Dosadilo vam je da za male pare i još manje poštovanja dirinčite u lokalnim medijima? Hoćete da vidite svoje ime u velikim svetskim novinama? To nije lako, ali nije ni neostvarivo. Evo nekoliko saveta od kolege koji je već više od decenije strani dopisnik iz rođene domovine.

Jezik i stil

Prvo što vam je neophodno je, naravno, solidno znanje jednog ili više stranih jezika. Namerno kažem solidno, a ne savršeno, jer vlada pogrešno predubeđenje da se ne može dobro pisati na jeziku koji vam nije maternji ako niste godinama živeli u inostranstvu. To jednostavno nije tačno: pisac ovih redova naučio je engleski u rodnom Beogradu, malo u školi, malo kroz privatne časove, a najviše slušajući muziku i gledajući filmove.

Kada mi je početkom devedesetih ponuđeno da radim u beogradskom dopisništvu jedne strane agencije, oklevao sam jer nisam verovao da mogu da pišem na engleskom. »Možeš, možeš«, rekao mi je šef i zaista, brzo sam se uverio da je jezička barijera više psihološke prirode nego stvar znanja.

Uostalom, pisanje za novine najčešće ne zahteva virtuozne lingvističke sposobnosti, a tokom karijere sam se brzo uverio da gramatika nije jača strana mnogim američkim i engleskim kolegama, pa im to i dalje ništa ne smeta u karijeri. Važno je da je priča dobra i zanimljiva, a za sve ostalo pobrinuće se redaktori, lektori i spellchecker.

Kao vežbu predlažem sledeće: uzmite kratku novinsku ili agencijsku vest na stranom jeziku i pokušajte da je svojim rečima prepričate, to jest ponovo napišete. Uverićete se i sami, već posle nekoliko pokušaja, da to uopšte nije tako teško, a možda će vam se učiniti da je vaša verzija bolja od originala. Sasvim je moguće da će tako i biti.

Podrazumeva se, takođe, da ste već stekli izvesno novinarsko iskustvo radeći za lokalne medije. Ukoliko ste već nešto postigli u sopstvenoj sredini, veće su šanse da vas angažuju sa strane. U mom slučaju, uvek sam pazio da naporedo radim za domaće i strane novine, ne zapostavljajući ni jedne ni druge. To mi je obezbedilo izvestan stepen nezavisnosti u odnosu na lokalne i strane gazde: čovek je prosto sigurniji u sebe kada zna da ima odstupnicu.

Slobodno pozovite redakciju, tražite urednika/urednicu spoljne rubrike i pitajte da li ih zanima ono što ste napisali. Nikada, međutim, nemojte to raditi pre nego što napišete tekst: niko ništa ne kupuje na neviđeno.

Treća važna stvar je stil. Velike svetske novine često neguju sopstveni stil izveštavanja, i imaćete bolje šanse da vam tekst bude objavljen ako svoje pisanje uklopite u zadate parametre. Sem toga, većina velikih i uglednih listova štampa priručnike za svoje novinare u kojima se podrobno opisuje šta se od njih očekuje, a neki od tih priručnika mogu se naći na internetu. Za one koje zanima pisanje na engleskom preporučujem online izdanje stilskog priručnika nedeljnika The Economist, koje se može naći na njihovoj internet stranici (www.economist.com).

Postoji još jedna stvar: na zapadu su žanrovske granice novinarstva vrlo čvrsto definisane, pa se tačno zna šta je reportaža, šta je vest, a šta komentar, dok je kod nas uobičajeno da sve te elemente imate u istom tekstu.

Budite veoma pažljivi sa citatima: pogrešno citirana ili pripisana rečenica može vas koštati karijere. U poslednjih desetak godina bilo je nekoliko skandala tokom kojih je otkriveno da su novinari uglednih listova izmišljali citate, pa čak i čitave o kojima su pisali (npr. afera Stephen Glass, po kojoj je snimljen film Broken Glass). Nakon toga, urednici su postali mnogo oprezniji, gotovo paranoični da se takvi slučajevi ne ponove, pa se sva imena i citati propuštaju kroz baze podataka kao što su Lexis Nexis i slično. Pre nekoliko godina, jedna inače vrlo ugledna koleginica smesta je izgubila posao kada je otkriveno da nije lično razgovarala sa osobom koju je citirala, već je izjavu ukrala iz agencijske vesti.

Kako dobiti tezgu

Malo ste vežbali, proradili priručnik (ili više njih) i sad ste spremni, ali šta dalje? Pre svega, razmislite za koje strane novine biste voleli da pišete i proverite da li taj list već ima dopisnika u regionu. Najverovatnije ga nema, jer je većina medija nakon što su ratovi okončani povukla svoje dopisnike iz bivše Jugoslavije i poslala ih na zanimljivija mesta. To međutim ne znači da urednici nisu zainteresovani za dobru priču iz vaše sredine, pogotovo ako ih ne košta mnogo.

Zato ne budite stidljivi i slobodno pozovite redakciju, tražite urednika/urednicu spoljne rubrike i pitajte da li ih zanima ono što ste napisali. Nikada, međutim, nemojte to raditi pre nego što napišete tekst: niko ništa ne kupuje na neviđeno.

Ako vam prvi pokušaj ili dva ne uspe, ne gubite nadu i pokušavajte i dalje, sa drugim novinama ili malo kasnije. Vodite računa da svaki urednik više voli da ima priču sa lica mesta nego agencijsku vest, i da se upornost na kraju obično isplati.

Druga, teža, ali dugoročno isplativija varijanta je da odete u dopisništvo neke od svetskih agencija (Reuters, AP i AFP imaju biroe, ili bar dopisnike u svim glavnim gradovima) i da im ponudite da volontirate kod njih neko vreme, ako već nemaju mogućnost da vas odmah zaposle. Vremenom ćete mozda biti angažovani za stalno, a ako ništa drugo, imaćete mnogo prilike za učenje i uvežbavanje.

Poznajem mnogo ljudi koji su se na ovaj način zaposlili, a jedan od njih je danas šef beogradskog dopisništva velike svetske agencije. Čovek je nekoliko meseci bukvalno kuvao kafe, trčao po burek i prevodio tekstove iz lokalne štampe, da bi nakon nekoliko meseci postao deo tima, i na kraju šef, sa platom i privilegijama koje idu uz to zvanje. Znači, sistem je vrlo sličan kao u lokalnim medijima, s tim što se inicijativa i zalaganje više cene.

Imajte na umu da lokalna politika, pa čak ni skandali, verovatno neće mnogo značiti inostranim čitaocima.

Najvažnije je uvek da se stavite u položaj čitaoca stranih novina i da razmislite šta bi toj imaginarnoj osobi moglo biti zanimljivo. Ratovi i katastrofe odmah privlače pažnju, ali sa ratovima smo (valjda) završili, a katastrofe se, na opštu sreću a novinarsku nesreću, retko dešavaju. Imajte na umu da lokalna politika, pa čak ni skandali, verovatno neće mnogo značiti inostranim čitaocima, kojima je ionako pun kufer njihovih sopstvenih korumpiranih i/ili nesposobnih političara.

O čemu onda pisati? Predlažem tople ljudske priče, putopisne reportaže i slično. Ukoliko u vašem mestu postoji zajednica stranaca (diplomate, poslovni ljudi, humanitarni radnici...) iz zemlje za čije novine želite da pišete, uključite se u nju: priča u kojoj se makar usputno pojavljuje Englez ili Amerikanac ima mnogo više šanse da se pojavi u tamnošnjim novinama.

Tajming je važan: ponekad se desi nešto zbog čega područje iz koga izveštavate neočekivano postane intersantno za svetsku javnost. To ne mora nužno da bude pad aviona ili atentat na šefa države, ali svejedno može da bude značajno: neočekivana izborna pobeda ekstremne stranke, oštra promena spoljnopolitičkog kursa, hapšenje međunarodne kriminalne bande, itd. U takvim situacijama mediji su gladni informacija, a nemaju vremena da pošalju svoje ljude, pa će zahvalno prihvatiti ponudu lokalnog novinara.

Kada je Milo Đukanović 1997. godine iznenada proglasio raskid sa Slobodanom Miloševićem, jedan podgorički kolega je to pametno iskoristio i postao dopisnik iz Crne Gore servisa na srpskom strane medijske kuće, iako nije znao (a ne zna ni danas) ni reč engleskog.

Što se mog ličnog primera tiče, ja sam nekoliko godina bio fixer (vodič i prevodilac za strane novinare). Ovo je bilo veoma korisno iskustvo, jer sam radeći za iskusne kolege kao sto su John Burns iz New York Timesa, Massimo Calabresi iz Time-a i Maggie O'Kane iz Guardiana (da pomenem samo njih troje) naučio mnogo o novinarskom zanatu i ponašanju reportera na terenu. Trebalo mi je, međutim, dosta vremena da zadobijem dovoljno poverenja da tu i tamo nešto napišem, a još više da dobijem ugovor koji mi obezbeđuje stalan prihod bez obzira na broj objavljenih tekstova.

To je, međutim, bilo vreme kada je bivša Jugoslavija bila u žiži interesovanja svetske javnosti, što danas više nije slučaj. Sada je neophodno malo aktivnije tražiti tezge i pokazati upornost i domišljatost.

Verovatno najdragocenije iskustvo koje sam stekao je rad u agenciji (UPI) od 1992-1993. U agenciji čovek nauči da piše brzo, jasno i precizno. Nauči se i jednoj možda još važnijoj stvari – skromnosti, pošto novine najčešće izostavljaju potpis novinara iz agencijskih vesti.

Nekoliko ponovljenih saveta za kraj

• Nikada (to smo već rekli) ne dosađujte urednicima nudeći im nenapisane reportaže, bar dok ne stvorite uhodan odnos sa njima.

• Imajte na umu da stranci verovatno ne znaju ni najosnovnije stvari o temi o kojoj pišete: svaka ličnost ili pojava zahtevaju kratak opis ili pojašnjenje, ali pokušajte da ne ugnjavite čitaoce viškom istorije ili detalja.

• Ne budite alavi: početni honorari za spoljne saradnike su obično bedni, čak i u najuglednijim svetskim listovima, ali to će se vremenom popraviti ako uspete da steknete ime i ugled. Nikada se, međutim, ne ustežite da tražite ono što smatrate da ste zaradili.

• Ukoliko već radite za neki od lokalnih medija, ne zapostavljajte ih zbog stranaca: izveštavanje za domaće i strane medije sasvim zgodno mogu da idu ruku pod ruku.