Kako su 2003. nastali dokumentarni film «Glave dole ruke na leđa» i dokumentarna radio emisija o logoru u Begejcima pod nazivom «De profundis» (2004. osvojila nagradu «Zoran Mamula», koju B 92 dodeljuje svake godine za posebna dostignuća u radijskom novinarstvu)

Priprema za dokumentarac

1. Formulisanje teme istraživanja

2. Preliminarno istraživanje

- Pregled pisane dokumentacije

- Pregled tonske dokumentacije

- Pregled  TV dokumentacije

3. Kontaktiranje izvora

4. Procena mogućih ciljeva (maksimalistički i minimalistički cilj)

5. Preliminarni izbor sagovornika

6. Sastanak sa  TV ekipom (producent, reditelj, snimatelj, asistent snimatelja, tonac).  7. Preliminarni scenario priče (sagovornici, pitanja, plan šta treba dodatno snimati (pokrivalice za TV), načelni «izgled» priče). U ovaj deo pripreme aktivno se uključuje i reditelj filma i snimatelj.

8. Ugovaranje termina snimanja (intervjui).

9. Snimanje

Pravljenje dokumentarca

1. Pregled  snimljenog materijala

2. Prva selekcija snimljenog materijala

3. Poređenje onoga što imamo sa onim što smo u preliminarnom scenariju zamislili da ćemo imati

4. Pregled selektiranog materijala i naknadna selekcija

5. Dodatni pregled dokumentarnog materijala (onoga što smo našli u tonskoj i ostalim arhivama)

6. Eventualno dosnimavanje pokrivalica i «vraćanje» pojedinim sagovornicima (ovo može da se dogodi ukoliko tokom pregled materijala otkrijemo nešto što smo propustili da čujemo-vidimo tokom snimanja ili prve selekcije)

7. Sklapanje priče (montaža)

8. «Poliranje»  sklopljene priče

9. Najavna i odjavna špica

Kada sam oktobra 1991. godine, kao novinar Drugog programa Radio Beograda, ušla u Sabirni centar za hrvatske zarobljenike u selu Begejci, kod Zrenjanina (gradić u Srbiji, Vojvodina), ni sanjala nisam da je to moj prvi susret sa pričom o logoru, čiji će kraj biti snimljen 12 godina kasnije - 2003.

Pred vama je rekonstrukcija ideje o snimanju dokumentarca «Glave dole ruke na leđa» i dokumentarne radio emisije o logoru u Begejcima pod nazivom «De profundis» (2004. osvojila nagradu «Zoran Mamula», koju medijska kuća B 92 dodeljuje svake godine za posebna dostignuća u radio-novinarstvu), kao i ceo postupak istraživanja koji je snimanju prethodio i koji se, u nekim momentima, odvijao mimo pravila o istraživačkom novinarstvu.

Početna ideja bila je kratka vest

Na samom početku ovog teksta izgovorila bih najgoru laž ako bih vam rekla da sam sve te godine razmišljala o priči iz logora, od koje je nastala dokumentarna radio emisija «De profundis» (emitovana na Drugom programu radio Beograda (državni radio) oktobra 1991. godine u emisiji «Niko kao ja»). Istina je da sam i priču i emisiju potpuno zaboravila. To je i logično kada se uzme u obzir vreme koje smo preživeli, činjenicu da sam «De profundis» snimala u raspadnutoj SFRJ, a dokumenarni film «Glave dole ruke na leđa» i dokumentarnu radio emisiju, koja je zadržala isti naziv „De profundis“, u SCG odnosno Republici Hrvatskoj.

Setila sam je se sasvim slučajno 12 godina kasnije, kada je «Udruženje logoraša srpskih koncentracijskih logora» (kako je zvaničan naziv ove organizacije) najavilo tužbu protiv tadašnje JNA i SRJ zbog torture nad hrvatskim zarobljenicima u logorima (http://www.hdlskl.hr/). Zapravo sam,  ispijajući jutarnju duplu crnu kafu sa malo sećera, u redakciji, u jednim dnevnim novinama pročitala veoma kratku i isto tako sakrivenu «vesticu» koja najavljuje tužbu (POVOD). Sijalica je već postojala, samo je trebalo pritisnuti prekidač.

Priču od pre 12 godina posebno su «aktuelizovali» neki političari tadašnjeg vladajućeg DOS-a,  tvrdnjama da nemaju pojma da su na teritoriji Vojvodine (u Begejcima, Stajićevu, Sremskoj Mitrovici) postojali kampovi za ratne zarobljenike, te da će kada dobiju tužbu istražiti njihovo eventualno postojanje.

Ovo je bilo dragocena prilika za B 92 da, direktnim dokazima koje poseduje, «demantuje» tvrdnje koje su izgovorene isključivo u dnevno političkoj funkciji. Radio B 92 emitovao je dokumentranu emisiju «De profundis» (snimljenu u logoru u Begejcima oktobra 1991. godine), u kojoj logoraši (pripadnici hrvatskih snaga i civili) govore o tome kako su dospeli u zarobljeništvo, šta im se tamo dešava, ko ih čuva, o svojim snovima, slobodi, porodici, domovini... (http://www.b92.net/audio).

Kako je nastala prva emisija o logoru u Begejcima

Logor u Begejcima je ustanovljen septembra 1991. godine, u vreme sukoba u Istočnoj Slavoniji i bitke oko Vukovara. Hrvatski zarobljenici i civili, uhvaćeni tokom ovog perioda, odvođeni su u Begejce (ali i u još neke zatvore, na primer, u Stajićevo, Niš...) gde su ih čuvali pripadnici JNA i rezervisti. Logor u Begejcima (ili kako je vojska to zvala «sabirni centar») bio je stacioniran na bivšem poljoprivrednom dobru, imao je žičanu ogradu, ambare gde su bili smešteni zatvorenici (njih oko 600), oficirsku kuću, kazan, pse čuvare, vojnike čuvare i zatvorenike.

1991. godine besneo je rat u Hrvatskoj, a u Srbiji je tadašnji režim, uz pomoć državnih medija, uveliko delio ljude na patriote i izdajnike. Kada sam, za potrebe filma, prošle godine listala beogradsku štampu iz tog perioda, ponovo me je preplavilo ratnohuškačko ludilo, koje se projektovalo sa već požutelih stranica ukoričenih dnevnih novina u Narodnoj biblioteci i  koje teško da mogu da objasnim u dve rečenice.

Za postojanje logora saznala sam od komšinice moje majke, koja živi u Zrenjaninu. «Na slepo» smo nas troje iz redakcije emisije «Niko kao ja» tražili  dozvolu Generalštaba Vojske Jugoslavije da uđemo u logor i snimimo tamo emisiju. Krenuli smo poluraspadnutim automobilom «jugo» put Zrenjanina, bez ikakvog pojma o tome gde idemo, ko će nas dočekati i šta ćemo tamo da radimo.

Nije nevažno reći da za ovu priču nije bilo moguće pripremiti se unapred. Izvora informacija nije bilo (eventualno vojni izvori kojima su pristup isključivo imali odabrani novinari... ili rezervisti kao izuzetno nepouzdan izvor i teško uhvatljiv), a raspitivanje unaokolo u trenutku dok je zemlja u ratu (koji doduše nije bio formalno objavljen) moglo je da isprovocira samo dodatne probleme i eventualnu zabranu ulaska u «sabirni centar».

Moja prva priča iz logora nastala je a da nije poštovan ni jedan princip ni korak istraživačkog novinarstva. Zapravo tu nije bilo nikakvog istraživanja. Sama reportaža kao forma u tom periodu Miloševićeve vladavine bila je suštinski u funkciji vesti. U nedostaku izvora informacija (zvaničnih i nezvaničnih) koji su spremni da kažu šta se dešava (vest, informacija) često smo pribegavali reportaži (snimanje ljudskih priča, ankete sa izbeglicama, rezervistima, povratnika sa fronta, očevicima nekog događaja) kao načinu da saopštimo notornu vest.

U ovom slučaju informisala sam slušaoce o postojanju logora u kome, suprotno zvaničnim objavama, «naši» tuku i maltretiraju «njihove».

Prepoznati vest koja "zaslužuje da živi"

Za razliku od novinara pisanih medija (naročito nedeljnika), mi iz elektronskih,  kojima sekunde često «diktiraju» dnevne obaveze,  nemamo naviku, nemamo dovoljno vremena, a ni novca da istražimo jednu priču - sve do odgovora na pitanje: «Šta dalje?» (Lucinda S Fleeson «Deset koraka u istraživackom novinarstvu», izdavac IREX Pro Media, Beograd). Sve priče nam žive do udarnih dnevnih emisija i onda,  ukoliko nam neko spolja (institucija, reagovanje političara, nastavak događaja bez našeg uticaja), ne nametne nastavak, one «umiru» posle ođavne špice.

Razume se teško da će nam se dogoditi slučaj «Votergejt». Ali ne treba zaboraviti da su Vudvord i Bernštajn provalu istraživali mesecima, da je prvi bio novinar gradske rubrike zaposlen nepunih godinu dana u «Vašington postu» i da su urednike (ipak) ubedili u dublji značaj provale u sedište demokrata. «Kopaj duboko & ciljaj visoko» stav je Karla Bernštajna o istraživačkom novinarstvu.

Visok cilj ne možemo ostvariti ako duboko ne zavirimo ispod površine, a to opet ne možemo ako nismo spremni da skinemo noge sa stola, slobodno vreme ne iskoristimo radno, urednike ne ubedimo da je naša priča važnija od njihove, skupimo malo hrabrosti i zanemarimo činjenicu da  nikada novčana nadoknada neće biti u skladu sa našim naporima. Ali ako sve to uspemo, osećaj posle završene priče ne može se uporediti sa zadovoljtsvom koje pruži visina novčane sume.

Dakle, 12 godina kasnije vratila sam se svojoj zaboravljenoj i zapostavljenoj priči. Povod je bio najava tužbe. Ovo je bila odlična prilika da  objasnim i sebi i drugima šta se zapravo dogodilo u logoru u Begejcima. Ono što je zabeleženo na traci nije, osim u tragovima, odražavalo pravu sliku događaja. Možete samo da zamislite sa koliko su oduševljenja čuvari i oficiri u logoru 1991. primili ekipu novinara. Međutim, protiv papira iz Generalštaba nisu mogli ništa. Imali smo dozvolu da snimamo i oficirima je samo preostalo da gunđaju. Nisu dopustili da po kampu šetamo bez pratnje.

Bez sugestivnih pitanja

Ja sam sa kolegom Tomislavom Damnjanovićem, ton majstorom, «dobila» - jednog bezbednjaka. Išao je za nama u stopu. Odlučivao sa kim ćemo razgovarati. Slušao pažljivo pitanja i još pažljivije odgovore zatvorenika. Iako sam tada imala jako malo novinarskog iskustva i jako malo godina, shvatila sam da se u logoru dešava nešto što ne vidim, ali naslućujem. Razumela sam  da svi zatvorenici nisu vojnici hrvatske vojske, te da nekoliko dečaka, žena i baba nikako ne potpadaju pod objašnjenje « ustaše». Svi su tokom razgovora držali glave dole a ruke na leđima. To je bio deo «kućnog reda».

Na licu mesta sam morala da procenim o čemu sa njima da razgovaram. U sličnim situacijama novinari državne televizije su postavljali sugestivna pitanja tipa: «Da li je tačno da ste ubili...», ponašali su se kao islednici i sudije. Pitanjima o domovini, snovima, ženama, hrani u kampu, kod  «bezbednjaka» sam izazvala prezir i vrlo verovatno sumnju u koeficijent moje inteligencije. Istovremeno sam postigla da postane manje obazriv. Zato sam nekoliko puta uspela da šapatom izmamim tihi odgovor: «Ovde dobijamo batine bez potrebe» (dokumentranu radio reportažu iz 1991. godine možete naći na sajtu http://www.b92.net/

u mp3 formatu).

Ipak, u konačnoj verziji emisije «De profundis» slušaoci su mogli naslutiti da «mnoštvo neprijatelja» nije bezlična gomila ludaka, već da su to ljudi sa porodicama, da neki imaju neobične modrice, iako tvrde da im je u kampu bolje nego kod kuće i da su to ljudi koje smo možda sretali na letovanju u Rovinju, Makarskoj ili na Hvaru. Ova emisija je 12 godina čamila u privatnoj arhivi mog kolege Tomislava Damnjanovića. Iz arhive Radio Beograda, kopija koja je emitovana, nestala je bez traga.

Ideja o nastavku priče

Tako je jedna kratka vest zapravo postala inspiracija za projekat koji je imao mnogo više ođeka nego što sam u početku mogla da pretpostavim.

Pročitavši najavu da će Udruzenje logoraša da tuži JNA, nabavila sam preko prijatelja telefon predsednika Udruženja gospodina Daniela Rehaka. Stisnula sam zube, skupila hrabrost i pozvala bivšeg zarobljenika logora u Stajićevu da ga zamolim da mi pomogne da napravim priču o njegovim «kolegama» iz Begejaca. Gospodin Rehak nije političar, ne zanima ga reklama u Beogradu i jako je besan na ono što mu se dogodilo. Valjda je moja trenutna procena da  moljakanje, ulizivanje i snishodljivost neće upaliti, pomogla da od prvog trenutka steknem njegovo poverenje.

Poslala sam mu emisiju iz 1991. godine. Uzvratio mi je garantnim pismom za vizu za Hrvatsku. Obavestila sam urednika da ću za dve do tri sedmice putovati u Vukovar i okolinu gde ću snimati iste one (koji su preživeli) koje sam snimala 1991. oktobra u logoru. Onda mi se nebo sručilo na glavu.

Rad za dva medija istovremeno

Istraživati i snimati priču za radio, znači individualan rad. Utrpate kasetofon ili mini disk u džep, pošto ste uradili preliminarno istraživanje, nagovorite sagovornike da daju intervju, snimate ih, montirate sami i samo sa toncem finalno obradite segmente.

Ideja mog glavnog i odgovornog urednika bila je posve drugačija. Od radio reportaže iz 1991. godine napraviti, zajedno sa novim TV snimcima, dokumentarni film. Gospode bože, sudarila sam se sa civilizacijskom tekovinom televizijom takvom silinom da mi je otadžbina Srbija u proteklih deset godina delovala kao med i mleko.

Odjednom sam se našla među gomilom ljudi. Svako od njih je imao svoju viziju, u skladu sa poslom koji treba da obavi. Od snimatelja do reditelja, producenta, asistenta. U jednom trenutku sam shvatila da moja priča više nije moja, nego je zajednička i da je moj, novinarski udeo u njoj - mizeran -  jedna trećina.

Preliminarno istraživanje sada je počelo da poprima ozbiljne razmere: čitanje sajtova raznih hrvatskih udruženja, preturanje po štampi iz 1991. godine kako bismo našli slike logora, kontakti sa državnom televizijom da bismo nabavili snimke logora iz 1991. godine (ekipa TV Beograda ušla je u logor nekoliko sati posle naše ekipe), knjige...... razgovori sa gospodinom Rehakom.... vize za sve nas u ambasadi Hrvatske, brojanje kamera, stativa, osvetljenja, naći kombi u koji bismo svi zajedno sa opremom stali....

Put ka priči

Naše prvo putovanje u Vukovar dogodilo se dan posle veoma jakog, snežnog nevremena koje je zahvatilo ceo region. Nije ni moglo biti drugačije. Klizajući se po lokalnim putevima ka Vukovaru svi mi, ekipa ANEM-a i TV B 92 i ja sa Radija, osećali smo u najmanju ruku nelagodu. Naš «izvor»  koji nam je obezbedio gospodin Rehak, jedan bivši logoraš iz Begejaca, bio je veoma suzdržan. Na žalost nije bilo ni vremena, ni novca da se upoznavanje obavi pre putovanja ekipe i pokretanja cele mašinerije. Ali retko kada ćemo imati priliku da temu istražujemo i radimo striktno prema pravilima na koje nas upućuje teorija.

Imala sam prvi i najvažniji zadatak: steći poverenje ljudi koji treba da budu junaci filma. Možete li da zamislite? Dolaze Srbi u Vukovar (koji su razorili) da snimaju priču o logoru (koji su osnovali) i još da ubede bivše logorase da će priču odraditi pošteno. Ne znam šta je slomilo te ljude. Odlučila sam da im priđem otvoreno, bez uvijanja. U prvom trenutku sam shvatila da imam samo dva aduta u rukama a to je činjenica da njih više niko neće da sluša i da im je film prilika da ispričaju svoju verziju. Drugi adut je pomalo apsurdan. Mene su vrlo brzo počeli da doživljavaju kao saučesnika, nekoga ko je video iz bliza šta im se dogodilo i ko to razume.

Njihova sudbina «dvostrukih žrtava» bila je moja šansa. I nju sam iskoristila. 

Opasnost kod ovakvog odnosa sa sagovornicima je dvostruka. Prvo možete za trenutak «oslepeti» i izgubiti racionalnu dimenziju tj. postati deo sopstvene teme i time se lišiti objektivnosti. Druga opasnost je da sagovornici «preuzmu» vaš posao. Bez želje za pravdanjem što sam odstupila od teorije i sada, posle dosta vremena, mislim da nisam imala izbora. Snimiti ili ne - bile su jedine opcije.

Dvostruki posao

Razume se, kada snimate jednu ovako kompleksnu priču i to za dva različita medija, koji imaju različitu logiku funkcionisanja, onda imate dvostruko teži zadatak.

Snimanje za Radio znači mnogo «brži»  razgovor, jer radijska montaža je u tonskom smislu mnogo preciznija i nezavisna je od slike.

Snimanje dokumentarne priče za TV znači, između ostalog, pravljenje velikih (meni se bar tako čini) pauza između odgovora i narednog pitanja. Kamera beleži ono što reči ne mogu da opišu. Izrazi lica, smeh, plakanje, kajanje, pogled, stisnutost usana. Na radiju sve to morate da objasnite - na televiziji sve to morate da pokažete.

Moja ekipa i ja smo imali težak zadatak da vodimo računa o tome da svaki delić snimljenog materijala kasnije možemo da upotrebimo za oba medija.

«Vraćanje» sagovornicima i prestrojavanje u hodu

U istraživanju događaja, naročito onog koji se odigrao pre mnogo godina, ne možete sve segmente priče skrpiti istovremeno. A pogotovu ne u preliminarnom istraživanju.  Događaće vam se da tokom razgovora sa izvorima ili intervjuisanja sagovornika saznate potpuno nove detalje koji mogu da vas primoraju na «prestrojavanje u hodu».

U tom kontekstu velika je verovatnoća da će vas novi detalj nagnati da se, za potrebe priče, jednom sagovorniku vratite više puta (kako biste dodatno proverili informaciju koju ste naknadno čuli, na primer). To nije sramota uprkos činjenici što može da bude  neprijatno. Uveravam vas da ukoliko ubedite svoje sagovornike u važnost priče (i za njih lično), da će «povratak» imati efekta.

Tokom snimanja filma «mučila» sam nekoliko puta bivše logoraše Željka Saba, Ivu Vukišića i još nekoliko sagovornika. Postavljala sam dodatna pitanja. Bilo mi je neprijatno, ali sam preživela. Tešila sam se činjenicom da je «prestrojavanje u hodu» normalna svar. Željka sam uvek naknadno pitala o svemu što sam čula od ostalih logoraša. Vukušić je posle logora i rata imao moždani udar. Jako teško govori i snimanje se oteglo na nekoliko dana. S obzirom na činjenicu da je on, kao kuvar u logoru, imao važnu ulogu u reportaži iz 1991. godine, s osećajem nelagode sam insistirala da ga snimamo i za film.

Ponekad staru ženu morate da naterate da sedi na suncu satima, starca koga bole leđa da se ne pomera..... Jednom od sagovornika smo rasturili dnevnu sobu. Morali smo pola nameštaja da pomerimo da bi snimatelj dobio prostor i svetlo koje mu odgovara. Razume se, posle smo sve vratili na mesto.

Zbog svega ovoga je važno stečeno poverenje, jer se uplićete u nečiji život i deranžirate nekog kome kamera i mikrofon nisu prirodno okruženje, a novinari svakako nisu deo njegovog svakodnevnog društvenog miljea. Utoliko se dokumentarno-istraživački projekti unekoliko razlikuju od klasičnih istraživačkih priča. U ovim drugim atmosfera ne mora da bude važna za sadržinu, a poverenje sagovornika čak nekada nije poželjno, naročito u situacijama kada radite, na primer, politički intervju, koji mora da bude «islednički» da biste nekoga isterali «na čistinu».

Povratak na mesto događaja

Za potrebe ove priče bilo je neophodno vratiti se na mesto događaja. U Begejce. Ovo nije bilo u samo u funkciji filma, odnosno radio reportaže, već sam to uradila i zarad sopstvenog osećaja o prošlim događajima. Postoji čak stav u teoriji novinarstva da se uvek prilikom istraživanja prošlih događaja treba vratiti na mesto njihovog odigravanja, bez obzira na vreme koje proteklo.

Vraćanje na mesto gde je bio logor dovelo je mene i ekipu na poljanju zaraslu u travu sa brvnarom u sredini, koja je bila nekadašnja oficirska kuca. Uspeli smo da ubedimo jednog od bivših logoraša da pođe sa nama. Bilo je potresno pratiti Željka Saba kada je posle toliko godina video mesto koje svakako želi da zaboravi. Ovo je Željku bio prvi povratak u Srbiju, od rata. Bio je više nego uznemiren. Svi smo očekivali da će plakati kada bude video nekadašnji logor. Ta reakcija je izostala. Željko je prosto bio tup. Pomislila sam da će nam ideja propasti. Naravno da nije, jer kamera beleži i iskrenost. I da smo glumili tugu to bi bilo falš i videlo bi se golim okom.

Bez ovog efekta povratka na mesto događaja «preživeli» bi i film i radio reportaža, ali je on uneo dodatnu dozu dramatike i dokumentarnosti koju nismo mogli da postignemo čak ni originalnim TV i tonskim snimcima iz logora koje smo imali.

Odustajanje od ključnog intervjua

Detalj koji sam saznala 12 godina kasnije, tokom snimanja filma, mogao je da celu moju početnu ideju preokrene. Naime, sećam se da sam te 1991. godine među ostalim oficirima u logoru upoznala i komandanta. Nekoliko dečaka koji su - sam bog zna kako - zaglavili kao logoraši ispričalo mi je tada da je on, komandant, «dobar čovek». 12 godina kasnije saznajem da ih je komandant spasavao batina i mučenja koje su nad logorašima provodile «starešine». Nekoliko bivših logoraša je pričajući o njemu plakalo. Da smo kojim slučajem u Holivudu, komandant logora u Begejcima bio bi junak ratnog filma i najpozitivniji negativac priče. Shvatila sam da je to moj ključni intervju. U ovoj vrsti dokumentarnog filma «ključni intervju» ne mora da postoji u teorijskom smislu reči.

Kada sam se posle svega vratila u Beograd, imala sam suludu ideju da spojim komandanta i nekoliko logoraša na livadi u Begejcima. Ovaj «ambiciozni» projekat nikada nije ostvaren.

Pokušala sam da dođem do komandanta, kome sam znala prezime i čin iz 1991. godine. Pretpostavila sam da je u penziji i da živi u Beogradu. Nadajući se da je promena vlasti 5. oktobra donela ipak kakvo takvo otvaranje vojnih institucija, obratila sam se jednom poznaniku u Ministarstvu odbrane. U početku je bio veoma raspoložen da mi pomogne. Mislila sam da ću za dva dana naći svog sagovornika. Posle nekoliko razmenjenih poruka dobila sam jasno objašnjenje da «crna rupa» u međuvremenu nije pobelela i da odustanem. Pokušala sam još jednim oficijelnim kanalom, preko PR ministarstva odbrane. Poslala sam službeni faks, okrenula telefon nekoliko puta i uljudno bila obaveštena da od svega nema ništa. Neoficijelnim kanalima sam saznala sve što sam mogla o komandantu. Posredno sam mu uputila poruku i konačno shvatila da ta vrata za sada neću otvoriti. Čak sam u jednom trenutku počela da okrećem sve telefonske brojeve koje sam pronašla u imeniku cele Srbije pod prezimenom koje sam tražila. Možete da zamislite koliko dana  sam utrošila samo na to.

Dve godine posle, slučajno sam upoznala osobu blisku ondasnjem ministarstvu odbrane. Svet je užasno mali a tada sam dobila potvrdu onoga što sam znala i sama. Odluka je bila da za film -  komandant logora ne može da govori.

Da sam ga kojim slučajem pronašla, verujem da bi istraživanje imalo potpuno drugačiji tok a finalni rezultat bi se umnogome razlikovao od postojećeg.

Kraj

Film «Glave dole ruke na leđa» zajedno sa dokumentarnom reportažom iz 1991. godine «De profundis» predstavlja neku vrstu dokumenta o događajima naše bliske prošlosti. Kada je emitovan na televiziji B 92, dobijala sam sijaset poziva od anonimnih ljudi koji su me upućivali na to da znaju komandanta, stražare, rezerviste iz logora. Sve to može da bude predmet jednog novog novinarskog istraživanja. Ali verovatnije je da će sve to zajedno biti predmet neke buduće sudske istrage.

Radio reportaža kojoj sam ostavila prvobitni naziv «De profundis» osvojila je 2004. nagradu «Zoran Mamula», koju B 92 dodeljuje svake godine za posebna dostignuća u Radio novinarstvu.