Der Standard: Bosna kao lek

Der Standard: Bosna kao lek

Der Standard: Bosna kao lek

Nije slučajno ni to što je društveni bunt pre nekoliko nedelja krenuo upravo iz Tuzle. Reč je o starom bosanskom antagonizmu između proleterske Tuzle i donekle snobovsko-buržoaskog Sarajeva.

Tekst je originalno objavljen u Der Standard-u,  prevod prenosimo sa portala Peščanik.net. Autor: Richard Schubert.

FOTO: Klix

Naš prosvećeni ministar spoljnih poslova rado bi i druge da prosvećuje. Tako se nedavno izrazima solidarnosti obratio akterima „bosanskog proleća“: „To je poziv na buđenje političkoj klasi u Bosni i Hercegovini. Ona mora da prevaziđe zastoj i pokrene evropski reformski proces. Ta klasa može mnogo toga da izgubi.“ Kurzova izjava nehotice otkriva da postoji i jedna nova politička klasa – klasa onih koji više nemaju šta da izgube. Od austrijskog ministra spoljnih poslova, preko dopisnika ORF-a iz Sarajeva, pa sve do raznih profesionalnih komentatora koji govore o stanju u Bosni čuje se ista pesma o događajima u evropskom protektoratu. „Građani su siti nacionalističkih fraza i korupcije, nezaposlenosti, stagnacije i arhaične zadrtosti, što sve sprečava Bosance da budu uspešni kao mi. Čim se otarase parazitskog sloja, doći će konačno doba demokratije.“ Međutim, niko ne pomišlja da su građani Bosne, pored toga što su nezadovoljni svojom „političkom klasom“, možda nezadovoljni i međunarodnom upravom i različitim programima štednje EU i MMF-a, koji su znatno doprineli da se oni nađu u teškom položaju.

Tradicija ponosa

Predstava o Bosni kao žarištu nacionalističkih nemira, koja od devedesetih dominira našom slikom o toj zemlji, potiskuje jednu drugačiju, daleko bitniju tradiciju koja govori o tome da je Bosna uvek bila plodno tle za socijalni bunt. Česte seljačke bune (poslednje su se dogodile sedamdesetih godina 19. veka) povezivale su i ljude iz različitih konfesionalnih grupa. Početkom 20. veka pokret Mlada Bosna bio je pre svega multietnički amalgam antikolonijalno raspoloženih intelektualaca za koje je bitan bio socijalni anarhizam. To nije bila filijala velikosrpskog nacionalizma, kako se to danas insinuira. Konačno, najviše Titovih partizana bilo je iz Bosne, gde su vođene i najznačajnije partizanske vojne operacije tokom Drugog svetskog rata.

Nije slučajno ni to što je društveni bunt pre nekoliko nedelja krenuo upravo iz Tuzle. Reč je o starom bosanskom antagonizmu između proleterske Tuzle i donekle snobovsko-buržoaskog Sarajeva. Tuzla sa svojom teškom industrijom i rudnicima uvek je imala izraženu klasnu svest. Svi pokušaji da se Tuzlaci razdele duž etničkih linija bili su neuspešni.

Već krajem šezdesetih poziv da se reformišu jugoslovenska komunistička partija i nezavisni sindikati uputili su tuzlanski rudari. Godine 1984. deset hiljada rudara iz rudnika Kreka dalo je svoje plate kolegama iz Velike Britanije koji su tada bili u štrajku. Na njih su se ubrzo ugledali i drugi radnici.

Tuzla je jedini grad koji devedesetih nije podlegao ratnom bezumlju. Iako su srpske paravojske pustošile muslimanska sela u okolini, Tuzlaci su sačuvali prisebnost i oduprli se konceptu kolektivne krivice koji je razoran za svako društvo. Sindikat rudara se i posle rata snažan opirao privatizaciji.

Neuspela država

Bosna i Hercegovina u zapadnim medijima ima status neuspele države. Nema ni govora o nekoj državi s takvom korupcijom i paralisanim ovcama koje iznova glasaju za svoje nacionalističke vukove. Ta ocena kipi od arogancije, pogotovo ako znamo da su često baš međunarodni investitori i uprava obezbeđivali instrumente kojima su vukovi šišali ovce. Opšte mesto predstavlja i kritika dejtonskog posleratnog poretka: pogrešno je što je tako ovekovečen nacionalistički status kvo i prihvaćene etničke elite kao donosioci političkih odluka.

Treba priznati da međunarodna zajednica, bar na početku, i nije imala druge partnere za saradnju, jer su oni građani Bosne koji su imali socijalistički, antinacionalistički ili kosmopolitski identitet proterani, ubijeni ili prosto ućutkani. Najveći problem je u tome što iako je građanski rat završen, onaj ekonomski besni već devetnaest godina i nadilazi etničke granice. On predstavlja lokalno-folklornu varijantu franšize globalnog modela građanskog rat – rata profitera protiv gubitnika. Oni koji su ostali u Bosni bolje znaju šta znači slobodno tržište nego svi studenti ekonomije na zapadu.

Podvrgavanje svim postojećim etničkim segregacijama postalo je jedina strategija da se preživi u društvu u kome je privatizovana socijalna sigurnost. Politika je strogo klijentelistička. Stanovanje, socijalna pomoć, infrastruktura, dozvole, izuzimanje od arbitrarnih odluka, sve to se deli prema pripadnosti određenim strukturama vlasti, koje čine osnovu etnički iscepkanog tržišta. Tako se proizvode nacionalistički birači, a ne putem vere u Alaha ili mita o Kosovu.

Vulgarni-marksizam

Nevidljiva ruka Adama Smitha, koja – kao što znamo – sve savršeno usklađuje, bila je u Bosni, kao i drugde gde su razorene socijalističke ekonomije, siledžijska pesnica. Četrdeset godina je jugoslovenski državni socijalizam pokušavao da poduči svoje građane marksizmu. Uzalud. Prvo su morali da upoznaju kapitalizam da bi zaista shvatili šta je Marx mislio pod pojmom „prvobitna akumulacija“. Pošto stvarnosti u postsocijalističkim tranzicionim zemljama nisu poznati ni Foucault ni Ulrich Beck, politička ekonomija u njima funkcioniše sramno vulgarno-marksistički. A kada sloboda i demokratija konačno izbiju, onda se stvari ne odvijaju baš kao u Švedskoj, već pre kao u okrugu Lincoln u Novom Meksiku u doba Billy the Kida ili u Kerntenu pod Heiderom i Dörflerom.

Bosna nije umirena kako bi se stvorili uslovi za prosperitetnu igru sila slobodnog tržišta. Sam rat je bio trenutan odgovor na rasprodaju jugoslovenskog bogatstva. Najuspešnija strategija za prisvajanje državne imovine bili su bajkoviti narativi o etničkom identitetu. Volter je znao da su svi ratovi pljačkaški pohodi. Siva i pljačkaška ekonomija nisu bile kolateralne posledice bosanskog rata, već njegov smisao.

Cilj rata su suspenzija civilnog poretka i stvaranje bespravnog prostora. Iz takvog rata su kao jedini pobednici izašli zelenaši na svim zaraćenim stranama, koji su svoj početni kapital zaradili na patnji ostalog stanovništva. Oni su jezgro novog preduzetničkog sloja u koji EU i MMF investiraju svoje milijarde kako bi nastavili sa privatizacijom i poništili preostala socijalna postignuća.

Kritika vs. teorije zavere

Kritika zapadnih zemalja zbog njihove delimične odgovornosti u ratovima iz devedestih često se otpisuje kao teorija zavere. Jugo i maestral nagrizaju herojske statue Mocka i Genschera koje štrče na Braču i polako padaju u zaborav. Međutim, nije zaboravljen sistem što već trideset godina potpiruje vatru koja je neophodna za krčenje i pretvaranje zemljišta u polje za pravljenje profita. Ta kritika je dugo otpisivana kao nerazumni levičarski radikalizam, sve dok bivši glavni ekonomista svetske banke Joseph Stiglitz, sada u ulozi zviždača, nije izašao s isitim stavovima. Kada su MMF i Svetska banka 1989. propisali za jugoslovensku vladu program štednje sa svim uobičajenim „povoljnostima“ – devalvacija valute, zamrzavanje zarada, smanjivanje državnih izdataka, likvidacija društvenih preduzeća – bez posla je ostalo 600.000 ljudi. Milošević i Tuđman su mogli da prionu na posao i da za samo nekoliko meseci od tog ljudskog materijala stvore nacionaliste prema lokalnom receptu.


Pored ostalog, MMF i Svetska banka zahtevale su da prestane transfer novca između republika, što je do tada održavalo ravnotežu između ekonomski snažnijih i onih slabijih jugoslovenskih republika. Bosna je u tom trenutku bila ostavljena na cedilu, pa su zapadni voajeri konačno mogli da se naslađuju posmatrajući laboratorijske miševe koji se u „evropskom“ terarijumu bore za mrvice. Tako izgleda drugi korak u industrijskoj proizvodnji nacionalista. Treći korak je nešto smrtonosniji. Bes i želja za osvetom zbog stradalih prijatelja i rođaka, koji su ubijeni ne kao ljudi, već kao Hrvati, Srbi i Bošnjaci, brzo pretvara ljude u Hrvate, Srbe i Bošnjake. Jedna od najvećih grozota tih ratova ogleda se u zapanjenosti dece i unuka one generacije Nemaca koja je pojmu bestijalnosti dala do tada nezamislive dimenzije nad naizgled prirodnom agresijom i predmodernim plemenskim varvarstom dalekih balkanskih desperadosa.

Dve klase zaposlenih

Noseći stub bosanske ekonomije je posao održavanja mira (peace keeping business). Ogromni aparat sačinjen od administracije, međunarodnih oružanih snaga, investitora i preko 12.000 nevladinih organizacija – ukratko: posao humanitarnog pranja novca – stvorio je polukolonijalno stanje i doušničku ekonomiju, koja nikako ne podseća na priželjkivane snage slobodnog tržišta, već liči na rentijerski kapitalizam. Jedan od razloga zbog kojih je u Bosni i Hercegovini nastao parazitski sloj od osamsto političara i sto pedeset ministarstava je to što zemlja nema odgovarajući ustav, a sa zapada je priticao veliki novac: baviti se politikom u Bosni, i ne samo tu, znači preusmeravati međunarodne tokove novca ka sopstvenoj klijenteli.

Tome treba pridodati i glomaznu birokratiju međunarodne uprave, koja sa svojim zapadnoevropskim zaradama stvara dve klase zaposlenih. Međutim, u jednoj sferi zaista vlada jednakost. Ma koliko da se razlikuju u zaradama, prenaduvane cene robe široke potrošnje su jednake za sve.

Međunarodna uprava napravila je kobnu grešku kada je, doduše autoritarno, odredila okvir pravne države, a demokratski proces prepustila ratnim profiterima. Neizbežna je paralela s austrougarskom upravom čiji su omiljeni partneri bili bosanski feudalci. Ona je zadržala nepromenjen broj nepismenih tokom trideset godina. Doduše, međunarodna zajednica je od 1995. investirala milione dolara u škole, ali je propustila da denacionalizuje školske programe, čime se postarala da se etnička mržnja prenese i na sledeću generaciju koja će činiti nematerijalnu poslovnu bazu etničkih oligarha.

Hajduci slobodnog tržišta

Stanje u Bosni nikako nije samo lokalni problem, to je lokalna slika globalnog konteksta. Baš kao što gospodari rata ne mogu da zamisle život bez skupocenih vina, tako su hajducima slobodnog tržišta neophodni krediti i prilike za investiranje. Tu na scenu stupaju veliki igrači poput banaka Hypo Alpe Adria i Reiffeisen. Devedeset procenata bosanskog finansijskog sektora je pod kontrolom austrijskih banaka. Moramo da spomenemo i herojski angažman Admiral Casinos & Entertainment AG i Novomatic grupe, koji vode računa da se preraspodela odozdo na gore odvija bez ikakvih zastoja.

Izgleda da je navodno pasivnim građanima Bosne konačno prekipelo. Prve naznake smo imali još 2012, kada su udruženja veterana rata iz Federacije skupljala pomoć za svoje nekadašnje protivnike iz Republike Srpske, pošto su im svima politički ratni huškači smanjili penzije po nalogu MMF-a. Ili kada su iste godine na obeležavanju godišnjice zločina u Srebrenici članovi porodica žrtava zabranili lokalnim političarima i predstavnicima međunarodne zajednice da se obrate skupu. Međutim, pošto ih ni to nije sprečilo, dočekala ih je salva zvižduka.

Panika među elitama

Ovi protesti su nešto više od izraza impulsivnog nezadovoljstva. Oni su brzo prerasli u politički pokret sa jasnim ciljevima i idejama. Ti ljudi se ne zadržavaju na pričama o demokratiji, već žele da je sprovedu u praksi. Oni zahtevaju ekspertsku vladu, povratak radničkog samoupravljanja u preduzeća i reviziju privatizacija. Nacionalističke elite su u panici, što vidimo u njihovom pokušaju da umire svoje ovčice iznošenjem zahteva za etnički čistim entitetima u Bosni. Jer, kada predstavnici sve tri konfesije postanu ono što su oduvek bili, naime Bosanci, to će biti jasna poruka svim nacionalističkim magnatima da je vreme da spakuju kofere.

Čini se da i međunarodni partneri izražavaju potisnuto nezadovoljstvo. Oni su decenijama od građana Bosne, kao od dece sa teškoćama u razvoju, zahtevali da pokažu više demokratske inicijative. Međutim demokratija, koju ovih februarskih dana imaju prilike da vide, nema puno veze s onim što MMF i EU pod njom podrazumevaju. Građani Bosne misle na istinsku demokratiju, a ne na “postdemokratiju“, na koju su se poslušni zapadnjaci već odavno navikli. Zapad redovno rasipa svoje stare diskurse po periferiji: prvo je to bio nacionalizam, pokretač svih svetskih ratova, koji je tokom devedesetih 100.000 građana Bosne poslao u smrt, a sada je to ustajala postdemokratija, koja se u vremenima krize svela na eufemizam za razvlašćivanje građana u korist finansijskog kapitala. Armija nazaposlenih građana Bosne neće se zadovoljiti minimalnim socijalnim osiguranjem kao najvećim uspehom svoga ustanka.

Zima nacionalizma

„Visoki predstavnik“ Valentin Inzko savršeno otelovljuje unutrašnji konflikt neoliberalne samoobmane. Stari levičarsko-romantičarski impuls podstakao ga je da procedi izraze solidarnosti, dok je njegov institucionalni super-ego zapretio evropskim tenkovima.

Međutim, Balkan može da nas iskupi. S našim duboko balkanskim ideologijama i poslovnom praksom, mi smo učinili sve da pokvarimo njegove manire, ali nas on sada može naučiti demokratiji koja je vredna svog imena.

Bosansko proleće bi moglo da izraste u snažan socijalni pokret, koji bi nagovestio zimu nacionalizma, ali i jesen međunarodnog starateljstva. Ostaje nada da će maslačak bosanskog proleća naći svoj put ka obesmišljenoj demokratiji u Evropskoj uniji.