Preko sajta www.pistaljka.rs, iza kojeg stoji ekipa beogradskih novinara, građani mogu anonimno da prijave slučajeve korupcije i zloupotrebe položaja. Za razliku od Wikileaksa, s kojim ih mediji neprestano porede, ekipa Pištaljke dojave koristi kao polazište za novinarsko istraživanje.

Za 5 meseci postojanja (sajt je pokrenut krajem jula 2010.) Pištaljka.rs je objavila desetak istrazivačkih članaka koji se odnose na sve nivoe vlasti, od lokalne vlasti do Vlade Srbije, kao i na privatna preduzeća. Za to vreme stiglo je gotovo 700 anonimnih prijava preko sajta.

Poruke koje se šalju preko sajta Pistaljka.rs zaštićene su SSL-om – šifrirane – pa njihov sadržaj ne može da vidi niko osim osobe koja poruku šalje i novinara Pištaljke koji poruku prime. Takođe, ni novinari ne znaju ko je poslao poruku jer nema identifikacije, pa ne postoji ni mogućnost da se na osnovu policijskog pritiska ili sudskog naloga oda izvor informacije.

Razgovarali smo sa Vladimirom Radomirovićem, glavnim i odgovornim urednikom sajta Pištaljka.rs:

Koje su udarne priče koje je Pištaljka do sada istražila i objavila?

U avgustu 2010. objavili smo do tada tajni dokument Vlade da će iz budžeta biti plaćena eventualna odšteta ako ruski „Lukoil“ izgubi sudski spor koji je pokrenula hrvatska kompanija INA zbog prodaje njenih nekadašnjih benzinskih pumpi.

Otkrili smo da ministar ekologije u vladi Srbije Oliver Dulić ima privatnu firmu za prodaju kompjutera koja ima ugovore sa čak 70 budžetskih korisnika u Vojvodini.

U oktobru 2010. smo organizovali okrugli sto na kojem su neki od građana koji su nam prijavili korupciju izneli svoja iskustva. Najpre smo razgovarali sa dvadesetak ljudi koji su nam se javili, istraživali njihove navode, išli u preduzeća u kojima rade, da bismo odabrali petoro čije su priče simptomatične za stanje u Srbiji. Tako je vlasnik jedne privatne firme sa istoka Srbije priznao je da je podmićivao gradonačelnika i načelnika policije da bi dobio poslove koje plaća opština. Doktorka radiolog iz Sremske Kamenice rekla je da njene kolege uzimaju novac od stranaca da bi ih preko reda ubacili na terapiju. Sudija iz Šapca koja nije ponovo izabrana u takozvanoj reformi pravosuđa objasnila je kako se u pismu pismu predsedniku Tadiću požalila na korupciju u sudstvu i zbog toga dobila tužbu za klevetu od kolege kojeg je pomenula u pismu. Njeno pismo je, uz pretnju koju je dobila preko telefona, neko iz predsednikovog kabineta poslao čoveku na koga se žalila. Na osnovu njene izjave, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti pokrenuo je postupak i utvrdio da je generalni sekretarijat predsednika Srbije prekršio zakon.

Kolika je ekipa Pištaljke i koliko novinara radi na pričama?

Imamo troje stalno zaposlenih novinara, dva honorarca i jednog volontera. Na slučaju ministra Dulića radilo je troje novinara, ali obično na priči radi po jedan ili dvoje novinara. U toku 2011. trebalo bi da oformimo i pravni tim koji će nam pomagati u obradi prijava.

Kako se štitite od tužbi?

Činjenice proveravamo u javno dostupnim dokumentima, kao i u direktnom razgovoru sa zvaničnicima ili drugim ljudima o kojima pišemo. Koristimo srpski zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji prilično dobro funkcioniše, ali ga novinari iz većih medija slabo koriste. Tu vidimo našu prednost, kao i u prijavama koje dobijamo preko sajta.

Kolika je posećenost sajta?

Najveću posećenost imamo kad objavimo neku veliku priču – oko 8.000 pojedinačnih posetilaca nedeljno. U proseku, čita nas oko 5.000 ljudi nedeljno. Najbolja promocija su priče koje objavljujemo, ali organizujemo i konferencije za novinare i okrugle stolove kako bismo što češće bili prisutni u javnosti.

Koliko mediji samo prenose vaše priče, a koliko ih dalje istražuju?

Izgleda da je velikim medijima lakše da preuzmu otkriće do koga smo mi došli i da ga eventualno dalje obrađuju nego da sami istražuju i tako rizikuju da se zamere finansijerima i političarima. Iz dosadašnjeg iskustva videli smo da će ti mediji makar pomenuti informaciju koju smo mi objavili, ako već neće dalje da je istražuju, ali da nisu spremni da sami pokrenu neka pitanja. Zadovoljni smo što su neke televizije objavile i “male” ljudske priče na koje smo ukazali, a povezane su sa zloupotrebom vlasti u opštinama.

RTS je detaljno pratio naš napor da najpoznatiji srpski duvač u pištaljku Goran Milošević, koji je izgubio posao nakon što je otkrio krađu na naplatnim rampama na autoputu, ponovo dobije posao. Milošević je u septembru konačno stalno zaposlen u Putevima Srbije. Dnevnik Press je izveštavao o slučaju sudije Biljane Mraović iz Šapca, Blic je opširno pisao o „Lukoilu“, dok je većina medija prenela vest o poslovima ministra Dulića. Nažalost, u slučaju Dulića izostalo je dalje istraživanje, a neke novine su naprasno počele da prave afirmativne intervjue s ministrom. Najveći problem medija u Srbiji danas je to što novinari pristaju na cenzuru i autocenzuru.

Pištaljka se za sada finansira donatorskim sredstvima. Kakvi su planovi?

Početna sredstva za Pištaljku obezbedile su ambasade SAD i Kraljevine Norveške, a trenutno smo u pregovorima sa nekoliko donatora koji su se sami javili da podrže ovaj projekat. Očekujemo da ćemo početkom 2011. imati obezbeđena sredstva za celu godinu. Ovakav projekat ne može se finansirati iz komercijalnih izvora jer bi to neminovno uticalo na njegovu objektivnost.

Gde je budućnost istraživačkog novinarstva danas u Srbiji i regionu?

Teško da će pravo novinarstvo (ili istraživačko, ako hoćete) moći da se izbori sa tajkunima i političarima koji žele da imaju poslušne medije. To nije specifično samo za Balkan, ali je ovde pritisak na novinare manje suptilan nego na Zapadu, na primer. Ako se pobunite zbog cenzure, lako ćete ostati bez posla, a institucije koje bi trebalo da zaštite vaša prava ili ne postoje ili ne rade u interesu građana.

Nisam siguran da se u budućnosti možemo osloniti samo na online novinarstvo, iako Pištaljka ima veoma dobro iskustvo u interakciji sa građanima preko weba (prijave smo preko zaštićenog kanala na sajtu dobili i iz najmanje razvijenih delova Srbije – Kuršumlije, Bosilegrada, Kosovske Kamenice, na primer). Možda je budućnost u manjim novinarskim agencijama, specijalizovanim za određene teme, koje bi prodavale usluge većim medijima, pogotovo javnim servisima.