Naslov (potpomognut nadnaslovom i podnaslovom) mora da da kratku, ali kompletnu i jasnu informaciju o sadržaju teksta. Dobar naslov potiče na čitanje novinskog teksta, loš naslov odbija čitaoca i od najbolje napisane priče

Naslovna strana je izlog svakih novina, a u skladu sa tim, naslov svakog pojedinačnog teksta je njegovo ogledalo i svojevrsna reklama. Ili bi barem tako trebalo da bude...

Usaglašenost naslova sa vrstom novina i tekstom

Od posebnog je značaja da novinari i urednici, sve vreme rada imaju na umu u kakvim novinama rade i kojoj se publici obraćaju, kako bi način na koji pišu i opremaju tekstove bio u skladu sa interesovanjem i mogućnostima te publike.

To se svakako pre svega odnosi na izbor tema i generalno na način njihove prezentacije, ali i na način sastavljanja naslova, naslovnog bloka i ukupne opreme tekstova.

Primer:

Tabloid ne može objaviti naslov Tadić otputovao u dvodnevnu posetu Rusiji jer se takve novine, po pravilu, ne bave protokolarnim stvarima, a i ako se bave, uvek pronalaze neki atraktivan ili bizaran detalj za isticanje u prvi plan.

Isto tako, ozbiljne dnevne novine, (koje bi morale da objave pomenutu vest), svakako u tom tekstu ne bi mogle da se bave trivijalnostima pa stoga nikad ne bi mogle da imaju naslov poput Tadić u Rusiju poneo dva odela, četiri košulje i tri para gaća što bi opet, bio sasvim uobičajen naslov u tabloidima.

Kompletan naslovni blok nekog teksta čine nadnaslov, naslov i podnaslov

Sam naslov najznačajniji je i najupadljiviji deo naslovnog bloka (i odštampan najvećim slovima, naravno), ali je greška zanemariti značaj ostalih delova.

Naslov je razlog da se (ne)pročita tekst

Većina čitalaca najpre registruje naslov, a potom u nadnaslovu i podnaslovu traži dodatnu informaciju i utvrđuje da li postoji razlog da se pročita ceo tekst.

Ukoliko ni tada nije odlučio da li tekst treba pročitati ili ne, poslednja šansa koju će mu dati biće u prvom pasusu teksta ili nekom od preostalih delova opreme (glose, međunaslovi).

Primer:

Ukoliko u već pomenutom primeru o predsedniku koji putuje u prijateljsku zemlju imamo neki (naravno, proveren i tačan) veoma zanimljiv podatak, obaveza je da ga istaknemo u naslov. Ako smo saznali da je ruski predsednik najpre dogovorio, a potom otkazao susret sa našim predsednikom, onda naslov sigurno ne sme da bude Tadić u Rusiji, već Putin odbio da se sretne sa Tadićem.

Sve ostale važne detalje, kada se putuje, koliko se ostaje, sa kim se sve susreće, moramo imati u tekstu, a možemo imati i u ostatku naslovnog bloka, ali najvažniju i najinteresantniju stvar uvek MORAMO imati i u naslovu.

Oprema teksta dakle mora da da kompletnu informaciju o sadržaju teksta i da uz to pokuša da zainteresuje čitaoca da se njime pozabavi u celosti.

To naravno ne znači da čitaocu treba pružiti lažnu predstavu o tekstu i da naslovni blok nafilovati izmišljotinama.

Prevara u naslovu se ne oprašta

Naslovni blok koji je jači od teksta, koji u sebi ima nešto što u tekstu nije objašnjeno, ili čak nije ni pomenuto, potpuno je promašen naslov i čini veliku štetu i samom tekstu i novinaru koji je ispod njega potpisan, a najviše novinama u kojima je objavljen.

Čitaoci su izuzetno osetljivi na naslov koji je dao lažnu nadu o zanimljivosti teksta. Stoga takve naslove treba eliminisati, posebno u novinama koje pretenduju da budu ozbiljne i uvažene, ali i u onima koje obično nazivamo tabloidnim. Ni njihovi čitaoci ne vole da budu prevareni.

Primer:

Nedaleko od Beograda 1996 se srusio jedan vojni avion. U potrazi za detaljima koji bi tekst učinili jačim i boljim od konkurentskih, urednik jednih dnevnih novina je, od trača i novinarske spekulacije (spomenute u poslednjem pasusu teksta) napravio naslov »Sudar dva vojna aviona iznad Batajnice«.

Da stvar bude tragičnija tekst je u prelomu morao da bude malo skraćen, pa je upravo poslednji pasus doživeo takve promene da se stekao utisak kako novinar tvrdi da su se srušila dva aviona...

Rezultat je bio katastrofalan, konkurencija se danima naslađivala uredničkom greškom, a poverenje čitalaca je bilo bespotrebno izgubljeno.

Ništa bolji od lažnog, međutim, nije ni naslov koji nudi manje no što tekst sadrži. Svaki čitalac izgubljen zbog neatraktivnosti opreme nenadoknadiv je gubitak za novine.

Novine koje bi, recimo, u pomenutom slučaju objavile naslov Incident na batajničkom aerodromu, umesto da stvari nazovu pravim i jasnim imenom, izazvale bi samo podsmeh i izbegavanje.

Šta je dobar naslov

Deset novinara i urednika verovatno bi dalo deset različitih odgovora na pitanje »šta je dobar naslov«.

Najtačniji, ali ne i najprecizniji odgovor bi zato mogao da glasi da je dobar naslov u skladu sa novinama u kojima se štampa i u skladu sa tekstom iznad koga se štampa.

Kratak, precizan i jasan– za dnevne novine

Od naslova u dnevnim novinama se uglavnom zahteva da bude kratak, precizan i jasan.

Dvosmislenosti i pesničke slobode u naslovima vesti i izveštaja veoma retko daju dobar rezultat.

Primer:

Ekonomisti su tokom proleća izračunali i objavili da će inflacija, na godišnjem nivou, iznositi više od 10 odsto ukoliko se nastavi trend iz prvih meseci. Jedne dnevne novine su bile precizne i očekivanja ekonomista pretvorila u naslov

Do kraja godine evro 77 dinara.

Druge su pokušale da priču dodatno dramatizuju zaokruživanjem u naslovu

Inflacija: 1 evro – 80 dinara.

Treće su se odlučile za potpuno pogrešan pristup, dugačak, uopšten naslov bez ijednog novog, konkretnog podatka.

Ekonomisti pesimistični – inflacija premašila očekivanja

Međutim, naslovi rubrika i reportaža mogu i treba da budu duži i »raspevaniji«, ali opet u skladu sa generalnom postavkom novina.

Primer:

Dva dana nakon informacije o uznemiravajućem zahuktavanju inflacije, analitički tekst koji se bavio šaljivim i ironičnim podsećanjem na inflacionu spiralu iz nedavne prošlosti imao je naslov "Srpska vlada pronašla vremeplov za 1993. godinu".

U slučaju da naslov nije dovoljno informativan, od ostatka naslovnog bloka se očekuje da to nadoknadi.

U upravo pomenutom tekstu, čiji naslov mlađim i neobaveštenim čitaocima možda nije bio sasvim jasan, podnaslov je morao da objasni da je 1993 godine u Srbiji zabeležena rekordna inflacija...

Veća sloboda, zanimljivost i skladnost – za periodiku

Naslovi u periodičnoj štampi uglavnom ne moraju da zadovolje iste kriterijume kao u dnevnoj, pre svega zbog činjenice da je u njima malo ili nimalo vesti i klasičnih izveštaja.

To međutim ne znači da je naslovni blok oslobođen obaveze da bude jasan, tačan, zanimljiv i skladan, već samo da je stepen slobode za formiranje samog naslova veći, kao i da je igranje rečima od veće koristi nego u dnevnim novinama.

Primer:

Nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, dva vodeća srpska politička nedeljnika imala su različit pristup u formiranju naslova za glavne tekstove broja.

Jedan je (da li zbog nezgodnih štamparskih rokova ili zbog pokušaja postizanja efekta dokumentarne dramatičnosti) imao naslov kao prepisan iz dnevnih novina Ubistvo premijera Zorana Đinđića, dok je drugi otišao u suprotnom pravcu i, parafrazirajući naslov romana kolumbijskog nobelovca, glavni tekst broja naslovio sa Hronika nenajavljene smrti.

Drugi naslov je formalno bolji, ali je suštinski (sadržajno) problematičan zbog tvrdnje da atentat nije bio »najavljen«.

Novinar mora da predlaže naslov

Mada to nije u potpunosti njegov posao, svaki bi novinar trebalo da bude veoma zainteresovan za naslove svojih tekstova. Osim što predstavljaju reklamu za njegovu »robu«, oni su i njegov budući posao kada jednog dana postane urednik.U mnogim redakcijama pisanje predloga naslovnog bloka predstavlja obavezu za sve novinare, koju, nažalost, mnogi olako shvataju.

Razmišljanje »daj da to odradim bilo kako, jer moj predlog svakako neće biti prihvaćen« treba zameniti mnogo realnijim »niko ne zna bolje od mene ono o čemu sam pisao i stoga niko ne može ni ponuditi bolji naslov od mene«. (Osim ako sam i sam tekst pisao preko volje, a i nije mi ni do čega i mrzi me da razmišljam...)

Razlika između dobrog i lošeg urednika

O opremi teksta na kraju cele priče ipak odlučuje urednik. Ako je dobio dobar tekst sa solidnim predlogom naslova, njegov posao je olakšan. Ako nije, nema mnogo filozofije, popraviće šta može i pokušati da pronađe solidno rešenje. Ili poslati tekst u kantu.

Loš urednik će, nezadovoljan kompozicijom teksta, naslov možda pronaći u sedmom pasusu izveštaja, ali će ga mrzeti da potom, u skladu sa takvom odlukom, promeni tekst (on sam ili novinar).

Dobar urednik će najpre porazgovarati sa novinarom, pokušati da sazna zašto ono što on smatra najvažnijim nije na početku teksta i tek onda, u dogovoru sa njim, doći do pravog rešenja.

Urednička odgovornost za naslovni blok ne završava se izborom konačne kompletne opreme tekstova. Od njega se očekuje i finalna provera tačnosti i pravilnosti (slovne i gramatičke) svih naslova na svim tekstovima ili stranama za koje je odgovoran.

Slovne greške u naslovima nisu dozvoljene ni uz kakvo opravdanje.

Nadnaslov, naslov i podnaslov

Kompletna oprema podrazumeva nadnaslov, naslov i podnaslov.

Mada se, po pravilu, pre odlaska u prelom svaki tekst opremi kompletnim naslovnim blokom, u praksi manji tekstovi najčešće ostanu bez podnaslova, a poneki i bez nadnaslova.

Vesti po pravilu imaju samo naslov, izveštaji nadnaslov i naslov, a povremeno se mogu pronaći i tekstovi sa naslovom i podnaslovom, bez nadnaslova.

Po pravilu,

• nadnaslov je svojevrsni uvod u čitav naslovni blok 

• naslov sadrži ključnu informaciju ili glavnu stvar teksta

• podnaslov detaljnije objašnjava ono što mu prethodi

Nadnaslov je najčešće relativno kratak, sastavljen od jedne proste rečenice i smešten u jedan, najviše dva štampana reda.

Naslov je po pravilu veoma jasan i izuzetno precizan sastavljen najčešće od 3 do 5 reči, smešten u jedan do dva štampana reda.

Podnaslov je obično najduži, može biti sastavljen i od više rečenica i od više stavki »po tačkama«, pa čak i »po brojkama«.

Primer:

Nadnaslov: Vuk Drašković najavio dramatične promene u vladajućoj koaliciji

Naslov: SPO napušta vladu

Podnaslov: Predsednik Srpskog pokreta obnove izjavio da više neće da preuzima odgovornost za političke promašaje premijera Koštunice

Ili, u slučaju da nam je potreban duži podnaslov, sastavljen iz više delova, to bi moglo da izgleda i ovako:

Podnaslov: »Premijer Koštunica mora preuzeti svu odgovornost za ignorisanja obaveza Srbije prema Haškom tribunalu«, rekao predsednik Srpskog pokreta obnove »Napustićemo vladu, ali ćemo nastaviti da je podržavamo u parlamentu, jer Srbiji još nisu potrebni novi izbori«, naglasio Drašković Lider SPO precizirao da će ministri iz njegove stranke napustiti kabinete čim budu određeni njihovi zamenici, najkasnije do kraja sledećeg meseca

Delovi naslovnog bloka moraju biti skladni, logično se prelivati i ne izazivati odbojnost ili dosadu. Stoga treba izbegavati ponavljanje istih izraza, imena, funkcija, osim ako za to postoji dobar razlog.

U konkretnom gornjem primeru to znači da jednom upotrebimo puno ime i prezime glavnog aktera, drugi put samo prezime, treći put funkciju...Njegovu stranku jednom spomenemo punim imenom, jednom skraćenicom, a da nam je bila potrebna i treći put mogli bismo da pokušamo sa nekim jednostavnim opisom (»najmanja stranka vladajuće koalicije«) ili nešto slično.

Dobra povezanost naslovnog bloka ne znači međutim da njeni delovi treba da predstavljaju i delove jedne iste rečenice. Mada ima novina koje to praktikuju, mnogo je više onih u kojima to nije dozvoljeno.

Primer:

Nadnaslov: Vuk Drašković najavio da krajem sledećeg meseca

Naslov: SPO napušta vladu

Produžavanje i skraćivanje naslova

Produžavanje ili skraćivanje naslova, korisna je vežba za sve urednike i novinare, ali i apsolutna nužnost za zaposlene u dnevnim novinama.

Vrlo često i najbolji naslov, zbog neke tehničke ili praktične smetnje, ne može biti u potpunosti iskorišćen u novinama. Najčešće zato što je prostor za njega dirigovan dizajnom novina ili veličinom nekih drugih tekstova, ili maksimalnom (minimalnom) veličinom fonta koji određeni dizajn, ili položaj određenog teksta dopušta na novinskim stranama.

Ponekad je za takve promene naslova dovoljno minimalno i veoma jednostavno izmeniti poneku reč. Konkretno u našem primeru od malopre, umesto SPO napušta vladu, za dugačak naslov bi moglo biti upotrebljeno Srpski pokret obnove napušta vladu. Za još duži naslov: Srpski pokret obnove najavio napuštanje vlade. Za još duži: Srpski pokret obnove najavio napuštanje srpske vlade.V

arijacija, naravno ima bezbroj.

Kao i za skraćivanje:

SPO u opoziciji

SPO izvan vlade

Vlada bez SPO

Vežbanje skraćivanja i produživanja naslova treba raditi brojanjem upotrebljenih slovnih mesta (računajući i razmake između reči).Promena jednog segmenta naslovnog bloka obično zahteva i manje promene ostalih. Posle svake promene naslova nužno je proveriti »funkcionalnost« nadnaslova i podnaslova.

Citati u naslovu – samo ako je poruka veoma važna

Citiranje nečije izjave u samom naslovu teksta jednako je u praksi omiljeno koliko je i nepotrebno. Prekomerno korišćenje citata verovatno je posledica činjenice da je to najjednostavniji način da se dođe do naslova. Često ponavljanje citata međutim najčešće samo dovodi do svojevrsne devalvacije jačine citata.

Naime sama forma (dvotačka, znaci navoda...) upućuje da se radi o nečem izuzetno važnom, pa je stoga i razočaranje veće ukoliko su takva očekivanja izneverena.U našem primeru, citat možda i ne bi bio loše rešenje, jer se tekstom najavljuje sumrak jedna vlade, npr. Drašković: »SPO napušta vladu« ali da je povod našeg teksta bio samo malo manje značajan, stvar bi bila sasvim drugačija.

Zamislimo da je umesto najave napuštanja vlade, naš junak samo izrazio nezadovoljstvo njenim radom. Tada bi naslov Drašković: »Nezadovoljni smo radom Vlade« bio potpuni promašaj, dok bi naslov bez citata, poput: SPO nezadovoljan radom vlade bio mnogo manje upadljiv i samim tim, u ovom slučaju, mnogo prikladniji

Izbegavati pozajmice iz književnosti

Citiranje imena knjiga, filmova, pesama, kao i doslovnu upotrebu poslovica ili popularnih fraza – treba izbegavati u naslovima. Posebno je neukusno kada se ime nekog dela preuzme za naslov teksta bez ikakvog dodatka ili dopune.

Primer:

Let iznad kukavičjeg gnezda, kao naslov za reportažu iz ludnice, naprosto nije dobar, jer je asocijacija jednosmerna. Međutim, izuzeci postoje, ali oni samo potvrđuju pravilo.

Primer:

Tekst o koaliciji Socijalističke partije Srbije i Srpske radikalne stranke dobio je u jednim dnevnim novinama svojevremeno naslov Crveno i crno, poput čuvene Stendalove knjige. Pošto su socijalisti smatrani komunistima (crveno), a radikali fašistima (crno), naslov teksta i nije bio isuviše jeftina i previše jednostavna asocijacija. Uz to, urednik se potrudio i da »izvor« spomene u nadnaslovu (Stendal na političkoj sceni Srbije), pa je čitav blok dobio na šarmu, a jednostavnosti mu ionako nije nedostajalo.

Poslovice imaju dobar efekat

Parafraziranje izreka, poslovica i naziva dela veoma je popularno u srpskom, kao uostalom i u svetskom novinarstvu. Ukoliko se koristi sa merom i razlogom uvek dovodi do dobrog efekta. Poznavanje izvornog značenja trebalo bi da se podrazumeva...

Obično se češće koristi za naslove rubrika i reportaža, ali ima slučajeva kada se može dobro upotrebiti i za izveštaj.

Primer:

Sredinom 1991. Vuk Drašković je na konfereciji za novinare prvi put predložio podelu Bosne na kantone, smatrajući da je to jedini način da se spreči rat u toj bivšoj republici SFRJ. Naslov koji je novinar predložio »SPO traži podelu Bosne«, bio je tačan i direktan, ali isuviše kratak jer je uredništvo odlučilo da tekstu posveti veću pažnju, prilično veliki prostor u vrhu strane, sa jednom ilustracijom i jednom fotografijom. Tražio se naslov u dva reda. Usvojen i objavljen je:

Srbi i Hrvati siti,

Bosanci na broju

Ostali najvažniji podaci bili su premešteni u nadnaslov i podnaslov (ko je to rekao, gde, kada, zašto...)

Ovakva parafraza poslovice »I Vuk sit i ovce na broju«, prilično je dobro izražavala suštinu Draškovićevog pokušaja da se pronađe rešenje koje bi bilo svima po volji, mada je sasvim odgovarajuće poređenje i postavljanje Srba i Hrvata u vučju, a Bosanaca u ovčiju kožu.

Izbegavati interpunkciju u naslovima

Obično se kaže da znakove interpunkcije u naslovima treba koristiti samo ako se to ne može izbeći. U praksi to znači da se tačka ne koristi nikad, zarez i znak pitanja relativno često, a svi ostali znaci – prilično retko.

Smatra se da uzvičnik pojačava dramatičnost naslova i stoga se često koristi u tabloidima.

Primer:

Uhapšen Radovan Karadžić!!!

Znakom pitanja na kraju naslova urednici najčešće pokazuju da nisu sigurni u izvore svojih informacija, ali im je naslov isuviše primamljiv da bi ga izostavili.

Primer:

Nadnaslov: Pripadnici SFOR juče blokirali granicu izmedju Srbije i Republike Srpske

Naslov: Uhapšen Radovan Karadžić?

Zbog potrebe da naslov bude što jasniji i jednostavniji, smatra se da znake interpunkcije u njima treba izbegavati koliko god je to moguće. To se posebno odnosi na navodnike, crtice i zareze koji, pogotovo ako su upotrebljeni zajedno, mogu naslov vizuelno opteretiti i napraviti ga veoma teškim za čitanje.

Senzacionalizam je najčešće loš

Insistiranje na senzacionalizmu, loše je za naslove jednako koliko je loše i za tekstove, kao i za novine koje na taj način rade. Pre ili kasnije to dovede do situacije u kojoj naslov sadrži nešto čega u tekstu uopšte nema.

Klasičan primer je naslovni blok jednog beogradskog tabloida, u kojem je, nakon inauguracije Borisa Tadića, pisalo da je on predsednik koji je najbrže prekršio predsedničku zakletvu. U samom tekstu, međutim, uopšte nije bilo objašnjenja za takvu tvrdnju, osim što se moglo zaključiti da je urednik intoniranje himne »Bože pravde« na predsedničkoj inauguraciji proglasio nezakonitim ponašanjem Tadića.

U sasvim suprotnom, ali jednako lošem pravcu odlaze novinari i urednici koji misle da skandale i senzacije treba izbegavati, maltene po svaku cenu.

Pitanja nisu dobra za naslove

Upitni nadnaslovi u dnevnim novinama nezasluženo su omiljeni. Loši urednici ih najčešće koriste za opremanje analitičkih tekstova.

Osim što takvi nadnaslovi deluju neatraktivno i infantilno, oni naprosto traže da se odgovor na postavljeno pitanje dobije u samom naslovu, što je, ili nemoguće, ili preterano jednostavno.

Primer:

Šta se krije iza povećanog izvoza šećera iz Srbije u zemlje Evropske unije? bio je nadnaslov teksta kojim je autor pokušao da objasni uzroke i posledice šećerne afere u proleće 2003 i izračuna koliku su dobit ostvarili šverceri, a za koliko su oštećene države EU i Srbija i Crna Gora. Ako zanemarimo rogobatnost nadnaslova i skoncentrišemo se samo na pitanje koje je u njemu postavljeno, dolazimo do zaključka da bi jedini naslov koji bi mu odgovarao glasio "krađa i šverc" što jeste tačno, ali je isuviše uopšteno i sasvim neupotrebljivo za naslov u ozbiljnim novinama bilo koje vrste. Ali čak i to bi bilo bolje od onoga što se obično nađe ispod upitnih nadnaslova.U slučaju koji smo spomenuli kao negativan primer nadnaslova, naslov je bio još gori: Nemerljiva šteta za državu Tako čitalac nije dobio ni odgovor na pitanje, a ni jasan pokazatelj šta ga zapravo čeka u (inače sasvim pristojnom) tekstu.

Mnogo primereniji i bolji naslov mogao se pronaći jednostavnim modelom:

Nadnaslov pomaže da se odmah shvati najvažniji podatak koji se spominje u naslovu.

Nadnaslov: Zloupotrebom izvoza šećera Srbija višestruko oštećena

Naslov: Šverceri uzeli 100 miliona dolara

Preterivanje je arogancija bez pokrića

Hvalisavo opremanje tekstova takođe je veoma omiljeno i takođe sasvim pogrešno. 

Primer:

Sva skrovišta Radovana Karadžića ili Sve ljubavi Cece Ražnatović... primeri su čijoj aroganciji bez pokrića ne treba pokloniti previše pažnje. Tako naprosto ne treba raditi jer čak i dete zna da novinarski tekst u koji je uloženo (u najboljem slučaju) jednonedeljno istraživanje ne može da ponudi ni sva pitanja, a kamoli sve odgovore...

Rizik dosadnih naslova

Direktnim, preciznim i kratkim naslovima čovek nema šta da zameri, osim da mogu da budu pomalo dosadni ako su jednoobrazni i ako se utapaju u masu sličnih.

Ako je, na primer, strana crne hronike ispunjena »običnim« vestima i izveštajima iz suda i policije, u danu u kojem nema spektakularnih događaja, ne sme se dozvoliti da svi naslovi budu napravljeni na isti način.

Primer:

Tri godine za ubistvo, Šest meseci za krađu u samousluzi, Uhapšen obijač stanova... Mada se nijednom od pomenutih naslova pojedinačno ne može ništa naročito zameriti, potrebno je da barem jedan naslov na strani izađe iz šeme.

Uobičajen način je da se za naslov jednog od tekstova iskoristi neki bizaran detalj i da se njim naslov produži i tako razbije rutina i monotonija.

Primer:

Šest meseci zatvora zbog šest ukradenih prezervativa, ili Uhapšen dok se tuširao u obijenom stanu, biće dovoljni da i ostatak strane učine podnošljivijim za gledanje i čitanje.

Naravno, ne treba preterati ni u suprotnom smeru. Insistiranje na bizarnim detaljima u svim naslovima dovodi do utiska da su novine neozbiljne.