Najčešća matrica: prvo targetiranje od vlasti a potom napadi sa društvenih mreža.

foto: bhn

Ne postoji u našem regionu skoro niti jedan novinar koji ozbiljno, profesionalno i predano radi svoj posao, a da bar ponekad nije bio meta napada, pretnji, uvreda, govora mržnje ili diskreditacije. Kao da su napadi i pritisci postali nekakva potvrda novinarskog kvaliteta.

Od postanka i ubrzanog razvoja interneta i društvenih mreža, napadi su se umnožili, iz nekoliko razloga: prvo, novinari su dostupniji većem broju građana, među njima i onima koji imaju “određene zamerke” na njihov rad; kao drugo, pretnje preko društvenih mreža teže je sankcionisati zbog lakšeg skrivanja identiteta počinioca; i kao treće, društvene mreže su pogodne za organizovanje kampanja ugrožavanja sigurnosti novinara.

O ovome poslednjem svedoče primeri naših kolega koji su u nekoliko sati dobijali stotine pretnji i uvreda, što može da indikuje da su u pitanju organizovane akcije iza kojih stoje određene organizacije, kao što su recimo političke stranke na vlasti ili ekstremističke skupine.

Može se prepoznati i najčešća matrica pritiska na “nepoćudne” novinare: on prvo biva targetiran (recimo, kao “neprijatelj države ili društva”) od predstavnika vlasti (ponekad: opozicije) i/ili provladinih (ili politički opredeljenih) medija, a potom se ti pritisci i napadi prenose na društvene mreže.

Rojtersova anketa o bezbednosti novinara u našem regonu pokazuje da je čak 63 posto novinara koji su bili na meti napada i pritisaka, a koji su učestvovali u toj anketi, izjavilo da su ih političari napadali zbog njihovog rada. Prema drugim izveštajima, više od polovine ukupnih napada dolazi putem interneta i društvenih mreža.

Iako su napadi (verbalni) putem društvenih mreža, kako smo rekli, dominantni, ne treba smetnuti s uma činjenicu da se još uvek u našem regionu beleže brojni fizički i verbalni napadi na novinare u “realnom svetu”, pa i hapšenja novinara zbog kritičkog izveštavanja.

Broj napada na novinare je obrnuto srazmeran demokratskom razvoju pojedine države, a pritiske i napade pospešuje činjenica da oni nisu, bar ne u dovoljnoj meri, valjano sankcionisani. Nekažnjivost napada na novinare, u svakom slučaju, značajno otežava njihov položaj, a ta nekažnjivost je naročito vidljiva u slučajevima novinara koji su kritični prema vlasti, ili imaju kritički otklon od (nacionalističkog) narativa koji je široko prihvaćen u društvima regiona. Napade na novinare pospešuje i nedostatak tradicije ili krhka tradicija medijskih sloboda i ozbiljnog javnog dijaloga u društvu.

Ukoliko drži do etičkog kodeksa i profesionalnih standarda, novinar je dužan da ukazuje na društvene devijacije i da se bori protiv njih, on je po definiciji “čuvar demokratije”, on dolazi do informacija koje nisu javno dostupne, i obavezan je da ih prezentuje čak i ako se ne dopadaju moćnicima ili su u suprotnosti sa većinskim narativom. U skladu sa tim, profesionalni novinar neprestano ima “isukanu” kritičku oštricu i radi u javnom interesu, koji je po definiciji povezan sa objektivnim, odgovornim, potpunim i blagovremenim informisanjem, a često je protivan interesu političkih i drugih elita.

Njegova je funkcija veoma odgovorna i po pravilu on, obavljajući profesionalno svoj posao, dolazi u “klinč” sa interesima većinskih, vladajućih ili moćnih grupa. Na ovim prostorima, naravno, postoji ogroman broj novinara koji svoju delatnost svode na propagandu ili promociju vladajućih elita ili ideologija, ali takvi novinari najčešće i nisu predmet napada, niti govora mržnje, već upravo oni koji svoj posao rade u skladu sa etičkim i profesionalnim smernicama.

Kako se postaje “izdajnik”?

Veoma se često novinarima u regionu prilepljuje etiketa “izdajnik”, što bi značilo da oni rade nešto što je protivno interesima njihove nacije ili države. To bi, potom, trebalo značiti da predstavljaju opasnost, koju je poželjno ukloniti. Stoga je ova etiketa izuzetno opasna. Naravno, ona ima različite permutacije u raznim državama, pa su u Srbiji novinari “izdajnici” istovremeno i “strani plaćenici” i “špijuni”, dok se recimo u Hrvatskoj oni nazivaju “komunjarama”, “jugočetnicima” ili nekako slično. Na Kosovu se oni koji kritički izveštavaju o vlasti i stanju u društvu često proglašavaju da rade u interesu Srbije ili Rusije, a slično je i u Crnoj Gori.

Novinari se proglašavaju “izdajicama”, pretežno, u tri slučaja. Prvi je kada izveštavaju kritički o vlasti, ako otkrivaju korupcionaške afere, povezanost vlasti i kriminala ili ukazuju na neke druge probleme u funkcionisanju vlasti i državnog aparata. Da bi se njihovo izveštavanje diskreditovalo, proglašavaju se “izdajicama” koji rade u interesu spoljnih ili unutrašnjih “sila” koje žele da podriju državu i, recimo, ugroze njen suverenitet.

Takav primer je urednik beogradskog istraživačkog centra “KRIK” Stevan Dojčinović koji je, zbog istraživanja korupcije i veze srbijanske vlasti sa kriminalom, često proglašavan “izdajnikom” i “stranim plaćenikom”, i u tom smislu su organizovane prave hajke na njega i njegove kolege.

Pomenuti termini su inače u Srbiji bili jako popularni devedesetih, a Miloševićev režim ih je upotrebljavao za sve one koji su kritikovali tadašnju vlast, a posebno agresivnu nacionalističku politiku ove zemlje, koja je vodila ekspanzionističke, zločinačke ratove u regionu. Danas nije neophodno da kritikujete nacionalizam i druge sa njim vezane društvene probleme, da biste bili proglašeni “izdajnikom”; dovoljno je da “stanete na žulj” moćnima koji sebe poistovećuju sa državom.

S obzirom na to da pripadaju regionu koji je ne tako davno izašao iz stravičnih ratnih turbulencija, ovdašnja društva su veoma osetljiva na tematiziranje zločina koji su učinjeni u njihovo ime, tokom devedesetih. U pojedinim društvima ove teme su praktično iščezle iz javnog diskursa. Urednici, najčešće, nisu zainteresovani za njih, jer oni mogu da naškode medijskom biznisu. Osim toga, ipak je od kraja rata prošlo više od dve decenije, pa ih je otežano istraživati.

Novinari koji se ipak usude da se bave ovim temama – a to se u prošlosti po pravilu dešavalo – bivaju izloženi žestokim pritiscima i po pravilu proglašeni “izdajicama”. To se naravno ne odnosi samo na novinare nego i na građanske aktiviste koji se bave “suočavanjem sa prošlošću”.

U većini ovdašnjih društava je u protekloj deceniji skoro u potpunosti utihnula rasprava (koja istinski nikada nije ni zaživela) o devedesetima i ulozi ovdašnjih elita, ali i samih građana, u ratnim događajima. Paralelno sa tim, što je očekivano, raste nivo međunacionalne mržnje, što dodatno otežava posao novinara koji se bave našom nedavnom prošlošću. U tom smislu, može se reći da mediji u regionu – osim nekoliko izuzetaka – ne obavljaju važnu društvenu funkciju.

Neki stručnjaci su isticali da su mediji bili ključni za stvaranje atmosfere mržnje i nasilja krajem osamdesetih i tokom devedesetih, pa bi bio red da imaju i ključnu ulogu u procesu pomirenja. Na žalost, to se nije desilo. Naprotiv, mediji i novinari koji to pokušavaju uglavnom su izloženi napadima da su “izdajnici”. Dok mnogi drugi mediji, po pravilu bliski vlasti i/ili desničarskim grupacijama, reprodukuju nacionalističke stereotipe i stvaraju atmosferu mržnje.

Osim kada obrađuju devedesete i ratne zločine počinjene u ime društva kojem pripadaju, novinari često bivaju proglašeni “izdajicama” i ako se suprotstave dominantnim nacionalističkim narativima ili određenim nekritičkim društvenim aksiomima, koji uglavnom počivaju na autoviktimizaciji ili bezgrešnosti određenog nacionalnog korpusa i na slici Drugoga (pripadnika drugih nacija, religija ili rasa) kao neprijatelja, bilo aktuelnog, bilo potencijalnog.

Može se reći da skoro u svakoj državi bivše SFRJ – negde je manje, a negde više izražen – postoji betoniran nacionalni i opšteprihvaćeni narativ kojem je veoma opasno suprotstaviti se. Takođe, opasno je kritički novinarski tretirati i preispitivati neke “svete krave” pojedinih društava, recimo “dirati” religijske institucije ili popularne “nacionalne radnike”.

Zbog svega rečenoga, uopšte nije čudno što je istraživanje koje je sprovela Mreža za profesionalizaciju medije Jugoistočne Evrope (SEENPM), među one koji su najčešća meta govora mržnje u regionu, uvrstilo i novinare. Istražujući govor mržnje na Zapadnom Balkanu, Mreža je konstatovala da su, pored novinara, najranjiviji i najviše govoru mržnje izloženi migranti i politički oponenti. Bez obzira ko je njegova meta, narativna osnova govora mržnje se zasniva na reprodukovanju stereotipa i pretnji koje društvu, odnosno “nama” predstavljaju “oni” ili “drugi”. Bilo, dakle, da se radi o migrantima, opozicionim političarima ili novinarima.

Migranti su u ovom smislu najviše ugroženi, i zbog toga što imaju najmanji stepen zaštite i zbog toga što su napadi na njih najmanje vidljivi, ali i zbog toga što poruka/narativ govora mržnje, u njihovom slučaju, često podrazumeva i “pozive na delanje”. Očekivano, i ovo istraživanje je ukazalo da su internet i društvene mreže prostor na kojem obitava najveći broj slučajeva identifikovanog govora mržnje.

Srbija – Vukašin Obradović

Prema izveštaju srbijanskog Zaštitnika građana, u 2020. godini u ovoj zemlji nije zabeležen napredak u oblasti slobode govora i izražavanja. Naprotiv, uvećan je broj fizičkih i verbalnih napada na novinare. Postoje različite evidencije napada, pa je recimo Udruženje novinara Srbije (UNS) konstatovalo da ih je u 2020. godini bilo 111, što je 20 odsto više nego godinu ranije.

Baza Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) je, međutim, evidentirala čak 189 napada na novinare u ovom periodu, čak 60 odsto više u odnosu na 2019. godinu. Posebno se apostrofiraju nasrtaji na novinare tokom antivladinih protesta u julu 2020. godine, kada je napadnuto i u radu ometano 28 novinara, snimatelja i fotoreportera koji su izveštavali sa protesta, dok je njih 14 povređeno, a za šestoro napadnutih bila je neophodna hitna lekarska pomoć.

Tokom prošle godine bilo je i hapšenja novinara, pa je recimo novosadska novinarka Ana Lalić bila smeštena u pritvor zbog kritičkog izveštavanja o radu Kliničkog centra Vojvodine u kontekstu pandemije. Nedavno je fizički napadnut i popularni novosadski radio-voditelj Daško Milinović, a napadači su – kako se doznalo – pripadnici desnih ekstremističkih grupa.

Jedan od novinara koji je, u više navrata, tokom proteklih decenija, proglašavan “izdajnikom”– jeste bivši predsednik NUNS-a Vukašin Obradović, osnivač i urednik lokalnog nedeljnika “Vranjske”, koji je u međuvremenu prestao da izlazi.

Tokom postojanja “Vranjskih” (od 1994. do 2017. godine), članovi redakcije tog lista i Obradović su skoro sve vreme bili izloženi raznim vrstama napada: od anonimnih pretnji smrću, fizičkih napada, pretnji članovima porodica, do upada srpskih dobrovoljaca u prostorije novina.

Redakcija je za to vreme tri puta obijana, dva puta opljačkana, a jednom ispreturana. U dva slučaja, razbijena su stakla na Obradovićevom automobilu ispred zgrade u kojoj je živeo. Kažnjavane su “Vranjske” i po Šešeljevom i Vučićevom Zakonu o javnom informisanju, 1999. godine. Niz neugodnosti je doživljavao i dok je bio predsednik NUNS-a, u periodu od 2010. do 2017. godine.

“Među tekstove koji su izazvali najviše napada svakako spada intervju sa srpskim dobrovoljcem Slobodanom Mišićem Topom (obavljen 1997.), koji je, po sopstvenom priznanju, na hrvatskom i bosanskom ratištu ubio sedamdesetak ljudi. On je bio, inače, poznat u Vranju po tome što je sa sobom, u maramici, nosio ljudske uši i pokazivao ih kao ratne trofeje. Drugi slučaj je serija tekstova o pedofiliji u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Od prve priče, početkom 2003. godine, pa sve do kraja suđenja, stalno smo bili pod paskom ‘patriotskih snaga’ koje su vršile permanentan pritisak na redakciju”, kaže Obradović.

On kaže da su napade i pritiske trpeli i zbog serije tekstova o kriminalnim aktivnostima i poslovima takozvane “Kekine grupe”.

“Ovaj gang je bio posebno aktivan na jugu Srbije 2008. godine i kasnije. Pretnje koje su stizale tim povodom bile su vrlo ozbiljne, jer su bili povređeni njihovi poslovni interesi”, kaže on.

Obradović podseća da je, kao predsednik NUNS-a, najčešće bio izložen uvredama i pretnjama tabloida bliskih vlasti, koji su ga proglašavali “izdajnikom” i “alkoholičarem”, a čak je u jednom trenutku bio svrstan u grupu koja navodno priprema atentat na Aleksandra Vučića uz pomoć “stranog faktora”.

Navodi da su u svim slučajevima napada na njega i na redakciju reagovala novinarska udruženja i asocijacije, kako strane, tako i domaće, i pružali svoju podršku.

“Radilo se, pre svega, o saopštenjima, protestima, apelima... To je nama značilo mnogo, pre svega u moralnom smislu. Pomagalo nam je jer smo mi, ali i oni koji su vršili pritiske na nas, znali da nismo sami, da postoji profesionalna podrška. Sa druge strane, sama činjenica da nijedan od ovih slučajeva nije rešen, niko nije optužen ili procesuiran, govori o tome da od državnih organa nismo imali nikakvu podršku, što je, po mom mišljenju, samo razbuktavalo pritiske, a nekažnjavanje počinilaca davalo je vetar u leđa svakom onom ko je bilo šta zamerao redakciji ‘Vranjskih’ ili, kasnije, NUNS-u”, kaže Obradović i dodaje da su najbolja odbrana za novinare – solidarnost i javnost.

“Moramo stalno da podržavamo koleginice i kolege koji se nalaze pod raznim vrstama pritisaka, i da na taj način držimo ovu temu otvorenom za javnost. To je naša jedina zaštita u situaciji kada o bezbednosti novinara ne brinu oni koji bi trebalo to da rade, a to su policija, tužilaštvo i sudstvo. Političari ne samo da ne brinu o bezbednosti novinara nego neretko svojim izjavama upravo dehumanizuju novinare, stvarajući od njih pokretne mete”, kaže Obradović.

Na pitanje kako su napadi i pritisci delovali na njega i njegov rad, Obradović odgovara: “Ključan je trenutak kada prelomite da je to deo ovog posla, sada i ovde, i odlučite da ne uzmičete, da ne pravite kompromise i pokažete svima da ne mogu da vas uplaše. Jako je važno da o svakom, pa i najmanjem incidentu, obaveštavate udruženja i javnost jer, ponavljam, to je jedina naša odbrana. Naravno, u isto vreme treba raditi na jačanju solidarnosti, ali ne samo u obliku tapšanja po ramenu već konkretnim potezima podrške, od moralne do finansijske. Samo na taj način, čini mi se, možemo da sačuvamo slobodan duh koji još živi u malom broju medija u Srbiji.”

Hrvatska – Hrvoje Zovko i Ivica Đikić

Iako je članica Evropske unije od 2013. godine, ne može se reći da je u Hrvatskoj stepen medijskih sloboda i bezbednosti novinara na naročito visokom nivou. Hrvatska se u ovogodišnjem izveštaju “Reportera bez granice”, koji tretira stanje medijskih sloboda u svetu, nalazi na 56. mestu, i tek je nešto bolje plasirana od Bosne i Hercegovine (58. mesto).

U tom izveštaju se navodi da su hrvatski novinari koji istražuju korupciju, organizovani kriminal ili ratne zločine veoma često izloženi kampanjskim napadima. Ističe se da fizički napadi, pretnje i sajber-nasilje nad novinarima ostaju bez valjane reakcije države.

Nedavno je zastupnik u Evropskom parlamentu Predrag Fred Matić (Socijaldemokratska partija Hrvatske) ocenio kako su novinari i medijski radnici u Hrvatskoj pod velikim pritiskom, te da treba hitno iznaći adekvatne mere njihove zaštite. Uobičajeno je u Hrvatskoj da se oni novinari koji ne izveštavaju u skladu sa vladajućim državotvornim narativom ili koji izveštavaju o zločinima hrvatskih snaga u Domovinskom ratu – demonizuju i proglašavaju “izdajnicima”. Portal SafeJournalists je zabeležio 49 napada na novinare u Hrvatskoj tokom proteklih nekoliko godina.

Jedan od “izdajnika” je i aktuelni predsednik Hrvatskog novinarskog društva Hrvoje Zovko. On je, kako kaže, često zbog svog izveštavanja proglašavan “četnikom” ili “saradnikom srpskih tajnih službi”.

“Uvrede i prijetnje su, na žalost, dio novinarske svakodnevice. Često sam se susretao s takvim stvarima. Proglašavalo me se da sam četnik, suradnik srpskih tajnih službi, plaćenik, desničarski portali su objavili na desetke tekstova o meni, u kojima je jedino bilo točno moje ime i prezime. Užasno ih je nervirala činjenica da se zovem Hrvoje i da sam navijač Dinama, a da se opet ne uklapam u narativ koji velike Hrvatine rabe, a to je da mrzim sve one koji su drugačije vjere, nacije ili one Hrvate koji drugačije razmišljaju”, kaže Zovko, navodeći da je neke od portala koji su ga napadali tužio, i da ih je na sudu dobio, “čisto da pokaže da se ne boji”.

Zovko kaže da se, kao novinar HRT-a, bavio i ratnim zločinima, i da za njega nije bilo nedodirljivih, svetih tema.

“Novinar sam, a ne društveno-politički radnik. Osim što sam radio teme o brojnim zločinima koje su JNA i srpske paravojne jedinice počinile u Hrvatskoj, tematizirao sam i likvidacije srpskih civila, na primer, one u Sisku i Pakračkoj poljani, izveštavao o ubojstvu Aleksandre Zec ili sam propitivao da li je hrvatska vlast ratne 1991. mogla više pomoći opkoljenom Vukovaru i njegovim braniteljima-civilima”, kaže Zovko.

On dodaje da je u jednom periodu na njega i njegovu porodicu trajala organizovana hajka dela veteranskih organizacija i ekstremno desnih portala.

“Prijetili su i da će doći pred vrata mog stana, tražili od HRT-a da mi se da otkaz... Bilo je i zastupnika u Saboru koji su me sa saborske govornice napadali i proglašavali nacionalnim izdajnikom. Osobno me nikada nije bio strah od tog ljudskog mulja, ali nije ugodno. To što se neki moji radovi ne uklapaju u zadani narativ, to nije moj problem. Radim ono u što vjerujem da je ispravno. Kada sam bio u Srbiji dopisnik HRT-a, onda su me srpski radikali nazivali ustašom, a ovdje u Hrvatskoj sam za iste takve samo s hrvatskim predznakom – četnik. Dakle, znači da radim dobro”, kaže on.

Zovko kaže da je zadovoljan reakcijom Hrvatskog novinarskog društva u periodu kada je bio izložen “najgorim, odvratnim kampanjama”.

“HND je bio uz mene, što se ne bi moglo reći za vođstvo HRT-a, neovisno o tome tko je bio na čelu te medijske kuće. Nikada javno nisu stali uz mene. Jedno su moje kolegice i kolege s kojima sam radio, ali uprava HRT – nula bodova! Uvijek je važno da redakcije stanu iza svojih ljudi, i ta novinarska solidarnost je bitna da se toj ljudskoj kanalizaciji pokaže da onaj koga se napada – nije sam”, kaže on.

On smatra da je prva stvar koju novinar treba da uradi kada je meta napada – prijava policiji.

“Moja iskustva sa policijom su dobra. Jer, oni koji prijete su obične kukavice kada im policija pokuca na vrata ili ako se suočite s njima. Mi u HND-u danas vodimo evidenciju svih napada, prijetnji, i to unazad 5-6 godina, imamo precizne brojke i dio smo mreže SafeJournalists. Brza reakcija i obavještavanje inozemnih partnera i organizacija jako je važna stvar, takođe”, smatra Zovko.

Na pitanje šta bi poručio koleginicama i kolegama koji su izloženi napadima, Zovko odgovara: “Kolegicama, kolegama mogu samo poručiti da se ne boje i da budu solidarni jedni sa drugima. Kao što sam već rekao, nisam se bojao, ali bilo je neugodno u nekim situacijama, a sve to utječe i na obitelj. Jer nije baš lijepo kad vam djetetu netko u školi ili na ulici dobaci da mu je otac izdajnik. Ali to me nije slomilo, niti uplašilo. Mogu im samo poručiti: uzalud vam! I dalje ću nastaviti po svome”, kaže on.

Najveći deo svoje profesionalne karijere poznati hrvatski pisac i novinar Ivica Đikić proveo je zaposlen (kao novinar ili urednik) u “Feral Tribuneu” ili “Novostima” (u ovim potonjim piše i danas) – u listovima koji se u Hrvatskoj doživljavaju ili su se doživljavali kao antinacionalna i izdajnička glasila.

“Što se mene tiče, najveća količina napada – javnih i nejavnih, usmenih i napisanih prijetnji, psovki, zastrašivanja, blaćenja i puštanja izmišljotina u javni optjecaj... – proizlazila je iz same činjenice mog pisanja u spomenutim novinama. To je, samo po sebi, bilo dovoljno za trajnu anatemu, a u manjoj mjeri povodi za eskalaciju bili su neki konkretni tekstovi, primjerice, o ratnim zločinima koje su počinili pripadnici Hrvatske vojske i Hrvatskog vijeća obrane. Optužba za nacionalnu izdaju u mom je slučaju, dakle, postojana i općeprihvaćena među onima koji razmišljaju u takvim kategorijama. Ne vjerujem da će se to ikad promijeniti, pogotovo stoga što se od mene očekivalo nešto sasvim suprotno, s obzirom na to da sam rođen i odrastao u kraju u kojem je hrvatstvo postalo mjera svih stvari”, kaže Đikić.

On smatra da je puna podrška redakcije, uredništva i izdavača prvi i ključni zaštitni mehanizam za novinare, nezavisno o tome radi li se o političkim optužbama za izdaju ili nekom drugom razlogu i obliku pritiska i napada.

“Uglavnom sam imao sreću da iza mene i mojih tekstova uvijek stanu urednici i izdavači, i ne sjećam se da sam ikad tražio zaštitu ili pomoć ikoga izvan kuće u kojoj sam bio zaposlen. Također, vodio sam računa o tome da nikad i nikome ne ostanem dužan, to jest da svakome tko me napadne uzvratim barem istom mjerom, kako onima koji su me napadali u javnosti, tako i onima koji su mi slali privatne poruke ili zvali telefonom. Na osnovu dvadesetpetogodišnjeg iskustva, mogu reći da takav pristup uveliko obeshrabruje i paralizira raznorazne vucibatine, bitange i drugi ološ nacionalističke provenijencije”, kaže Đikić.

Ističe da ga ovi nasrtaji nisu ostavljali ravnodušnim, jer je među njima bilo i onih što su dolazili od bliske rodbine, nekadašnjih prijatelja, školskih drugova i dobrih poznanika. Ali ga nisu pokolebali, ni izveli „na pravi put“.

“Oni svoje, ja svoje, pa su s vremenom malo popustili. A ako već moram nešto poručivati kolegama, a nisam nimalo sklon tim ‘poručničkim’ izljevima o čemu god da se radi, onda bi to bio savjet da, ako ikako mogu, bježe iz redakcija u kojima šefovi i kolege neće stati iza njih kad ih se napadne glupim i lažnim optužbama. Savjetovao bih im, osim toga, da nikad ne pokušavaju opovrgavati optužbe za nacionalnu izdaju: ta rabota je sasvim besmislena i samoponižavajuća, jer se radi o onoj vrsti optužbe s kojom se ne možeš obračunati činjenicama i zdravim razumom, jer nacionalizam i mržnja nemaju veze ni s jednim, ni s drugim”, kaže on.

Crna Gora – Tanja Šuković i Balša Brković

U ovogodišnjem indeksu medijskih sloboda “Reportera bez granica” Crna Gora zauzima veoma loše, 104. mesto. Oštre i veoma emotivne političke podele koje postoje u Crnoj Gori pogoduju nasilju i pritiscima na novinare i medijske slobode. Nije redak slučaj da se novinari međusobno optužuju za “izdaju nacionalnih interesa”.

“Reporteri bez granica” konstatuju da vlasti nastavljaju da napadaju medije i profesionalne novinare, dok su glavni slučajevi nasilja nad novinarima i dalje nekažnjeni. Podseća se da je tokom 2020. godine nekoliko novinara uhapšeno zbog širenja lažnih vesti, ali je oslobođeno u sudskom postupku. Podseća se i da je novinar Jovo Martinović osuđen zbog navodne trgovine drogom na godinu dana zatvora, “uprkos nedostatku dokaza”.

Dodaje se da je nova vlada, koja je na dužnost stupila u avgustu prošle godine, obećala da će joj prioritet biti jačanje medijskih sloboda i poboljšanje položaja medija ili novinara, ali da ta obećanja nisu realizovana.

Novinarke Radio-televizije Crna Gora Tanja Šuković i Snežana Rakonjac su zbog dokumentarca “Svjedok božje ljubavi”, koji predstavlja portret u međuvremenu preminulog mitropolita Srpske pravoslavne crkve (SPC) Amfilohija Radović, bili predmet žestoke hajke, uz optužbe da su tim filmom narušili verska osećanja pripadnika SPC u Crnoj Gori, naružili lik verskog poglavara, te da je dokumentarac “falsifikat i udbaška podmetačina režima Mila Đukanovića”.

“Da podsjetim, emisija o sada pokojnom mitropolitu, emitovana je u februaru prošle godine, a riječ je o klasičnom televizijskom autoportretu Amfilohija Radovića, koji je svoj ‘lik i djelo‘ oslikao sam, svojim riječima i porukama izrečenim tokom minule tri decenije”, kaže Tanja Šuković.

“Paralelno sa uvredama, kletvama i klevetama na naš račun, kojih je bio prepun virtuelni prostor, tekao je i politički pritisak. Čelni ljudi partija, bliskih SPC, sa vanredno sazivanih pres-konferencija, slali su uvrjedljive poruke i zahtjeve za smjenama ili bojkotom dokumentarnih sadržaja koje proizvodi RTCG. Istovremeno, cetinjska Mitropolija zahtijevala je od čelnih ljudi Javnog servisa javno izvinjenje zbog emitovanog dokumentarca, ‘hrišćanski’ je saopštila da neće proklinjati autore i ultimativno ispostavila zahtjev da, uz izvinjenje, bude emitovan njihov dokumentarni film o mitropolitu pod nazivom ‘Dostojan’. Na naš ljudski i profesionalni ugled i dostojanstvo kidisali su i ovdašnji opskurni portali, propagandna glasila pod neskrivenim ruskim i srpskim uticajem“, ističe Šuković i dodaje da su svesrdnu pomoć u urušavanju njihove profesionalne časti i ugleda pružali i tabloidi iz Srbije.

“Bilo je tu i otvorenih pisama autorkama dokumentarca, brojnih naručenih kolumni i televizijskih emisija u kojima su se gosti utrkivali ko će teže da nas uvrijedi. U sinhronizovanoj akciji portala IN4S, srpskog Ministarstva kulture i informisanja i izvjesnog Mlađana Đorđevića – onemogućeno nam je učešće na televizijskom festivalu ‘Pres vitez‘ u Zrenjaninu. Iako nas je organizator pomenute manifestacije uredno i zvanično obavijestio da je naš film prošao zvaničnu selekciju, i da je uvršten u takmičarski dio programa, posredstvom medija saznale smo da naš dokumentarac ipak neće biti prikazan u Zrenjaninu, uz obrazloženje da film ‘osim što vrijeđa vjerska osjećanja, može i da uznemiri javnost’“, navodi Šuković i dodaje da je zbog mnogih pritisaka sa raznih strana, RTCG otkazao najavljenu reprizu njihove dokumentarne emisije.

Osim podrške kolega iz Crne Gore sa kojima su u prijateljskim odnosima, Šuković navodi kako su dobili jedino podršku “dragih kolega iz BiH i Vojvodine”.

“Izostala je svaka druga potpora. Esnafska udruženja iz Crne Gore i međunarodne asocijacije, rekla bih, čak su se zdušno potrudili da se priključe koloni onih koji u riječima mitropolita Amfilohija nijesu vidjeli ništa sporno, ali jesu u filmu. Možda nije baš pravo poređenje, ali mene je sve to neodoljivo podsjećalo na slučaj kad su javnom linču bili izloženi oni koji su objavili snimke ubistva civila u BiH, a prećutani su ‘Škorpioni’ i svještenik koji je te zvjerske ubice blagosiljao. Nijesmo imale nikakvu zaštitu. Naš simbolički kapital, integritet naših imena koja se nalaze na odjavnim špicama brojnih nagrađivanih emisija, branile smo i branimo same. Obraćale smo se na sve moguće relevantne adrese – stranim ambasadama, OEBS-u, Evropskoj Uniji, Povjerenici za ljudska prava Savjeta Evrope… Uglavnom, nijesmo dobijale nikakve odgovore. Ili, ako je pak bilo neke povratne informacije, to su uglavnom bili birokratski i nemušti odgovori, lišeni svake logike i suštine, licemjerni sadržaji koji vrijeđaju i dostojanstvo i inteligenciju”, kaže ona, navodeći da je, povrh svega, trenutno pred Privrednim sudom u Podgorici u toku sudski proces koji se vodi protiv autorki dokumentarca, RTCG i države Crne Gore, a koji je pokrenuo kompozitor iz Srbije, autor muzike koja je korišćena u “Svjedoku božje ljubavi”.

Šuković kaže da teško čovek može da ostane imun na targetiranje i besprizorne hajke.

“Ipak, iako je previše mržnje izliveno, previše ružnih i opasnih poruka i prijetnji upućeno, ne osjećam se ugroženo. Ne osjećam se ugroženo i zato što sam uvijek radila po svojoj savjesti, u skladu sa profesionalnim standardima, odgovorno i posvećeno. A, osjećaj slobode nosimo u sebi. Ili ga imamo ili nemamo. Ja ga imam i jako sam srećna zbog toga”, kaže ona.

Novinar i književnik Balša Brković iz podgoričkih “Vijesti”, inače oštar kritičar vlasti Mila Đukanovića, ističe da razne vrste napada i pritisaka trpi od početka devedesetih.

“Tada sam bio nasuprot jedne ratne i velikosrpske priče Miloševića i njegovih crnogorskih poslušnika. Može se reći da sam svojim ‘izdajničkim’ stažom ispratio sve mijene crnogorskog društva. Dobijao sam prijeteća pisma, policija me privodila, prijećeno mi je sa svakakvih adresa. U glavnom prorežimskom mediju moja porodica je nazvana ’incestuoznom’, a ja sam proglašen ’izdajnikom’ i ’narkomanom’, valjda ovo prvo djeluje uvjerljivije uz ovo drugo. Etiketu ’narkomana’ je potegao jedan od Đukanovićevih književnih komesara, jer, zaboga, u mojim romanima likovi ispuše poneki džoint. Devedesetih me je Đukanovićeva vlast smatrala izdajnikom jer sam bio za demokratsku i nezavisnu Crnu Goru, a kasnije su me nazivali izdajnikom jer sam ih smatrao lošom vlašću. Devedesetih su me nazivali ’ustašom’ isti ljudi koji će me kasnije zvati ’četnikom’. Jer, vjeruju oni, ako diskvalifikujete kritičara, onda je kritika eliminisana... To su razlozi bjesomučnih napada na ’Vijesti’ i nezavisne medije u Crnoj Gori”, kaže Brković.

On smatra da niko ne može da zaštiti novinare u Crnoj Gori, pa čak ni novinarska udruženja i međunarodne organizacije.

“Ne može vas niko zaštititi od svega. Ne smijete čak ni pokazati da vas napadi i izmišljotine previše pogađaju, jer onda će biti još aktivniji i suroviji... Naravno, društvo mora naći način da zaštiti novinare. Moja koleginica Olivera Lakić je upucana u nogu na ulici, ispred svoje zgrade... Mi smo u Crnoj Gori zapravo u nekoj vrsti permanentnog ratnog stanja”, kaže Brković, dodajući da je najpouzdanija zaštita “uvjerenje da radite kako treba”.

“Vjerujem da postoji neko lijepo zadovoljstvo u nazivanju stvari pravim imenom”, kaže Brković.

Bosna i Hercegovina – Nikola Vučić i Eldin Hadžović

“Reporteri bez granica” konstatuju da je etnički polarizovana politička klima, ispunjena stalnim verbalnim napadima i nacionalističkom retorikom, stvorila u Bosni i Hercegovini neprijateljsko okruženje za medijske slobode. Tvrdi se da uređivačke politike većine medija odražavaju etničke podele i da je govor mržnje sve primetniji, te da novinare napadaju zbog njihovog etničkog porekla i izveštavanja, posebno o migrantima.

U izveštaju Mreže za profesionalizaciju medija Jugoistočne Evrope posebno se apostrofiraju napadi na novinara N1 Nikolu Vučića, koji je bio meta jezive kampanje pojedinih hercegovačkih veb-portala, kao i serijskog govora mržnje na društvenim mrežama.

On je u maju 2020. na svom profilu komentarisao vest da se Zapadnohercegovački kanton proglasio “zonom bez korone”, sarkastično se pitajući hoće li nekad postati i “zona bez fašizma” (fascism free zone). U izveštaju SEENPM se navode podaci udruženja BH novinari, koje je tokom 2019. godine registrovalo 56 napada na novinare, a tokom 2020. – 69 novih slučajeva.

Sarajevski novinar Eldin Hadžović ove je godine bio meta nacionalističkih napada zbog teksta “Nisu srpski zločinci, nego Vojska RS”, objavljenog na portalu Prometej.ba. Radi se o kritici odbijanja novoizabrane gradonačelnice Sarajeva Benjamine Karić da spomen-ploču na sarajevskoj Vijećnici, na kojoj piše da su je zapalili “srpski zločinci”, zameni pločom koja – kako kaže Hadžović – odgovara činjenicama, bez lepljenja zločinačke etikete celom jednom narodu. Dakle, da umesto “srpski zločinci” piše “Vojska Republike Srpske”.

“Često sam, u zavisnosti od toga o čemu sam pisao, bivao proglašavan ’četnikom’, ’ustašom’, ili ’balijom’. Zbog teksta ’Nisu srpski zločinci, nego Vojska RS’ o sebi sam čitao stotine bijesnih komentara, uvreda i omalovažavanja, a jedan od njih, koji je pritom i pripadnik Oružanih snaga BiH, poslao mi je i eksplicitnu privatnu poruku, prijeteći šamaranjem i ’lomljenjem prstiju čekićem’, preporučivši mi pritom da ’promijenim ime u Radovan i preselim se u Republiku Srpsku’”, kaže Hadžović i dodaje kako je više od deset godina frilenser i nema redakciju koja bi ga “makar i simbolično štitila”.

“U ovakvim slučajevima sam se uvijek obraćao Liniji za pomoć novinarima, koja djeluje u okviru strukovnog udruženja BH Novinari, ne toliko zbog nade u neku konkretnu pomoć, koliko zbog potrebe da se cijela stvar dokumentira, zlu ne trebalo. Moram reći da je pravnica iz Linije zaista brzo odreagirala, proslijedivši moju prijavu nadležnim institucijama, ali i predstavnicima diplomatskog kora u BiH, kao i međunarodnim tijelima za monitoring medija. U ovom konkretnom slučaju, i policija Kantona Sarajevo je reagirala u istom danu, a nakon istrage, reagirale su zvanično i Oružane snage BiH, najavivši pokretanje disciplinskog postupka protiv počinitelja. Naravno, kao i uvijek, problem je u reakciji nadležnog tužiteljstva, na koju još uvijek čekamo. Isto tako, moram reći da mi je i veliki broj kolegica i kolega novinara pružio podršku, što javnim i privatnim porukama, što izvještavanjem o ovom slučaju, a ovom prilikom bih se zahvalio i svima koji su ovo prešutjeli, jer je i odsustvo podrške također indikativno i korisno”, kaže on.

Hadžović je pohvalio i redakciju portala Prometej, koja je bezrezervno stala iza njega. “Što se tiče zaštitnih mehanizama, mislim da je prije svega potrebno graditi javnu svijest o kažnjivosti napada na novinare, što nije moguće bez kombinacije kolegijalne solidarnosti i proaktivnosti pravne države. Novinari, isto tako, moraju biti svjesni da javno djelovanje za sobom povlači i dozu zdrave opreznosti, baš kao što i svi drugi radnici moraju preduzeti mjere zaštite na radu. Mi moramo biti svjesni gdje živimo, i pod kakvim uvjetima radimo, jer smo još daleko od nekog ideala slobode govora”, kaže Hadžović i dodaje da nije prijatan osećaj biti predmet napada i pritisaka, ali da to značajnije ne utiče na njegov rad.

“Štoviše, na neki način mi daje i podstrek da nastavim, jer ne radim i ne pišem iz egzibicionizma, već iz potrebe za pisanjem. U tom smislu, i negativni komentari su bolji od izostanka bilo kakve reakcije. Napadi nacionalista i šovinista siguran su znak da radite nešto dobro, stoga samo hrabro, i samo naprijed”, zaključuje on.

Severna Makedonija – Borjan Jovanovski

Severna Makedonija se nalazi na veoma lošem, 90. mestu u svetu, po nivou medijskih sloboda, a prema analizi “Reportera bez granica”. Za vreme vlade Nikole Gruevskog, mediji i novinari su bili izloženi snažnim pritiscima i proglašavani izdajicama ukoliko su kritički izveštavali i ukazivali na mnogobrojne korupcionaške afere i povezanost vlasti sa kriminalom. Na žalost, situacija se nije dramatično poboljšala ni nakon promene vlasti, a (verbalni) napadi ostaju po pravilu bez sankcija.

Analiza govora mržnje u regionu, koju je sprovela Mreža za profesionaciju medija Jugoistočne Evrope, konstatuje da se pritisak na novinare i urednike u Severnoj Makedoniji tokom 2019. i 2020. godine smanjio u odnosu na period vladavine desničarske partije VMRO-DPMNE, ali da se i dalje pojedini novinari i urednici, a posebno novinarke, nalaze na meti pretnji, uvreda, kleveta i govora mržnje putem internetskih medija i društvenih mreža.

Makedonski novinar Borjan Jovanovski, urednik i osnivač NovaTV.mk, verovatno je medijski poslenik koji je najčešće u ovoj zemlji bio na udaru zbog svog izveštavanja. Za vreme vladavine Nikole Gruevskog, zbog svog izveštavanja je dobio stotine pretnji i uvreda putem društvenih mreža, a 2015. godine na adresu njegovog stana, u kojem su u tom trenutku bili njegova supruga i dvoje maloletne dece, isporučen je venac za sahrane sa natpisom “Poslednje zbogom!”.

Dve godine nakon toga, bio je žrtva i fizičkog napada u skopskom restoranu “Vodenica”. Nepoznati mladić je, očigledno planirano, ušao u restoran i pljunuo Jovanovskog nakon kratkog razgovora. Jovanovski je nazvan izdajnikom, a sve je mobitelom snimio napadačev prijatelj.

Borjan Jovanovski kaže da je, za vreme vladavine VMRO-DPMNE, protiv njega i njegovih kolega vođena permanentna kampanja stigmatizacije, te da su često proglašavani “izdajnicima”.

“Da bi održala koheziju svog glasačkog tela, tzv. patriotska vlada je sve one novinare koji su kritički nastrojeni proglašavala izdajicama nacionalnih interesa. Imajući u vidu da je režim Nikole Gruevskog pod kontrolom držao skoro celokupnu medijsku scenu, ta kampanja se vodila posvuda i uspela je da nas diskredituje. Znate ono: sto puta izrečena laž postaje istina”, kaže Jovanovski i dodaje da je Udruženje novinara Makedonije uvek reagovalo na kampanje diskreditacije koje su vođene protiv njega, ali da to nije mnogo pomoglo, jer su se njihova saopštenja i njihovi apeli objavljivali samo u nekoliko portala nad kojima Gruevski nije imao kontrolu.

“Sve to što sam prošao snažno je delovalo na mene. Mogu reći da mi se novinarstvo ogadilo. Gruevski je bacio atomsku bombu na medijski prostor. Na žalost, nova vlada, koja je demokratska, ne može da nađe snagu da raščisti lom koji je Gruevski iza sebe ostavio na medijskoj sceni. Daleko smo od adekvatnih uslova za rad, koji će omogućiti da se izrode visokoprofesionalni mediji”, kaže Jovanovski.

Slovenija – Erik Valenčič

Na listi “Reportera bez granica” Slovenija je doživela pad, sa 32. dospela je na 36. mesto. Iako je od svih ex-Yu zemalja najbolje plasirana, ne može se reći da u njoj ne postoje napadi i pritisci na novinare. Oni su se pojačali povratkom desničarske partije Janeza Janše na vlast.

Vlast, uključujući tu i samog Janeza Janšu, vrši pritisak na kritične medije i novinare pokretanjem sudskih parnica protiv njih, ali i klevetničkim verbalnim napadima. Prošle godine je vođena žestoka kampnja protiv Blaža Zgage, slobodnog novinara i dopisnika Radija Sloboda Evropa, zbog izveštavanja o odnosu Janšine vlade prema pandemiji, a i drugi kritički nastrojeni novinari i mediji su bili meta napada na društvenim mrežama i u provladinim medijima.

Naš sagovornik Erik Valenčič je zbog svog filma “Koalicija mržnje”, u kojem se bavi povezanošću Janšine Slovenačke demokratske stranke sa neonacistima, 2015. godine dobio otkaz na RTV Sloveniji, a protiv njega je pokrenut i sudski postupak zbog sumnje da je “izdao” tajne podatke. Bio je meta tvita Janeza Janše, koji ga je čak nazvao “potencijalnim teroristom”.

“Ne mogu reći da je moj rad uopšteno proglašen antinacionalnim ili izdajničkim. To je zato što sam, pre svega, novinar i režiser dokumentarnih filmova koji se bave bliskoistočnim i afričkim temama. Ali, osim toga, izveštavam i o slovenačkim rasističkim, neonacističkim, ultranacionalističkim i ekstremno desničarskim skupinama. Zbog toga su me te grupe označile kao osobu koja je antipatriota i predstavlja pretnju naciji. Međutim, to nije ništa neobično za njih. Većinu našeg civilnog društva, od medija i kulture do akademske zajednice, oni vide kao neku vrstu zavere protiv navodno velike slovenačke nacije. A upravo je to ono što najčešće kritikujem: oni tvrde da se bore za slovenačku naciju, ali u stvari preziru većinu slovenačkog društva. Njihova navodna ljubav u potpunosti se temelji na mržnji i paranoji”, kaže Valenčič.

Zbog svojih istraživačkih radova o ovim skupinama, Valenčič je dobio brojne pretnje i tužbe, koje su potom odbačene.

“U ozbiljnije probleme upao sam kada sam razotkrio veze između neonacističkih skupina i ekstremno desničarske stranke SDS, koja trenutno upravlja Slovenijom. Njezin autokratski i – po mom mišljenju – fašistički šef, koji je danas premijer, Janez Janša, i vođstvo SDS-a vodili su kampanju protiv mene, proglašavajući me sigurnosnom prijetnjom”, kaže Valenčič i dodaje da je, kada je bio na meti napada, dobio podršku Slovenačkog udruženja novinara, zajedno sa drugima koji su u to vreme bili progonjeni.

“Postoji mnogo načina na koje ljudi na vlasti mogu prijetiti i degradirati novinare. Moramo se boriti protiv svih”, kaže on i naglašava kako otkaz, pritisci i uvrede nisu uticali na njegov rad.

“Nakon što sam dobio otkaz na javnoj televiziji RTV SLO ubrzo nakon što ju je preuzela nova, desničarska uprava, svoj posao sam nastavio da radim drugde, bez samocenzure. Vjerujem da mi kao novinari, kao javne osobe, moramo davati primere. Kad smo napadnuti, moramo uzvratiti udarac i moramo se uvek zauzimati za istinu, slobodu izražavanja i pravo javnosti da zna. Nikad ne smemo odustati, bez obzira na sve. Moja je poruka vrlo jednostavna: novinarstvo nije profesija za kukavice”, kaže Valenčič.

Kosovo – Visar Duriqi

“Reporteri bez granica” konstatuju da su mediji na Kosovu, kao uostalom i sve ostalo u ovoj zemlji, oštro podeljeni po etničkim linijama. Te etničke podele stvaraju atmosferu koja nije pogodna za profesionalno novinarstvo i medijske slobode. Kosovski novinari i mediji izloženi su fizičkim i verbalnim napadima, kao i napadima preko interneta i društvenih mreža.

Policija je prošle godine iskoristila policijski čas tokom pandemije kao izgovor za pritvaranje urednice kritički nastrojenog portala KoSSev, Tatjane Lazarević. Sudbina mnogih novinara koji su nestali, posebno onih koji su nestali ili su oteti tokom ratnih sukoba 1999. godine, još uvek je nepoznata.

U februaru ove godine u Prištini je napadnut novinar portala i istraživačke emisije “Insajderi” Visar Duriqi, koji je tom prilikom zadobio ozbiljne telesne povrede – polomljeno mu je više zuba, i bio je hospitalizovan.

Bio je to treći napad na novinare ovog medija, koji najčešće izveštava o kriminalu, korupciji i raznim nezakonitim radnjama na Kosovu. Zbog pretnji koje su dobijali novinari “Insajderija”, ta redakcija je jedno vreme bila i pod 24-časovnom zaštitom policije. Mogući razlog za napada na Duriqia je dokumentarac o Islamskoj državi i radikalnim islamistima na Kosovu, zbog kojeg je prethodno bio izložen pretnjama i uvredama na društvenim mrežama.

Duriqi je bio jedan od sagovornika u analizi govora mržnje na Balkanu koju je izradila Mreža za profesionalizaciju medija Jugoistočne Evrope. Tada je ustvrdio da je govor mržnje veoma prisutan na internetu i društvenim mrežama na Kosovu. Rekao je da članovi različitih interesnih skupina često pozivaju na nasilje, a da se razne javne ličnosti, uključujući i kritičke novinare, neretko optužuju da rade u interesu Rusije ili Srbije.

Duriqi kaže da je reč “izdajica” česta na društvenim mrežama na Kosovu, i da se ona najčešće upotrebljava protiv novinara koji kritički izveštavaju o određenoj interesnoj skupini.

“Kada vas nazovu izdajnikom, to jeste frustrirajuće. Međutim, budući da tužitelji ne započinju istragu protiv vas zbog izdaje, na to onda ne obraćam preveliku pažnju. U svakom slučaju, na društvenim mrežama ima puno glupih ljudi, a također i puno lažnih profila”, kaže Duriqi.

On navodi da su ga, prilikom poslednjeg, fizičkog napada, ali i u periodu kada je dobijao pretnje smrću – snažno podržali novinari i novinarska udruženja iz zemlje i inostranstva, i da im je zahvalan na tome.

“Što se tiče pretnji smrću koje sam dobijao tokom godina, bilo je nekih sudskih postupaka pokrenutih protiv počinilaca, ali nije bilo puno onih koji su proglašeni krivima. A i kada su kažnjavani, kazne su bile niske i nevažne. U jednom je slučaju tip proglašen krivim zato što mi je pretio smrću, a kažnjen je, verovali ili ne, oduzimanjem telefona (oduzimanjem ‘oružja’ kojim mi je prijetio)”, kaže on.

___