U nekoliko tekstova objašnjavamo kako prevazići ključne probleme s kojima se početnici i mladi novinari mogu suočiti tokom istraživanja tema u crnoj hronici.

Jelena J. pokušala je da nazove najbolju drugaricu. Bio je januar 2004. Imala je 19 godina. Imala je jednogodišnju ćerku i znatno starijeg nevenčanog supruga koji “nikad nije bio kod kuće i stalno je pio”. Živela je u malom mestu kraj Novog Sada. Završila je osam razreda škole i nigde nije radila.

Jelena je imala emotivni problem. Vezivala se za starije muškarce. Bio joj je potreban autoritet. Neko da je vodi. Da joj govori šta da radi.

Broj najbolje drugarice okretala je nekoliko puta dnevno.

Ovaj put pogrešila je jednu, jedinu cifru.

Tri meseca kasnije postala je “glasnik svetog Petra” i vinovnica dvostrukog ubistva zbog kog će je osuditi na 15 godina zatvora.

I Darko V. je imao problem.

Imao je 27 godina. Živeo je s roditeljima u jednom drugom mestu kraj Novog Sada. Završio je osnovnu školu i nigde nije radio. Imao je starijeg brata koji se oženio i otišao. Imao je nadimak “Pajser”, na koji je bio ponosan – “kad udarim, lomim”. Osuđivan je ranije zbog nanošenja teških telesnih povreda.

Voleo je da priča kako je “dobar” sa svim novosadskim kriminalcima, kako živi na visokoj nozi i kako je ubio i Željka Ražnatovića Arkana i Zorana Đinđića. Ni manje ni više.
Niko ga nije shvatao ozbiljno.

Bio mu je potreban neko da ga sluša. Da ga smatra važnim.

A onda mu je jednog dana zazvonio telefon. Neka devojka tražila je najbolju drugaricu. Našla je njega.

Darko je patio od poremećaja ličnosti i teške psihotične dekompenzacije. U prevodu – imao  je sistem. Ne naročito čvrst, precizan i razrađen, ali ipak sistem. Nešto što mu je omogućavalo da živi iz dana u dan i u tome vidi neki smisao. Svi koji su ga okruživali imali su svoju ulogu. Oni koji su mu smetali bili su demoni. Jelena je dobila ulogu “glasnika” koji mu prenosi poruke od sv. Petra, a on sam je bio “čistač” – najvažnija osoba u sistemu koja svet oslobađa od demona. U njegovoj glavi vladao je savršen sklad.

Iako su živeli zajedno, Darkovi majka i otac nikada nisu saznali da su demoni niti šta im se sprema.

Tog poslepodneva sa “čistačem” i “glasnikom” popili su kafu u kojoj su bile izmrvljene tablete za spavanje. Nekoliko sati kasnije oboje su bili mrtvi. Darko ih je ubio udarcima tesarskim čekićem u glavu. Jelena je čuvala stražu.

Tela su ubacili u septičku jamu ispred ulaza u kuću. Komšijama su rekli da su otišli u posetu drugom sinu. Ubrzo se sve razjasnilo, zahvaljujući Darkovom psihičkom stanju i sumnjičavosti njegovog komšije.

U novosadskom Okružnom sudu Darko je osuđen na 40, a Jelena na 15 godina zatvora – maksimalna kazna, s obzirom na uzrast.

Psihijatar koji ih je posmatrao za potrebe postupka, njihovu vezu okarakterisao je simbiotskom.

O svakom krivičnom delu može se napisati roman. Svi elementi drame već su tu. Imate zaplet – sve što prethodi krivičnom delu, kontekst, najmanje dva učesnika sa veoma izraženim crtama karaktera, imate dijaloge, koji u najvećem broju slučajeva logično vode zapletu, ritam koji je uvek intenzivan i na kraju sam čin krivičnog dela – ono što bi Aristotel nazvao spektaklom.

Na mestu zločina i mestu nesreće lome se ljudski životi. Ukrštaju se sudbine, interesi i intrige. Posle svakog, pa i najmanjeg takvog ukrštanja, na svim stranama ostaju tragovi koji se gotovo nikada ne brišu.

Zato je praćenje crne hronike jedan od najzahtevnijih poslova u novinarstvu. Profesionalno, etički, emotivno, kako god hoćete...

Crna hronika je podvrsta društvene hronike. Rezervisana je za sve što ima veze s krivičnim delima – bilo da je u pitanju kriminal, organizovani kriminal ili nesreće. Sve u čemu se čovek može pozvati na odgovornost zbog štete nanete drugom čoveku. Svi ostali događaji, ma koliko “crni” bili, ne spadaju u ovaj fah, ako čovek nije i na jednoj i na drugoj strani.

Zbog krajnje personalizovanog karaktera tema, koje se vezuju za konkretne osobe, u crnoj hronici nema slabe priče. Zato je čitaocima i važna crna hronika. U njoj se ogleda veliki broj njihovih primarnih strahova.

Splet okolnosti koji je prethodio ubistvu Darkovih roditelja graniči se sa maštom. Da Jelenina drugarica nije imala broj telefona tako sličan Darkovom, da je njen prst skliznuo samo jednu tipku niže, da nije rodila ćerku alkoholičaru, da Darko nije živeo tako blizu, da su njegovi roditelji bili samo malo svesniji njegovog stanja i konsultovali se s nekim lekarom, da im se nije pila kafa tog dana, da je sudija Opštinskog suda, koji ga je ranije osudio zbog nanošenja teških telesnih povreda, malo bolje uradio posao i poslao ga na obavezno psihijatrijsko lečenje…

Bezbroj sitnica vodio je dvostrukom ubistvu.

Tako je u svakom krivičnom delu i svakoj nesreći. Svaki, pa i najmanji sudar rezultat je niza događaja koji su u sekundu vodili jedan drugom – i u svakoj sekundi mogli su se izbeći. Iza svakog se krije mali lavirint životnih situacija koje su dve strane dovele na pogrešno mesto u pogrešno vreme.

Rekonstrukcija tog niza događaja, obrnuto rešavanje lavirinta i njegovo pravilno, precizno i tačno prenošenje čitaocima posao je i najveći izazov novinara crne hronike.

U tom lavirintu veoma je lako zalutati, skrenuti u patetiku, pregaziti preko ljudskih prava ili se zateći u nekom od brojnih ćorsokaka. Sve te prepreke veoma je lako izbeći – visokom novinarskom pažnjom, stručnošću i obaveštenošću kojima će novinar u svakom momentu znati kojim putem treba da se kreće.

U sledećem nastavku: O etici, jeziku i stilu