O problemima medijskog pokrivanja teme seksualnog nasilja nad decom razgovaramo sa Dušicom Popadić, direktorkom Incest trauma centra iz Beograda.

Ukoliko kao novinar pratite teme u vezi sa decom, najčešće ćete dobijati zadatak da se bavite problemom nasilja nad decom, pokazuju domaća i međunarodna medijska istraživanja.

Prema istraživanju koje je urađeno 2009. na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, nasilje nad decom je najzastupljenija tema u vodećim medijima u Srbiji kada se bave decom (31%).

Nalazi ukazuju i na način na koji se tretira ova tema: senzacionalistički i uvredljivi naslovi (7% svih naslova) uvek su u tekstovima koji se odnose na nasilje i posebno osetljive teme.

Prema jednom britanskom istraživanju, čiji su podaci dostupni na internacionalnom sajtu UNICEF-a, pod naslovom „Uticaj medija na mlade ljude“, postoji „sedam smrtnih stereotipa“ u okviru kojih se deca prikazuju u medijima, a na prvom mestu su deca kao žrtve (31,5%).

 

„NEVIDLJIVO“ NASILJE

Već ovih nekoliko podataka upućuju na ozbiljnu potrenu za preispitivanjem svih zamki u koje novinar može upasti u praćenju teme nasilja nad decom.

Svaki od elemenata ove teme – a to su najosetljivija, dečja populacija i nasilje – traži pažnju, delikatnost, ozbiljno znanje i vrlo promišljen pristup kako se ne bi upalo u grešku i dospelo do kontraefekta – dodatnog medijskog ugrožavanja žrtve.

Preporuke za izveštavanje o temi nasilja nad decom pronaći ćemo u pristupu jednom od najkompleksnijih vidova ovog problema - seksualnog nasilja. Najkompleksnijim ga smatramo, pre svega, zbog njegove „nevidljivosti“. Svi ćute o ovakvim slučajevima – od žrtve kojoj je najteže da progovori do institucija koje sporo ili neadekvatno reaguju.

S obzirom na to je i najteži zadatak za medijski prilaz, pa otud smatramo da se sve preporuke za medijsko praćenje ovog vida nasilja mogu primeniti i na ostale slučajeve nasilja nad decom, slabijima, nemoćnima, ili sveukupno prema žrtvama.

Naša sagovornica Dušica Popadić direktorka je Incest trauma centra iz Beograda, organizacije koja postoji već 16 godina i jedina se u našem regionu bavi ovim problemom. Ova organizacija se posebno brine i o medijskom odnosu prema seksualnom nasilju nad decom. Ona pruža detaljne informacija o problemu seksualnog zlostavljanja u brošurama, stručnim knjigama i priručnicima i informacije o pravima dece i žrtava seksualnog nasilja.

Najbolji primer kako da se medijski priđe temi seksualnog zlostavljanja u porodici Incest trauma centar je dao u dokumentarno-igranom filmu pod naslovom „Novo je da sam bila zlostavljana“¹. Film tretira temu incesta na potpuno nov način, ne izlažući žrtve direktno kameri. U njemu glumice govore tekstove zasnovane na autentičnom svedočenju žena žrtava seksualnog nasilja. Tako na posredan, ali vrlo uverljiv način, dobijamo punu meru dramatičnog doživljaja iskustva seksualnog zlostavljanja u detinjstvu.

ZASTRAŠUJUĆA TEMA – SENZACIONALISTIČKI TRETMAN

Koliko je tema incesta prisutna u našim medijima?

DP - Ljudi u medijima smatraju je nečim strašnim i samim tim daju sebi pravo da se distanciraju od nje. Najčešće se izveštava o seksualnom zlostavljanju dece sporadično, kada postoji slučaj koji izlazi u javnost, bilo kroz informacije iz policijske prakse, ili nekakav, eventualno, sudski epilog. Tada je tretman informacija koje dolaze u javnost najčešće senzacionalistički. Prema iskustvima Incest trauma centra, novinari najčešće tragaju za informacijama koje otkrivaju identitet žrtve i lične podatke - da li je dete u nekoj školi, u kojoj ulici, u kom gradu, ko je sve uključen...

Možete li na primeru da objasnite na kakve teškoće nailaze novinari prilikom rada na ovim temama?

DP  - Imali smo slučaj seksualnog zlostavljanja srednjoškolki u jednom gradu u Srbiji. Osumnjičeni za zlostavljanje učenica bio je instruktor prakse. Desilo se da je lokalni medij, koji je najdobronamernije želeo da iznese ovo u javnost, ipak proizveo kontraefekat.

Pitanjem ’zašto se nije obratila ranije?’ mediji optužuju žrtvu.

Prvo se podigla velika i dobra bura u tom gradu. Na lokalni radio su se javljale žene iznad 30 i 40 godina koje su išle u istu školu ili znaju za druge slučajeve u istoj školi u vezi sa istim instruktorom. Tako se otkrilo da je neko proveo čitav radni vek vršeći seksualno nasilje jer je sve vreme to bila tajna koja se čuva.

Nije, međutim, bilo dobro to što se vrlo lako identifikovalo o kojim je trenutno devojčicama bilo reč i to ih je trajno žigosalo, s obzirom na to da svest ljudi ovde još uvek u odnosu na ovakve probleme nije razvijena. Ne iskazuje se poštovanje prema žrtvama i najčešće se dobije dodatna stigmatizacija i osuda.

DVE NAJČEŠĆE GREŠKE

 

U čemu greše novinari?

DP - Mnoga pitanja, koje često proizilaze iz stava novinara, deo su ozbiljnog nerazumevanja o tome na koji način se dešava manipulacija. Postoji neznanje o tome da je tajna osnovna taktika koju nasilnik uspostavlja prema žrtvi koju seksualno zlostavlja.

Žrtva, naravno, ne može lako izaći sa ovim iskustvom u javnost i kad se ohrabri da ga ispriča u privatnom ili profesionalnom okruženju vrlo su česti i uobičajeni osuda i čuđenje. Zbog toga će često u narednom koraku prva reakcija zlostavljanog biti da povuče svoj iskaz.

Zatim se u javnosti rađa sumnja u istinitost takvog iskaza. I tu žrtva može da se oseti izigranom od strane medija. To je ono što mi najčešće čujemo kroz pitanje ’zašto se nije obratila ranije?’. Time se optužuje žrtva.

Koliko je teško progovoriti o seksualnom nasilju?

DP - Jedini reprezentativni podaci za Srbiju - podaci Incest trauma centra – govore o tome da se u proseku 11 godina ćuti od prvog incidenta nasilja do eventualnog saopštavanja nekome. Zato što okruženje nije uopšte podržavajuće.

U kojim segmentima dodatno postoji nerazumevanje koje rađa novinarske greške?

DP  - Vrlo je prisutna predrasuda koja proizilazi iz predstave o tzv. medicinskom modelu traume. Često se u javnosti pojavljuje pogrešno pitanje ’da li uopšte može da se izleči neko ko je preživeo seksualno nasilje?’. Moramo znati da on ne treba da se leči, on treba da se oporavi. Važno je naglasiti da trauma nije bolest. Trauma je zdrava reakcija na nezdrave okolnosti. Što znači da niko nije bolestan ako je traumatizovan. Ne radi se o patologiji. Trauma i oporavak su komplementarne reči. Jezik koji se koristi u medijima je jako važan jer se upravo kroz jezik izražava stav o seksualnom nasilju.

ZAŠTITA ŽRTVE PRE SVEGA

 

Kako da novinar usmeri svoje istraživanje da bi se izbegla stigmatizacija žrtve?

 

DP  - Težište treba da bude na utvrđivanju krivice, a ne na utvrđivanju odgovornosti žrtve, a to je ono što se najčešće desi.  Novinar treba da postavi pitanja svim institucijama u nizu koje su odgovorne - šta su tačno uradile, ili ako se ne radi o smrtnom ishodu - šta će sad da urade kao sledeći korak? Treba objasniti javnosti koje su to istražne radnje, na koji način će se uopšte raditi na tom slučaju. Ako postoji ovakvo krivično delo, žrtva, pre svega, mora da se zaštiti.

48 h ZA REAGOVANJE

Koje elemente policijskog i krivičnog postupanja/procesuiranja bi trebalo da poznaju novinari da bi mogli da postave prava pitanja?

DP - Važno je znati da pritvor za osumnjičenog može da traje najduže 48 sati. Policija ima toliko vremena da prikupi informacije od svih institucija u nizu, na primer od zdravstvene ustanove, škole, vrtića, Centra za socijalni rad. Takođe, tužilaštvo u istom trenutku deluje, preuzima i odlučuje da li će podići optužnicu ili ne. Ako policija u roku od 48 sati ne dobije informacije, to ide na ruku počiniocu.

ŠTA NOVINARI TREBA DA PITAJU

 

Kojim institucijama koja pitanja novinari treba da postave?

 

DP  - Centar za socijalni rad treba pitati:
•    Koliko su puta izrekli meru izdvajanja nasilnika iz stana?
•    Koliko su puta dali kao predlog sudu meru zabrane prilaska žrtvi od strane nasilnika u prethodnoj godini?

To su mere prevencije. To postoji sada i u našem zakonu, a ne da žena ili dete spasavaju glavu time što odlaze kod rodbine, prijatelja i u sigurne kuće. Sigurne kuće su negativan epilog toga što drugi prethodno nisu reagovali. Mediji mogu da pomognu tako što će pitati državne organe kada će početi sa primenom ovih mera.  Porodični zakon je donesen 1. jula 2005. Do sada imamo pet godina prakse.

Školskog pedagoga i pedijatra treba pitati:
•    Ako imaju takva saznanja ili su videli znakove upozorenja – da li su prijavili policiji?

Policiju treba pitati:
•    Kako sarađuju sa drugima u sistemu kao što su zdravstvo, škole?
•    Koliko često im dostavljaju sumnje ili saznanja?
•    Da li im dostavljaju na vreme, da li uopšte dostavljaju, a ko ne?

Zakonska obaveza je da se dostavi sumnja ili saznanje o krivičnom delu iz oblasti seksualnih delikata. Najčešća je praksa da škole ili zdravstvene ustanove izbegavaju zakonsku obavezu prijavljivanja takvog krivičnog dela.

Novinar treba jasno da shvati svoju poziciju u istraživanju ovakvih tema?

 

DP - Važno je da mediji mogu da pomognu u tome da se osvetli taj deo problema – ko su oni koji bi trebalo da prijave slučaj i da li su prijavili. Istinu da li ima ili nema nasilja utvrđuju tužilaštvo, policija i sud. Svi mi drugi u sistemu dužni smo zakonski da prijavimo znake upozorenja nadležnim organima i Centru za socijalni rad koji je glavna karika u sistemu zaštite.

Nedovoljno je zatamniti sliku ili modifikovati glas žrtve. U okruženju uvek postoji neko ko će je ipak prepoznati.

Novinari treba da pitaju i koliko je od prijavljenih slučajeva dalje procesuirano. Statistički zavod Republike Srbije ima podatke o tome koliko je svake godine po kom krivičnom delu iz oblasti seksualnih delikata bilo optuženih, koliko njih je otišlo na izdržavanje kazne, i sve ono što je nastavak.

CENTRALNI REGISTAR POČINILACA?

 

U čemu novinari mogu dodatno da pomognu javnosti i institucijama koje se bave istragom?

 

DP - Policiju treba pitati i kad će se uspostaviti centralna baza podataka o počiniocima. Zašto je ona važna? Ako imate nastavnika u školi ili domu za decu koji je zlostavljač, i desi se da je osumnjičen za zlostavljanje, naše iskustvo govori o tome da će se slučaj zataškati radi zaštite ugleda institucije. Biće interna disciplinska procedura, neće se ići u krivični postupak. To u praksi znači da će taj izvršilac, ako je oštriji stav protiv nasilja u njegovoj radnoj organizaciji, možda biti nateran da promeni posao, ali će se pojaviti na drugom sličnom poslu.

To je moguće jer nigde niko nije pratio šta se dogodilo i jer je izostao krivični postupak, čime je ovaj čovek postao „nevidljiv“. Seksualni zlostavljači mogu da pređu u vaninstitucionalni kontekst - davanjem privatnih časova, na primer. Zato je neophodan mehanizam registara seksualnih nasilnika. To u uređenom svetu postoji i zato je važno pitati policiju kada će biti uspostavljen registar.

Šta se sve beleži u centralnoj bazi podataka?

 

DP - U uređenim zemljama slučaj se beleži u centralnu bazu podataka, bez obzira na to da li je podignuta optužnica ili ne, onog momenta kad se pojavila sumnja na seksualni delikt u okviru radnog kolektiva. Ako na jednom mestu nije dokazano, ne znači da seksualnog nasilja nije bilo, nego da ne postoji dovoljno dokaza.

Ako se ista ta stvar kao sumnja pojavi na drugom mestu, onda se već ima više informacija jer je vrlo teško upasti u takvu slučajnost da vas više puta povežu sa takvim delom.

U uređenim zemljama prati se i ako neko često menja posao. Prati se da li ga menja ili ga gubi. Umesto toga mi ovde imamo potpunu „nevidljivost“.

Isto tako treba da postoji centralna baza DNK. Uzorci DNK se uzimaju od svih u toku dokaznih postupaka. Treba pitati: Da li postoji centralna baza za seksualne nasilnike? Kad će se uspostaviti?

RETRAUMATIZACIJA U SUDSKIM PROSECIMA

 

Šta je potrebno znati o sudskim procedurama u vezi sa ovim slučajevima?

 

DP - Pošto naš zakon još uvek poznaje istražnu radnju i glavni pretres, tu dolazi do ponavljanja traume. U uređenim zemljama imate samo glavni pretres. U prvom trenutku se snimaju video i audio zapis koji se koriste tokom čitavog daljeg procesa.

U  Srbiji se od prijavljivanja policiji do izricanja presude sedam puta ponavlja priča. To je potpuna retraumatizacija. U uređenim sistemima nema ni suočavanja žrtve i nasilnika. Po našem zakonu dva puta se izlažu suočavanju. To važi i za decu iznad 12 godina pa nadalje. To je važno ispitati. To građane zanima - šta ih čeka ako prijave slučaj?

Zašto se kod nas u sudskoj proceduri ne koriste video zapisi?

 

DP – U Srbiji je u julu 2007. doneta uredba koja se tiče snimanja audio i video zapisa. Međutim, u praksi se ne implementira jer ne postoji tehnička opremljenost. To novinari treba da pitaju u tužilaštvu i u policiji - zašto se ne implementira? Oni će najčešće reći da nemaju kola, opremu, itd. I samo zato što se niko ne interesuje za to imamo i dalje ponavljanje iskaza sedam puta u praksi, a uredba je doneta.

Koje je još elemente zakona u vezi sa delom seksualnog nasilja potrebno znati?

 

DP –  Prema sadašnjem zakodavstvu, računa se da delikt zastareva 6 godina od prestanka samog seksualnog nasilja ukoliko nije prijavljeno ili je prijavljeno a nije dokazano. To je apsurd zato što, naravno, seksualno zlostavljano dete ne može da prijavi. Može onog momenta kad je adolescent ili odrasla osoba, a tada je već kasno.

U uređenim zemljama postoje dve vrste krivičnih dela koja nikad ne zastarevaju – ubistva seksualni delikti. Kod nas to važi samo za ubistva. Seksualni delikt je inače teško dokazati, a zakon je propisao da može samo u određenom vremenskom periodu da se procesuira. O ovom problemu bi novinari trebalo da postavljaju pitanja nadležnima koji mogu da utiču na izmenu zakona.

STEREOTIP DA JE SEKSUALNO NASILJE STVAR PORODICE

 

Koje predstave o nasilju u porodici mogu menjati medijski prikazi?

 

DP –  I dalje postoji stereotip da je seksualno nasilje u porodici stvar te porodice. Podaci za 2009. godinu Incest taruma centra govore o tome da su, od svih prijavljenih, samo 4,67% slučajevi koji su prijavljeni od strane osobe koja nije u porodici. To je izuzetno nizak procenat. To znači da i dalje ljudi misle da, ako ste van te porodice, vas uopšte ne interesuje da skrenete pažnju ili prijavite krivično delo. Sve drugo prijavljuju oni koji su unutar porodice, kojima se to i događa. Kad se ovaj problem objasni javnosti postoji veća mogućnost da će neko, kad prepozna znak upozorenja, da se obrati profesionalcu ili da okrene 92 pa će pitati šta da radi, ili će pozvati neku drugu službu.

Zašto je važan kontinitet u izveštavanju o ovoj vrsti nasilja?

 

DP - Zato što se ovakvi slučajevi često predstavljaju ne samo na šokantan način, nego i kao „svakog čuda za tri dana dosta“. Mediji mogu da pribave informacije o procesuiranju ovakvih slučajeva kod republičkog Statističkog zavoda. Tamo postoje javni podaci o tome koliko je svake godine po kom krivičnom delu iz oblasti seksualnih delikata bilo optuženo i koliko ih je otišlo na izdržavanje kazne. Kad bi mediji pratili ovu vrstu informacija to bi dalo javnosti mnogo potpuniju sliku ovog problema.

Novinarima je radi uverljivosti priče ipak vrlo važno svedočenje žrtve?

 

DP  - Znam da je živa reč onih koji su preživeli seksualno nasilje važna i na neki način presudna, ali dok ne postoje dovoljne mere bezbednosti (da posle javnog oglašavanja onaj ko je izneo svoje iskustvo može da prođe ulicom a da ga ne prepoznaju i ne stigmatizuju dalje), mislim da ih ne treba izlagati javnosti.

Decu – žrtve nasilja nikada ne treba intervjuisati.

Naše iskustvo govori da je nedovoljno ono što se obično predlaže - da se zatamni slika ili modifikuje glas. U okruženju žrtve uvek postoji neko ko će u uprkos ovim merama zaštita prepoznati o kome se radi. Naročito ako se radi o zlostavljanju deteta, pa je slučaj povezan sa nekom institucijom, bilo da je to neki gradski centar za socijalni rad ili zdravstvena institucija. Ispostavlja se da je vrlo lako rekonstruisati o kome je reč.

Da li postoji situacija u kojoj decu treba intervjuisati kad se radi o nasilju nad njima?

 

DP - Ne. Uvek postoji neko ko je zastupnik detata, uvek postoji neko ko je pored deteta, nenasilni roditelj ili staratelj. Nije slučajno da će sa detetom do 10 godina razgovarati sudski psiholog, veštak, uz posebnu pažnju i brigu, u kućnim uslovima.

OPREZNO SA DVE STRANE U PRIČI!

 

Kako da novinari, koji su naučeni da traže tzv. obe strane u priči, prepoznaju ko je u ovakvim slučajevima druga strana?

 

DP -  Neophodno je informisati se ko je dobar sagovornik na temu nasilja, a da taj nije u prolaznom projektu ili modnom trendu, a toga ima čak i u ovoj oblasti. Razmotriti ko je i po kojim kriterijumima dobar sagovornik, da li neko nekog preporučuje, ili na primer, neko odeljenje policije radi dobro svoj posao, i tome slično.

Mi smo u okviru jednog interventnog sistema, koji čini 15 organizacija, pola državnih – pola nevladinih, napravili nešto što je tim govornika za određene teme. Izdali smo i publikaciju u kojoj su ove osobe predstavljene imenom, prezimenom i slikom. Postoji, tako na primer, osoba koja je iz policije, pa zatim, neko ko je dobar za psihološku pomoć, za medicinsko zbrinjavanje, itd.

Pitanje je da li ćemo podići svest ljudi time što ćemo dati oprečena mišljenja ljudi koji su poluedukovani, ali imaju oštro suprotstavljene stavove, pa ćemo time dobiti iluziju „dve strane“? Ili je bolje da pozovemo ljude koji su stručni i nekom delu problema drugačije prilaze. Meni se čini da je ta druga varijanta odgovorniji pristup.

Često se dešava da se u medijima u istu ravan stavlja poznata ličnost i neko ko je stručan u pravom smislu reči. Kad se radi o oblasti kao što je seksulano nasilje, o čemu postoji nedovoljno znanje, čini mi se da sučeljavanje mišljenja mora da nosi posebnu lekciju i odgovornost.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------

¹ Film je 2010. godine dobio nagradu za poseban doprinos u oblasti podizanja svesti javnosti o neprihvatljivosti seksualnog i rodno zasnovanog nasijla, koju dodeljuje Ministarstvo rada i socijalne politike Republike Srbije i UNDP.  Najavu za film pogledajte ovde.