Ljubica Gojgić, novinarka RTV B92, u intervjuu za NetNovinar govori o svojim iskustvima izveštača sa procesa pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu.

Ljubica Gojgić radi na B92 od 2001. godine. Prethodno je radila u beogradskom nedeljniku NIN i kancelariji UN-a u Beogradu. Godinu dana profesionalno se usavršavala u “Fondaciji novinara Evrope” u Parizu, kao učesnik programa koji su sponzorisale Evropska unija i Vlada Francuske.

Pre dolaska na B92, kao stipendista fondacije „Alfred Frendli” radila je pola godine u američkim dnevnim novinama „Pittsburgh Post-Gazette“.
Iz Haškog tribunala izveštavala je, sa prekidima, četiri godine. Pratila je celo suđenje Slobodanu Miloševiću, proces koji se vodio protiv Biljane Plavšić i njeno priznanje krivice, suđenje optuženima za zločin u Vukovaru i za grantiranje Dubrovnika, ali i proces koji je vođen pred Međunarodnim sudom pravde po tužbi BiH protiv SRJ/Srbije za genocid. Izveštavala je kako za TV B92, tako i za radijski program iste kuće.

Kako je došlo do toga da iz RTV B92 u Hag odete baš Vi i da su to bili Vaši prvi zadaci vezani za suđenja za ratne zločine?

Od početka suđenja Miloševiću uredništvo me je zadužilo da pratim taj proces. Budući da pre toga, osim sporadično, nisam izveštavala sa suđenja, izazov je zaista bio veliki. Izveštavanje iz sudnice je posebna novinarska tehnika, zahteva specifične pripreme, a posao dodatno komplikuje činjenica da se u Hagu sudi po sistemu koji je kombinacija evropskog i američkog pravnog sistema. Dakle, u mnogome se razlikuje od onoga što vidimo u sudnicama u Srbiji.

Kako su izgledali ti prvi dani u Hagu? Da li ste imali tremu, posmatrali iskusnije kolege...?

Prvi dani? Protekli su u velikom radu i pokušajima da se što brže »dobije bar ideja« o načinu funkcionisanja suda, logici razmišljanja u sudnici, što je neophodno da bi se bolje razumelo šta je bitno a šta ne. To je ključna sposobnost za pravljenje izveštaja sa suđenja. Naime, haški procesi traju mesecima i godinama, sudske rasprave traju po nekoliko sati, a izvestač ima na raspolaganju svega nekoliko minuta da gledaocima i slušaocima ponudi sadržajan i precizan izveštaj o svemu što je važno. Da bi mogao da odvoji bitno od nebitnog, novinar mora da poznaje proceduru, da sa razumevanjem prati razvoj događaja u sudnici i da ume viđeno tačno i sažeto da interpretira. Učilo se u hodu, više »krađom znanja« od stručnjaka za međunarodno pravo i eksperata, a potom i kolega novinara kojih je u Hagu, na žalost, bilo malo. Hronični nedostatak novca mnogim je novinarima iz regiona onemogućio da izveštavaju iz haških sudnica.

Novinari iz Srbije na svojoj koži su osetili sve teškoće koje imaju i ostali građani Srbije kada treba da putuju u Evropu ili duže borave u nekoj evropskoj zemlji. Pored peripetija u vezi sa dobijanjem viza, neizbežno je bilo i suočavanje sa činjenicom da su redakcije srpskih medija uglavnom siromašne i zavisne od pomoći sa strane u izveštavanju sa događaja kakvo je bilo suđenje Miloševiću. Veća grupa novinara iz Srbije dobila je priliku da izveštava iz Haga zahvaljujući donacijama iz inostranstva, pre svega iz SAD, a potom zahvaljujući pomoći holandske ambasade u Beogradu. Zahvaljujući toj pomoći, građani Srbije gledali su kompletno suđenje Slobodanu Miloševiću koje bi inače bilo nemoguće realizovati resursima kojima raspolaže B92.

Za profesionalno izveštavanje iz Haga bilo je potrebno mnogo rada. Da li su se nekad potkrale i neke greške i gde se kriju opasnosti koje mogu da naruše kredibilitet novinara i objektivnost njegovih izveštaja?

Mesto izveštača iz Haškog tribunala podrazumevalo je da je novinar već savladao posao, te da se svojoj redakciji nametnuo kao član tima kome se može verovati. U tom smislu, Hag nije bio mesto gde se moglo učiti, a u konkurenciji nekoliko medija mesta za greške nije bilo. Ne kažem da se poneka nije potkrala, ali sam veoma ponosna na činjenicu da nije bilo velikih propusta i da je, s druge strane, zahvaljujući izvestačima iz Haga, B92 postala poznata po stručnom praćenju suđenja pred Tribunalom. I više od toga, B92 je u najvećem broju slučajeva bio medij koji je prvi objavljivao sve velike vesti iz Haga. To je bilo moguće i zahvaljujući čitavoj mreži saradnika i izvora iz Tribunala koja je formirana ozbiljnim radom ali i kredibitetom stečenim tokom izveštavanja. Prilikom izveštavanja iz haških sudnica, novinar je naročito morao da se čuva da ne postane glasnogovornik jedne od strana u procesu. I Tužilaštvo i odbrana koristili su medije da preko njih svoje stavove plasiraju u javnost. Novinar je dužan da, primenjujući načela nepristrasnosti i objektivnog izveštavanja, odvoji propagandu od činjenica i gledaocima umesto toga ponudi vest i analizu događaja iz suda. Većina kolega koje sam upoznala u Hagu je to uspevala, neki na žalost nisu, pa su njihovi izveštaji izgledali kao pamfleti napisani u kancelarijama advokata haških optuženika ili saopštenja iz kabineta Karle del Ponte. Takvi mediji lako se prepoznaju i trajno gube kredibilitet u javnosti.

Kako je izgledao jedan novinarski radni dan u Tribunalu?

Dan je počinjao živim uključenjem kojim je najavljivan početak višečasovnog prenosa. Osim tog momenta, koji je bio ustaljen i predvidiv, sve drugo je zavisilo od razvoja događaja u sudu. Bilo je dana koji su se završavali samo jednim izveštajem iz sudnice, ali bilo je mnogo više dana kada se radilo do duboko u noć, kada su se čitali dokumenti do kojih se došlo, jurili relevantni sagovornici i ekskluzivne vesti...

Koje ste sve novinarske forme koristili?

Radilo se sve - izveštaji, analize, intervjui ... A, izazov je bio u tome kako osigurati stopostotno precizne informacije, više nego kako ih sklopiti u vest ili intervju. Teško je bilo doći do zvaničnika suda, naročito Tužilastva. Za četiri godine koliko je B92 bio neprekidno prisutan u Hagu, Glavna tužiteljka samo je jednom pristala na intervju za našu kuću. S druge strane, veoma je rado i veoma opširno govorila za zapadne medije koji su uvek imali povlašćen položaj. Mislim da je ta zatvorenost Del Ponteove i nedovoljno često pojavljivanje ostalih zvaničnika suda u medijima doprinela lošem imidžu Tribunala kod građana Srbije.

Šta vam je od svega ipak bilo najteže, a šta ste sa lakoćom savladavali?

Rano ustajanje, ha! Šalim se, naravno! Bilo je teško »hladne glave« i bez emocija slušati mučne priče o zločinima koji su se u bivšoj Jugoslaviji događali tokom devedesetih. Bilo je, ponekad, teško ostati novinar, a to je ključna stvar za uspešnost u izveštavanju. Sa druge strane, veoma sam lako komunicirala sa dobro uhodanom press službom suda u Hagu, koja je u mnogome doprinela kvalitetnom radu tamošnjih izvestača.

Kako ste stvarali distancu kada su rasprave uključivale iskaze žrtava ili svedoka zločina? Kako ste se pripremali za to i koje ste metode koristili?

Distanca se podrazumeva, mada nije lako održati je. Ako čovek ne može da postigne profesionalnu distancu, a neki novinari to nisu mogli, onda ne treba da se upušta u celu priču. Teško je, razume se, bilo kolegama koji su direktni svedoci pa i učesnici ili žrtve ratova, da bez emocija izveštavaju sa suđenja učesnicima tih sukoba. Ali bez distance koju diktira profesija njihovo izveštavanje bilo je neka vrsta nastavka tih sukoba umesto da bude doprinos saznavanju istine i procesu suočavanja sa prošlošću. Svedočenja žrtava, roditelja koji su izgubili decu, dece koja su gledala egzekuciju najbližih ... to su prizori koji se teško preživljavaju. Tada biste najradije ćutali. S druge strane, izveštaji o svedočenjima žrtava se najlakse pišu, jer ljudi koji su zaista preživeli horor rata svoja svedočenja ne mešaju sa politikanstvom kakvo se često sreće u svedočenjima raznih analitičara, kvazi-humanitaraca i posmatrača njihovih muka.
Proveli ste četiri godine u sudnicama Haškog tribunala.

Na koji način je taj rad uticao na vaš profesionalni razvoj?

Suštinski, rekla bih. Izveštavanje sa suđenja kakvo je ono Slobodanu Miloševiću trajno vam obeleži karijeru. Mislim da sam na tom procesu "zaradila" novinarski kredibilitet koji mi je otvorio put za neke kasnije projekte u karijeri.
Šta bi ste savetovali mladim kolegama koji žele da prate suđenja za ratne zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije?
Moraju da znaju mnogo o procesu koji prate, da pročitaju mnogo dokumenata koji kruže sudnicom, a iznad svega moraju da imaju na umu da nisu sudije ni tužioci, niti su glasnogovornici optuženih, već objektivni posmatrači i analitičari. Novinar mora da zna više od svojih sagovornika, da pažljivo gradi mrežu saradnika i sagovornika i ne dopusti da bude zloupotrebljen.