Polaznica našeg programa “Istraživačko novinarstvo – Odgovornost institucija” Nataša Crvenkovska otkrila je da izvori radioaktivnosti u Makedoniji leže po neobezbeđenim i neadekvatnim skladištima i to u neposrednoj blizini školskih internata i građana.

Pogledajte PDF stranice nedeljnika “Globus” sa pričom Nataše Crvenkovske, objavljenom 25. 03. 2008: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7.

Nataša Crvenkovska je, nakon šestomesečnog istraživanja u saradnji sa trenerima našeg edukativnog istraživačkog programa, napisala priču koja je u skopskom nedeljniku “Globus” objavljena u ovom obliku:

Medij: Nedeljnik “Globus”, Skoplje

Nadnaslov: Radioaktivni otpad svuda oko nas

Naslov: ŽIVOT U OZRAČENOJ ZONI

Piše: Nataša Crvenkovska

Međunarodna agencija za atomsku energiju sa sedištem u Beču kontinuirano upozorava Makedoniju da prikupi radioaktivni otpad u odgvoarajućoj deponiji kako bi zaštitila stanovništvo od štetnog zračenja. Umesto toga radiaktivni izvoru su razbacani u neobezbeđenim skladištima u blizini fakulteta, škola, srednjoškolskog internata a za direktora direkcije za radijacionu sigurnost Makedonije postavljen je veterinar. To što Makedonija nema propisno skladište za radiaktivni otpad može da bude smetnja na njenom putu u EU.

Makedoniji nije potrebna nikakva eksplozija u Albaniji koja bi eventualno ugrozila zdravlje njenog stanovništva radijacijom, ona to radi sama sopstvenom nebrigom. Stanovnici Skoplja i drugih gradova u Makedonji su kontinuirano izloženi opasnosti da budu ozračeni izvorima radioaktivnog zračenja jer ova država nema odgvovarajuće skaldište za radioaktivan materjal. Izvori opasne radijacije stoje neobezbeđeni a Međunarodna Agencija za Atomsku Energiju punih sedam godina upozorava Makedoniju i pokušava da je natera da izgradi skladište za radioaktivni otpad i da sve izvore prikupi na jednom mestu. Zašto to nije urađeno?

Problem

Prvi ozbiljniji pokušaj da se sredi ova materija i da se izgradi skladište za nisko i srednje radioaktvni otpad prema standardima MAAE u selu Čojlija kod sela Petrovac je napravljen bezuspešno još 2005. godine. Od tada sve stoji u mestu. Nuklearni otpad je razbacan svuda oko nas, a na nekim mestima lako dostupan deci, tinejdžerima ili čak i lopovima koji bi ga negde preprodali. Količina radioaktivnog otpada se kontinuirano povećava, a da nesreća bude veća, radiaktivni gromobrani koji su još 1996. godine trebali da budu demontirani i odstranjeni još uvek stoje u našim fabrikama, školama, državnim institucijama, iako ne bi trebalo da budu tamo. Neka preduzeća i pojedinci su počeli sami da ih demontiraju, čime su i oni i radnici koji ih demontiraju izloženi opasnoj radijaciji. U potrazi za sekundarnim sirovinama neki radioaktivni gromobrani su se našli čak i u kamionima sa starim gvožđem.

Najveću opasnost za stanovnike Skoplja ipak predstavljaju neobezbeđena i improvizirana skladišta gde se sada nalaze radioaktivni materijali. U nekim propalim preduzećima, posle otpuštanja radnika, opasni izvori zračenja ostali su potpuno neobezbeđeni i u svakom momentu mogu da postanu predmet ilegalne trgovine radioaktivnim materijalima. Nadležne institucije i u Makedoniji i u Međunarodnoj Agenciji za Atomsku Energiju znaju ovo, ali su nemoćne da bilo šta urade jer se sa svakom promenom vlasti menja i rukovodeći tim u državnoj direkciji za radijacionu bezbednost. Poslednji stručnjak koji treba da reši ovaj problem, po edukaciji je veterinar i postoji otvorena sumnja od strane stručnih lica iz ove oblasti u njegovu spsobnost i stručnost da uspešno završi posao.

Stručni tim koji je predhodno radio u ovoj direkciji i u čiju je edukaciju i osposobljavanje sredstva uložila i Međunarodna Agencija za Atomsku Energiju sa sedištem u Beču, više nije angažovan na ovom poslu, iako je bio na dobrom putu da reši problem bezbednog skladištenja srednje i nisko radioaktivnog otpada u Makedoniji. Međutim, politika i partijski interesi su blokirali proces.

Gde su skladišta

Na 51. Generalnoj konferenciji Međunarodne Agencije za Atomsku Energiju koja je održana februara ove godine u Beču, eksperti ove organizacije nikako nisu mogli da shvate kako i zašto Makedonija ne počinje da rešava problem. Upućena joj je ozbiljna opomena da prikupi ceo radioaktivni otpad na jedno mesto i da ga smesti u specijalno skladište sa ciljem da zaštiti svoje stanovništvo od radijacije. Zašto su ove opomene tako stroge? Zato što su privremena skladišta koja se uglavnom nalaze u centralnom gradskom području Skoplja potpuno nebezbedna i u njima radioaktivnim otpadom rukuju ljudi koji nisu stručni i obučeni za taj posao, već su samo priučeni. Ova privremena skladišta se nalaze na vrlo frekventim mestima u gradu i svaka nepažnja može da prouzrokuje katastrofu. Deo radioaktivnih materjala se nalazi, na primer, u magacinima Zavoda za zavarivanje. Ovi magacini i privremeno skladište za radioaktivni otpad su takoreći u centru grada, u gusto naseljenom naselju “Autokomanda”. Samo desetak metara od skladišta nalazi se srednjoškolski internat i koledž “Jahja Kemal”. U njegovoj blizini se svake nedelje sakuplja nekoliko desetina hiljada građana na čuvenoj skopskoj auto-pijaci. Da li učenici i nastavnici ove škole i građani uopšte znaju da rade i žive na desetine metara od izvora radioaktivnog zračenja koje kod njih može da prouzrokuje ozbiljna kancerogena oboljenja i smrt i da svaka nepažnja radnika u njihovom susedstvu može da bude katastrofalna po okolno stanovništvo? Ne znaju.

Situacija je još ozbiljnija u nekadašnjem Centru za primenu radioaktivnih izotopa u privredi, koje se nalazi bukvalno u krugu Elektromašinskog fakulteta i u neposrednoj blizini baraka gde je smeštena Akademija za dramske umetnosti u Skoplju. Ovaj centar već punih šest godina ne radi. Barake u kojima je bio smešten ostale su neobezbeđene zajedno sa radioaktivnim materjalom koji se nalazi unutra, u privremenom depou. Pošto su radnici, uglavnom nuklearni fizičari i stručnjaci za radioaktivne materjale, dobili otkaz i našli bolji posao, radioaktivni izvori su ostali potpuno neobezbeđeni. Tamo sada nema čuvarske službe, nema zaposlenih, a na opasnost od radijacije upozorava samo jedan stari i od vremena i prašine izbledeli znak za radioaktivnu opasnost. Sam ulaz u baraku je “obezbeđen” sa dva mala obična katanca, a radioaktivni izvori su stavljeni u jednu rupu čije su dimenzije metar- na metar, koja je nekada služila kao privremeni depo u Zavodu za primenu radioaktivnih izotopa u privredi. U ovoj rupi koja je imala ulogu skladišta je “uskladišteno”, bolje rečeno zaboravljeno tridesetak radioaktivnih izvora. Naši izvori koji su nekada bili zaposleni u ovoj instituciji, a koji su hteli da ostanu anonimni, kažu da uopšte nije napravljena selekecija radioaktivnih materjala, niti su poštovani međunarodni propisi iz ove oblasti da se ovi radioaktivni izvori barem privremeno uskladište u cementiranim železnim buradima. S obzirom na to da tamo više nema zaposlenih, nema nikakvog obezbeđenja i nema čuvara, i najobičniji prolaznik bi mogao da uzme neki radioaktivni izvor i odnese ga. Potrebno je samo da slomi dva mala katanca što, morate se složiti, nije ni malo teško.

Na sličan način je uskladišten i radioaktivni otpad u Skopskoj železari.

Opasni gromobrani

Šta se dešava sa radioaktivnim gromobranima, praktično niko ne zna. Ne zna se ni njihov tačan broj, iako se radi o opasnom radioaktivnom materjalu. Direkcija za radijacionu sigurnost u Makedoniji prvo je pretpostavljala da na teritoriji Makedonije ima samo 160 radioaktivnih gromobrana. Ali već u prvom navratu, kada su se ozbiljnije uhvatili u koštac sa problemom, evidentirano je duplo više gromobrana, odnosno oko 300. U toku istraživanja, a na osnovu razgovora sa nadležnima, ustanovila sam da oni ni dan-danas ne znaju tačan broj i nemaju tačnu evidenciju radioaktivnih gromobrana koji u ovom momentu pretstavljaju neposrednu opasnost po stanovništvo jer nisu demontirani i bezbedno uskladirani. Država je još pre više od deset godina imala obavezu da ih odstrani i bezbedno uskladišti u deponiju za nisko i srednje radioaktivni otpad. To međutim nije urađeno, jer niti postoji deponija, niti je formiran poseban stručni tim koji treba da završi ovaj posao. U toku 2007. godine izvršeno je pet ili šest demontaža radioaktivnih gromobrana. Znači ne zna se tačno ni dali su pet ili šest. Zna se da je demontiran gromobran na robnoj kući “Most” u Skoplju i jedan nivometar (takođe radioaktivan uređaj) u fabrici “Vitaminka “ u Prilepu. Makedonijom se proneo glas da preduzeće “Ekoteh” demontira radioaktivne gromobrane i zatim ih preprodaje udaljenim farmama za zaštitu od gromobrana. Pokušala sam da otkrijem koliko u ovome ima istine, jer ovakav biznis može da ugrozi život više stotina ljudi. U “Ekotehu” kažu da su oni zaista imali nameru da se bave ovim poslom i da demontiraju gromobrane, ali su od toga odustali, pošto u Makedoniji ne postoji skladište gde bi taj radioaktivni materijal mogao bezbedno da se odloži.

“Nema reči o njihovoj demontaži i ponovnom montiranju na udaljenim farmama. Mi, istina, montiramo gromobrane, ali su oni elektronski i ne koriste radioaktivne materijale”, rekao je neko od zaposlenih kada smo ih pozvali i predstavili se kao neko ko bi želeo da mu se na farmi montira polovan radioaktivni gromobran.

Ako se sumiraju ovi “podaci”, dolazi se do zaključka da niko u Makedoniji ne zna tačno koliko ima radiaktivnih izvora i gde se nalaze. Demontažu bi trebalo da vrše lica kojima je direktor Direkcije za radijacionu zaštitu Rumen Stamenov izdao dozvolu. Oni bi prethodno morali da budu obučeni i specijalizirani za ovaj posao. Prema izvorima Direkcije, dozovolu za demontiranje radioaktivnih gromobrana u Makedoniji imaju samo Zavod za zavarivanje “JUG”, Tehnička kontrola skopske železare i fabrika zavarenih cevi “11 oktobar”” iz Kumanova. Oni rade samo na poziv, ukoliko je neko rešio sam da se oslobodi radioaktinog gromobrana i za tu uslugu naplaćuju 2.000 evra. Svako od ovih preduzeća ima i nekakva svoja privremena skladišta gde posle demontaže čuvaju izvore. No, da li samo oni vrše demontažu?

Zašto nemamo deponiju

Međunarodna Agencija za Atomsku Energiju je još daleke 2002. godine ozbiljno upozorila Makedoniju da sakupi i bezbedno uskladišti sopstveni radiaktivni otpad po standardima MAAE. Prema rečima Fani Hristovske, rukovodioca projekta za izgradnju skladišta za nisko i srednje radiaktivni otpad pri Ministarstvu za životnu okolinu i prostorno planiranje, oni su još 2003. godine napravili projekat za izgradnju deponije. Međunarodna Agencija za Atomsku Energiju podržala je ovaj projekat sa 180 hiljada evra. Organizovala je obuku kadrova i formirala ekspertski tim koji trebalo da nabavi i opremu za deponiju. Država, odnosno Ministarstvo za životnu sredinu i prostorno planiranje i Direkcija za radijacionu zaštitu imali su obavezu da naprave evidenciju radioaktivnih izvora i odrede veličinu skladišta, kao i lokaciju za njegovu izgradnju. Po svemu sudeći, međutim, elaborat za izgradnju je napravljen po hipotetičkim pretpostavkama za količinu nuklearnog otpada, jer Republički zavod za zdravstvenu zaštitu (u čijoj je nadležnosti bila ova materija do formiranja Direkcije za radijacionu sigurnost) ne zna koliko tačno ima radioaktivnog materijala. Tek treba sakupiti i evidentirati radioaktivne izvore koji se nalaze u propalim preduzećima i industriji (razne sonde i drugi radioaktivni izvori koji nebezbedno stoje na dohvat ruke). Tamo treba da se uskladište radioaktivni gromobrani i svi drugi izvori radioaktivnosti čii popis tek treba da se napravi. Zna se da, pored gromobrana, treba demontirati oko 30 hiljada radioaktivnih dojavljivača požara, 35 nivometara (uređaja za utvrđivanje količine i nivoa određene materije u posudi), kao i da to nisu svi izvori radijacije u Makedoniji.

Prvi pokušaj da se izgradi skladište za nisko i srednje radioaktivni otpad je napravljen iste 2002. godine kada je stigla i opomena iz Međunarodne Agencije za Atomsku Energiju da je opasno da nam radioaktivni materijali stoje razbacani na sve strane. Vlada je tada predložila dve lokacije za izgradnju skladišta: Selo Vladevci u blizini Radoviša i vojni poligon Kriviolak u blizini Negotina na Vardaru. Ali je ubrzo odustala od ovih lokacija jer se ispostavilo da su daleko od Skoplja, a u glavnom gradu se nalazi najveći broj radioaktivnih izvora, pa bi bilo teško organizovati bezbedan transport radioaktivnog materijala. Tek tri godine kasnije, 2005. godine, Vlada je na zatvorenoj sednici donela odluku da se odmah počne sa izgradnjom deponije u selu Čojlija u neposrednoj blizini skopskog aerodroma i sela Petrovac, kako bi se zadovoljili zahtevi i normativi koje je nametnula MAAE iz Beča. Realizacija ovog projekta je počela netransparentno, bez javne rasprave i u blizini skopskog aerodroma, u ograđenom prostoru nekadašnje kasarne JNA, temelji i nekoliko zidova zgrade su udareni u najvećoj konspiraciji. Međutim, čudna građevina u prostoru koji je ograđen bodljikavom žicom privukla je pažnju stanovnika okolnih sela. Vest da će se tamo izgraditi skladište za nuklearni otpad izašla je u javnost kada je zamenik ministra za životnu sredinu i prostorno planiranje Dragoljub Matovski slučajno, na jednoj pres konferenciji u Kumanovu, izjavio da je Vlada pronašla lokaciju za nuklearnu deponiju i da se objekat gradi na teritoriji opštine Petrovac, u neposrednoj blizini skopskog aerodroma u selu Čojlija. Ova vest je munjevitom brzinom stigla i do stanovnika opštine Petrovac. “Čim smo doznali da će deponija biti izgrađena na teritoriji naše opštine i to u blizini naselja, građani su žestoko reagovali. Više nije postojala nikakva sila koji bi mogla da ih spreči da ne izađu na ulicu i protestuju protiv izgradnje,” kaže Zvonko Cvetkovski graadonačelnik opštine Petrovac.

Mediji su tada prvi put doznali da Vlada uopšte ima nameru da izgradi nuklearnu deponiju. Podigla se velika galama. Gradonačelnik Cvetkovski i građani Petrovca bili su čvrsti u nameri da spreče izgradnju deponije na svojoj teritoriji. “Mi se pozivamo na postojeći zakon za uskladištenje srednje i nisko radioaktivnog otpada, koji jasno kaže da deponija ne može da bude u blizini naseljenog mesta, nego mora da bude udaljena najmanje tri kilometra od poslednje kuće. Deponija u Čojliji je počela da se gradi na samo 200 metara od objekta u kome žive i rade ljudi. U njenoj okolini je i svinjarska farma”, kaže Cvetkovski. Vlada je bila uporna, počela su ubeđivanja. Josif Tanevski, ekspert koji je po nalogu Vlade izradio elaborat o uticaju skladišta na životnu sredinu, pokušao je da ubedi stanovnike da deponija nije opasna po njihovu okolinu: “Otišao sam u selo zajedno sa Lidijom Nikolovskom koja je u to vreme bila direktor Direkcije za radijacionu sigurnost i Fani Stefanovskom koja je vodila predmet u Ministarstvu. Objasnio sam ljudima da je deponija potpuno bezopasna za njihovu okolinu, i danas sam u to ubeđen, jer se svaki radioaktivni izvor stavlja u specijalno bure i zaliva betonom. Posle se ta burad skladište u potpuno bezbedan prostor, odakle radijacija ne bi mogla da deluje na spoljnu sredinu. Objasnio sam im da će u deponiji raditi stručna lica, da će bezbednost biti na najvišem nivou i da niko ne bi mogao neovlašćeno da se približi izvorima. Bio sam spreman da sednem na bure sa radioaktivnim izvorima i da im tako pokažem koliko je sve to bezbedno,” kaže Josif Tanevski. Ubeđivanja su bila uzaludna, stanovnici ove opštine nisu hteli ni da čuju”, kaže Tanevski.

Pred argumentima lokalnog stanovništva Vlada je bila prinuđena da popusti i konačno odustane od izgradnje deponije na teritoriji ove opštine. U Petrovcu se priča da je namera da se baš u njihovom selu izgradi deponija postojala baš zbog blizine aerodroma i da je, navodno, avionima trebalo da se dovozi nuklearni otpad iz inostranstva, od čega bi vlada profitirala. Kako je Vlada u tom momentu razmišljala, niko nezna. Direktor Direkcije za radijacionu sigurnost Rumen Stamenov kaže da je dve godine kasnije, u oktobru 2007. godine izmenom postojećeg zakona za radijacionu sigurnost jasno precizirano da je u Makedoniji zabranjeno unošenje bilo kakvog radioaktivnog otpada. Međutim, Makedonija ipak do danas nema, niti ima precizan plan kada će, gde i kako biti uskladišten radioaktivni otpad koji je razbacan svuda oko nas.

Šta dalje

Međunarodna Agencija za Atomsku Energiju postaje nestrpljiva. Otvoreno postavlja pitanje Vladi kada će Makedonija uspeti bezbedno da sakupi i uskladišti sve radioaktivne izvore rasute po državi. MAAE u Beču čak preti Direkciji za radijacionu sigurnost da će povući celu donaciju u visini od 180 hiljada evra koja im je data proteklih godina, sa ciljem da se konačno izgradi skladište za nisko i srednje radioaktivni otpad. Ministarstvo i direktor Direkcije za radijacionu sigurnost, Rumen Stamenov, kažu da će u toku prve polovine ove godine pronaći lokaciju na kojoj treba da bude izgrađeno skladište. Posle ovoga, Ministarstvo za životnu sredinu treba i da ga izgradi.

Najveći posao će biti evidentiranje i demontaža radioaktivnih gromobrana. To će moći da obavi samo preduzeće koje ima odgovarajuću opremu i dozvolu od Direkcije za radijacionu sigurnost. Javljaju se otvorene sumnje koliko će sve ovo biti urađeno stručno i bezbedno. Predpostavlja se da na teritoriji Republike Makedonije ima oko 300 radoaktivnih gromobrana. Brojka nije ni sigurna ni konačna jer ne postoji evidencija. Do sada je demontirano 80 radioaktivnih gromobrana, ali niko sa sigurnošću ne može da tvrdi šta se sa njima dogodilo. Jedino se sigurno zna da nisu bezbedno uskladišteni i da nepostoji evidencija gde su. Tako se u nekoliko navrata dogodilo da radioaktivni gromobran završi u starom gvožđu.

Sa ovim problemom se susreću i otkupni punktovi za staro gvožđe jer ne mogu da kontrolišu šta se sve u kamionima donosi sa terena.

Maja 2007. godine, carinik na graničnom prelazu Bogorodica kod Đevđelije, u kamionu sa starim gvožđem, otkrio je predmet sa visokom radijacijom. Ustanovilo se da se radi o radioaktivnom gromobranu. Gvožđe je bilo namenjeno za izvoz u Grčku i kamion je odmah zadržan pod carinskim nadzorom. Podigla se velika panika, gvožđe je vraćeno sa granice i carina je počela da istražuje kako se sve to dogovilo. Utvrđeno je da je, potpuno neodgvorno, firma “Ekoteh” koja se često spominje kada su u pitanju radioaktivni gromobrani, izdala sertifikat da je roba - staro gvožđe koje bezbedno za izvoz. Kasnije se ispostavilo da oni uopšte nisu izvršili kontrolu radioaktivnosti tereta. Da nesreća bude još veća, vozač kamiona je bukvalno celih dvadeset sati sedeo na radioaktivnom izvoru. On je u istrazi kategorički potvrdio da je celu dokumentaciju za izvoz gvožđa dobio bez ikakve predhodne provere i merenja.

Koliki haos vlada u ovoj oblasti potvrđuje i fakt da je prijava koju je carina podnela protiv izvoznika gvožđa ubrzo odbačena, jer je izvoznik dokazao da je regularno zatražio da “Ekoteh” izvrši proveru tovara i priložio je garanciju u obliku sertifikata da je roba u kamionu sasvim ispravna za transport.

Svedočenje vozača da nije izvršena kontrola, kao ni ispitivanje robe, i da je sertifikat izdat napamet, nije uzeto u obzir. Kasnije je dokazano da spomenuta firma nema odgovarajuću opremu za utvrđivanje i merenje radijacije i da izdaje sertifikate bez izvršene kontrole.

Šta bi se dogodilo da ni carina tog dana nije izvršila merenje radijacije u kamionu sa starim gvožđem? Čitav kontingent bi završio u Grčkoj i optužili bi nas za ilegalniu trgovinu radioaktivnim materijalom.

Ceo slučaj je dosta mutan. Rumen Stamenov tvrdi da je neko namerno ubacio radioaktvni materijal posle merenja i kontrole kamiona sa starim železom, što ne izgleda mnogo verovatno jer naši izvori tvrde da je za vreme detaljne kontrole bilo utvrđeno da je radioaktivni gromobran bio smešten na dnu kamiona, dobro kamufliran među starim gvožđem.

ANTEFILE

UTICAJ RADIJACIJE NA LJUDSKI ORGANIZAM

U slučaju izlaganja radijaciji biološke promene najčešće predstavlaju koncerogena oboljenja, mnogo ređe genetske mutacije koje se prenose na potomstvo. Teško je precizirati koje su opasnosti ukoliko se kontinuirano izlažete niskim dozama radioaktivnog zračenja, jer se efekti javljaju godinama, čak i decenijama kasnije. To takođe zavisi i od različite reakcije na radijaciju, ali su ipak deca i starije osobe najugroženiji.

Niske doze radijacije oštećuju i menjaju čovekov DNK, što izaziva genetske promene.

Verovatnosta za razvijanje raka posle izlaganja radijaciji je pet puta veća od verovatnoće da će se dogoditi genetski poremećaj. Radijacija oštećuje atome u našem organizmu, atomi utiču na molekule, molekuli na ćelije, ćelije na tkivo, a tkivo na čitav organizam. Postoje tri moguća ishoda oštećenja ćelija: povređene ili oštećene ćelije se same oporavljaju, ćelije umriu kao i milioni drugih ćelija koje svakodnevno umiru u našem organizmu, ili da se ćelije nepravilno oporavljaju, što rezultira biološkim promenama (kancerogenim oboljenjima).