E-bilten ovdje.