„Stvaralačka dimenzija razbija vremensko-prostorni kontinuum i u simbol uvodi jednu sasvim novu dimenziju, dimenziju značenja u kojoj i vreme i prostor gube svoje stare empirijske funkcije. ... Odlivkom stvarnosti dobija se njen pojavni nivo. Samo svrsishodnom kombinacijom fakata dobija se i njen smisao.“ - Borislav Pekić

“Jel’ tebe nije sramota da studiraš montažu ?“- zapitao me je moj stric, pola u šali, a pola ozbiljno one davne godine kada sam upisala Fakultet dramskih umetnosti.

Meni se tada činilo da je on hteo da napravi šalu, a istovremeno sam bila svesna da je pripadao generaciji koja je za pojam montaže prvenstveno čula u njegovom pežorativnom značenju, bilo da se govorilo o montiranim procesima, fotomontaži ili uobičajenoj frazi: „To je izmontirano”. Pod tim izrazom se podrazumevalo da sve što je prošlo kroz montažu mora biti lažno.

Nasuprot tome, ja sam montažu doživljavala kao uzvišenu ljudsku delatnost koja iz raznorodnih elemenata proizvodi smisao, a ponekad i dotiče neizrecivo i doprinosi stvaranju lepote.

Stara je zabluda da emitovanje nemontiranog materijala donosi „nevinu” stvarnost na ekran.

Mnogo godina kasnije, posle dugogodišnje montažerske prakse, čini mi se da smo i moj stric i ja bili u pravu. Bilo je poslova u kojima je preovladavao Kantov umetnički koncept lepog i uzvišenog, a bilo je i takvih zbog kojih me je bilo sramota.

Jedan deo poslova nije zadovoljavao profesionalni nivo. Loše snimljeno, neinventivno režirano, slabo odglumljeno itd. - bilo je nužno i slabo montirano, jer samo komplementarni rad svih članova ekipe omogućava kvalitetan proizvod.

Međutim, ono što izaziva pravi osećaj mučnine je kada montirate nešto u čemu osećate da je prisutna medijska manipulacija.

Ona može biti hotimična i zlonamerna sa idejom da se falsifikuje stvarnost i proizvedu efekti koji ne proističu iz realnosti, nego iz centara moći, ali može biti i posledica neukosti, nekompetentnosti i nesnalaženja. (Drugo je pitanje da li postavljanje takvog čoveka na mesto kome nije dorastao predstavlja takođe vrstu manipulacije.)

Da pogledamo kako izgleda taj proces.

Kao prvo: selekcija. Izbor teme koja će se obrađivati, izbor sagovornika, određivanje ugla gledanja, globalna postavka spadaju u kompetencije urednika, novinara, reditelja ili, kako sad preovlađuje u tv špicama - autora.

 

 

 

 

 

I sirovi materijal je duboko kontaminiran vrednosnim implikacijama i stavom.

Dakle, dok materijal dospe do montaže on je već prošao nekoliko nivoa selekcije autora, pa selekciju snimatelja (izbor načina kadriranja, objektiva, planova, uglova, filtera itd.). Konačne odluke o tome šta će se pojaviti na ekranu doneće se u montaži u procesu eliminacije i rekombinacije.

Setimo se samo dokumentarnog filma Dušana Makavejeva “Parada”. U fokusu reditelja su se našli razni detalji naličja parade i oni su činili okosnicu filma, dok je sama parada postala udaljeno zbivanje u trećem planu. Da li je to verodostojno? Da. Da li je oficijelni snimak parade verodostojan? Da. Da li oni imaju ikakve veze? Ne.

Opasnosti nemontiranog materijala

Stara je zabluda da emitovanje nemontiranog materijala donosi „nevinu” stvarnost na ekran. Međutim, kao što smo videli, i sirovi materijal je duboko kontaminiran vrednosnim implikacijama i stavom. Uz to, on ima jednu manu koja odbija gledaoce koji nisu profesionalci, a to je da dugo traje i da je posle izvesnog vremena dosadan.

Da se podsetimo opet 9. marta 1991. godine. Pošto je reakcija javnosti bila izuzetno burna, Anketni odbor skupštine Srbije donosi odluku da Studio B emituje integralne snimke demonstracija svih stanica koje su tamo imale ekipe. To emitovanje traje satima i danima, a posle prvog ushićenja gledanost rapidno opada.

S obzirom na to da se jedan isti događaj prikazuje mnogo puta iz različitih uglova, njegova pojavna zanimljivost opada, a montažne intervencije kroz ritam i konstrukciju celine nema.

Epilog – posle par dana to više ne gleda niko. U tom trenutku možete emitovati najinteresantnije neviđene snimke bez opasnosti da ih vidi više od šačice ljudi. Zakonska obaveza je ispunjena, javnost još jedanput izmanipulisana i još uverena da ovaj put to nije samo zato što nije bilo montaže.

Jednom prilikom mi se jedna pametna žena koja se dosta pojavljivala u medijima požalila da je pozvana u jednu emisiju, ali da nije sigurna da li treba da prihvati učešće jer je čula da autor montira izjave svojih gostiju. Istovremeno je hvata strah od učešća u emisiji kod jednog poznatog novinara jer on emituje nemontirane intervjue.

Oba ta straha su bila opravdana jer je postojala opasnost da se njene izjave tendenciozno izmontiraju izneveravajući kontekst, ali takođe i da puštanje čitavog razgovora bez ikakvih intervencija dovede do toga da i slabi delovi odu u javnost i ostave loš utisak o toj osobi.

Izneveren kontekst

 

Posebna opasnost leži u tome da se ne mora izneveriti tekst, a da se ipak može izneveriti kontekst. Za primer ću uzeti jedan deo Mihizove izjave povodom 9. marta koja je izgovorena sa balkona Narodnog pozorišta i u kojoj je Mihiz okupljenoj masi govorio o potrebi za demokratskim promenama i borbi protiv diktature i čiji je deo, u slobodnoj interpretaciji, glasio: „To drvo neslobode treba lomiti, lomiti i polomiti.”

Sutradan, na naslovnoj strani „Politike“, koja je kao udarnu vest donela razbijene izloge i štetu pričinjenu u centru Beograda, a ne najveće opozicione demonstracije ikad, našao se taj citat koji je u naslovu izgledao ovako: “Lomiti, lomiti i polomiti”.

Ko je odvojio vreme da pročita ceo članak mogao je videti čitavu rečenicu. Ko je bacio samo pogled na naslovnu stranu mogao je zaključiti da je Mihiz pozivao demonstrante na vandalizam. Slične intervencije su se u teško vreme devedesetih godina mogle često videti u svim medijima.

Suptilniju varijantu predstavlja izbor tonskih izjava i prepričanih delova nečijeg izlaganja. To je posebno često viđeno u skupštinskim izveštajima gde će često značajne polemike o novim zakonima ustupiti mesto banalnim prepucavanjima poslanika i od ozbiljnog žanra informativnog programa skliznuti u reality show.

Manipulacija pažnjom gledalaca

Može se manipulisati i pažnjom gledalaca tako da se interes vodi ka manje bitnim ili čak netačnim zaključcima. Pa će tako udarno mesto u prilogu pripasti manje važnim podacima i na njih će se potrošiti više vremena, dok će centralna tema biti prepričana u jednoj rečenici ili će naprosto biti preskočena.

Takođe je moguća i disperzija pažnje, što je sada veoma prisutno u svim vidovima tv izraza, ali najviše u informativnim programima. Višeslojna filmska i tv slika još nije dovoljno istražena teorijski, ali je primetno zagušivanje pažnje obiljem vizuelnih i auditivnih elemenata.

Dok pokušavate da čujete vesti koje čita spiker, istovremeno gledate sliku na umanjenom ekranu, čitate krol sa najnovijim vestima, trudite se da otkrijete kolika je temperatura ili koliko ima sati i usput gledate najnovije uspehe odeljenja kompjuterske grafike koji treba da „ožive“ sliku.

Epilog – posle gledanja takvih vesti znate manje nego da ste ih samo slušali na radiju, vrlo verovatno ne biste mogli da ponovite ni jednu trećinu, a emotivni angažman je neuporedivo manji nego kad imate puni ekran jedne slike.

Cilj je ispunjen - gledalac se distancirao od realnosti i od svoje potrebe da u njoj na bilo koji način učestvuje. Empatija je svedena na minimum, a stvarnost posredovana do neprepoznatljivosti. Tome doprinosi i problematičan izbor vesti (pa ćete često biti zatrpani lokalnim vestima sa drugog kraja planete), kao i senzacionalistički pristup aktuelnim temama.

Oprezno sa grafičkim intervencijama

Poseban je problem verodostojnosti slike u koju je uključena kompjuterska animacija ili neke intervencije na snimljenom materijalu koje običnom gledaocu mogu biti sasvim nevidljive.

Tu se u igru uvodi novi element koji dodatno komplikuje već ionako komplikovanu situaciju medijske posredovanosti stvarnosti. Sada je sasvim moguće da napravite intervju sa nekom davno pokojnom ličnošću, da pretvorite savremeni u srednjevekovni grad ili dovedete u vezu ljude koji ne pripadaju čak ni istoj epohi.

Gledalac gubi i ono poslednje uporište u fotografskoj realnosti i nije siguran da može poverovati svojim očima.

Zato u informativnim programima treba biti oprezan sa upotrebom grafičkih elemenata jer skreću pažnju sa osnovne funkcije slike, kao i sa upotrebom arhivskih snimaka koji nisu kao takvi posebno naznačeni jer mogu dodatno narušiti kredibilitet.

I tako opet stižemo do odgovornog pojedinca, medijskog poslenika koji će svojom inteligencijom i poštenjem za sve nas verodostojno prevesti stvarnost u dve dimenzije obogaćujući je smislom koji bi nam možda promakao.