Pisanje o zločinima svojih je veoma neugodna pa i opasna stvar. To nije pisanje o časnim ljudima koji su se jednom u životu prevarili i prekoračili ovlašćenja. To je pisanje o najgorem među najgorima.

Tokom krvavog raspada socijalističke Jugoslavije, njeni građani su, u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, počinili teške i stravične zločine kojih je bilo toliko i koji su bili tako neljudski - da se od njih još uvek tresu temelji civilizacije na planeti Zemlji. Zločinaca ima na hiljade i, pošto za počinjene strahote ne samo da nisu kažnjeni nego se njihova zlodela pre smatraju herojskim nego kažnjivim, nas na ovim prostorima, i sve što je naše, prati sramota od koje teško da ima veće i teže.

Tu opštu sramotu su, nesporno, zaslužili najgori među nama, ljudi sa dna koji su raspad države i rat koji ga je pratio shvatili kao priliku da nekažnjeno ubijaju, pljačkaju i orgijaju. Tako je u dobrom delu bivše države ubijeno, opljačkano, zapaljeno i silovano sve što je moglo da se ubije, opljačka, zapali i siluje. Pri tome, čak i sada, mnogo godina posle počinjenih zločina uglavnom nema normalne reakcije države, zrelog i odgovornog društva i zrele i odgovorne vlasti. Političari i establišment uopšte ne samo da nisu otvorili tu neugodnu, ali neophodnu temu, nego na svaki način nastoje da opstruišu pojedinačne i veoma časne napore da se o zločinima svojih javno govori, pa ti pojedinačni pokušaji, upravo zato što su pojedinačni, dobijaju daleko veći publicitet i značaj od njihovih objektivnih dometa, često i zato što protagonisti tih pokušaja trpe teške posledice svoje profesionalne hrabrosti.

Učiniti društvo boljim

Novinari koji pišu o ratnim zločinima dele se u dve grupe. Malobrojnu, koja piše o zločinima „svojih“ sunarodnika, i daleko veću grupu koja piše o zločinima „protiv svojih“ sunarodnika. Ja spadam u prvu grupu, ne zato što zločina „protiv mojih“ nije bilo, već zato što smatram da je zadatak novinara da svoje društvo učini boljim i čovečnijim i da u tuđe dvorište treba da viri tek kad počisti svoje.

Čišćenje svog dvorišta nije lak i zahvalan posao, naročito ako svi, a naročito oni najjači žele da ono ostane nečisto. A žele! Ni jedna od država nastala na ruševinama socijalističke Jugoslavije nije dostigla onaj nivo civilizacijske zrelosti koji podrazumeva da je ubistvo drugog čoveka uvek kažnjivo. U svim našim državama i narodima ubistvo deteta druge vere je patriotski čin, silovanje devojke pred roditeljima je švalerski podvig. Ako se koji zločinac i uhvati pa mu se sudi, to je rezultat pritiska sa strane i samo protiv zločinaca najnižih nivoa. Oni najveći su još uvek najveći heroji.

Pisanje o zločinima svojih je veoma neugodna pa i opasna stvar. To nije pisanje o časnim ljudima koji su se jednom u svom životu prevarili i prekoračili ovlašćenja. To je pisanje o najgorem među najgorima što je ikada hodalo ovim prostorima, to je guranje prsta u oko okorelim probisvetima, ubicama i pljačkašima, to je snevanje snova sa crvenim patuljcima, gremlinima i ostalim karakondžulama koji će vas pohoditi danju i noću, sedati vam na grudi i vaditi iz krvavog i masnog džaka i gurati vam pod nos odsečene dečje glave, devojačke uši sa zlatnim minđušama, vereničko prstenje na odsečenim prstima. Novinaru koji piše o zločinima svojih ne preti hapšenje i suđenje, iako ima i toga, takvom „izdajniku i nepatrioti“ najčešće preti izopštavanje, prezir, javno vređanje, svakojako maltretiranje, a neretko mu je u pitanju i sam život.

Vera u profesiju

Pisanje o ratnim zločinima je, u stvari pisanje o tajnama ne samo najgorih i najopasnijih ljudi, već i o tajnama države. Sa tim tajnama treba postupati veoma obazrivo. O nekima nije lepo pisati, a o nekima nije zdravo pisati. Najbolje je izbegavati ih, a ako ste baš ekspert za oblast o kojoj pišete, koristite tajne podatke samo onda ako vam to odobri vaš advokat, ili ako ste sigurni da će sudija da poveruje vama, a ne tužiocu. 

Moj slučaj nije najteži i najneprijatniji, ali može da bude poučan. Ja sam po svemu najnagrađivaniji srpski novinar, čovek koji je snagu svoje vere u profesiju, istinu, i pravdu platio osudom na višegodišnju robiju. Posle oktobarskih promena bio sam pozvan i u vladu Zorana Đinđića. Ipak, za moje tekstove nikada nije bilo, pa ni danas nema mesta ni u jednom velikom mediju u Srbiji. Na najvećim svetskim novinarskim priznanjima nije mi čestitao ni predsednik mesne zajednice, a vest da sam kao jedni nebritanac u istoriji dodele dobio British Press Award - niko u Srbiji nije objavio.

Ako dođete na sud, poslednje što možete da očekujete je pravedno i fer suđenje. Svi će biti protiv vas, a optužbe koje budu izrečene, u najmanju ruku će vas zaprepastiti. Mene je, zbog mojih javno objavljenih i potpisanih tekstova, uhapsilo osam pripadnika tajne policije. Tek sutradan, u sudu, saznao sam da ce mi se suditi, ne za moj novinarski angažman, već za – špijunažu!!

Misionar istine

Novinar koji piše o zločinima svojih mora da se pomiri sa ignorisanjem i nipodaštavanjem, sa svakojakim osporavanjem. On je misionar istine i Prometej pravih ljudskih i profesionalnih vrednosti. Ratni i drugi zločinci, policija i vojska i razna udruženja, pa i sama država na kraju, njegovi su prirodni i ljuti protivnici. Oni nastoje da održe privid čistote „našeg rata“ u kojem je u ime nečega dozvoljeno sve. Oni bi da prikažu „našu borbu“ čistom i nevinom, a naše najveće zločince i zlikovce uzvišenim herojima. Oni bi, a mi, novinari to ne damo. To je matrica za naš večiti i težak sukob u kome izgleda na oni pobeđuju. Ali, nije tako. Naravno, naša borba za čišćenje sopstvenog dvorišta danas je osuđena na neuspeh, ali će jednog dana uspeti. Da bi taj, jedan dan došao, neko mora da se za njega bori danas, makar i bezuspešno, makar i sopstvenim stradanjem.